Теби да певам – теби, тиранко!
А дух ми мори отров и гнев;
Увреда твојих жаоци јетки
Потпаљују ми племенит спев.
Милионима народи пиште,
Милион груди просипа крв –
Милионима пале кућиште,
Милион људи гмиже ко црв.
И милиони долазе смерно
Јевропи гордој на холи суд:
„Не може више, раја не може
Сносити јарам, мучити труд!
Тиран нас гази, срамоти жене,
Усева наших отима плод.
Пресуди, смерна, да л’ живот може
У таквом игу несрећни род?…
Изгинућемо!…
„Па изгините!“
Подсмеха твога горди је збор.
„И гинућемо, гинути славно –
Ил’ мачем пресећ Гордијев чвор!
Изгинућемо – али слободни,
Јер Србин неће да буде роб!
Тамо далеко, на светом гробљу,
Потражићемо живот ил’ гроб!“
Не дирајте Краља који спава
нека снови милују га меки
дошао је кроз простор далеки
да нам Небо међу Срца врати
не будите Витезове мртве
сви су они у маглама пали
а ниједном нису заплакали
када су их наше клетве секле
не куните Војнике уморне
што су тужно по пољима сели
нису могли иако су хтели
да победе душмане у нама
не дирајте Краља који спава
јер он никад, никад неће моћи
да победи наше црне ноћи
и крене Нас у царство небеско
Стојте, галије царске! Спутајте крме
моћне!
Газите тихим ходом!
Опело гордо држим у доба језе
ноћне
Над овом светом водом.
Ту на дну, где шкољке сан уморан
хвата
И на мртве алге тресетница пада,
Лежи гробље храбрих, лежи брат до
брата,
Прометеји наде, апостоли јада.
Зар не осећате како море мили,
Да не руши вечни покој палих чета?
Из дубоког јаза мирни дремеж чили,
А уморним летом зрак месеца шета.
То је храм тајанства и гробница тужна
За огромног мрца, к’о наш ум бескрајна.
Тиха као поноћ врх острвља јужна,
Мрачна као савест, хладна и очајна.
Зар не осећате из модрих дубина
Да побожност расте врх вода просута
И ваздухом игра чудна питомина?
То велика душа покојника лута
Стојте, галије царске! На гробу браће
моје
Завите црним трубе.
Стражари у свечаном опело нек отпоје
Ту, где се вали љубе!
Јер проћи ће многа столећа, к’о пена
Што пролази морем и умре без знака,
И доћи ће нова и велика смена,
Да дом сјаја ствара на гомили рака.
Али ово гробље, где је погребена
огромна и страшна тајна епопеје,
Колевка ће бити бајке за времена,
Где ће дух да тражи своје корифеје.
Сахрањени ту су некадашњи венци
И пролазна радост целог једног рода,
Зато гроб тај лежи у таласа сенци
Измеђ недра земље и небесног свода.
Стојте, галије царске! Буктиње нек
утрну,
Веслање умре хујно,
А кад опело свршим, клизите у ноћ
црну
побожно и нечујно.
Јер хоћу да влада бескрајна тишина
И да мртви чују хук борбене лаве,
Како врућим кључем крв пенуша њина
У деци што кликћу под окриљем славе.
Јер, тамо далеко, поприште се зари
Овом истом крвљу што овде почива:
Овде изнад оца покој господари,
Тамо изнад сина повесница бива.
Зато хоћу мира, да опело служим
без речи, без суза и уздаха меких,
Да мирис тамјана и дах праха здружим
Уз тутњаву муклу добоша далеких.
Стојте, галије царске! У име свесне
поште
Клизите тихим ходом.
Опело држим, какво не виде небо јоште
Над овом светом водом!
Ми знамо судбу и све што нас чека,
Ал страх нам неће заледити груди!
Волови јарам трпе а не људи,
Бог је слободу дао за човека.
Снага је наша планинска река,
Њу неће нигда зауставити нико!
Народ је овај умирати свик’о,
У својој смрти да нађе лека.
Ми пут свој знамо, пут богочовека,
И силни, к’о планинска река,
Сви ћемо поћи преко оштрог кама!
Све тако даље, тамо до Голготе,
А кад нам мушке узмете животе,
И гробови наши бориће се свама!
Спомениче неми прохујалих дана,
Зашто ти је чело суморно и тавно?
