Tebi da pevam – tebi, tiranko!
A duh mi mori otrov i gnev;
Uvreda tvojih žaoci jetki
Potpaljuju mi plemenit spev.
Milionima narodi pište,
Milion grudi prosipa krv –
Milionima pale kućište,
Milion ljudi gmiže ko crv.
I milioni dolaze smerno
Jevropi gordoj na holi sud:
„Ne može više, raja ne može
Snositi jaram, mučiti trud!
Tiran nas gazi, sramoti žene,
Useva naših otima plod.
Presudi, smerna, da l’ život može
U takvom igu nesrećni rod?…
Izginućemo!…
„Pa izginite!“
Podsmeha tvoga gordi je zbor.
„I ginućemo, ginuti slavno –
Il’ mačem preseć Gordijev čvor!
Izginućemo – ali slobodni,
Jer Srbin neće da bude rob!
Tamo daleko, na svetom groblju,
Potražićemo život il’ grob!“
Ne dirajte Kralja koji spava
neka snovi miluju ga meki
došao je kroz prostor daleki
da nam Nebo među Srca vrati
ne budite Vitezove mrtve
svi su oni u maglama pali
a nijednom nisu zaplakali
kada su ih naše kletve sekle
ne kunite Vojnike umorne
što su tužno po poljima seli
nisu mogli iako su hteli
da pobede dušmane u nama
ne dirajte Kralja koji spava
jer on nikad, nikad neće moći
da pobedi naše crne noći
i krene Nas u carstvo nebesko
Stojte, galije carske! Sputajte krme
moćne!
Gazite tihim hodom!
Opelo gordo držim u doba jeze
noćne
Nad ovom svetom vodom.
Tu na dnu, gde školjke san umoran
hvata
I na mrtve alge tresetnica pada,
Leži groblje hrabrih, leži brat do
brata,
Prometeji nade, apostoli jada.
Zar ne osećate kako more mili,
Da ne ruši večni pokoj palih četa?
Iz dubokog jaza mirni dremež čili,
A umornim letom zrak meseca šeta.
To je hram tajanstva i grobnica tužna
Za ogromnog mrca, k’o naš um beskrajna.
Tiha kao ponoć vrh ostrvlja južna,
Mračna kao savest, hladna i očajna.
Zar ne osećate iz modrih dubina
Da pobožnost raste vrh voda prosuta
I vazduhom igra čudna pitomina?
To velika duša pokojnika luta
Stojte, galije carske! Na grobu braće
moje
Zavite crnim trube.
Stražari u svečanom opelo nek otpoje
Tu, gde se vali ljube!
Jer proći će mnoga stoleća, k’o pena
Što prolazi morem i umre bez znaka,
I doći će nova i velika smena,
Da dom sjaja stvara na gomili raka.
Ali ovo groblje, gde je pogrebena
ogromna i strašna tajna epopeje,
Kolevka će biti bajke za vremena,
Gde će duh da traži svoje korifeje.
Sahranjeni tu su nekadašnji venci
I prolazna radost celog jednog roda,
Zato grob taj leži u talasa senci
Izmeđ nedra zemlje i nebesnog svoda.
Stojte, galije carske! Buktinje nek
utrnu,
Veslanje umre hujno,
A kad opelo svršim, klizite u noć
crnu
pobožno i nečujno.
Jer hoću da vlada beskrajna tišina
I da mrtvi čuju huk borbene lave,
Kako vrućim ključem krv penuša njina
U deci što klikću pod okriljem slave.
Jer, tamo daleko, poprište se zari
Ovom istom krvlju što ovde počiva:
Ovde iznad oca pokoj gospodari,
Tamo iznad sina povesnica biva.
Zato hoću mira, da opelo služim
bez reči, bez suza i uzdaha mekih,
Da miris tamjana i dah praha združim
Uz tutnjavu muklu doboša dalekih.
Stojte, galije carske! U ime svesne
pošte
Klizite tihim hodom.
Opelo držim, kakvo ne vide nebo jošte
Nad ovom svetom vodom!
Mi znamo sudbu i sve što nas čeka,
Al strah nam neće zalediti grudi!
Volovi jaram trpe a ne ljudi,
Bog je slobodu dao za čoveka.
Snaga je naša planinska reka,
Nju neće nigda zaustaviti niko!
Narod je ovaj umirati svik’o,
U svojoj smrti da nađe leka.
Mi put svoj znamo, put bogočoveka,
I silni, k’o planinska reka,
Svi ćemo poći preko oštrog kama!
Sve tako dalje, tamo do Golgote,
A kad nam muške uzmete živote,
I grobovi naši boriće se svama!
Spomeniče nemi prohujalih dana,
Zašto ti je čelo sumorno i tavno?
Da l’ se sećaš, možda, krvavih megdana,
Što digoše u zrak tvoje ime slavno?
