Д р а г а н М и л а ш и н о в и ћ
Ц Р В Е Н И Б О Ж У Р И
1
Хало Исусе, овде Приштина
У њеним очима умрли су кринови
Синоћ су је силовали на Гази-Местану
Сепаратисти, курвини синови.
Проклето дуга ноћ.
У мом кревету нага девојка
уморна од прљавих језика
задрхти по који пут
ко бело ждребе
крај умрле мајке
а ја је милујем
на сапун и вино
мирише њено тело.
Хеј, Васионо
где си сакрила лажног пророка
ону издајицу
из Јерусалима
Њему се моја драга молила
а он је продао
побеснелим псима.
Прокјлето дуга ноћ.
Шапуће ми натеклим уснама
о немоћи покислих лептира
о пустим стазама козијим
завичајним.
Шапуће
шапуће
“Знаш ли ТО је као кад Смрт дође
кад нестану и птице и цвеће
кад нестану сунце и пролеће
Кад ти умру и отац и мати
кад ти умре чедо најмилије
Знаш ли ТО је као кад Смрт дође
да те ломи али не убије.”
А тамо
Тамо далеко
Тамо где нежно цвета лимун жут
Спавају звона Хиландара
И Плава Гробница спава
Велики српски пут …
Проклето дуга ноћ.
Помало тужан је Месец
што рузмарин спава на крилима земље
и птице спавају
и народ спава
Помало тужан је Месец
што звезде су далеко
Помало тужан је Месец
што не види га трава.
Хало Исусе, овде Приштина
У њеним очима умрли су кринови
Синоћ су је силовали на Гази-Местану
Сепаратисти, курвини синови.
Проклето дуга ноћ.
Уплашена од акта „притиска“
тражи утеху на мом рамену
а ја је милујем.
На хлеб и тугу
мирише њена душа.
I
А тамо негде
у зељи прошлости …
ЈУГОВИЋА МАЈКА
Усни санак Југовића мајка
црне гласе пред бој на Косову:
полећело са њеног криоца
девет младих, сурих соколова,
полећело небу у висине
да досегну ужарено сунце;
ал’ одједном зацрни се небо
неста сунца и белих облака,
паде тама усред бела дана,
а из таме на њено криоце
неко баца девет соколова,
девет мртвих, крвавијех тела;
и још паде на криоце њено
стари ор’o срца прободена.
Заплака се Југовића мајка,
рони сузе још пре зоре ране,
црни санак сломио јој душу
соколови – њени су синови
а орао стари Југ Богдане.
Ал’ кад бела зора осванула
сузе с лица мајка обрисала,
обукла се у лепе хаљине
и изашла пред своје синове
па овако њима говорила:
“Ој синови, моји соколови!
Својом сам вас дојком задојила,
својом руком воде напојила,
грејала вас на срцу својему
и љубила у златну повоју,
певала вам песме успаванке,
снагу сам вам удахнула своју!
Сви се данас диве и говоре
о мојијех деветоро срца,
сви се куну у имена ваша
и надају у ваше јунаштво!
“Послушајте моја децо мила,
соколови с мајчинијех крила!
Ова вас је земља отхранила
отхранила шеницом белицом
и црвеним вином запојила;
ово вас је сунце огрејало,
ово вас је небо миловало,
ова земља и ваша и моја
биће скоро сведок тешког боја!
“Ви идете данас на Косово
за крст часни крвцу прољевати
и за своју вјеру умријети.
Бранећ своју земљу од душмана,
бранећ сестре од туђа зулума
и љубовце од црних усана,
можда неки вратити се неће
да пољубе руку старе мајке!
“Ал’ чујте ме моји соколови!
Не кријте се другом уза скуте,
не клонте се боја и турака
већ ви свуда први ударите,
докле годе душе је у вама
не идите са поља Косова!
Боље децо данас погинути,
нег’ соколи моји побегнути
и хиљаду година живети
све одевен у сребро и злато!”
То говори Југовића мајка,
поклони се старом Југ Богдану,
сваког сина у образе љуби,
а њу они у старачку руку;
па одоше у бој на Косово
деветоро браће Југовића
и десети стари Југ Богдане.
“Завриштало девет добри коља.