Да л’ се сећаш, можда, крвавих мегдана,
Што дигоше у зрак твоје име славно?
Ил’ гробове бројиш туђинских синова,
Што падоше редом под зидине твоје,
– Занесени чаром освајачких снова
Далеко од крила домовине своје?
Јест, и сада често, кад те кроз ноћ гледам,
Укажу се људске горостасне сени:
С размрсканим грудима, са челима бледим,
И уснама хладним у крвавој пени…
И ја слушам шапат непојмљивог збора,
Шапат који тихо умире и тоне…
То је, можда, израз дубокога бола?
То су, можда, речи које клетвом звоне?
О, колевко снова, надања и мука
Заривено лежи у камену твоме,
Што их сруши смрти оружана рука
У данима славе, у помаму своме!
И ти јоште живиш!… Твоју седу главу
Не положи у гроб тако бурно време!
Можда чекаш снова поништену славу,
Тај блеђани призрак будућности неме?
Развило се црно време опадања,
Набујао шљам и разврат и пороци,
Подиг’о се трули задах пропадања,
Умрли су сви хероји и пророци.
Развило се црно време опадања.
Прогледале све јазбине и канали,
На високо подигли се сутерени,
Сви подмукли, сви проклети и сви мали
Постали су данас наши суверени.
Прогледале све јазбине и канали.
Покрадени сви храмови и ћивоти,
Исмејане све врлине и поштење,
Понижени сви гробови и животи,
Упрљано и опело и крштење.
Покрадени сви храмови и ћивоти.
Закована петвековна звона буне,
Побегао дух јединства и бог рата;
Обесимо све празнике и трибуне,
Гојимо се од грехова и од блата.
Закована петвековна звона буне.
Од пандура створили смо великаше,
Достојанства поделише идиоти,
Лопови нам израђују богаташе
Мрачне душе назваше се патриоти.
Од пандура створили смо великаше.
Своју мудрост расточисмо на изборе,
Своју храброст на подвале и обеде,
Будућности затровасмо све изворе,
А поразе прогласисмо за победе.
Своју мудрост расточисмо на изборе.
Место светле историје и гробова
Васкрсли смо све пигмеје и репове;
Од несрећне браће наше, од робова,
Затворисмо своје очи и џепове.
Место светле историје и гробова
Остала нам још прашина на хартији
К’о једина успомена на џинове;
Сад сву славу пронађосмо у партији,
Пир поруге дохватио све синове.
Остала нам још прашина на хартији.
Под срамотом живи наше поколење,
Не чују се ни протести ни јауци;
Под срамотом живи наше јавно мнење,
Нараштаји, који сишу к’о пауци.
Под срамотом живи наше поколење.
Помрчина притиснула наше дане,
Не види се јадна наша земља худа;
Ал’ кад пожар подухвати на све стране,
Куда ћемо од светлости и од суда!
Помрчина притиснула наше дане.
Не чува се тако образ и поштење!
Ко хоће да народ и води и брани,
Тај у души вјечно мушки понос храни, –
Он не пузи, он се уз Голготу пење.
Заставу ти своју бјеше народ предô,
И за тобом пође и у борбу стаде,
Ал’ ти ето, вођо, посрну и паде…
Гдје ти очи бјеху? Што нијеси гледô?
Зар ти што до јуче бјеше орô смјели,
Ти у ког је вјера заложена била,
Зар блатом да сада каљаш своја крила?
Пред тираном нашим да поклекнеш, је ли?
Он ти пружи части, он те у вис диже,
А до јуче, знаш ли, с њиме си се клао!
Гдје је људски понос? Он је ето пао –
Преваљени соко у прашини гмиже.
Може ли ти народ простити то дјело?
Јесу ли то пути душа свијетлијех?
Не, то је знај, вођо, један тешки гријех
И љага што каља јунаково чело.
Не чува се тако образ и поштење!
Ко хоће да народ и води и брани,
Тај у души вјечно мушки понос храни, –
Он не пузи, он се уз Голготу пење.
Ја сам газио у крви до колена,
и немам више снова.
Сестра ми се продала
и мајци су ми посекли седе косе.
И ја у овом мутном мору блуда и кала
не тражим плена:
Ох, ја сам жељан зрака! И млека!
И беле јутарње росе!
Ја сам се смејао у крви до колена,
и нисам питао: зашто?
