Краду ми памћење,
Скраћују ми прошлост,
Отимају векове,
Џамијају цркве,
Арају азбуку,
Чекићају гробове,
Издиру темељ,
Размећу колевку.
Куд да чергам с Високим Дечанима?
Где да предигнем Пећаршију?
Узимају ми оно
Што никоме нисам узео,
Моје лавре и престонице,
Не знам шта је моје,
Ни где ми је граница,
Народ ми је у најму и расејању,
Пале ми тапије И затиру постојанство.
Зар да опет затрапим Свете Архангеле?
Да ми помунаре поново Љевишу?
Очни живац су ми одавно растурили,
Сад ми и бели штап отимају,
Жртвено поље са крвавом травом
Не смем да кажем да је моје.
Не дају ми да уђем у кућу
Кажу да сам је продао,
Земљу коју сам од неба купио
Неко им је обећао.
Ко им је обећао
Тај их је слагао,
Што им не обећа
Оно што је његово?
Зато јуришају на мене удружени
Кивни што сам их познао.
Ви земљу што делите морате да знате
можете нам узети и последњу наду
на два дела срце чак да поцепате
у њему је Космет у једном комаду.
поново
процвали багреми
по улицама нашим
и на успомене мирише Косово
поново
светом земљом лутам
и тражим те
језиво уморно
Марија! где си
отерана птицо
Марија! где си
отета љубави
Марија! где си
можда мирно спаваш
а овде све је као некад исто
ОНИ се смеју умиремо МИ
Марија
зар ти није жао
ја те још увек у ноћима тражим
а Косово све пустије сања
Марија
зар су Божури само пољско цвеће
зар је Лазар био неми крик
сети се Марија
МИ СМО ИСТОРИЈА
и твоје су усне
на мојима
Видовдан шаптале
Сети се
сети се
кад смо се заклели
сети се
багреми су поново процвали
а тебе више нема ту
Марија!
Где си Марија?
Ноћ Дан Ноћ
још увек те волим
срцем Јесењина
Силни оклопници, без мане и страха,
Хладни ко ваш оклоп и погледа мрка,
Ви јурнусте тада у облаку праха,
И настаде тресак и крвава трка.
Заљуљано царство сурвало се с вама…
Кад олуја прође врх Косова равна,
Косово постаде непрегледна јама,
Костурница страшна и поразом славна.
Косовски јунаци заслуга је ваша
Што последњи бесте. У крвавој страви,
Када труло царство оружја се маша,
Сваки леш је свесна жртва, јунак прави.
Данас нама кажу, деци овог века,
Да смо недостојни историје наше,
Да нас захватила западњачка река,
И да нам се душе опасности плаше.
Добра земљо моја, лажу! Ко те воли
Данас, тај те воли, јер зна да си мати,
Јер пре нас ни поља ни кршеви голи,
не могаше ником свесну љубав дати!
И данас кад дође до последњег боја,
Неозарен старог ореола сјајем,
Ја ћу дати живот, отаџбино моја,
Знајући шта дајем и зашто га дајем.
Пробуђене трепте даљине и међе –
Раздраба се блесак по коси и луци,
Кô да Бошко, с алај-барјаком у руци,
У оклопу сјајном сам пројезди неђе…
Пукло поље. Широм, на четири стране,
Преко дугих њива и равница свије’,
Свуд ораче видиш и рала и бране,
И како из мрких бразда пара бије.
А тамо, кô гора сребрна и чиста,
Покривена небом Грачаница блиста
И сјај с крста сипље… Трепте даљне међе –
Раздраба се блесак по коси и луци,
Кô да Бошко, с алај-барјаком у руци,
У оклопу сјајном сам пројезди неђе.
Грачанице, кад бар не би била од камена,
кад би се могла на небеса вазнети,
ко Богородице Милешеве и Сопоћана,
да туђа рука крај тебе траву не плеви,
да ти вране не ходају по паперти.
Или твоја звона да бар не туку
као срца предака, Грачанице,
или бар да светитељи с твог иконостаса
немају наших неимара руку,
ни анђели Симонидино лице.
Да бар ниси толико дубоко
укопана у ту земљу и нас саме
да се нисмо привикли у тебе клети,
Грачанице, кад бар не би била од камена,
кад би се могла у висине вазнети
Грачанице, да си нам бар јабука,
да те можемо ставити у недра
и загрејати тако студену од старости,
да нам бар пољима око тебе нису
предака дивних расејане кости.