Il’ grobove brojiš tuđinskih sinova,
Što padoše redom pod zidine tvoje,
– Zaneseni čarom osvajačkih snova
Daleko od krila domovine svoje?
Jest, i sada često, kad te kroz noć gledam,
Ukažu se ljudske gorostasne seni:
S razmrskanim grudima, sa čelima bledim,
I usnama hladnim u krvavoj peni…
I ja slušam šapat nepojmljivog zbora,
Šapat koji tiho umire i tone…
To je, možda, izraz dubokoga bola?
To su, možda, reči koje kletvom zvone?
O, kolevko snova, nadanja i muka
Zariveno leži u kamenu tvome,
Što ih sruši smrti oružana ruka
U danima slave, u pomamu svome!
I ti jošte živiš!… Tvoju sedu glavu
Ne položi u grob tako burno vreme!
Možda čekaš snova poništenu slavu,
Taj bleđani prizrak budućnosti neme?
Razvilo se crno vreme opadanja,
Nabujao šljam i razvrat i poroci,
Podig’o se truli zadah propadanja,
Umrli su svi heroji i proroci.
Razvilo se crno vreme opadanja.
Progledale sve jazbine i kanali,
Na visoko podigli se sutereni,
Svi podmukli, svi prokleti i svi mali
Postali su danas naši suvereni.
Progledale sve jazbine i kanali.
Pokradeni svi hramovi i ćivoti,
Ismejane sve vrline i poštenje,
Poniženi svi grobovi i životi,
Uprljano i opelo i krštenje.
Pokradeni svi hramovi i ćivoti.
Zakovana petvekovna zvona bune,
Pobegao duh jedinstva i bog rata;
Obesimo sve praznike i tribune,
Gojimo se od grehova i od blata.
Zakovana petvekovna zvona bune.
Od pandura stvorili smo velikaše,
Dostojanstva podeliše idioti,
Lopovi nam izrađuju bogataše
Mračne duše nazvaše se patrioti.
Od pandura stvorili smo velikaše.
Svoju mudrost rastočismo na izbore,
Svoju hrabrost na podvale i obede,
Budućnosti zatrovasmo sve izvore,
A poraze proglasismo za pobede.
Svoju mudrost rastočismo na izbore.
Mesto svetle istorije i grobova
Vaskrsli smo sve pigmeje i repove;
Od nesrećne braće naše, od robova,
Zatvorismo svoje oči i džepove.
Mesto svetle istorije i grobova
Ostala nam još prašina na hartiji
K’o jedina uspomena na džinove;
Sad svu slavu pronađosmo u partiji,
Pir poruge dohvatio sve sinove.
Ostala nam još prašina na hartiji.
Pod sramotom živi naše pokolenje,
Ne čuju se ni protesti ni jauci;
Pod sramotom živi naše javno mnenje,
Naraštaji, koji sišu k’o pauci.
Pod sramotom živi naše pokolenje.
Pomrčina pritisnula naše dane,
Ne vidi se jadna naša zemlja huda;
Al’ kad požar poduhvati na sve strane,
Kuda ćemo od svetlosti i od suda!
Pomrčina pritisnula naše dane.
Ne čuva se tako obraz i poštenje!
Ko hoće da narod i vodi i brani,
Taj u duši vječno muški ponos hrani, –
On ne puzi, on se uz Golgotu penje.
Zastavu ti svoju bješe narod predô,
I za tobom pođe i u borbu stade,
Al’ ti eto, vođo, posrnu i pade…
Gdje ti oči bjehu? Što nijesi gledô?
Zar ti što do juče bješe orô smjeli,
Ti u kog je vjera založena bila,
Zar blatom da sada kaljaš svoja krila?
Pred tiranom našim da poklekneš, je li?
On ti pruži časti, on te u vis diže,
A do juče, znaš li, s njime si se klao!
Gdje je ljudski ponos? On je eto pao –
Prevaljeni soko u prašini gmiže.
Može li ti narod prostiti to djelo?
Jesu li to puti duša svijetlijeh?
Ne, to je znaj, vođo, jedan teški grijeh
I ljaga što kalja junakovo čelo.
Ne čuva se tako obraz i poštenje!
Ko hoće da narod i vodi i brani,
Taj u duši vječno muški ponos hrani, –
On ne puzi, on se uz Golgotu penje.
Ja sam gazio u krvi do kolena,
i nemam više snova.
Sestra mi se prodala
i majci su mi posekli sede kose.
I ja u ovom mutnom moru bluda i kala
ne tražim plena:
Oh, ja sam željan zraka! I mleka!
I bele jutarnje rose!
Ja sam se smejao u krvi do kolena,
i nisam pitao: zašto?
Brata sam zvao dušmanom kletim,
i kliktao sam kad se u mraku napred hrli,
i onda leti k vragu i bog, i čovek, i rov!