Брата сам звао душманом клетим,
и кликтао сам кад се у мраку напред хрли,
и онда лети к врагу и бог, и човек, и ров!
А данас мирно гледам како ми жељену жену
губави бакалин грли,
и како ми с главе разноси кров; –
и немам воље – ил` немам снаге – да му се светим.
Ја сам до јуче покорно сагиб`о главу
и бесно сам љубио срам.
И до јуче нисам знао судбину своју праву –
али је данас знам!
Ох, та ја сам Човек! Човек!
Није ми жао што сам газио у крви до колена
и преживео црвене године Клања,
ради овог светог Сазнања
што ми је донело пропаст.
И ја не тражим плена:
ох, дајте мени само још шаку зрака
и мало беле, јутарње росе –
остало вам на част!
Твоје сунце носе сад на заставама,
Ти живиш у бесном поносу синова;
Твоје светло небо понели смо с нама,
И зоре да зраче на путима снова.
Још си уз нас, света мајко, коју муче:
Све су твоје муње у мачева севу,
Све у нашој крви твоје реке хуче,
Сви ветри у нашем осветничком гневу.
Ми смо твоје биће и твоја судбина,
Ударац твог срца у свемиру. Вечна,
Твој је удес писан на челу твог сина,
На мач његов реч ти страшна, неизречна.
Млеком своје дојке нас си отровала,
У болу и слави да будемо први;
Јер су два близанца што си на свет дала –
Мученик и херој, кап сузе и крви.
Ти си знак у небу и светлост у ноћи,
Колевко и гробе, у колевки сунца;
Ти си горки завет страдања и моћи,
Једини пут који води до врхунца.
Ми смо твоје трубе победе и вали
Твог огњеног мора и сунчаних река;
Ми смо, добра мајко, они што су дали
Свагда капљу крви за кап твога млека.
О земљо моја, шта те тако боли?
Зашто ме вјечно трзају и море
јауци дуги из твоје дубине?
„То моје срце премире и гине
у тврдом мразу, без сунца и зоре.“
Зар твоме срцу не допире огањ
нашијех срца? Зар душе синова
не грију тебе пламенима својим?
„Ја давно, давно остављена стојим
сама, у руци судбе и в’јекова.“
Па ко ће тешке раздробити санте
на твоме срцу? Ко ли ће из таме
тргнути тебе с твојим робљем худим?
„Ја мртве из сна уздасима будим,
јер нема живих да умиру за ме.“
О, никада ви то нећете схватити,
јер ви се плашите смрти, а ми у њој тражимо спас!
Чуди вас, зар не:
стојимо и мирно гледамо у вас
и нема страха у нашем непокретном оку
већ само презир крије и мржњу свету и дубоку
њихов чудесни сјај!
Вама је несхватљиво:
ми, одрпани, исцепаних лактова,
ми, за које су вам ваши говорили
да смо погана дрипачка раса —
стојимо уздигнуте главе и усправнога стаса!
И не дрхте нам везане руке,
и не тресу нам се обнажена рамена,
и гледамо вас, гледамо и видимо
— да ваша клецају колена
пред снагом погледа наших!
Шире се згрануто ваше разбојничке очи,
грче се у чуду ваша безизразна лица
и постајете шака преплашених убица!
А знате ли да оловним, пламеним куглицама
у безумљу страха
сад себе убија сама сваки од вас!
Знате ли да неће бити мира
вашој отупелој свести
и од наших погледа
да се више не можете скрити!
Знате ли да ће вам ноћи,
ужасне ноћи мучења бити
и да више не можете утећи,
никуда утећи,
и да смо од вас јачи,
и да смо од вас већи —
за срце већи!
Знате ли да ћете лудети од страха
кад год се јесења киша
са мраком леденим
спусти врх наших заспалих глава
и да ће и земља, и камен, и дрво,
и цигла, и трава
очима гледати нашим,
грудима дисати нашим,
да неће бити мира плашљивим срцима вашим,
час овај да ћете клети!
Видите л’ ову децу што рафал чекају врео?
Кад ђачке торбице њине
из руку недужних падну,
а књиге, оловке и гуме
на земљу проспу се хладну,
кад младе, незреле воћке прерано отпадну с’ грана
— са вас ће у блато спасти
на костур намолована маска људскога лика!