Да те бар можемо подићи на Тару,
у Каленићку порту те пренети,
заборавити ликове по твом олтару.
Грачанице, кад бар не би била од камена,
кад би се могла на небеса вазнети.
Сањао сам — шеташ сама
с’ крчагом у руци,
надвила се нека тама
и језиви звуци.
Сањао сам како појиш
рањеног јунака
и црвену земљу дојиш
сузама к’о мајка.
Сањао сам како палиш
ти у цркви свеће
и не можеш да прежалиш
што је божур цвеће.
Сањао сам твоје лице
у том болном часу
док са неба прете птице
као чавке да су.
Сањао сам — шеташ сама
ново зло се спрема
пуниш крчаг ти сузама
јер ни воде нема.
Сањао сам како гањам
шта је сан сакрио,
сањао сам како сањам
оно што сам снио.
Узалуд звониш Грачанице.
Кога дозиваш на јутрење,
кад земља пуста,
плаче и стење.
Знаш ли где су твоја деца
Светињо,
Знаш ли Срби где су ?
У збеговима.
Навикли на сеобе,
порушене гробове предака оплакују,
тебе и твоја звона сањају.
На лицу грч.
Суза нема,
тихо у својој боли
у срцу самују,
у немирним сновима
твоја звона оплакују.
Мируј Грачанице,
пусти, нека горе свеће,
нек’ осветле песнике
што се смерно моле,
ћути,
не ридај Грачанице,
њихове те песме воле.
Нико, Косово, не оплака
твоја понижења и невоље,
нико те не узе у заштиту,
нико не јаукну до облака.
Нико ван твојих брда и равница,
нека ти је патња лака,
нико те, Косово, не оплака
ван твојих брда и твојих река.
ван твојих планина и облака.
Нека ти је судбина лака.
Нико те, Косово, не оплака
сем потомака
твојих планина и твојих река
и твојих облака.
Нека ти је судбина лака.
(Фреска у Грачаници)
Ископаше ти очи, лепа слико!
Вечери једне, на каменој плочи,
Знајући да га тад не види нико,
Арбанас ти је ножем избо очи!
Али дирнути руком није смео
Ни отмено ти лице, нити уста,
Ни златну круну, ни краљевски вео
Под којим лежи коса твоја густа.
И сад у цркви, на каменом стубу,
У искићеном мозаик-оделу
Док мирно сносиш судбу твоју грубу,
Гледам те тужну, свечану и белу;
И као звезде угашене, које
Човеку ипак шаљу светлост своју,
И човек види сјај, облик, и боју
Далеких звезда што већ не постоје,
Тако на мене са мрачнога зида,
На почађалој и старинској плочи,
Сијају сада, тужна Симонида,
Твоје већ давно ископане очи.
Кнеже Лазаре,
као да си нам оставио
у својој заклетви
да на Косову бијемо бој
до судњега дана.
А наш судњи дан
иде до вечности.
Кнеже Лазаре,
неки нови Турци,
гори од Турака,
копају ми очи
да не бих видео
докле иду моје цркве.
Секу ми руке
да не бих напипао пањ
на којем ти одрубише главу,
па да схватам
да сам на својој земљи.
Ломе ми ноге,
да не бих могао стићи и утећи
кад ми хоће изгазити љубав,
због које су љубави
твоји ратници погинули.
Кажу ми сада:
Правда је на другој страни.
Ко то каже, Кнеже,
зар су њима одрубили главу
па да знају где је правда?
Кнеже Лазаре,
гоне ме да заборавим свој дом,
своје градове
и своје птице.
Кнеже,
зар има нечег већег од Бога?
Ми нисмо познали вас по заставама,
ни ваше хероје од лавова љуће:
све на коленима вукли сте се к нама
носећ мач убице и луч паликуће.
Без буктиња иде та војска што ћути,
пожар селa светли за маршеве горде.
Ваше громке химне не чуше нам пути:
немо убијају деца старе хорде.
Поломисте више колевки, о срама!
Него херојима отвористе ракa.
Подависте више њих у постељама
него што сте у крв срушили јунака.
Узели сте очи фрескама са свода,
главе киповима херојa из бајке;
спржили сте семе у страху од плода,
и реч убијали убијајућ мајке.
Пресити се земља од крвавог вала,
али вам победа не осветли лице:
јер ловор не ниче с буњишта и кала,
он је за хероје, а не за убице.
Вену божури
на Косову пољу,
с мога дијела Босне
бијели орò кличе.