A danas mirno gledam kako mi željenu ženu
gubavi bakalin grli,
i kako mi s glave raznosi krov; –
i nemam volje – il` nemam snage – da mu se svetim.
Ja sam do juče pokorno sagib`o glavu
i besno sam ljubio sram.
I do juče nisam znao sudbinu svoju pravu –
ali je danas znam!
Oh, ta ja sam Čovek! Čovek!
Nije mi žao što sam gazio u krvi do kolena
i preživeo crvene godine Klanja,
radi ovog svetog Saznanja
što mi je donelo propast.
I ja ne tražim plena:
oh, dajte meni samo još šaku zraka
i malo bele, jutarnje rose –
ostalo vam na čast!
Tvoje sunce nose sad na zastavama,
Ti živiš u besnom ponosu sinova;
Tvoje svetlo nebo poneli smo s nama,
I zore da zrače na putima snova.
Još si uz nas, sveta majko, koju muče:
Sve su tvoje munje u mačeva sevu,
Sve u našoj krvi tvoje reke huče,
Svi vetri u našem osvetničkom gnevu.
Mi smo tvoje biće i tvoja sudbina,
Udarac tvog srca u svemiru. Večna,
Tvoj je udes pisan na čelu tvog sina,
Na mač njegov reč ti strašna, neizrečna.
Mlekom svoje dojke nas si otrovala,
U bolu i slavi da budemo prvi;
Jer su dva blizanca što si na svet dala –
Mučenik i heroj, kap suze i krvi.
Ti si znak u nebu i svetlost u noći,
Kolevko i grobe, u kolevki sunca;
Ti si gorki zavet stradanja i moći,
Jedini put koji vodi do vrhunca.
Mi smo tvoje trube pobede i vali
Tvog ognjenog mora i sunčanih reka;
Mi smo, dobra majko, oni što su dali
Svagda kaplju krvi za kap tvoga mleka.
O zemljo moja, šta te tako boli?
Zašto me vječno trzaju i more
jauci dugi iz tvoje dubine?
„To moje srce premire i gine
u tvrdom mrazu, bez sunca i zore.“
Zar tvome srcu ne dopire oganj
našijeh srca? Zar duše sinova
ne griju tebe plamenima svojim?
„Ja davno, davno ostavljena stojim
sama, u ruci sudbe i v’jekova.“
Pa ko će teške razdrobiti sante
na tvome srcu? Ko li će iz tame
trgnuti tebe s tvojim robljem hudim?
„Ja mrtve iz sna uzdasima budim,
jer nema živih da umiru za me.“
O, nikada vi to nećete shvatiti,
jer vi se plašite smrti, a mi u njoj tražimo spas!
Čudi vas, zar ne:
stojimo i mirno gledamo u vas
i nema straha u našem nepokretnom oku
već samo prezir krije i mržnju svetu i duboku
njihov čudesni sjaj!
Vama je neshvatljivo:
mi, odrpani, iscepanih laktova,
mi, za koje su vam vaši govorili
da smo pogana dripačka rasa —
stojimo uzdignute glave i uspravnoga stasa!
I ne drhte nam vezane ruke,
i ne tresu nam se obnažena ramena,
i gledamo vas, gledamo i vidimo
— da vaša klecaju kolena
pred snagom pogleda naših!
Šire se zgranuto vaše razbojničke oči,
grče se u čudu vaša bezizrazna lica
i postajete šaka preplašenih ubica!
A znate li da olovnim, plamenim kuglicama
u bezumlju straha
sad sebe ubija sama svaki od vas!
Znate li da neće biti mira
vašoj otupeloj svesti
i od naših pogleda
da se više ne možete skriti!
Znate li da će vam noći,
užasne noći mučenja biti
i da više ne možete uteći,
nikuda uteći,
i da smo od vas jači,
i da smo od vas veći —
za srce veći!
Znate li da ćete ludeti od straha
kad god se jesenja kiša
sa mrakom ledenim
spusti vrh naših zaspalih glava
i da će i zemlja, i kamen, i drvo,
i cigla, i trava
očima gledati našim,
grudima disati našim,
da neće biti mira plašljivim srcima vašim,
čas ovaj da ćete kleti!
Vidite l’ ovu decu što rafal čekaju vreo?
Kad đačke torbice njine
iz ruku nedužnih padnu,
a knjige, olovke i gume
na zemlju prospu se hladnu,
kad mlade, nezrele voćke prerano otpadnu s’ grana
— sa vas će u blato spasti
na kostur namolovana maska ljudskoga lika!
Da l’ vas još uvek čudi
što voljno ostajem s’ njima —
ja, njihov profesor stari,
zar da ih ostavim same,
a sutra, zar sutra prstom da pokazuju na me!
