Православље у сукобу цивилизација

Сва панорама догађаја на међународној сцени показује нам да су сви гласови о скором краху Колективног запада и успостављању мултиполарног света још увек преурањени.

Заправо, не само да су последњи удари директних сатаниста из швабовске номенклатуре показали да Империја има и воље и снаге да узвраћа ударце, већ стоји право питање да ли ће се Трамп окружен неоконима понашати у било ком виду суштински другачије, тј. тешко је веровати да ће он одустати од западног универзализма као основе западног империјализма.

Чинећи Америку поново великом он тешко да ће лјечити осећај супериорности и доминације коју Колективни запад генерално узгаја а његова евентуална консолидација културних прилика (борба са woke културом) не мора и вероватно неће донети никакву мирну коегзистенцију на светском нивоу него компактинију, националнију Америку која ће се и даље понашати као једина надсуперсила.

То што ће нам можда на културном плану пријати понешто од његових постигнућа не значи да ће се сукоб цивилизација прекинути до краја.

Жилави Запад

Свака цивилизација има свега неколико основних аспката постојања: то су најприје идеје-култура-култ (вера), технолошки развој, биолошка виталност, политичка организованост. Ови апскети су у понечему и међусобно супротстављени: тешко је имати и друштво изузетне технолошке супермације и урбаности и биолошки витално становништво, мегалополиси једу биологију села док имају шта да поједу, а онда се стновништво или увози или долази до имплозије Империје или до њене постепене замене (онако како је другоримска цивилиација, „Византија“, заменила Римску).

Важне су још и динамике односа: да ли идете напред или назад, стагнације практично у историји нема на дуже рокове. Важан фактор је и међусобни контакт и деловање цивилизација јер оне нису затворене за међусобне утицаје на било ком од ових аспеката

Историја нас учи да је „златно доба“ једне цивилизације или, као у случају Русије, цивилизације-државе, могуће наћи само онда када се подударе у некој мери сви наведени аспекти: када људи деле заједничке идеје/вјеру, довољно су технолошки и војно-технолошки напредни, имају биолошку виталност и политичку организованост. без једног од ових аспеката, тешко је бити Империја.

Догађаји од јануара 2020. тј од пандемије „ковида“ нам показују да је Запад на плану идејног сасвим капитулирао, али се држи на плану технолошког, војничког и политичког, док биологију надокнађује увозом „свјеже крви“ из осталих цивилизација.

Исламски свет је показао колико су биологија и верска солидарност недовољне без политичке организованости и технолошког парирања другима. Кина чека свој тренутак и сама се трудећи да држи у балансу све наведене факторе, док се Индија заправо тек формира као технолошки и политички компактан и важан појам.

Православље као основа

Наравно, све ово пишем због нас, руске или православне цивилизације. Иако поједини теоретичари виде само површину, па ће све што имају да кажу о Србима и Русима свести на културну феноменологију (Срби слушају турбо-фолк – ми смо Техеран, Руси пате за Паризом, они су Запад итд), чињеница је да наше постојање и деловање представља слојевито дозивање наше старе, заветне свести (из које црпимо идеју идентитета, тј. онога ко смо), са којом се некако и слаже и потире новији слој културолошке заслепљености Западом – зато и Срби „техеранци“ и Руси „парижани“ подједнако нестају, топе се у демографији: културно језгро онога како Срби и Руси уређују своје животе доминантно је саткано од западних представа о финансијскоj сигурности и (евентуалној) породици која не сме да пређе границу личног комфора/материјалне сигурности (чувено и бесмислено а погубно: „не рађати децу јер ће бити сиротиња“).

Дакле, на идејном плану православна цивилизација још није успела да се избори са токсинима Запада, па се засад примењује исти рецепт за биолошку виталност – масовни увоз миграната у Русију (Кавказ и Средња Азија) а све чешће и у српске земље (засад индијски потконтинент и турски свет).

На плану техничког и политичког: ми заиста имамо свој пут и не треба нам подражавање било чијег обрасца, али очигледно је да се и ту проблеми налазе у тупости политичких елита (са ретким изузецима). Наравно, Русија јесте нуклеарна сила, али њој за победу над непријатељима неће бити довољан „орешник“ већ свеопшта друштвена мобилизација око идеје самобитности и опстанка, а заправо: око идеје Бога који је постао Човек и који спаја Љубав, Живот, Истину и Жртву.

Овако: уколико „они“ буду цивилизација која терорише друге и пропагира ЛГБТ+ пропаганду, а ми полу-комунисти, полу-православци, људи без јасне идеје шта јесмо (знамо добро шта нећемо!) и цивилизација разврата, тешко ћемо имати користи од технолошког развоја и политичког отпора.

Ми смо тренутно Запад модел 1968: свеопшта реторика „вредности“ које ни политичка елита (као ни тада), ни народ (као ни тада) нису спремне да живе (сви су и тада били за „друштвену праведност“ али под условом да и сами добију више од других у том праведном друштву).

Хоћемо ли имати снаге да се бар минимално консолидујемо на пољу вере, идеала, који не би остали у празном простору већ који би нам омогућили да поново постанемо Империја, снажна да заштити свој народ и своје народе?

Када се вратим из цркве препуне народа, чини ми се да се ипак крећемо напред, но потребно је да се и литургијска жртва у којој учествујемо прелије савршено у руско и српско и остала православна друштва…

---

Извор: Српске Новине ЦГ