Залајало девет љути лава.
Закликтало девет соколова.”
2
Нашли су је на улици саму
Аутом је одвукли до тамо
Срце, душу … све су јој узели
Голи живот оставили само.
Проклето дуга ноћ.
На моме длану суза
и изгребани образ
Сама
против три младића
у бол
Мртва је тама.
А једне године у мају мирисало је на лето
и зелени загрљај ливаде
Јутро на Гази-Местану.
Она и ја
на пољу божура
први пут сами
причамо о Сидарти и Исусу.
Имала је тек осамнаест
и више погледи, него речи
пробили су лед
Нестао је Гази-Местан
нестало је плаво небо
Само њене усне
узаврели мед.
И трчали су неки клинци
за гомилом крава и биволица
и гађали их
безбрижни и моћни
јер много их је било.
Уздише трава
и лишће липа
и зелена пшеница белица.
Јутро на Гази-Местану.
А тамо
Тамо далеко
Тамо на туђој земљи
Далеко крај мора
Тамо је војска болна
За домом чезнула …
Она и ја
на пољу божура
сами
Први пут се љубимо
а нешто велико и чисто рађа се између нас
снажно као песма руговских горштака
свето и тужно
ко клетва Кнежева
Данас
на споменику Косовских Јунака.
Проклето дуга ноћ.
Бежим у прошлост, онако
из туге
јер на мом је длану суза исплакана
ко зна о чем’ мисли док ми руке стеже
моја тужна драга
Ноћас силована.
Нашли су је на улици саму
Аутом је одвукли до тамо
Срце, душу … све су јој узели
Голи живот оставили само.
A знао сам да ћу дуго, дуго бити њен
кад је усамљени дечак
за стадом коза прошао
и својом фрулом сладио им храну …
Мирисало је на љубав и лето
и босиљак Самодреже цркве
Јутро на Гази Местану.
II
А тамо негде
у зељи прошлости …
КОСОВКА ДЕВОЈКА
Над Косовом јутро освануло,
забелела проклета недеља,
у црвеној крвци до кољена
Бога клела Косовка девојка:
“Ој, Господе, остало ти пусто
проклет био и сад и довека!
Зашто узе момке девојкама,
зашто узе синове мајкама? –
Где год бацим своје око плаво,
свуда лежи јунак до јунака;
оста лелек за браћом сестрама!
Ој, Господе, остало ти пусто!
Што ми узе мојега драгана
мог драгана Топлицу Милана
и његове крвљу побратиме:
побратима Косанчић Ивана
и јунака војводу Милоша?
Што нам узе старог Југ Богдана?
Што нам узе девет наших тића,
девет тића, девет Југовића?
Што нам узе Вука Бранковића
и остале по срцу јунаке? –
Пусто оста проклето Косово!”
А Бог рече: “Не куни ме дево.
Јест Косово од крви црвено,
да Ја сада ситну кишу пустим
она не би земље оросила,
свуда мртви коњи и јунаци.
Ал’ не куни Мене, лепа дево,
нити жали Вука Бранковића,
проклет био и ко га родио!
Проклето му племе и кољено!
Њега данас на Косову нема.
“Не куни ме Косовко девојко!
Не могу ти вратити драгана,
твог драгана Топлицу Милана;
ни оживет старог Југ Богдана;
ни лепога Косанчић Ивана;
Југовићи полетети неће,
Милош своје заврши јунаштво.
Ал’ не плачи Косовко девојко
Ја ћу теби ипак нешто дати.
Косово је крвљу заливено,
из крви ћу родити божуре:
ти их бери па их руком мази
ти их бери па уснама љуби
ти их бери па на срце стави.
Ту ћу скрити душу твог драгана
твог драгана Топлице Милана
и осталих мртвијех јунака,
свих јунака знаних и незнаних..
Ту ће мајка свога сина наћи,
ту ће сеја брата загрлити,
ту ће драга драгог пољубити!
“Не куни ме Косовко девојко;
јест Косово крвљу заливено
и не могу вратити јунаке,
ал у спомен на њихове вене
Ја ти дајем цветове црвене;
из крви ће израсти божури
ти их бери својом белом руком,
руком бери а уснама љуби
и чувај их за вјеке вјекова!”