To vi ne razumete,
to mi, divljaci znamo
profesor nije profesor sa katalogom samo!
Moj razred kuršume čeka.
A ja im predajem sada —
ne šta je pisao Držić,
već šta je herojska smrt!
Umesto školskoga zvona
zvoniće bolan i krt —
kašalj oružja vašeg.
Tad ćemo na odmor poći
i zagrljeni, hladni i nemi
bezbrojne dane i noći
san ćemo večiti sniti.
Moj razred kuršume čeka.
I niko ne šapće nikom!
Svi, do mališana zadnjeg,
napamet lekciju znaju!
Njihove detinje oči
zadnji put svetlucaju.
Ovde dvojkaša nema,
jer mi smo sinovi roda
u kome i najmanje dete
čim nauči samo da hoda —
već zna kako se mre!
Da l’ vas još uvek čudi
što voljno ostajem s’ njima,
ja, njihov profesor stari,
zar da ih ostavim same,
a sutra, zar sutra
prstom da pokazuju na me!
To vi ne osećate,
to mi, divljaci znamo —
profesor nije profesor sa katalogom samo!
Pucajte,
ja držim čas!
Kad mi se ovde, u zemlji srpskoj,
Završi staza životnih dana,
Želim da moje srce počiva
Visoko iznad Kajmakčalana.
I zaspao je s tom toplom željom
I svoje lepe oči za navek sveo,
Pošto je dao Srbiji dragoj:
Snove i mladost i život ceo.
Put nam je svima u bolu isti,
ma se mi kako zvali:
beli generali
ili crveni ekstremisti.
Vidik nam je siv od žica,
i nebo je sivo,
i duša je siva
u valu smrti, tifusa, padavica.
Nećemo u smehu podići glave
ako se nad nama beli ždralovi jave,
naš će osmeh za njima da se vine
u nedokučne, slućene visine.
I kad nam nad glavom zatutnji,
i zaljulja se nebo, i sunce, i žice,
ne možemo da odolimo teškoj, krvavoj slutnji,
i gledamo preda se netremice.
O, bolje da smo prezreni u stidu
pali na nekom neprekoračivom zidu.
Puti su nam sada od bola i bede sliveni,
i žice nam poglede u nebo krate.
Ljudi su u nama duboko, duboko skriveni,
i ne mogu,
ne mogu,
da se vrate…
Ja osećam danas da u meni teče
Krv predaka mojih, junačkih i grubih,
I razumem dobro, u to mutno veče,
Zašto brojne igre u detinjstvu ljubih.
I prezirem tugu, zaboravljam bolju,
Jer u meni teče krv predaka moji’,
Mučenika starih i junaka koji
Umirahu ćutke na strasnome kolju.
Jest, ja sam se dugo sa prirodom hrvo,
Uspeo sam – sve se može kad se hoće –
Da na ovo staro i surovo drvo
Nakalemim najzad blagorodno voće.
I sad, ako plačem kad se mesec krene
S oreolom modrim niz nebesne pute,
Il’ kad stare šume, čarobne sirene,
Jedno tužno veče zlokobno zaćute,
Ja osećam ipak, ispod svežih grana
I kalema novih, da, ko nekad jaka,
U korenu starom struji snažna hrana,
Neiscrpna krepost starinskih junaka.
Sve isčezne tada. Zaboravljam bolju,
A preda me staju redom preci moji,
Mučenici stari, i junaci koji
Umirahu ćutke na strašnome kolju…
Ja poznadoh što nesam poznav’o,
Prvi sanak ja sam već odspav’o,
Prvi sanak grobovanja moga,
Prvi sanak mira veičtoga.
– Preletela letom vrh meneka
Polovina polovine veka,
A ja ležim u dalekom kraju,
U tuđini, tuđem zavičaju.
Što to trese moje ledne grudi?
– Trošni pep’o lako se ne budi.
Kanda bruje topovi sa strane
Gde sam mlade proživov’o dane.
Il’ se ruši, il’ se nešto zida,
Il’ baš raja okove raskida?
Sviće l’ zora one sreće lepe
Za kom srca i u grobu strepe?
Kliče l’ vila iz srbinskih gora?
Je l’ već ora koja doći mora?
Jeste, jeste – boj se ljuti žače,
Markov topuz iz mora iskače,
Srbin diže mača plamenoga
Na Turčina, na dušmana svoga.
Skotija se besomučno strvi,
A moj Srbin neće žalit’ krvi;
Krv će teći potokom i rekom
Gde se suze roniše lelekom;
Krv će teći preko srpskih strana,
Al’ će suza biti ubrisana;
Poleteće veliko i malo,
Da odbrani što se srpsko zvalo;
Zaigraće kolo vitezova,
Divna slika mojih mladih snova,
Što sam negda tako željno ček’o, –
– A moj pep’o da je na daleko!