Да л’ вас још увек чуди
што вољно остајем с’ њима —
ја, њихов професор стари,
зар да их оставим саме,
а сутра, зар сутра прстом да показују на ме!
То ви не разумете,
то ми, дивљаци знамо
професор није професор са каталогом само!
Мој разред куршуме чека.
А ја им предајем сада —
не шта је писао Држић,
већ шта је херојска смрт!
Уместо школскога звона
звониће болан и крт —
кашаљ оружја вашег.
Тад ћемо на одмор поћи
и загрљени, хладни и неми
безбројне дане и ноћи
сан ћемо вечити снити.
Мој разред куршуме чека.
И нико не шапће ником!
Сви, до малишана задњег,
напамет лекцију знају!
Њихове детиње очи
задњи пут светлуцају.
Овде двојкаша нема,
јер ми смо синови рода
у коме и најмање дете
чим научи само да хода —
већ зна како се мре!
Да л’ вас још увек чуди
што вољно остајем с’ њима,
ја, њихов професор стари,
зар да их оставим саме,
а сутра, зар сутра
прстом да показују на ме!
То ви не осећате,
то ми, дивљаци знамо —
професор није професор са каталогом само!
Пуцајте,
ја држим час!
Кад ми се овде, у земљи српској,
Заврши стаза животних дана,
Желим да моје срце почива
Високо изнад Кајмакчалана.
И заспао је с том топлом жељом
И своје лепе очи за навек свео,
Пошто је дао Србији драгој:
Снове и младост и живот цео.
Пут нам је свима у болу исти,
ма се ми како звали:
бели генерали
или црвени екстремисти.
Видик нам је сив од жица,
и небо је сиво,
и душа је сива
у валу смрти, тифуса, падавица.
Нећемо у смеху подићи главе
ако се над нама бели ждралови јаве,
наш ће осмех за њима да се вине
у недокучне, слућене висине.
И кад нам над главом затутњи,
и заљуља се небо, и сунце, и жице,
не можемо да одолимо тешкој, крвавој слутњи,
и гледамо преда се нетремице.
О, боље да смо презрени у стиду
пали на неком непрекорачивом зиду.
Пути су нам сада од бола и беде сливени,
и жице нам погледе у небо крате.
Људи су у нама дубоко, дубоко скривени,
и не могу,
не могу,
да се врате…
Ја осећам данас да у мени тече
Крв предака мојих, јуначких и грубих,
И разумем добро, у то мутно вече,
Зашто бројне игре у детињству љубих.
И презирем тугу, заборављам бољу,
Јер у мени тече крв предака моји’,
Мученика старих и јунака који
Умираху ћутке на страсноме кољу.
Јест, ја сам се дуго са природом хрво,
Успео сам – све се може кад се хоће –
Да на ово старо и сурово дрво
Накалемим најзад благородно воће.
И сад, ако плачем кад се месец крене
С ореолом модрим низ небесне путе,
Ил’ кад старе шуме, чаробне сирене,
Једно тужно вече злокобно заћуте,
Ја осећам ипак, испод свежих грана
И калема нових, да, ко некад јака,
У корену старом струји снажна храна,
Неисцрпна крепост старинских јунака.
Све исчезне тада. Заборављам бољу,
А преда ме стају редом преци моји,
Мученици стари, и јунаци који
Умираху ћутке на страшноме кољу…
Ја познадох што несам познав’о,
Први санак ја сам већ одспав’о,
Први санак гробовања мога,
Први санак мира веичтога.
– Прелетела летом врх менека
Половина половине века,
А ја лежим у далеком крају,
У туђини, туђем завичају.
Што то тресе моје ледне груди?
– Трошни пеп’о лако се не буди.
Канда брује топови са стране
Где сам младе проживов’о дане.
Ил’ се руши, ил’ се нешто зида,
Ил’ баш раја окове раскида?
Свиће л’ зора оне среће лепе
За ком срца и у гробу стрепе?
Кличе л’ вила из србинских гора?
Је л’ већ ора која доћи мора?
Јесте, јесте – бој се љути жаче,
Марков топуз из мора искаче,
Србин диже мача пламенога
На Турчина, на душмана свога.
Скотија се бесомучно стрви,
А мој Србин неће жалит’ крви;
Крв ће тећи потоком и реком
Где се сузе ронише лелеком;
Крв ће тећи преко српских страна,
Ал’ ће суза бити убрисана;
Полетеће велико и мало,
Да одбрани што се српско звало;
Заиграће коло витезова,
Дивна слика мојих младих снова,
Што сам негда тако жељно чек’о, –
– А мој пеп’о да је на далеко!
