НИН-ова награда и југославизам

И ове године, јаче него ранијих година, траје медијска фама око избора најбољег српског романа. НИН-ов жири, који је одабрао у ужем избору за НИН-ову награду тринаест романа, има следећи саставу Александар Јерков (председник), Јелена Младеновић, Адријана Марчетић, Владимир Гвозден и Младен Весковић. Међутим, пре него што стигнемо до садашњег тренутка да се вратимо на почетке, да објаснимо како је уопште дошло до престижа ове књижевне награде и у ком контексту.

Након Другог светског рата, у Југославији, која је већ преживела разилажење са стаљинистичким моделом поимања уметности (додуше из политичких мотива), а после Стаљинове смрти, која је за Брозов режим, ипак значила олакшање, у моменту када још нема на видику ни нових трендова са Запада, нема „нових таласа“, а Југославија тражи неки свој пут самосталности, неко се сетио 1954. године да би било добро да сам Београд буде центар за додељивање највећег књижевног признања, које ће имати и призвук модерности и посебне врсте идеолошке обојености. Шта мислите ко је био инаугурацијски добитник НИН-ове награде?

Па наравно, у том тренутку миљеник режима, потоњи дисидент Добрица Ћосић. Награђен је роман „Корени“, који је и даље обавезна лектира у српским школама, а по Јовану Деретићу то је „поетски психолошки роман, умногостручене субјективне перспективе“. Породица Катић и не баш прикривена критика режима Милана Обреновића су основна тема првог романа, који је добио НИН-ову награду. Индиректно, може се закључити да док је Србија била самостална, док није било југословенске државе, ништа ваљало није. Ово ја кажем, нико ми није рекао, али мислим да је штос у „Коренима“ управо та промоција југославизма на прикривени начин. Шта мислим о Брозовом сапутнику на броду „Галеб” којим су обилазили Африку шездесетих не бих сада разглабао, свакако је исход познат – Добрица Ћосић постаје „дисидент“ са огромним тиражима, што ће га довести до статуса „оца нације“, а чак и до високе политичке функције деведесетих, где се у реал-политици није снашао. Међутим, у то доба 1954. године када настаје НИН-ова награда био је логичан избор „виших органа“, пардон жирија.

Ово спомињем, да бисмо ушли у логику додељивања награде, која је током времена, више сплетом околности, доживела друштевну афирмацију и ван наше земље. Почетак НИН-ове награде, иако је био тако идеолошки обојен, био знаковит, али временом је, услед попуштања стега у култури, НИН-ова награда постала заиста место где се није могло доћи само уз помоћ политичке подобности, већ је био потребан и објективни квалитет. Награда једино није додељена 1959. године, мада се зна да је Миодраг Булатовић био кандидат, али ће се, опет из „виших кругова“ умешати, па је до недодељивање награде, заправо било и реклама Булатовићевом роману „Црвени петао лети према небу“. Властодршци су лекцију научили и од тада се редовно додељује НИН-ова награда, иако се квалитет добитника мењао. Оскар Давичо (троструки лауреат), Добрица Ћосић, Живојин Павловић и Драган Великић су више пута добијали награде. Временом се југословенска идеолошка обојеност смањивала, да би са распадом југословенског пројекта у једном тренутку и потпуно ишчезла.

Навешћу само овлаж, неколико примера: Слободан Селенић добија 1980. награду за роман „Пријатељи“, где се приказује живот у Београду након доласка комуниста на власт у веома критичком регистру; Драгослав Михаиловић (бивши Голооточанин) је 1983. године добио награду за роман „Чизмаши“, који је потресна прича о кризи југословенског друштва, где се издваја лик „српског официра старог кова“ Чиче-Миљковића, а 1997. године награда је додељена Миловану Данојлићу за роман „Ослободиоци и издајници“, који у потпуности критикује југотитоизам. НИН-ова награда осамдесетих и деведесетих, по мом осећају ствари добија на тежини.

Међутим, након петооктобарских промена, тихо и неприметно, поново долази до афирмације југословенског, па и левичарског погледа на то ко треба да добије награду, а то посебно долази до изражаја од момента када је недељник НИН продат Издавачком друштву Рингијер Србија за 810.000 евра ( то се десило 12. марта 2009. године). Ако погледамо добитнике од 2010. године наовамо, у последњих петнаестак година видећемо јасан тренд.

Као што је 1962. године добијање награде за роман „Заставе“ Мирослава Крлеже било идеолошка реакција на неочекивано добијање Нобелове награде за књижевност Иви Андрићу, тако и у последњих петнаестак година фаворити су искључиво људи, који имају анационални приступ књижевности или су поборници некакве вестернизације.

Тако је Филип Давид, добио 2014. године нагарду за роман „Кућа сећања и заборава“. Мислим да нема потребе да образлажем колико је Филип Давид антисрпски био настројен. Можда је пример романа „Контраендорфин“ Светислава Басаре из 2020. године најбољи пример аутошовинистичког романа, што је делимично и урушило остатке ауторитета ове некад престижне књижевне награде.

За ову годину фаворити су Енес Халиловић за роман „Бекос“ и Мухарем Баздуљ за роман „Сан Антонио“. Оба књижевника имају јасну идеолошку обојеност. Енес Халиловић, новопазарски дописник радија Слободна Европа, дневног листа Блиц (а Блиц је део портфолија предузећа Ringier Serbia, које је део међународне медијске компаније Ringier, што може да укаже и на евентуални суккоб интереса) познат је као оснивач новинске агенције Sanapres, али у књижевном свету нема баш неког утицаја, осим што је промовисао такозвани квантумизам 2019. године, који се по Википедији своди на „доживљај књижевности кроз снагу фрагмената и позив на анализирање честица које покрећу тумачење књижевног дела“, ма шта то значило. Мухарем Баздуљ, познати босанскохерцеговачки књижевник је писао до 2016. годеине за прозападни лист „Време“, а што се тиче књижевности најважнија награда коју је добио је Сорош фондације, Отвореног друштва БиХ за најбољу књигу прича, 1999. године.

Жири НИН-ове награде, који је трпео критике и ранијих година, покушава да поврати ауторитет НИН-овој награди, али је јасно да су под великим притиском. Лично ћу бити изненађен, ако један од ове двојице бошњачких књижевника не добије, још увек највећу српску награду за књижевност. Уколико се то деси, то ће бити и коначни повратак у идеолошко окриље југославизма, како је и било на самом почетку доделе НИН-ове награде. Да ли је НИН-ова награда и даље полуга југославизма или ће ипак ићи у правцу савременог схватања реалности да Југославије више нема, остаје да се види.

Броз је умро, али се југосфера вампирски обнавља, јасно је и зашто баш у Београду. Ипак, након свега, коначно би ваљало да дође до деидеологизације. Српска књижевност заслужује живот без неокрлежијаде

Извор: ЦЕОПОМ Истина