A kad bude, pa ti muka mine,
Kad sloboda kao sunce sine,
Kad se krvca opere studencem,
A junaci ovenčaju vencem,
Srpske zemlje okite se mirom,
Srpska deca ružom i šimširom,
Srpske mome strukom ruzmarina,
Srpska majka kad zagrli sina, –
Kad se sunce na škole osme’ne,
Haj, na škole i darove njene;
Mudre knjige kad polete letom,
Da Srbina izjednače s svetom;
Kad zapeva Ravijojla vila:
„Sad je java što sam nekad snila!“
– Zar ni onda, kad se meti stiže,
Kosti moje da ne dođu bliže!
Tuđa raka ledena je raka,
Tuđa zemlja nikad nije laka,
U daljini mučno li se leška,
Tuđina je i mrtvacu teška.
Haj, Srbine, a moj živi brate,
Zadrkćem se kad pomislim na te!
Srpska momo, sele moja mila,
Ti mi nesi groba ni vidila,
Ta ni groba, ni na grobu cveta –
Tuđa noga po njemu se šeta.
Srpski doli, puni rajska cara,
Srpske gore, željo moja stara,
I potoci što žubore tuđi,
mrtvo srce još za vama žudi, –
Za potokom , za zelenim lugom,
Za slavujem, mojim starim drugom,
I za poljem rasnim i zelenim,
I za lipom, za mirisom njenim,
Za pesmama što se tuda ore,
Što se ore od gore do gore!
Stražilovo, divno Stražilovo,
Ja sam tebe u zvezdice kov’o,
Tebi pev’o, o tebi sam snev’o,
Al’ od tebe nešto i zahtev’o:
Kad me smrtca otrgne od ljudi,
Da me primiš ti u tvoje grudi!
Zar ti nikad nije na um palo
Što si negda Branku obećalo?
Srbe brate, i Srpkinje sele,
Kojima se jošte dance bele,
Rastav’te me sa ovom daljinom,
Moje kosti operite vinom,
Pa ih nos’te našem zavičaju,
Zavičaju, mom negdašnjem raju.
Prenes’te ih, braćo moja mila,
Pored onog ubavog Belila,
Kroz Karlovce, gde sam mladost prov’o,
Pa na ono mirno Stražilovo;
Tu još jednu staru otpevajte,
Tu mi, braćo, kosti zakopajte,
Tu bih mrtav prava mira dost’o –
– Srbadijo, ne bilo ti prosto!
Neka druga zemlja u sreći sija,
meni si ti uvek najmilija.
Nek drugu zemlju bogatstvo kiti,
u tebi volim siromah biti.
Sem tebe nikud ne tražim blaga
Srbijo draga
I ako kadgod na stranu pođem,
opet ću tebi natrag da dođem
ko mile laste, što nekud lete,
al’ posle opet natrag dolete.
Van tebe neću da znam za blaga,
Srbijo draga
Nek tuđe nebo radost prolama,
nek tuđe gore ječe s pesmama,
ja volim, majko, u tebi biti,
pa makar mor’o i suze liti.
Van tebe neću sreće ni blaga,
Srbijo draga
Tek kada gusle preda mnom gude,
pa mi se želje sinovlje bude;
kad čujem tvoju negdašnju slavu,
ja onda ves’o podižem glavu,
ko da sam steko silnoga blaga,
Srbijo draga
Kada o Vuku slušati stanem,
ja onda gnevom sinovljim planem.
Al’ kad se Miloš u pesmi peva,
e onda milje dušu razgreva,
a srcu nova pridođe snaga,
Srbijo draga
Kada se o turskom zulumu zbori,
krv mi uzavri, kipi i gori.
A kad se peva o Veljku slavnom,
il’ bojnom polju, Mišaru ravnom,
to mi je draže od svetskog blaga,
Srbijo draga
Neka te moje uzdanje prati,
nek ti se negdašnja slava vrati
Neka te tuga zanavek mine,
neka ti sunce zanavek sine
Od toga većeg ne tražim blaga,
Srbijo draga
Sve što beše na ovome svetu
Ne može se spoznati u veku
Veci nam se smrskaše u letu
Osta samo bajka o čoveku.
Nakon svesti o čoveku samom
Ne dade se da spoznamo više
Zašto senke još haraju tamom
Zar ih nisu sprale svete kiše?
Svete kiše ostaviše blato
Zgasle vatre sa pomalo dima
Dok skupljasmo bisere i zlato
Izgubismo potrebu za njima.
Dok skupismo vekove u šaku
Da vidimo šta koliko vredi
Nestadosmo u mrklome mraku
Sve što vredi već polako bledi.
Sad nas grizu mećave i vuci
Doziva nas zaleđeno stenje
Osta samo kandilo u ruci
I potajna nada u spasenje.
