Pravoslavlje u sukobu civilizacija

Sva panorama događaja na međunarodnoj sceni pokazuje nam da su svi glasovi o skorom krahu Kolektivnog zapada i uspostavljanju multipolarnog sveta još uvek preuranjeni.

Zapravo, ne samo da su poslednji udari direktnih satanista iz švabovske nomenklature pokazali da Imperija ima i volje i snage da uzvraća udarce, već stoji pravo pitanje da li će se Tramp okružen neokonima ponašati u bilo kom vidu suštinski drugačije, tj. teško je verovati da će on odustati od zapadnog univerzalizma kao osnove zapadnog imperijalizma.

Čineći Ameriku ponovo velikom on teško da će lječiti osećaj superiornosti i dominacije koju Kolektivni zapad generalno uzgaja a njegova eventualna konsolidacija kulturnih prilika (borba sa woke kulturom) ne mora i verovatno neće doneti nikakvu mirnu koegzistenciju na svetskom nivou nego kompaktiniju, nacionalniju Ameriku koja će se i dalje ponašati kao jedina nadsupersila.

To što će nam možda na kulturnom planu prijati ponešto od njegovih postignuća ne znači da će se sukob civilizacija prekinuti do kraja.

Žilavi Zapad

Svaka civilizacija ima svega nekoliko osnovnih aspkata postojanja: to su najprije ideje-kultura-kult (vera), tehnološki razvoj, biološka vitalnost, politička organizovanost. Ovi apsketi su u ponečemu i međusobno suprotstavljeni: teško je imati i društvo izuzetne tehnološke supermacije i urbanosti i biološki vitalno stanovništvo, megalopolisi jedu biologiju sela dok imaju šta da pojedu, a onda se stnovništvo ili uvozi ili dolazi do implozije Imperije ili do njene postepene zamene (onako kako je drugorimska civiliacija, „Vizantija“, zamenila Rimsku).

Važne su još i dinamike odnosa: da li idete napred ili nazad, stagnacije praktično u istoriji nema na duže rokove. Važan faktor je i međusobni kontakt i delovanje civilizacija jer one nisu zatvorene za međusobne uticaje na bilo kom od ovih aspekata

Istorija nas uči da je „zlatno doba“ jedne civilizacije ili, kao u slučaju Rusije, civilizacije-države, moguće naći samo onda kada se podudare u nekoj meri svi navedeni aspekti: kada ljudi dele zajedničke ideje/vjeru, dovoljno su tehnološki i vojno-tehnološki napredni, imaju biološku vitalnost i političku organizovanost. bez jednog od ovih aspekata, teško je biti Imperija.

Događaji od januara 2020. tj od pandemije „kovida“ nam pokazuju da je Zapad na planu idejnog sasvim kapitulirao, ali se drži na planu tehnološkog, vojničkog i političkog, dok biologiju nadoknađuje uvozom „svježe krvi“ iz ostalih civilizacija.

Islamski svet je pokazao koliko su biologija i verska solidarnost nedovoljne bez političke organizovanosti i tehnološkog pariranja drugima. Kina čeka svoj trenutak i sama se trudeći da drži u balansu sve navedene faktore, dok se Indija zapravo tek formira kao tehnološki i politički kompaktan i važan pojam.

Pravoslavlje kao osnova

Naravno, sve ovo pišem zbog nas, ruske ili pravoslavne civilizacije. Iako pojedini teoretičari vide samo površinu, pa će sve što imaju da kažu o Srbima i Rusima svesti na kulturnu fenomenologiju (Srbi slušaju turbo-folk – mi smo Teheran, Rusi pate za Parizom, oni su Zapad itd), činjenica je da naše postojanje i delovanje predstavlja slojevito dozivanje naše stare, zavetne svesti (iz koje crpimo ideju identiteta, tj. onoga ko smo), sa kojom se nekako i slaže i potire noviji sloj kulturološke zaslepljenosti Zapadom – zato i Srbi „teheranci“ i Rusi „parižani“ podjednako nestaju, tope se u demografiji: kulturno jezgro onoga kako Srbi i Rusi uređuju svoje živote dominantno je satkano od zapadnih predstava o finansijskoj sigurnosti i (eventualnoj) porodici koja ne sme da pređe granicu ličnog komfora/materijalne sigurnosti (čuveno i besmisleno a pogubno: „ne rađati decu jer će biti sirotinja“).

Dakle, na idejnom planu pravoslavna civilizacija još nije uspela da se izbori sa toksinima Zapada, pa se zasad primenjuje isti recept za biološku vitalnost – masovni uvoz migranata u Rusiju (Kavkaz i Srednja Azija) a sve češće i u srpske zemlje (zasad indijski potkontinent i turski svet).

Na planu tehničkog i političkog: mi zaista imamo svoj put i ne treba nam podražavanje bilo čijeg obrasca, ali očigledno je da se i tu problemi nalaze u tuposti političkih elita (sa retkim izuzecima). Naravno, Rusija jeste nuklearna sila, ali njoj za pobedu nad neprijateljima neće biti dovoljan „orešnik“ već sveopšta društvena mobilizacija oko ideje samobitnosti i opstanka, a zapravo: oko ideje Boga koji je postao Čovek i koji spaja Ljubav, Život, Istinu i Žrtvu.

Ovako: ukoliko „oni“ budu civilizacija koja teroriše druge i propagira LGBT+ propagandu, a mi polu-komunisti, polu-pravoslavci, ljudi bez jasne ideje šta jesmo (znamo dobro šta nećemo!) i civilizacija razvrata, teško ćemo imati koristi od tehnološkog razvoja i političkog otpora.

Mi smo trenutno Zapad model 1968: sveopšta retorika „vrednosti“ koje ni politička elita (kao ni tada), ni narod (kao ni tada) nisu spremne da žive (svi su i tada bili za „društvenu pravednost“ ali pod uslovom da i sami dobiju više od drugih u tom pravednom društvu).

Hoćemo li imati snage da se bar minimalno konsolidujemo na polju vere, ideala, koji ne bi ostali u praznom prostoru već koji bi nam omogućili da ponovo postanemo Imperija, snažna da zaštiti svoj narod i svoje narode?

Kada se vratim iz crkve prepune naroda, čini mi se da se ipak krećemo napred, no potrebno je da se i liturgijska žrtva u kojoj učestvujemo prelije savršeno u rusko i srpsko i ostala pravoslavna društva…

Izvor: Srpske Novine CG