Кристин Лагард на позорници ММФ-а

Последњих година живот у ММФ-у се претворио у бескрајну представу. Главни режисер те представе је Вашингтон, он је и главни акционар затвореног акционарског друштва које се зове ММФ. Сви остали акционари, као и запослени у ММФ-у представљају само глумце који играју по тексту, који им пише ујка Сем.

Једну од главних улога игра извршни директор Фонда. Обично је то неки француски глумац: за седам деценија рада позоришта француски глумци су ту улогу добијали и играли укупно 40 година. Главни режисер прати да извршни директор говори текст представе у свему како му је написано и да не дозволи никакве импровизације. Иначе, уколико дође до тога, глумца који игра улогу извршног директора мењају и са великом буком избацују из позоришта.

Последњи пут се то догодило 2011.године када се тадашњи извршни директор, Доминик Штрос-Кан, превише заиграо и на сцени почео да изговара текст кога није било у тексту главног режисера. На пример, било је импровизације  јер је говорено да је светски доларски систем застарео и да је у кризи, те да је неопходно да се изврши диверсификација валута које имају улогу светског новца. Очигледно је нека мува ујела Француза и он се сетио Енглеза Џона Кејнса који је на конференцији у Бретон-Вудсу предложио да се оформи светски девизни систем на бази банкора – наднационалне новчане јединице. А већ Штрос-Канова подршка идеји либијског председника Кадафија о увођењу у промет златног динара никако није ишла уз представу коју изводи  ММФ. Француз је био изузетно нетактичан и када је главног режисера подсећао да не би било лоше да се у Конгресу САД убрза ратификација одлуке о реформи позоришта и глумцима дају бар минимална права (мислило се на преиспитивање квота чланица Фонда и на дуплирање капитала ММФ-а).

За Француза се све завршило врло тужно  – он не само да је изгубио главну улогу, већ је и истеран из позоришта. Званичан разлог за избацивање је био: морална нестабилност. А конкретније: сумња да је силовао собарицу једног њујоршког хотела. Чак се појавила могућност и да се он нађе на оптуженичкој клупи.  Доцније оптужбе нису потврђене, али он више никога није интересовао. Са жигом који је Штрос-Кану стављен бивши главни глумац није више могао нигде да нађе добар посао. А он је планирао и да постане председник Француске.

5.јула 2011. у фотељу извршног директора Фонда је села Кристин Лагард, такође родом из Француске.  Зли језици су се тада шалили да је одлука о избору жене на највиши положај била донета како би  се минимизовао  „репутациони ризик“ Фонда. Једноставније речено, да се искључи могућност да и нови директор Фонда силује собарицу тамо неког америчког хотела.

Равно месец дана после китњастих честитки, Кристин Лагард је добила саопштење да се против ње води кривични поступак, истина, не у америчком суду, (као што је то било са Штрос-Каном), већ у француском. Цео низ експерата и конспиролога су тада изјавили да судски поступак који се води у Француској  представља иницијативу  тог истог главног режисера позоришта ММФ који ради преко своје агентуре у судовима Француске. Циљ операције је био да се нови извршни директор вакцинише вакцином која би смањила ризик изненађења који евентуално први глумац може да направи главном режисеру. После вакцинације активна фаза судске истраге је завршена, мада је оптужба остала. Последње четири године врло спор судски процес су медији спомињали изузетно ретко. Међутим, госпођа Лагард  тај процес није могла да заборави ни једног дана. Живот јој уопште није био сладак. Можемо да се присетимо бар како је на последњем самиту ММФ-а и Светске банке, који је одржан  у Лими (октобар 2015) она молила Вашингтон да ратификује одлуке о реформи ММФ-а,  обећавајући да је ради тога спремна да одигра и последњи плес у животу.

У фебруару прошле године за госпођу Лагард се појавила дебела црна трака, када је ујка Сем   почео да увлачи Фонд у своје игре око Украјине. Текст комада се стално преписивао. Ако су до тада глумци излазили на сцену лако, јер су улоге знали напамет – оне се више деценија нису мењале – сада су сваке недеље морали да уче нове улоге и да на сцену излазе не схватајући главну поруку представе. ММФ је почео да се претвара у позориште апсурда.