To potajno što u nama čuči
Srpska Vera doziva nas sebi
Što nas više mrcvari i muči
Nikada nas ostavila ne bi.
Krv rođena me sveg sažiže vrela;
U suzama se pokajničkim kupam:
Sa svetim strahom, pogružena čela,
Pred žrtvenik Ti grešnom nogom stupam.
Jest’, ja sam silno grešan prema Tebi,
Ja nisam išo putem Tvojim svetim;
Ja sam se samo starao o sebi,
A nikad Tebe, Majke da se setim!
Do sad sam bio sebičan i ružan:
Za svoje bole ja sam samo znao,
Bez osećanja da sam Tebi dužan,
I da ti ništa, ništa nisam dao!
Al’ danas ljutu ja osećam grižu
Do same srži svake svoje kosti,
I plačem: suze jedna drugu stižu,
I grcam: „Majko, molim te, oprosti!
Krv moja srpska žeže me i pali!
U grlu glas mi treperi i grca!
Ko vrelo gvožđe duša mi se kali
U ognju krvi i suzi što vrca!
I evo Ti se teškom kletvom kunem:
Zvezdanim plavim nebom nada sobom,
I zemljom, gde ću mrtav sam da trunem –
Životom svojim, zemaljskim, i grobom,
Životom večnim – i raspetim Bogom,
Da neću više grešit se o Tebe:
Po tvom ću putu ići čvrstom nogom,
Zaboraviti na samoga sebe!“
Novo leto, novi dan vremena,
Sve je novo, ali čuvstva stara,
Sećaju se jednoga imena,
Sećaju se nebeskoga šara.
Tebi samo, sunce mojih dana,
Pesmu pevam i imenu tvome,
Tebi samo, sunce mjih dana,
Otvorena dver je k srcu mome;
Ti si samo jedina na svetu
Što se pesmi svagda uzbuđuješ;
Ti me samo u novome letu
Na pevanje novo pobuđuješ.
Tebi samo ja pevam i pišem,
Raj na zemlji ti si mojoj duši.
Tebi živim, za te samo dišem,
Spomen na te sve spomene guši.
Najslađe bih ja onda živio,
Kad bih znao da ću umret za te;
I smrt samu ja bih zagrlio,
I umro bih sve misleći na te.
Ti si lepša od celoga sveta,
Iz tebe mi samo sunce sija;
Cvetaš lepše od samoga cveta,
Ime ti je ponosno – SRBIJA.
Noževi kad mi srce podele,
Nad grobom zvekne krvavi mač,
Slatke devojke, ružice bele,
Neću da čujem vaš gorki plač!
Nemojte reći: „Ovde počiva
Ljubavi naše uveli struk!“
Ne kun’te zemlju, nije vam kriva –
Stišajte sada laskavi zvuk!
Nemojte trošit ruže ubave,
Kiteći njima moj večit dom!
Recite samo: „Dosta je slave –
Veran je bio narodu svom.“
Bog otaca naših Bog je i sinova,
Čuvar zemlje naše i naših domova.
Kroz čudesa strašna, kroz paklene strave,
On je oce naše doveo do slave.
Stopu sve po stopu, kroz oganj i vodu,
Darivo im milost, snagu i slobodu.
Zato niko od njih ne hte veru kriti:
„Naš je Tvorac s nama – sve će dobro biti!“
Bog đedova naših Bog je i unuka:
Iscelitelj rana, Pobeditelj muka.
Uvek isti Gospod, Gospod nad vojskama;
Ka’no đedovima – pomaže i nama.
Ka’no svetom Savi tako i Dušanu,
Ka’no Milutinu tako Strahinj banu.
Pretci i potomci, i gladni i siti,
Jedan jezik znaše: „Sve će dobro biti!“
Uskliknimo i mi: Sve će dobro biti!
Ta navek će zora ponoć naslediti.
Sve će dobro biti! neka mladić rekne,
Sve će dobro biti! neka starac jekne,
Sve će dobro biti! pevali su sveci,
Sve će dobro biti! pevaj, majko, deci.
Sve će dobro biti! sveštenici, pojte.
Sve će dobro biti! narodi, utrojte.
Šta je jezik srpski? Šta srpski zboriti?
To su čet’ri reči: Sve će dobro biti.
Čuvaj se, moj rode, svojih stranputica,
Jer put neizvestan uvek je put vražiji.
Ne boj se jastreba nego kukavica,
Ne boj se lažova nego njine laži.
Bog neka te spase tvojih spasilaca,
Na svakome uglu ima ih po jedan.
Prezri mudrost glupih i glupost mudraca!
Nož tvog izdajnika biće uvek žedan.
Kao grom ćeš naći svoga puta,
I kao nit zlatna probiti kroz stenu.