А кад буде, па ти мука мине,
Кад слобода као сунце сине,
Кад се крвца опере студенцем,
А јунаци овенчају венцем,
Српске земље оките се миром,
Српска деца ружом и шимширом,
Српске моме струком рузмарина,
Српска мајка кад загрли сина, –
Кад се сунце на школе осме’не,
Хај, на школе и дарове њене;
Мудре књиге кад полете летом,
Да Србина изједначе с светом;
Кад запева Равијојла вила:
„Сад је јава што сам некад снила!“
– Зар ни онда, кад се мети стиже,
Кости моје да не дођу ближе!
Туђа рака ледена је рака,
Туђа земља никад није лака,
У даљини мучно ли се лешка,
Туђина је и мртвацу тешка.
Хај, Србине, а мој живи брате,
Задркћем се кад помислим на те!
Српска момо, селе моја мила,
Ти ми неси гроба ни видила,
Та ни гроба, ни на гробу цвета –
Туђа нога по њему се шета.
Српски доли, пуни рајска цара,
Српске горе, жељо моја стара,
И потоци што жуборе туђи,
мртво срце још за вама жуди, –
За потоком , за зеленим лугом,
За славујем, мојим старим другом,
И за пољем расним и зеленим,
И за липом, за мирисом њеним,
За песмама што се туда оре,
Што се оре од горе до горе!
Стражилово, дивно Стражилово,
Ја сам тебе у звездице ков’о,
Теби пев’о, о теби сам снев’о,
Ал’ од тебе нешто и захтев’о:
Кад ме смртца отргне од људи,
Да ме примиш ти у твоје груди!
Зар ти никад није на ум пало
Што си негда Бранку обећало?
Србе брате, и Српкиње селе,
Којима се јоште данце беле,
Растав’те ме са овом даљином,
Моје кости оперите вином,
Па их нос’те нашем завичају,
Завичају, мом негдашњем рају.
Пренес’те их, браћо моја мила,
Поред оног убавог Белила,
Кроз Карловце, где сам младост пров’о,
Па на оно мирно Стражилово;
Ту још једну стару отпевајте,
Ту ми, браћо, кости закопајте,
Ту бих мртав права мира дост’о –
– Србадијо, не било ти просто!
Нека друга земља у срећи сија,
мени си ти увек најмилија.
Нек другу земљу богатство кити,
у теби волим сиромах бити.
Сем тебе никуд не тражим блага
Србијо драга
И ако кадгод на страну пођем,
опет ћу теби натраг да дођем
ко миле ласте, што некуд лете,
ал’ после опет натраг долете.
Ван тебе нећу да знам за блага,
Србијо драга
Нек туђе небо радост пролама,
нек туђе горе јече с песмама,
ја волим, мајко, у теби бити,
па макар мор’о и сузе лити.
Ван тебе нећу среће ни блага,
Србијо драга
Тек када гусле преда мном гуде,
па ми се жеље синовље буде;
кад чујем твоју негдашњу славу,
ја онда вес’о подижем главу,
ко да сам стеко силнога блага,
Србијо драга
Када о Вуку слушати станем,
ја онда гневом синовљим планем.
Ал’ кад се Милош у песми пева,
е онда миље душу разгрева,
а срцу нова придође снага,
Србијо драга
Када се о турском зулуму збори,
крв ми узаври, кипи и гори.
А кад се пева о Вељку славном,
ил’ бојном пољу, Мишару равном,
то ми је драже од светског блага,
Србијо драга
Нека те моје уздање прати,
нек ти се негдашња слава врати
Нека те туга занавек мине,
нека ти сунце занавек сине
Од тога већег не тражим блага,
Србијо драга
Све што беше на овоме свету
Не може се спознати у веку
Веци нам се смрскаше у лету
Оста само бајка о човеку.
Након свести о човеку самом
Не даде се да спознамо више
Зашто сенке још харају тамом
Зар их нису спрале свете кише?
Свете кише оставише блато
Згасле ватре са помало дима
Док скупљасмо бисере и злато
Изгубисмо потребу за њима.
Док скуписмо векове у шаку
Да видимо шта колико вреди
Нестадосмо у мркломе мраку
Све што вреди већ полако бледи.
