Параноична игра мученика и спаситеља

“Биће тешких и болних резова”, оптимистички нам поручује потпредседник владе, као да је, ни мање ни више, него њен председник. Пре Вучића, сличну поруку народу упућивао је и Борис Тадић, који се послужио речима Винстона Черчила, нудећи грађанима Србије “сузе и зној” – крв је однекуд заборавио или намерно изоставио. Ваљда, зато што у том часу Србија није била у рату?

А пре Тадића, Зоран Ђинђић се поштапао мудролијама великог “идеолошког учитеља” српских новомиленијумских (петооктобарских) револуционара. Поткрадао је Брајана Трејсија, односно, “позајмљивао” је паметовања из Брајанове, данас веома познате књиге – “Поједи ту жабу”. Наравно, доцније, кујући Ђинђића у звезду, Срби су жабу и друге Трејсијеве “згоде” уобличене “космичке мудрости”, приписали том српско-немачком дипломцу и “политичком генију”. Наиме, што би универзитет у Констанцу био мање вредан од Јејла?

Истина, било је у српској историји и другачијих лидера, попут Слободана Милошевића, који су масама нудили социјалну правду и благостање, то јесте, живот без бола. Како су се његова обећања завршила, добро знамо из 1999. године и дивљачке агресије 14 западних земаља на малу и сироту Србију.

Србин никако да изађе из Прокрустове постеље. Или му је кревет предугачак или прекратак. Он се не склања пред бујицом бола: Србин њу тражи раздрљеним прсима и непрестано јој хрли у сусрет. Уосталом, човек се рађа у болу. А стални живот у болу најбољи је лек за мирно и безболно умирање на крају животног пута, зар не? Аристотел није имао појма када је тврдио да циљ мудрог човека није да себи осигура уживање, него да избегне бол. Чему избегавати нешто што ће те свакако, кад-тад, стићи?

Ако се снага воље мери оном ничеовском количином патње, бола и тортуре коју је човек спреман да отрпи, тада су Срби у томе убедљиви прваци света. Још је само потребно да Србин уме да сав свој бол искористи као оружје за свој срећнији живот и ето нам лепе, безболне будућности.

Александар Вучић, који се ових дана, поред Вебера и Лајбница, изгледа, дохватио и Јунгове тезе, “да се освешћењу може доћи само кроз бол”, потврдио је да је видовњак, бољи и од “баба Ћорке”. Ето, он добро зна како ће “у болу скончати и он и његов народ”, којег он однекуд толико воли, да је спреман да с њим заједно пати још барем неких двадесетак годиница. Не само да боли, саопштава нам Вучић, већ ће тек да боли кад нас живот још дубље насече, засече или зареже својим “агонијским скалпелом”.

Ваљда, помало у његошевском стилу (“страдање је крста добродјетељ”), али у инвертованом контексту, Александар Вучић нас убеђује како ће Србији кренути набоље, чим јој економија оздрави – након што јој се одсеку болесне (гангренозне) ноге.

На скупу који је организовала Америчка привредна комора, најмоћнији човек у немоћној Србији, казао је да ће смањити порезе послодавцима. Значи, Вучић се заиста здао на читање, када је, ето, успео да стигне и до “реганомике”, то јесте, до оне чувене Реганове “коњ и врабац” (оригинално: Тхе “хорсе анд тхе спарроw” тхеорy) теорије из осамдесетих година прошлог века. Наиме, логика је ту сасвим проста и, наизглед, веома привлачна. Ако ни у чему другом – тада у вештини конзумирања бола. Што више зоби трпаш коњу у уста, то више зрнаца испада из коњских уста. И ето гозбе за врапце! Уосталом, чак и ако коњ буде толико прождрљив да му зрнца зоби не испадају из уста, врабац ће опет имати прилику да пронађе остатке несварене зоби у коњском измету.

Ипак, оно што би посебно морало да забрине српску јавност, јесте изјава Александра Вучића “да му се приближило”. Иако није био до краја јасан у таквом исказу, потпредседник владе је, изгледа, тиме хтео да себе некако доведе у везу са неким или са нечим. Да ли је “најмоћнији човек” данашње Србије заиста хтео да каже да му се приближила смрт? Ако је на то мислио, поставља се питање одакле му таква идеја. И зашто је то баш рекао у присуству оних, који су, по свему судећи, Томислава Николића и њега издигли на српски престо?

Кога се то боји Александар Вучић? А добија се утисак да он живи у силном страху. Да би то могло бити тако, потврђују његове константне изјаве да се он “не боји”, да се “не плаши”, те да “нема страх” од овога или онога. Страх је једна од основних човекових емоција, а може бити узрокован стварном или замишљеном опасности. С друге стране, када неко себе непрестано (упорно и наметљиво) покушава представити храбрим, тада би то могло да говори о некаквом нескладу унутар душевног живота такве особе.

Ако се, поред горе наведеног, узме у обзир и чињеница да Александар Вучић има “обичај” да се непрестано самопотврђује речима, да је “поштен”, да “никада ништа није украо”, тада долазимо до једне веома озбиљне могућности, да човек који је узео дизгине Србије у своје руке, пати од неке врсте Стендаловог синдрома (умирања од лепоте), помешаног са умишљеном властитом величином и улогом новокомпонованог “спаситеља”. Изгледа, неко је Вучића убедио у то да је Запад оличење демократије и свет људске среће, а њему је однекуд суђено да Србе (његов “вољени народ”) изведе из тмине и уведе их он у есхатолошку перцепцију стварности, коју Србији нуди (дез)интегрисани евроатлантски свет.

А да би Вучић могао успешно да одради све оно што је западна алијанса наменила Србији, неопходно је да се сада измени свест Срба у целој Србији, а не само на Космету, онако како је првобитно предлагао немачки Бундестаг. Веле, успело им је да измене свест Срба на КиМ-у, па зашто не би успело и у остатку Србије. Испада да Вучић и владајућа елита нису у стању да измене друштвени систем у коме не постоје правила игре, па би зато, уместо јасног правног уређења Србије, радије да крену на мењање свести народа уз помоћ јалових флоскула, п