Zar hrabrost poltrona da ti snagu sputa,
I da nož zločinca prospe zadnju venu!
Kosovski vitezi pravi put su znali
Za vojsku ubica što će da ih srete:
Za gnusno junaštvo onih što su klali
U postelji starca, u kolevci dete.
Zastavu ideje u ruci podlaca!
Mesto mač što svetli, uvek nož što para!
Borca što se blatom mesto kopljem baca,
Junaka što pljačka i žreca što hara!
Zastavu u sramni zločin zamočenu;
Slobodu u senci tuđih bajoneta;
Otadžbinu celu u pljački i plenu;
U krvavoj ruci gde je pričest sveta.
Prezri ljubav podlih i bratstvo ubica.
I reč verolomnih i čast klevetnika!
Nosi, rode slavni, taj mač bez korica –
Znamen krstonosca i Božjeg vojnika!
Da bi štit Ahilov bio slave veće,
Sam Bog Hefaistos ode za kovača!
I ti, rode srpski, znaj da nikad neće
Nož ubice stići dužinu tvog mača.
Znaj samo iz krvi heroja se rađa
Zvezda putovođa za daleke pute…
Vetrom neba ide mučenička lađa,
Suze su nevinih do neba dignute…
Kad tuđa ruka sklopi moje oči,
I stavi zemlju po grudima golim,
Ostaće moja duša da svedoči,
I posle smrti koliko te volim.
Poveruj njojzi, kao što u sebi,
Veruješ bolu Isusovih rana,
Jer ona samo pevala je tebi,
S ljubavlju vrelom do poslednjeg dana.
Od nje ćeš čuti, o Srbijo draga,
Kako se tebi peva s tuđeg praga,
Sa tuđeg praga, i iz tuđeg gnezda.
I znaćeš kako, dok me ne pogrebu,
Večeri svake po celome nebu
Pišem ti ime slovima od zvezda.
Do Visokih Dečana kasno behu došli!
A rane Simonidi ni videli nisu!
……Lazaricu crkvu potajno su prošli!
Evo ne videsmo ko su, ni čiji su!
Kod Mileševe su izgubljeni stali,
I nadomak Žiče, bezumni od gladi,
Hleba tražili, mi pogače im dali,
I jedoše! Piše! – pa kako se radi,
Lagano, bez ,,hvala“ – prateć ,,slepog vođu“,
Ambisom i šumom žele pravit puta!
Nekuda idemo! – odbrusi nam neko!
Do Svete Gore! – Viknu s više žara,
Ali ne slutivši kolko je daleko,
Raskošna svetlost DIVNOG HILANDARA!
Ona će doći! Iz smrti, iz groba,
Iz muka naših vaskrsnuće nebu,
Da zbriše suze ostavljenog roba,
Što ranjen živi o krvavom hljebu…
Ona će doći! Ja vidim: kroz tamu
Probija svjetlost božanskoga lika,
Tirani gnusni dave se u sramu –
Dok lanci pršte silnih mučenika.
Ona će doći, svijetla i čista
K’o suza majke, kao ljubav Hrista,
Da sužnje vodi iz tamničkih vrata.
Ah, moja duša već je ćuti blizu –
Ja vidim njenu božanstvenu rizu
I čujem ropac krvavih Pilata…
O svemu mi, samo o pravdi ljudskoj
nemojte ništa reći,
rekli su drugi, još juče…
Ne pišem pesmu već protest duše
što nas na pravdi Božijoj
nevine osudiše
što smo od zločinaca kažnjeni,
proterani, ognjišta nam palili, žene silovali,
očeve i njihove očeve i sinove ubijali…
i tako od pre Jasenovca i ustaškog pogroma
uz blagoslov i učešće sveštenika
pod budnim okom Vatikana do danas
u ovo vreme užasa i ponovnog srbskog stradanja.
