У СПЦ су завршене борбе, али почиње рат

У Цркви су одувек постојали кланови. А одувек су се водиле и клановске борбе. Али има велике разлике између црквених кланова и друштвених кланова. Кланови (или братства) у Цркви најчешће немају тај злокобни смисао који имају у друштву. У друштву постоје политички, пословни, струковни, финансијски, криминални (…) кланови али смисао кланског организовања је увек себични интерес и корист. У Цркви најчешће није тако. У Цркви, кланови су облик мрежног организовања који је на корист Цркве и народа а не приоритетно на личну корист (мада понекад има и тога).

Кланови су део „свештеничке касте“ која вековима учвршћује и снажи Цркву. Наравно „споља“ гледано, нецрквени и световни људи, атеисти не виде унутрашњи смисао црквеног клана. За њих је црквени клан исто што и политички или мафијашки клан: организација базирана на стицању личне материјалне користи. Атеистима ни на крај памети није да клан може бити организован из љубави! Да може бити организован из љубави према свом духовном оцу и са жељом да се његове идеје прошире. Или да може бити организован из љубави према свом народу у жељи да му се помогне. Или из осећања дужности и одговорности пред Богом и својим духовним оцем.

Скривени смисао

И клановских борби је у Цркви одувек било. И то такође није ништа ново нити необично а најчешће није ни тако лоше. Као облик хоризонталног мрежног организовања, кланови су одувек покушавали да Цркву затворе и заштите од пребрзих и непромишљених новотарија и промена. Постоје надахнуте клановске борбе које су по дефиницији несхватљиве неверницима ван Цркве: како да се буде побожнији и како да се угоди Богу! Један клан, на пример, сматра да су Грци старији народ, и да боље знају шта Бог жели од нас и како да Њему угодимо. Други клан, на пример, види да је „руска вера“ дубља, молитвенија, „словенскија“, па сматра да треба на Русе да се угледамо да бисмо и ми Срби били православнији. Трећи, на пример, клан (мени је тај најближи) сматра да ми Срби имамо довољно и искуства и памети и богољубивости и да можемо, све уз љубав и поштовање према осталој браћи, имати свој светосавски пут православља.

И онда се ти кланови боре да остваре свој утицај и да тиме угоде Богу и буду на корист народу. То по идеји нису борбе за доминацију из које би се извлачила материјална корист, како их виде спољни безбожни посматрачи. Атеисти су једноставно ускраћени да виде неки виши и истински смисао тих борби, тако да виде само оно што из своје жабље перспективе једино и могу да сагледају – борбу за доминацију. Смисао жеље неког клана за доминацијом остаје за њих сакривен и онда они те клановске борбе „осмишљавају“ неким својим приземним циљевима а виде само спољне манифестације клановских борби.

Борба духовне деце

Постоји још једна врста клановских борби, која је нама овде најзанимљивија а проистиче из претходног: борба духовне деце да се буде достојан настављач свог духовног оца („да се роди род достојан покајања“). Тек ова клановска борба није схватљива самониклим, безкореним, незахвалним сорошевим стипендистима. Ако човек води неки свој безбожни живот, ако нема другог циља сем да зграби све што му живот пружа, ако се одрекао и нације и вере предака и крсне славе: па како да разуме да неки тамо калуђери и владике праве кланове и боре се ко ће се више и усрдније Богу молити? Ко ће више и боље угодити Богу и бити на корист народу на спасење? Наравно да они (слепи код духовних очију) виде само неке спољашње манифестације „клановских борби“ а осмишљавају их у складу са оним што они једино могу да схвате (јело, пиће, почасти, богатство…).

Пошто последњих година о клановским борбама, пише и звани и незнани, и надахнут и обездушен, и обавештен и слуђен, да понудимо и ми једну „верзију“ клановских борби.

Смисао клановских борби

Да, била су четири „јустиновца“ – ученика великог Авве Јустина, да, била су три (или четири) клана, да, било је клановских борби. Али који је смисао тих борби био? Да се приграбе власт и моћ и да се у њима ужива? Да се зграби и згрне богатство и берићет? Да се материјално обезбеде унуци и праунуци? Наравно да не. Смисао стварања кланова је био да се прошири духовно наслеђе Аве Јустина, и да се буде достојан син великог учитеља. И не само Авве Јустина. Сваки монах има много учитеља – великих духовника. И они га граде и клешу за Бога. Тај свој развој, сваки духовник преноси на своју духовну децу и тиме служи и Богу и народу и Отаџбини. То „згртање“, сакупљање и грађење духовне деце и јесте стварање клана. Само што та духовна страна безбожницима није видљива, она за њих остаје скривена. Они само са стране виде неке кланове, док смисао за њих остаје недокучан.

И ти кланови се јесу борили. Са једне стране сваки од духовника се борио са својом духовном браћом али не да буде богатији или политичарима милији већ да буде што више на корист Цркви, народу и Отаџбини. А са друге стране (и ова страна је најскривенија од очију и срца безбожника а у ствари је најважнија) да буде што достојнији и да роди род достојан покајања. Само јединчад у родитеља тешко схватају ову синовску и љубав и завист према браћи и жељу за доказивањем и жељу да се буде достојан и на висини задатог. Ко има браћу и сестре – лако схвати и борбу за љубав родитеља и жељу да се буде њих достојан и борбу да се буде бољи од браће и сестара. А побожни могу разумети и (понекад сурову и бескомпромисну) борбу да се што боље послужи Богу.