Сад нас гризу мећаве и вуци
Дозива нас залеђено стење
Оста само кандило у руци
И потајна нада у спасење.
То потајно што у нама чучи
Српска Вера дозива нас себи
Што нас више мрцвари и мучи
Никада нас оставила не би.
Крв рођена ме свег сажиже врела;
У сузама се покајничким купам:
Са светим страхом, погружена чела,
Пред жртвеник Ти грешном ногом ступам.
Јест’, ја сам силно грешан према Теби,
Ја нисам ишо путем Твојим светим;
Ја сам се само старао о себи,
А никад Тебе, Мајке да се сетим!
До сад сам био себичан и ружан:
За своје боле ја сам само знао,
Без осећања да сам Теби дужан,
И да ти ништа, ништа нисам дао!
Ал’ данас љуту ја осећам грижу
До саме сржи сваке своје кости,
И плачем: сузе једна другу стижу,
И грцам: „Мајко, молим те, опрости!
Крв моја српска жеже ме и пали!
У грлу глас ми трепери и грца!
Ко врело гвожђе душа ми се кали
У огњу крви и сузи што врца!
И ево Ти се тешком клетвом кунем:
Звезданим плавим небом нада собом,
И земљом, где ћу мртав сам да трунем –
Животом својим, земаљским, и гробом,
Животом вечним – и распетим Богом,
Да нећу више грешит се о Тебе:
По твом ћу путу ићи чврстом ногом,
Заборавити на самога себе!“
Ново лето, нови дан времена,
Све је ново, али чувства стара,
Сећају се једнога имена,
Сећају се небескога шара.
Теби само, сунце мојих дана,
Песму певам и имену твоме,
Теби само, сунце мјих дана,
Отворена двер је к срцу моме;
Ти си само једина на свету
Што се песми свагда узбуђујеш;
Ти ме само у новоме лету
На певање ново побуђујеш.
Теби само ја певам и пишем,
Рај на земљи ти си мојој души.
Теби живим, за те само дишем,
Спомен на те све спомене гуши.
Најслађе бих ја онда живио,
Кад бих знао да ћу умрет за те;
И смрт саму ја бих загрлио,
И умро бих све мислећи на те.
Ти си лепша од целога света,
Из тебе ми само сунце сија;
Цветаш лепше од самога цвета,
Име ти је поносно – СРБИЈА.
Ножеви кад ми срце поделе,
Над гробом звекне крвави мач,
Слатке девојке, ружице беле,
Нећу да чујем ваш горки плач!
Немојте рећи: „Овде почива
Љубави наше увели струк!“
Не кун’те земљу, није вам крива –
Стишајте сада ласкави звук!
Немојте трошит руже убаве,
Китећи њима мој вечит дом!
Реците само: „Доста је славе –
Веран је био народу свом.“
Бог отаца наших Бог је и синова,
Чувар земље наше и наших домова.
Кроз чудеса страшна, кроз паклене страве,
Он је оце наше довео до славе.
Стопу све по стопу, кроз огањ и воду,
Дариво им милост, снагу и слободу.
Зато нико од њих не хте веру крити:
„Наш је Творац с нама – све ће добро бити!“
Бог ђедова наших Бог је и унука:
Исцелитељ рана, Победитељ мука.
Увек исти Господ, Господ над војскама;
Ка’но ђедовима – помаже и нама.
Ка’но светом Сави тако и Душану,
Ка’но Милутину тако Страхињ бану.
Претци и потомци, и гладни и сити,
Један језик знаше: „Све ће добро бити!“
Ускликнимо и ми: Све ће добро бити!
Та навек ће зора поноћ наследити.
Све ће добро бити! нека младић рекне,
Све ће добро бити! нека старац јекне,
Све ће добро бити! певали су свеци,
Све ће добро бити! певај, мајко, деци.
Све ће добро бити! свештеници, појте.
Све ће добро бити! народи, утројте.
Шта је језик српски? Шта српски зборити?
То су чет’ри речи: Све ће добро бити.
Чувај се, мој роде, својих странпутица,
Јер пут неизвестан увек је пут вражији.
Не бој се јастреба него кукавица,
Не бој се лажова него њине лажи.
Бог нека те спасе твојих спасилаца,
На свакоме углу има их по један.
Презри мудрост глупих и глупост мудраца!