У име чега
и коме за вољу,
кидишу на српство,
на Немањиће.
Ко би да га склоне
коме ли то смета?
то што бијели орао
своје гнијездо брани.
Да л` из таме зрачак
свјетлоспасни зрачи,
или ћемо заувијек
остати у тами.
Орао на гнијезду
а голуб у лету,
док пазећ`на гнијездо
и потомке брани.
Бијели голуб мира
који кличе свијету,
свој ћемо на своме
па макар и сами.
Ако ни због чега
а онда због части,
морат ћемо кренути
на гребене горде.
Или ћемо дубоко
у поноре пасти,
појест ће нас хијене
и авети хорде…
по други пут међу Србима
Чекајући јутро свесрпско да сване,
и да видовдански огласе се петли,
кад звезда водиља знак дадне, засветли,
опет ћу обићи Високе Дечане,
на Јутрење поћи, да затекнем браћу,
причест од њих примим, загрлим Стефана,
па да ме научи како ћу и шта ћу,
након шест векова овог Видовдана…
Исповедићу се, да ме тешке муке
целог рода свога нетремице море!
Ко себрима мојим везао је руке?
Ко ме то дочека? Зашто сви роморе?
… А од Пећаршије па до Грачанице,
и од Девича, преко Поља пуста,
спустила се беше нека магла густа,
па видех само божуре, и птице…
Да ми је да сретем старог Југ Богдана!
Рекао би мени каква је то тмина,
или бар једнога од девет му сина,
да их питам, камо јато ће гаврана?
Милице ми јутрос у сретење нема…
Од Царице моје чекао сам вести!
Хоће ли ме ико, Боже, јутрос срести?
Топлица сетан, Косанчић, зар дрема?
Помози Господе, где је племе моје?
Помози Мајко, да Косово видим!
Не дајте, рођени, да се бојим, стидим!
Победи, Анђеле, ове неспокоје…
Не може Агарен
и одступник
да брани твој род
Нити ће паликућа
од пожара
да спасава
Из ропства мисирског
неће те извести
рука фараона
Лажни избавитељ
пречицом води
до новог ропства
и Вавилона
Како је лепа ова ноћ! Гле, свуда,
С тополе, ‘раста, багрема и дуда,
У млазевима златокосим пада
Несуштаствена месечина. Сада,
Над ливадама где трава мирише,
У расцветаним гранама, сврх њива
Које се црне после бујне кише,
Велика душа месечева снива.
Све мирно, тајац. Ћути поље равно
Где некад паде за четама чета…
– Из многе крви изникнуо давно,
Црвен и плав, Косовом божур цвета…
Што ћутиш, ћутиш, Србине тужни?
Протрљај очи! Слава те зове.
Слава те зове на црно гробље:
на оно тужно Косово поље.
Та да ли живиш? Та да ли чујеш
ту црну клетву, тај уздах тешки?
Да ли још памтиш, да ли још знадеш
за онај бојак, бојак витешки?
Грешниче тешки, тржи се, тресни
ланцем о земљу! Нек мине мрак!
Нек душман види, нек душман чује,
да Срб још живи, да је јунак!
Да могу срце каменом зидином да оградим
опет би болом крварило
а небо бесаних ноћи стрепњом роморило.
Сумњам у наду да ће божури без дечијег смеха
овог пролећа Косовом клијати,
сумњам у корене до сада стамене да ће издржати.
Вековима су трајање своје дубинама гранали,
ширили, стамене жиле дубиле
тунеле опстанка, и чемер и лепоте пиле.
Боже, сатри све моје слутње за њихово умирање
за крах душе уплакане
нека их покрећу, бране, песме од љубави саткане.
Ослободи, Боже, простор од сила злих, убилачких,
колевку божура исцели
да опет бехаре, да би се чистином дана узнели.
Сјени Владете Ковачевића
Овамо на Шару! Погледајте доље:
Кô да хрпе круна блистају из траве!
Оно крсташ слете на Косово Поље,
Сјајан крсташ орô с Дунава и Саве
Ту на старо гнездо спусти се и паде.
Сестре, црни вео скинимо са главе –
Све, кô птице кобне, распршајмо јаде,
Нека нам се душа у свилу обуче:
Што Косово узе Косово нам даде.
Скрхали смо грубе вериге и кључе –
Јутрос на вратима мученика свије’
Својом златном алком бела зора туче.
Појмо! Откад сунце рађа се и грије,
Све откада звезде у висини броде,
Још Косово нигда лепше било није.