I zato
o svemu mi, samo o pravdi ljudskoj
nemojte ništa reći,
rekli su drugi, još juče…
Ne pišem pesmu već protest duše
što nas na pravdi Božijoj
nevine osudiše
što smo od zločinaca kažnjeni,
nasiljem neviđenim višedecenijskim
i genocidom bombama
isti oni koji se danas civilizacijom zovu
i zločinca proglasiše nevinim, a žrtvu zločincem
…zapisaše u istoriju Zemaljsku
neviđeni pogrom mog naroda Srbskog: smrt najbližih, prijatelja i roda, i onih za koje smo čuli,
a nismo lično poznavali, na svim mestima gde smo živeli,
onih koji i danas od posledica “brige i milosrdnih anđela” nestaju…
I zato
o svemu mi, samo o pravdi ljudskoj
nemojte ništa reći,
rekli su drugi, još juče…
… o kriku majke,
o suzi deteta,
o očevoj trenutnoj smrti,
o porušenoj rodnoj kući,
o sestri razapetoj iznad voćnjaka,
o klinu u glavi prvog rođaka,
o sekiri koja je ubila na pragu komšiju i njegovog dečaka
o životinjama u telu ljudi koji su nas oterali da se nikad
na rodno ognjište ne vratimo
o svima što im u svemu tome pomažu
i bezočno i naočigled svima lažu…
O svemu mi,
samo o pravdi ljudskoj
nemojte ništa reći,
rekli su drugi, još juče…
Zato – ne pišem pesmu već protest duše:
Božija je pravda spora ali sigurna,
neka se smiluje nad svim onim ljudima
ako se tako nazvati mogu,
koji su se stavili u ulogu Boga
– samo On zna šta ih čeka…
Nisam te majko pitala kako su bake tkale platno,
šarenice i ponjave, ćilime proste i balučane
kako se grebenalo, bojilo, prelo, plelo,
uplitalo i snovalo, navijalo i vodilo na razboju
Nisam te pitala kako su natra i stan
devojačke misli sabirale
između prednjeg i zadnjeg razboja
gde miriše na bukovu šumu
samo sam u mnogim spisima čitala
kako su Srbkinje znale sa brdom od šipurka i drenovine
da slože prostirače, čohe i gunjeve od bliznovitih niti
pa se tako na praznike, o slavi, Božiću i Vaskrsu
zašareni u kući u pembe, beloj, vranoj, smaragdnoj,
singavoj, višnjevoj boji… na kocke
Nisam te majko pitala da li se
neka tvoja tuga u ćilim utkala
zajedno sa mirisom šume
koji čuva kuću na cvetnoj livadi
Od svega što na to vreme podseća
ostalo je nekoliko ćilima u devojačkom sanduku
koji si s tvojom ljubavlju
u miraz tati nekad davno donela
i sećanja koja mirišu
na bosiljak i luč…
Otadžbino, majko moja
I dedova moji slavni’,
Dokle stižu krila tvoja
I pitome tvoje ravni?
Pokaži mi međe tvoje,
Tvoje gore, reke tvoje.
„Od Budima do Soluna,
I gde Timok zlatni stiže,
I gde šumi bistra Una,
I Lovćen se nebu diže –
To su moje krsne gore,
Kuda Srbi srpski zbore“.
Otadžbino, majko moja
što je tužno lice tvoje?
Zašto hrabra deca tvoja,
Suzom kvase lice svoje?
Kakav bol im muči grudi,
i duboki uzdah budi?
„Moja deca suze liju,
Jer ih dušman muči stari,
Dušmanski im krvcu piju,
Turci, Nemci i Madžari,
Što slobodan svuda nije,
Zato Srbin suze lije“.
Otadžbino, majko moja,
Ima l’ koga u mom rodu,
Da raspali roba suzna
Na boj sveti za slobodu,
Ko u doba ona stara,
Protiv Huna i Avara?
„Prihvatite luč slobode,
Usred ove ropske tame,
A stariji nek vas vode,
Gde ginuti valja za me,
Knjiga, to je luča tvoja,
SRBADIJO, nado moja!
Poskidajmo sa zidova freske
Pokupimo groše i talire
Izbegnimo moćne soldateske
Silazimo niz planinu ljutu
Ređamo se u duge špalire
Biće gadno na ovome putu.
Na tom putu svesrpskog bespuća
Marširaju moćnici bez lika
Ječi urlik iz spaljenih kuća
U dnu neba formira se slika.
Ovde se u razvratu ogrezlo
Voda mutna, a nebo se valja
Svešteniče uzmi svoje žezlo
Pomoli se za bezvredne gnjide
Vera sjaji što se više kalja
Samo retki i u mraku vide.
Ti što vide sva srpska bespuća
Molitvama prizivaju duše
Da se skupe sred nebeskih kuća
Pa da srpstvom nekrsta uguše.
Ovdje pusta polja, tamo brda siva,
Gdje žalosno šumi kupina i drača;
Red ubogih sela san pokojnih sniva –
Ja ne vidim nigdje rala i orača…
Pod tavnim drvetom, uz mirnu rijeku,
Ne čuje se zvono prethodnika ovna;
Svud grob i čemer, mrak, magla olovna,
I zapjevke tužne što srce sijeku.
Sela naša, gdje su vaše ruke radne?
Gola, crna njivo, gdje je orač, brana?
Ah, drugove vaše, nevoljne i gladne,
Odvela je sudba preko Okeana.
U podzemlju crnom, bez sunca i neba,
Sad kopaju oni komad crna hljeba,
Dok za vama srce sve im cvili jače.
O, žali li kogod tebe, zemljo gola?
Nigdje za te suze, nigdje jednog bola.
Samo negdje blizu, čujem Hristos plače…
Copyright © Ceopom Istina 2013. Sva prava zadržana.