3
Дошла је код мене, промрзла, пред зору
Потргана одећа, модрице по телу
“Не буди никог, хајде да се купамо
Мене су ноћас упрљали целу.”
Проклето дуга ноћ
ко мало лане са стрелом у бедрима
уздише њено срце
рањено
“Хеј, пуче пушка, негде у планини!”
И језив лелек у царству тишине
зајаука жена у црнини
“Јоооој, леле мене, убише те сине!”
Проклето дуга ноћ.
На мојим грудима рањена икона
испија горку чашу
истине
“Знаш ли ТО је као када умреш
кад ти стану и срце и вене
Немаш тело ни топлоту жене
немаш ништа што могу узети
нити примаш мржњу што ти дају
Знаш ли ТО је као када умреш
као шкољка кад је разбијају.”
А тамо
Тамо далеко
Тамо где вали плету меки сан
Тамо су уморна тела
Увек кад очи склопе
Снивала повратка дан …
Проклето дуга ноћ.
Патим за тобом
Матеро
моје матере
седе си косе чешљала сваке вечери
у трошној кући дедова мојих
Ја и ти
и врућа погача
Памтим те на одру у мирису тамјана
и ћерке како наричу гроб
И мене како ми је пусто село
и крст који носим
Твој
и мој
матеро убијених птица
И памтим јутра кад сам долазио
с торбом на рамену
и зреле трешње
и меке лепиње
О, како сам те волео
Матеро
моје матере
и још памтим кад си говорила
“Не знате, сине, ништа ви млади
не знате пустош издаје, рата
не знате како је кад банда прође
кад ти залупа душман на врата.
Побеснели сте ви данас, сине
јер не памтите оно далеко
Страх ме је само за женску чељад
а ви мушкарци – вама зна се
умрети с пушком, Бог вам је реко.”
Проклето дуга ноћ.
Када је мајка сина сахранила
црну је земљу оком оросила
уместо сина речи испросила
о атаку на људске слободе.
А јутро касни.
Помало тужан је Месец
што заспале су овце на обронцима Шаре
и људи спавају
и шума спава
Помало тужан је Месец
што липе процвале нису
Помало тужан је Месец
што ноћ је његова јава.
Дошла је код мене, промрзла, пред зору
Потргана одећа, модрице по телу
“Не буди никог, хајде да се купамо
Мене су ноћас упрљали целу.”
Проклето дуга ноћ.
Ко мало лане са стрелом у бедрима
уздише њено срце
рањено
Још једна жртва велике црне хајке
Очи у земљу и небо упрте
а зна шума
“да су вук и ловац
копилани једне исте мајке”.
III
А тамо негде
у зељи прошлости …
ПРЕСВЕТЛА ЦАРИЦА
Огрејало јутром мајско сунце,
огрејало у свету недељу,
процветали на пољу Косову
по ливади црвени божури.
На ливаду изашла царица,
сва у црно одевена тужна,
одевена у одоре рушне,
да прошета по зеленој трави,
да примири срце напаћено:
она жали, пребољет не може
горку тугу равнога Косова.
Ал’ узалуд и шетња и трава,
нема души њеној заборава;
оком гледа црвене божуре
присећа се српских војевода
који овде пусто изгибоше,
бранећ земљу од клета душмана.
“Браћо моја, српске војеводе,
како бисте, како преминусте,
а како ли робље остависте!
Робље ваше све турско подножје,
намастири турска поругања!”
Тужна шета милосна госпођа
присећа се цара честитога,
низ лице јој горке сузе теку;
оком гледа црвене божуре
па проклиње Бога јединога,
зашто узе земљи господара.
А Бог рече: “Не куни ме госпо,
нити куни божуре у мају,
већ ти куни подлост и издају!
Већ ти куни Вука Бранковића,
што побеже са равна Косова
и одведе дванаест хиљада,
госпо моја, љутог оклопника!
Не куни ме, пресветла царице,
нег’ шетајућ по пољу Косову
ти убери три цвета божура,
ороси их водом са Ситнице
и пољуби својијем уснама,
па их носи Самодрежи цркви,
остави их на моме Олтару
и упали свећу за јунаке.”