Гле, тамо, у плашту, крај Ситнице воде,
Горд на белцу гордом Змај Огњени ступа,
Змај Авале сиве. Са лучем слободе
Он калпаке гази тиранскијех трупа.
На молитву! Звони. Одјеци се хоре –
Сва се Грачаница у гримизу купа.
Сврх ње, ено, пламти ореола зоре.
Ура! Сатана је пао, гротло тавно
Прождрло га… Милош попева из горе…
А уз алај-барјак, као јутро славно,
Са зубљом, на белцу Змај се Огњен жари.
Погледајте! За њим низ Косово равно
Васкрснули трепте оклопници стари…
о Видовдану
Кроз модри освит Видова дана,
девојка чудна у сан се јави…
Кревет јој беше трешњина грана!
Јастук од ситних цветова плавих!
Негде је гледао ово цвеће…
Никако не може да се сети…
Над главом су јој гореле свеће,
около, златни руковети,
певаху песму о силном боју,
на Видовданак што ће се збити!
Ја не дам девојку! Косовку моју!
Пре но што одем – ја ћу је скрити…
Пре но што одем пут Поља бојна,
ја сакрићу је, нек’ сније санак,
Нек’ чека мене док прође војна,
и овај судњи Видови данак!
Кроз модри освит Видова дана,
далека зора очи му мори,
а Арсеније с хиљаду рана,
док јутро чека, са собом збори:
Зар опет, Господе, чудни снови!
Негде сам видео цветове плаве!
Зови ме, Косово, себи зови!
А зашто свеће, њој изнад главе?
Тек кад му јутро напуни плућа,
далеко сунце уђе у зене,
он кликну: Тамо моја је кућа!
И Видовдан је! Морам да кренем!
Христе боже распети и свети,
српска земља кроз облаке лети,
лети преко небеских висина,
крила су јој Морава и Дрина.
збогом први нерођени сине,
збогом ружо, збогом рузмарине.
Збогом лето, јесени и зимо,
одлазимо да се не вратимо,
На три свето и на три саставно,
одлазимо на Косово равно,
одлазимо на суђено место,
збогом мајко, сестро и невесто.
збогом први нерођени сине,
збогом ружо, збогом рузмарине.
Збогом лето, јесени и зимо,
одлазимо да се не вратимо,
Кад је драга да одлазим чула,
за ревер ми невен заденула,
Кад је драга да одлазим чула,
за ревер ми невен заденула,
збогом први нерођени сине,
збогом ружо, збогом рузмарине.
Збогом лето, јесени и зимо,
одлазимо да се не вратимо,
Христе драги распети и свети,
сва Србија на Косово лети.“
Ноћ је пуста. У царској дворани
мрачан престо, тајанствен ко бајка,
и док ветар звижди на пољани,
Бога моли Југовића Мајка.
Камен ћути и небеса муче,
а сотона само из прикрајка
са смехом јој пружа пакла кључе…
Бога моли Југовића Мајка.
Давно снахе под умором пале,
ветрова се небом гони хајка,
звезде трну што су сву ноћ сјале,
Бога моли Југовића Мајка.
Сакривени од светине, клечи,
стид је да се са гомилом вајка,
сама, хладна, без сунца, без речи
Бога моли Југовића Мајка.
Лепа к`о сан Равијојле Виле,
чедна као звезда са истока,
бледа к`о вез покрова од свиле,
сетна као мирис босиока,
с венцем туге испод три увојка
– пољем ходи Косовка Девојка.
Кондир носи и прелива мртве,
тражи млада заручника свога.
Сузом кваси по Косову жртве,
сваког жали као рођенога.
Ветар душе, сахне крви врело,
црна земља, почиње опело.
Клекну млада… плину месечина…
Са Голеша чудни сјај се осу.
Прах завеја посмртничких чина.
Бледи месец целива јој косу.
И те ноћи, на Лабу крај моста,
тужна врба света сеја поста…
Боже, чујеш ли
како у име Твоје
одзвања молитва
поврх божура,
над колевком Балкана.
Боже, чујеш ли
како нова опела призивају
они што испуњени тобом
никад бити неће?
О, боже, знаш ли
како за твојим погледом
вапе згаришта храмова
и Косово, као распеће?
Боже, где ли је сада
Твоје свевидеће око,
да види како се
сузама бездана
умива поље широко
од Видовдана до Видовдана?