Нож твог издајника биће увек жедан.
Као гром ћеш наћи свога пута,
И као нит златна пробити кроз стену.
Зар храброст полтрона да ти снагу спута,
И да нож злочинца проспе задњу вену!
Косовски витези прaви пут су знали
За војску убица што ће да их срете:
За гнусно јунаштво оних што су клали
У постељи старца, у колевци дете.
Заставу идеје у руци подлаца!
Место мач што светли, увек нож што пара!
Борца што се блатом место копљем баца,
Јунака што пљачка и жреца што хара!
Заставу у срамни злочин замочену;
Слободу у сенци туђих бајонета;
Отаџбину целу у пљачки и плену;
У крвавој руци где је причест света.
Презри љубав подлих и братство убица.
И реч вероломних и част клеветника!
Носи, роде славни, тај мач без корица –
Знамен крстоносца и Божјег војника!
Да би штит Ахилов био славе веће,
Сам Бог Хефаистос оде за ковача!
И ти, роде српски, знај да никад неће
Нож убице стићи дужину твог мача.
Знај само из крви хероја се рађа
Звезда путовођа за далеке путе…
Ветром неба иде мученичка лађа,
Сузе су невиних до неба дигнуте…
Кад туђа рука склопи моје очи,
И стави земљу по грудима голим,
Остаће моја душа да сведочи,
И после смрти колико те волим.
Поверуј њојзи, као што у себи,
Верујеш болу Исусових рана,
Јер она само певала је теби,
С љубављу врелом до последњег дана.
Од ње ћеш чути, о Србијо драга,
Како се теби пева с туђег прага,
Са туђег прага, и из туђег гнезда.
И знаћеш како, док ме не погребу,
Вечери сваке по целоме небу
Пишем ти име словима од звезда.
До Високих Дечана касно беху дошли!
А ране Симониди ни видели нису!
……Лазарицу цркву потајно су прошли!
Ево не видесмо ко су, ни чији су!
Код Милешеве су изгубљени стали,
И надомак Жиче, безумни од глади,
Хлеба тражили, ми погаче им дали,
И једоше! Пише! – па како се ради,
Лагано, без ,,хвала“ – пратећ ,,слепог вођу“,
Амбисом и шумом желе правит пута!
Некуда идемо! – одбруси нам неко!
До Свете Горе! – Викну с више жара,
Али не слутивши колко је далеко,
Раскошна светлост ДИВНОГ ХИЛАНДАРА!
Она ће доћи! Из смрти, из гроба,
Из мука наших васкрснуће небу,
Да збрише сузе остављеног роба,
Што рањен живи о крвавом хљебу…
Она ће доћи! Ја видим: кроз таму
Пробија свјетлост божанскога лика,
Тирани гнусни даве се у сраму –
Док ланци прште силних мученика.
Она ће доћи, свијетла и чиста
К’о суза мајке, као љубав Христа,
Да сужње води из тамничких врата.
Ах, моја душа већ је ћути близу –
Ја видим њену божанствену ризу
И чујем ропац крвавих Пилата…
О свему ми, само о правди људској
немојте ништа рећи,
рекли су други, још јуче…
Не пишем песму већ протест душе
што нас на правди Божијој
невине осудише
што смо од злочинаца кажњени,
протерани, огњишта нам палили, жене силовали,
очеве и њихове очеве и синове убијали…
и тако од пре Јасеновца и усташког погрома
уз благослов и учешће свештеника
под будним оком Ватикана до данас
у ово време ужаса и поновног србског страдања.