Послуша га пресветла царица:
убрала је три цвета божура,
оросила водом са Ситнице,
пољубила својијем уснама,
однела их Самодрежи цркви,
оставила свећу за јунаке,
пољубила свеце и Библију,
па је клекла у кући божијој
зазивајућ’ име Исусово.
Тад се деси чудо невиђено!
Затрепери Самодрежа црква,
плава светлост сиђе са облака
замириса смиље и босиље,
појави се Исус на Олтару!
По телу му све беле хаљине,
око Њега љубав и пролеће,
на глави му круна вечног царства,
у очима вино и пшеница,
а на груд’ма као сунце сија
крст велики од чистога злата.
Он се саже ка светом Олтару
и узима три цвета божура,
принесе их ка срцу својему
па их љуби светијем уснама;
из ока му сузе потекоше
пошкропише црвене божуре.
Где на божур света суза пала
из њега је крвца прокапала,
пролила се по светом Олтару
крв црвена српскијех јунака.
Заплака се пресветла царица,
сва у црно одевена тужна,
одевена у одоре рушне,
она жали, пребољет не може,
горку тугу равнога Косова.
4
Рекла ми је да је мене замишљала
Док су је тргали прљавим рукама
Ја сам плакао и она је плакала
Хало Исусе, овде Приштина
Хало Исусе, овде Приштина.
Проклето дуга ноћ.
На грудима осећам дах
њених усана
и понека суза додирне ми длан
Потпуно нага
као на крштењу
све дуже ћути
одлази у сан
А ја је милујем и причам јој бајке
“Огњило” и “Снежану”
да заборави
сви су копилани једне исте мајке
и вук и ловац
и добри и зли.
Када сам у Содоми сусрео Смрт
имала је хиљаду синова
хиљаду вечних, црних Краљева
у руци сваког хиљаду орлова
и сви су били од крви црвени
О, како страшна слика мајко
сви убијени
Сви убијени.
Проклето дуга ноћ.
Пулсира време по инерцији Свемира
тешка је тама
Крај мене дрхти голо тело
тихо је заспала
моја најдража
отишла је у измишљени Свет
у Свет где неки други људи
пролазе
и дају госту заборав
и снагу
Она спава
заспале су њене усне натечене од присиле
заспало је њено тело изморено и без снаге
заспале су њене очи из којих су сузе лиле
заспале су црне лале на грудима моје драге.
Проклето дуга ноћ.
Хеј, Васионо
где си сакрила лажног пророка
који је обећао хлебом и вином
ал’ се уплашио крста сопственог
и побегао
са својом истином
у неме вилајете таме.
А људи рекоше
“Васкрснуће Бог”
јер требало им је у нешто да верују
и Назарет поста свети град
Краљ Робова
поста Краљ Краљева
Краљ убијаних
поста Краљ убица
А био је превише охол и млад
лажљиви пророк, аскетског лица.
И шта сад
као она држи главу у рукама
Зашто си је издао
лажни Месијо
И шта сад
кад испуцале усне шапућу твоје име
Зар ти није жао
И шта сад
кад ти се у лице кези сваки гад
Где је наша обећана дуга
Зашто си је издао
лажни Месијо
На дојкама моје драге
Тамјан
Немоћ
Крв
и Туга.
Проклето дуга ноћ.
Она спава
моја прелепа драга
моје чедо без Мајке
сања хероје Хага
издате српске Бајке.
Рекла ми је да је мене замишљала
Док су је тргали прљавим рукама
Ја сам плакао и она је плакала
Хало Исусе, овде Приштина
Хало Исусе, овде Приштина.
Проклето дуга ноћ.
Она спава.
Шта да јој кажем кад отвори очи
шта да јој кажем
о људима
и бесним псима
Шта да јој кажем о љубави
кад су лептири покисли
и онда немоћни умрли
оног далеког дана
док је сатима кишило.
IV
А тамо негде
у зељи прошлости …
ЦРВЕНИ БОЖУРИ
Поранила Косовка девојка,
млада дева деветнаест лета,
танка струка, а висока стаса,
расплела је косе до појаса;
очи су јој два црна бисера
нежне руке два бела лабуда,
чедне усне, трешње неубране,
а образи румене ружице;
поранила до реке Ситнице
да исплаче своје горке ране.