Боже, чујеш ли
како корење чупају,
како се Тебе не боје,
како међе
кроје,
тамо, где Косово је,
српско и Твоје?
Увече кад легнем
све је као некад
разбије се магла
над самотним сутра
И мирис ливада
ветровима благим
доплута до мене
у предивна јутра
А равница пукла
до дубова старих
што Ситницу грле
у немирном хуку
И девојке неке
већ давно без лица
љубе истим жаром
пружајући руку
Да у снове врате
све ишчезле људе
и тренутке драге
доле проведене
Исконску старину
што боји божуре
деспотске лепоте
и витешке сене
Грачаничка звона
грмећи мирноћом
милују ме нежно
док целивам свећу
Увече кад легнем
једино се плашим
опијен лепотом
пробудит се нећу.
Пео сам се на све горе,
што их српска земља има,
љубио сам голе стене,
грлио се с каменима.
Ишао сам на све стране,
тужна лица, ногом смелом,
сваку стопу српске земље
квасио сам сузом врелом.
А кад дођох на Косово…
сташе сузе од жалости,
само усне шапутаху:
„Бог да прости, Бог да прости“!
Кренули су Обилићи
Са четири стране свијета,
Свету земљу да одбране
Гдје црвени Божур цвјета.
Вуче их крвави Божур,
Предака ране их боле,
Млијеко их мајке заклело
Да Косово бране и воле.
Стасали ждрали нејаки –
Богдан их зове, старина:
„Не дајте земљу, синови,
Косово наша је светиња!“
Бесмртним вођени Лазаром,
Чује се химна Савина,
Шири се, шири Косовом
Заклетва сваког Србина.
Црни се Ђорђе спремио,
Лице му црње од ноћи:
„Станите силе, туђини ,
Нема вам више помоћи!“
Стрпљење кад врисне у нама
И правде се дигну вихори,
И мртви од вас јачи смо,
„Нема вам спаса, злотвори!“
Нећемо некрст носити,
Крста и вјеру не дамо,
Косово вид нам очињи,
Зјеница кроз коју гледамо.
Овдје су наши Божури
И рука лијепог Дамјана,
Косово крв нам румена
Протиче нашим венама.
Овдје је лоза и грожђе
Богате наше љетине,
Овдје су наше иконе,
Српскоме роду светиње.
Ту ће се вино точити,
Видовдан свети славити,
Свадбено коло водити
И српска вјера ширити.
Устало Српство на ноге,
Образ и вјеру да бране,
Под крсташ стали крвави,
Боле их предака ране.
Казаће свијету бездушном
Да с нама није готово,
Српско је било и биће –
Живјело Српско Косово!
У Остацима ноћи
залепршаше птице Без крила
из Пепела обнажених кућа.
Крсте се пролазници Случајни
кроз село Завичај
док их кроз маркирану обућу
боде Парче цигле
срушене сеоске Цркве.
Док су они по Белом свету
сакупљали живот за Животарење
из света су послали Студен
кроз село Завичај.
И сада ни суза Опроштајница
Нема.
Нема ни очију
из којих ће Потећи.
Само Заборављени
ћопави пас
Завија
кроз село Завичај.
Лепа к`о сан Равијојле Виле,
чедна као звезда са истока,
бледа к`о вез покрова од свиле,
сетна као мирис босиока,
с венцем туге испод три увојка
– пољем ходи Косовка Девојка.
Кондир носи и прелива мртве,
тражи млада заручника свога.
Сузом кваси по Косову жртве,
сваког жали као рођенога.
Ветар душе, сахне крви врело,
црна земља, почиње опело.
Клекну млада… плину месечина…
Са Голеша чудни сјај се осу.
Прах завеја посмртничких чина.
Бледи месец целива јој косу.
И те ноћи, на Лабу крај моста,
тужна врба света сеја поста…
Девет леже посечених крина,
Девет брата, девет добрих сина,
Часна гори тужна воштаница
Облак пада вечна плаштаница;
Студ се спушта мученичког сана.
А ко ветром сринути са гора,
Поломљени ко борје до бора,
Око њих су скрхани алаји.
Три језера крвава их деле
И три брда – поломљене стреле.
Штит до штита стравним пољем сјаји.
А Југ мртав усред мртвих нада…
Седа пала по грудима брада
Ко смет снега по јеловој грани.
Мртав старац мртве руке шири;
Још се Богдан са смрћу не мири
– мртав отац мртву децу брани.
Copyright © Цеопом Истина 2013. Сва права задржана.