Борбе су завршене

Елем, четири „јустиновца“ (а можда их је и више или мање било), су се борили и једни са другима, и са искушењима, и са грехом, и за врлину и благодат, како су знали и умели. Понекад су били достојни и победоносни, понекад се занели и претеривали у жару борби… Углавном те клановске борбе су сад завршене. Тројица од четворице су се упокојили. На удове епархије и патријаршијски трон су по прописаном поретку и чину изабрани наследници. У Црној Гори је изабран митрополит Јоаникије, а с обзиром да је биран за митрополита живе Цркве а не за кустоса „музеја Амфилохија Радовића“ и да се показао на висини ове свете дужности – наравно да је то изазвало одређено негодовање унутар „Амфилохијевог клана“. Али то свакако већ више и није оно што је било и… живот иде даље.

Владика Атанасије у суштини и није имао никакав „клан“ – иако је био несумњиво велики богослов и духовник. Због свог немирног и „јуродивог“ карактера, а посебно због нетрпељивости према – за Православну цркву тако важној – хијерархији, одмерености, правилима и уравнотежености, није успео да нити себе, нити своју духовну децу „укалупи“ и организује у клан. Његово духовно наслеђе је више нека неартикулисана смена богонадахнуте усхићености и падова у неодмерене политичке изјаве. Владика Иринеј (Буловић) такође има свој клан али и то више није клан: сада је то одмерен и одговоран „главни ток“ (што би наши непријатељи рекли: мејнстрим) српског Православља. Оно што припрости новинари називају „Вучић у мантији“ је у ствари државничко и одговорно понашање и брига за добробит Цркве у трусним временима у којима живимо. А оно што називају „сива еминенција“ је истински монашко и скромно повлачење у сенку да би се истакао ауторитет легално изабраног Патријарха. Управо то и јесте предиван пример духовног оцовства и духовне радости и поноса. Тако да, свиђало се то некоме или не: клановске борбе у Цркви су завршене. Сама Промисао је донела своју пресуду. И ми у Цркви, ако не желимо да будемо својеглави и богоборни рушитељи Цркве – можемо само да се смиримо пред том чињеницом.

Почетак рата

Али почео је рат!

Деценијске припреме „колективног Запада“ под вођством Америке и наднационалних мрежних структура, за рат против Русије а и Православља као једног од стубова Русије су завршене и мудри Путин је само за пар дана предухитрио „коначни обрачун“. Верски фронт овог рата који је отворен нешто раније у Украјини (као припрема оружаног сукоба), уз помоћ „томос инжињеринга“ и „обојених раскола“ већ увелико букти почевши од 2018. године. Константинопољски Патријархат као локомотива води у даљи раскол „грчки воз“ – Атинску Архиепископију и Александријски Патријархат а на ивици су да се прикаче и још понеки вагончићи. Руска Црква је одговорила стварањем Афричког Егзархата а већ се говори о томе да верни народ у Грчкој и Турској не треба оставити без духовне бриге и у расколу, тако да уколико грчки верски лидери ипак остану привржени државним платама и 200 милиона евра које годишње добијају од презадужене грчке државе и уколико се не врате Христу Богу – могуће је и оснивање Православног Егзархата Руске Цркве за Грчку и Турску. Логичан „партнер“ таквог Егзархата у Грчкој би били расколнички грчки старокалендарци (који већ имају логистику и вернике) тако да су инжењери „томос инжењеринга“ са Запада, схватили у ком правцу може кренути руски одговор. Стога је расколник Филарет Денисенко, вероватно по иницијативи с ону страну океана (и части), кренуо да под свој „омофор“ прима грчке старокалендарце! Невероватно, али сада се и у Грчкој и у Украјини ствара „дупли раскол“. А све под диригентском палицом Вашингтона.

И на нашим просторима овај рат постаје све отворенији. Деценијски рад невладиних организација са младима у СПЦ је створио стотине „агената утицаја“ који су сада већ на истакнутим местима у црквеној јерархији. Десетине младих богослова су добили издашне стипендије за студије на Западу и сада су то већ реномирани српски представници међу либерално-православним теолозима. У Црној Гори опет подиже главу либерална хидра која све мање стидљиво нуди и мами „томосом“. Исто је и у Северној Македонији. Европски Парламент сада већ отворено говори оно што је НАТО војнички директно одавно рекао: СПЦ нам је непријатељ. Десетине медија у страном власништву већ отворено крећу у нападе на СПЦ.

„Херцеговачки клан“

И одједном се у свему томе, као случајно, као „изнутра“, као спонтано и стихијски, појављује идеја: клановска борба! Као није то осмишљена агресија Запада против СПЦ, већ је то „херцеговачки клан“ владике Атанасија омражен и скрајнут! Америчка телевизија Нова С чак нама Србима објашњава шта је будућност наше Цркве: „Духовна деца владике Атанасија су будућност СПЦ“ (ОВДЕ).

Као није важан светски верски рат против Православља већ су најважнији еколошки проблеми. Није важно да ли је Константинопољском Патријархату наручено још неколико „томоса“ за „Православне Цркве“ на просторима Србије, Црне Горе, Македоније, Косова, како то отворено каже Европски Парламент, већ је важно да ли је пре десет година у Херцеговини требало давати прилоге за болнице. Као владика Григорије се насамо сусреће са Виолом а она незнавена није схватила да су њему на души дечанске ливаде већ је случајно разумела да су православне Епархије „свака вашка обашка“ и да се могу препакивати као лего коцкице. Као „причали смо о Дечанима а она дошла на идеју да ме прогура у европском парламенту за Архиепископа васцеле Немачке“ (а после ће већ амери опослити код „Вартија“ томос).

Нема клановских унутарцрквених борби док траје рат.

Клановске борбе су завршене, почео је отворен рат. Фронт је непријатељ повукао и оделио се од нас. Пазимо оци и браћо да се како са те стране фронта и као богоборци и црквоборци не нађемо.

---

Извор: Нови Стандард