Кад је дошла на реку Ситницу
заватала воду студеницу,
заливала црвене божуре
полила их водом и сузама,
па овако њима говорила:
“Браћо моја, црвени божури,
ево вама ледене водице,
напојите усахле душице,
тешка суша земљу притиснула,
а на народ још тежи зулуми!
Ево, има већ годину дана
како дође Арап прекоморац,
па закупи од цара Косово,
Косово га и поји и рани.
Црни зулум на нас наметнуо
где год има млађана девојка
мора ићи њему под шаторе,
да јој љуби усне нељубљене
и милује груди недирнуте.
“Браћо моја, Косовски божури,
данас, тужној, мени редак дође
да довече идем Арапину
и да љубим свој земљи душмана.
Ал’ чујте ме, слављени цветови
из многе сте крвце постанули,
као спомен наше тешке туге,
тешке туге и светог јунаштва;
докле годе ви пољем цветате
ја не могу љубити Арапе,
већ кажите, ви црвена браћо,
кажите ми што ћу и како ћу:
Ил’ ћу млада у воду скочити?
Или ћу се, јадна, обесити?
Или ножем срце ударити?”
Боже мили чуда великога,
зашумеше у пољу божури,
па девојци овако беседе:
“Сестро наша, Косовко девојко,
немој себи смрти учинити
немој, сејо, душе огрешити
и на себе руку подигнути!
Већ ти ноже стави у хаљине
те довече иди Арапину!”
Насмеши се Косовка девојка,
крену млада низ поље Косово
и запева песму божурима
о јунаштву војводе Милоша!
А кад зађе за планине Сунце,
дође она под шатор Арапу,
поклони се до земљице црне:
“Божја помоћ, моћни господару!”
Заиграло срце у Арапа:
и досад су деве долазиле,
ал’ овакву још видио није,
а камоли руком миловао,
миловао, уснама љубио:
“Добро дошла, моје драго дете!”
Толко рече Арап прекоморац
па он приђе млађаној девојци,
поче љубит’ усне нељубљене
и миловат тело недирнуто.
Прихвати га Косовка девојка
врло добро, боље бит’ не може.
Превари се црни Арапине,
предаде се миловању њену
и затвори очи од мерака.
То чекала Косовка девојка,
па потеже ноже сакривене
зарива их у срце Арапу.
Цикну Арап кано гуја љута,
ухвати се за срце рањено
па изусти од бола голема:
“Јао мене, мила моја мајко!
Да погибо од каква јунака
на мејдану у беломе дану,
већ од руке млађане девојке
и од своје велике лудости!”
Толко рече Арапине црни
па испусти душу убијену
зашумеше божури и вече
Косовка се низ Косово крену!
Док је млада пољем пролазила
овако је сретна беседила
“Хвала вама, моја браћо драга,
што ви мене данас подучисте,
како љубит свој земљи душмана!”
5
Расплети Косовко косе медене
Додирни уснама божур црвени
Има у моме срцу љубави
За руке твоје, немоћно згрчене.
Проклето дуга ноћ.
Пробудила се уз трзај
и уплашено
без страсти
грлила ме дуго
“Знаш ли ТО је као кад Смрт дође
кад нестану и птице и цвеће
кад нестану Сунце и пролеће
Кад ти умру и отац и мати
кад ти умре чедо најмилије
Знаш ли ТО је као кад Смрт дође
да те ломи али не убије.”
Проклето дуга ноћ.
Боли ме крв
крв и слуз
уморна, горка земљо
И ударише на гробове наше
на оно свето, што чували ми смо
у бесној жељи да трагове затру
као да никад постојали нисмо!
Проклето дуга ноћ.
Погнуте главе
ћутим и чекам
Шта да јој кажем
Ја, уморан од лажи
Шта да јој кажем
кад ми у грудима куца празнина
Изнурено сетан
Ја
који знам
да свака њена суза
и патња
дивљег хира
можда ће кривица бити
сутрашњег жутог мира.
А тамо
Тамо далеко
Тамо где увек златно сунце сја
Где обала мирише топла
И цвеће мандарина
Тамо сам био и ја …
Проклето дуга ноћ.