И зато
о свему ми, само о правди људској
немојте ништа рећи,
рекли су други, још јуче…
Не пишем песму већ протест душе
што нас на правди Божијој
невине осудише
што смо од злочинаца кажњени,
насиљем невиђеним вишедеценијским
и геноцидом бомбама
исти они који се данас цивилизацијом зову
и злочинца прогласише невиним, а жртву злочинцем
…записаше у историју Земаљску
невиђени погром мог народа Србског: смрт најближих, пријатеља и рода, и оних за које смо чули,
а нисмо лично познавали, на свим местима где смо живели,
оних који и данас од последица “бриге и милосрдних анђела” нестају…
И зато
о свему ми, само о правди људској
немојте ништа рећи,
рекли су други, још јуче…
… о крику мајке,
о сузи детета,
о очевој тренутној смрти,
о порушеној родној кући,
о сестри разапетој изнад воћњака,
о клину у глави првог рођака,
о секири која је убила на прагу комшију и његовог дечака
о животињама у телу људи који су нас отерали да се никад
на родно огњиште не вратимо
о свима што им у свему томе помажу
и безочно и наочиглед свима лажу…
О свему ми,
само о правди људској
немојте ништа рећи,
рекли су други, још јуче…
Зато – не пишем песму већ протест душе:
Божија је правда спора али сигурна,
нека се смилује над свим оним људима
ако се тако назвати могу,
који су се ставили у улогу Бога
– само Он зна шта их чека…
Нисам те мајко питала како су баке ткале платно,
шаренице и поњаве, ћилиме просте и балучане
како се гребенало, бојило, прело, плело,
уплитало и сновало, навијало и водило на разбоју
Нисам те питала како су натра и стан
девојачке мисли сабирале
између предњег и задњег разбоја
где мирише на букову шуму
само сам у многим списима читала
како су Србкиње знале са брдом од шипурка и дреновине
да сложе простираче, чохе и гуњеве од близновитих нити
па се тако на празнике, о слави, Божићу и Васкрсу
зашарени у кући у пембе, белој, враној, смарагдној,
сингавој, вишњевој боји… на коцке
Нисам те мајко питала да ли се
нека твоја туга у ћилим уткала
заједно са мирисом шуме
који чува кућу на цветној ливади
Од свега што на то време подсећа
остало је неколико ћилима у девојачком сандуку
који си с твојом љубављу
у мираз тати некад давно донела
и сећања која миришу
на босиљак и луч…
Отаџбино, мајко моја
И дедова моји славни’,
Докле стижу крила твоја
И питоме твоје равни?
Покажи ми међе твоје,
Твоје горе, реке твоје.
„Од Будима до Солуна,
И где Тимок златни стиже,
И где шуми бистра Уна,
И Ловћен се небу диже –
То су моје крсне горе,
Куда Срби српски зборе“.
Отаџбино, мајко моја
што је тужно лице твоје?
Зашто храбра деца твоја,
Сузом квасе лице своје?
Какав бол им мучи груди,
и дубоки уздах буди?
„Моја деца сузе лију,
Јер их душман мучи стари,
Душмански им крвцу пију,
Турци, Немци и Маџари,
Што слободан свуда није,
Зато Србин сузе лије“.
Отаџбино, мајко моја,
Има л’ кога у мом роду,
Да распали роба сузна
На бој свети за слободу,
Ко у доба она стара,
Против Хуна и Авара?
„Прихватите луч слободе,
Усред ове ропске таме,
А старији нек вас воде,
Где гинути ваља за ме,
Књига, то је луча твоја,
СРБАДИЈО, надо моја!
Поскидајмо са зидова фреске
Покупимо гроше и талире
Избегнимо моћне солдатеске
Силазимо низ планину љуту
Ређамо се у дуге шпалире
Биће гадно на овоме путу.
На том путу свесрпског беспућа
Марширају моћници без лика
Јечи урлик из спаљених кућа
У дну неба формира се слика.
Овде се у разврату огрезло
Вода мутна, а небо се ваља
Свештениче узми своје жезло
Помоли се за безвредне гњиде
Вера сјаји што се више каља
Само ретки и у мраку виде.
Ти што виде сва српска беспућа
Молитвама призивају душе
Да се скупе сред небеских кућа
Па да српством некрста угуше.
Овдје пуста поља, тамо брда сива,
Гдје жалосно шуми купина и драча;
Ред убогих села сан покојних снива –
Ја не видим нигдје рала и орача…
Под тавним дрветом, уз мирну ријеку,
Не чује се звоно претходника овна;
Свуд гроб и чемер, мрак, магла оловна,
И запјевке тужне што срце сијеку.
Села наша, гдје су ваше руке радне?
Гола, црна њиво, гдје је орач, брана?
Ах, другове ваше, невољне и гладне,
Одвела је судба преко Океана.
У подземљу црном, без сунца и неба,
Сад копају они комад црна хљеба,
Док за вама срце све им цвили јаче.
О, жали ли когод тебе, земљо гола?
Нигдје за те сузе, нигдје једног бола.
Само негдје близу, чујем Христос плаче…
Copyright © Цеопом Истина 2013. Сва права задржана.