Волим је
целу
Ноћас
овако тужну
Мржња
по њеном телу
указ судбине зле
Волим је
ноћас
као тамјан са олтара
Боли ме крв
због Ње.
Када је дечак тражио Ђавола
нашао га је на пустом камену
као дечака њему сличног.
Загрлише се без речи
и поче игра
“Слушај Пепељуго
хајде да издржимо
Видиш и сама
шта им људи значе
У крупно се игра
Велики је план
знају Они да овде ноћас неко плаче
и трља руке задовољни клан.
Када је отворио очи око њега је горела
ватра
и дозивао је дешак
пријатеља са пустог камена
а њега није било
Свуда ватра
Ватра
ватра заувек
“Слушај Пепељуго
хајде да издржимо
То је већ прошлост
нема више њих
Идемо ујутро
на нашу ливаду
Да са споменика прочитамо стих.”
А јутро касни.
Волим је
целу
Ноћас
овако тужну
моју
Принцезу белу
којој су украли сне
Волим је
волим као нафору и вино
Боли ме крв
због Ње.
Расплети Косовко косе медене
Додирни уснама божур црвени
Има у моме срцу љубави
За руке твоје, немоћно згрчене.
Проклето дуга ноћ.
Ко мало лане са стрелом у бедрима
уздише њено срце
рањено
И сви они проклети Ђаволи
играју бал
на сузама анђела
“Хеј, принцезо моја
силована
Није ми жао ноћи и умора
није ми жао покислих лептира
ти знаш, туго
ти знаш, вољена
Жао ми је црвених божура.”
V
А тамо негде
у зељи прошлости …
ВИНО ПИЈЕ БРАНКОВИЋУ ВУЧЕ
Вино пије Бранковићу Вуче,
вино пије, горке сузе лије,
тешке су га муке притиснуле:
Ево има три године дана
како прође битка на Косову,
презире га и старо и младо,
презире га и мушко и женско;
нико њему Бога не назива
нико с’ њиме неће пити вино,
не воле га ни Срби, ни Турци.
Ал’ то није ни пола невоље,
још га веће муке притиснуле:
кад год склопи очи издајничке
види мртве коње и јунаке
што падоше на пољу Косову,
Богом браћу још колико јуче
с’ којом не би када је требало
бранит своју земљу од душмана.
Види силна Бошка Југовића
како носи крсташа барјака,
на алату, у чистоме злату,
како води цареву коњицу
и разгони Турке на буљуке,
нагони их у воду Ситницу!
Види сложну браћу Југовиће,
ударају на турске мачеве,
докле год је срце у једнога
ту брат брата издати не шћеде!
Види крвцу коњу до кољена,
у њој лежи Бановић Страхиња,
око њега обилазе Турци!
Види дику, војводу Милоша
како згуби турског цар-Мурата
и навали на паше његове,
на Турака дванаест ‘иљада!
Види млогу изгинулу војску,
крај шатора краља честитога;
млога српска копља изломљена
бранећ’ главу свога господара,
господара, славног цар Лазара!
Види Вуче силну српску војску,
све јунаке знане и незнане
и сви вичу да се земља тресе:
“Где си сада, Бранковићу Вуче?
Где си сада, кад малакшу руке;
залуд сабље и залуд јунаштво,
кад се пуста снага уморила,
секућ пољем оволике Турке!
Где си сада, Бранковићу Вуче
с нам’ си био кад се заклињало,
с нам’ си био кад се вечерало,
с нам’ си био кад се вино пије,
сад, кад треба, тебе нигде није,
где си Вуче да те Бог убије!?
Где си сада, остало ти пусто,
са својијех дванаест хиљада,
одмореног, љутог оклопника,
кад се проли крвца до кољена,
кад се тресе земља под коњима,
кад ти Богом браћа изгибоше,
изгибоше од пуста умора!?”
Вино пије Бранковићу Вуче,
вино пије, горке сузе лије,
тешке су га муке притиснуле!
А кад више издржат не мого
подиже се Бранковићу Вуче,
па он пође Самодрежи цркви,
пред Олтаром Бога да замоли,
да му узме душу издајничку
или да му опрости издају.
Кад је стиго испред свете цркве
сетио се српског патријара
и дванаест велики владика
који српску причестише војску.
Сетио се крста честитога,
свете воде и светог босиљка,
сетио се вина и тамјана
и својијех љутих оклопника,
сетио се себе издајника
на алату у тешком оклопу.
Заплака се Бранковићу Вуче,
рони сузе низ господско лице,
па долази Самодрежи цркви,
на колена паде пред Олтаром.
Ал’ да видиш чуда невиђена:
Затресе се црква Самодрежа!
Запали се пламен на Олтару!
Замириса тамјан и босиљак!
Из зидова зачуше се гласи,
тешки гласи Бога господина:
“Беж’ отале Бранковићу Вуче!
Зар си овде пред мој Олтар дошо
да се молиш за своју издају;
за издају браће и сестара,
за издају вере и народа,
за издају крста честитога,
за издају и себе самога.
Беж’ отале, црни издајниче!
Проклет био и ко те родио!
Проклето ти племе и кољено!
Теби бедо, опроштаја нема!”
Преплаши се Бранковићу Вуче,
крв се њему леди у жилама,
те он скочи на ноге уморне,
поче бежат низ поље Косово!
Али тада замрачи се небо,
започеше киша и олуја,
затутња му земља под ногама,
ударише муње из облака!
Заплака се Бранковићу Вуче,
заплака се, паде на колена;
тад са неба зачуше се гласи,
тешки гласи цара честитога:
“Ко је Србин и српскога рода,
и од српске крви и колена,
а не дошо на бој на Косово,
не имао од срца порода,
ни мушкога ни девојачкога!
Од руке му ништа не родило:
рујно вино ни шеница бела!
Рђом капо док му је колена!”
6
Хало Исусе, сузе крваве
Ту, где сам је први пут пољубио
Они су тело моје вољене
Силовали, Бог их убио.
Још увек младо лишће испраћа капљице росе
на пут за зраком Сунца
Процвале јагоде дивље
и прве трешње руде
Над земљом песма птица
док божури се буде
Мирише ваздух на лето
и зелени загрљај ливаде
ЈУТРО НА ГАЗИ-МЕСТАНУ
Она и ја
на пољу божура
у срцу крв и туга, далеки Боже мој
ноћас је ова земља
ова ливада наша
Гледала горку причу
о њима
и о њој.
А тамо
Тамо далеко
Тамо где нежно цвета лимун жут
Спавају звона Хиландара
И Плава Гробница спава
Велики српски пут.
И трчали су неки клинци
за гомилом крава и биволица
и гађали их
безбрижни и моћни
јер много их је било.
Уздише трава
и лишће липа
и зелена пшеница белица
ЈУТРО НА ГАЗИ-МЕСТАНУ
Она и ја
и наша ливада
Јутарње Сунце
Песма љубави
по један божур у нашим рукама
Усне га љубе
лето долази.
Волим је
као ову свету земљу
Волим је
као што своје жито воли душа уморних сељака
Волим је
на Споменику стојимо
Косовских јунака
и гледамо
битку у железу
Показујем јој таласе равнице
и своју верзију
две велике војске померам по видику
где год оком крваво бојно поље
пешаци
коњица
стрелци
“Можда, можда је могло и боље
најдража принцезо.”
И пита ме она
о поразу
велике мртве војске
и како се наше поломило крило
А ја јој причам
Све наше Вукове
О, камо среће да их није било.
И дозивао је дечак
док му је месо горело
где си, где си пријатељу мој
а Он је
девојчицу у белој хаљини
својим осмехом
водио на реку.
Она и ја
на пољу божура
Исусова крв
заклињемо се
Љубав за вечност, син и загрљај
усне се љубе
Јутро господње.
Хало Исусе, сузе крваве
Ту, где сам је први пут пољубио
Они су тело моје вољене
Силовали, Бог их убио.
Процвало жбуње даје се првим пчелама
маслачак и бубамара
и багреми се буде
Шетамо
снажни и тужни
а ту, на нашој ливади,
Божури руке шире у поздрав новом дану
Мирише ваздух на лето
и босиљак Самодреже цркве
ЈУТРО НА ГАЗИ МЕСТАНУ
Copyright © Цеопом Истина 2013. Сва права задржана.