Међутим, 17.децембра је завршена истрага тајног судског поступка по предмету мадам Лагард,  који је трајао више од четири године. Француски Суд Републике, специјални орган који се бавио разматрањем поступака државних министара је позвао у суд госпођу Лагард како би дала изјаву у вези са такозваним процесом „Тапи“. Прича је почела почетком ’90-х година прошлог века када  је мадам Лагард радила у адвокатској и консалтинг компанији Baker & McKenzie  и била врло далеко од ММФ-а.

У тој причи је главни фигурант била француска банка Credit Lyonnais и француски предузимач Бернар Тапи. Та банка је 1993.године од Тапија преузела велики пакет акција компаније Adidas. После извесног времена банка је тај пакет продала по дуплој цени. Тапи је у поступцима банке осетио знаке обмане и лоповлука и поднео је кривичну пријаву против Credit Lyonnais, тражећи одштету од 7 милијарди евра. Нисам сигуран да је деведесетих година Кристин Лагард уопште чула за тај скандал јер је била забављена послом код Baker & McKenzie, правећи каријеру у САД. Доласком  на власт Николе Саркозија њу су позвали у Француску у којој је почела да ради у различитим владиним организацијама, те је, између осталог, заузимала и дужност министра финансија.

2007.године она се позабавила историјом спора између Бернара Тапија  и банке Credit Lyonnais и инсистирала на решавању предмета преко арбитражног суда. Обзиром да је у капиталу банке учествовала и држава, то је фактички представљало спор између приватног предузимача и државе. 2008.године суд је стао на Тапијеву страну пресудивши да му се исплати укупно око 400 милиона евра, од чега је 100 милиона представљало камату, а 45 милиона – надокнаду за морално обештећење. Све је платила држава. У том тренутку банка више није постојала, она је била, такорећи, покојна. Појавила се сумња да је госпођа Лагард притискала суд како би одлука била донета у корист Тапија. Понашање даме је објашњавано тиме да је она добијала одговарајућа наређења од свог шефа – председника Николе Саркозија. А Саркози се заузимао за Тапија зато што је тај председнику Француске Републике пружао велику новчану помоћ у периоду Председникове предизборне кампање.

Они стручњаци који су били упућени у детаље предмета Тапи, и који су знали специфичности вођења судских процеса у Француској констатују да је процес могао да траје бесконачно, много дуже него што би Кристин Лагард  могла да остане на месту извршног директора ММФ-а. Нагло активирање суда на самом крају 2015.године се објашњава тиме, да је својим понашањем  у години која се управо завршава Францускиња, без обзира на лојалност главном акционару Фонда, очигледно почела да нервира ујка Сема.

Прво, она је јако досадила Вашингтону сталним подсећањем да је неопходно да се ратификују одлуке ММФ-а, старе пуних пет година, о реформисању те организације. Глумац, чак и уколико игра главну улогу у спектаклу који се изводи на сцени ММФ-а нема права да власнику позоришта и главном режисеру говори како да мења реплике које је овај написао.

Друго, ујка Сему се није допала тврдоглавост мадам Лагард на самиту Г-20 у Турској. Познато је да се она тамо приватно састала са председником Путином и „заузимала“ за Украјину. Радило се о њеној молби да се одложи гашење дуга од 3 милијарде које Украјина треба да исплати Русији.  А у ствари, француска мадам је подметнула ногу ујка Сему који је био приморан да призна да не може да гарантује да је Украјина у стању да измири свој дуг Русији.

Треће, у Вашингтону има доста оних који нису срећни  што је 30. новембра ММФ донео одлуку о укључивању јуана у корпу резервних валута. И одговорност за то је бачена на извршног директора ММФ-а који није знао да ствари постави како треба.

Четврто, ујка Сем је врло бесан што је Фонд ових дана званично признао: Русија са њеним кредитом Украјини од 3 милијарде спада у категорију званичних кредитора. То произилази из   о банкротирања државе  Украјине после 20.децембра.

Ујка Сем се плаши да код извршног директора не дође до још једног гафа. После 20.децембра, када Кијев, слушајући наређења Вашингтона, буде игнорисао гашење дуга Москви, доћи ће до ситуације државног банкротирања Украјине. Вашингтон упорно захтева од ММФ-а да настави да кредитира Кијев чак и после банкротирања. Зато је и натерао ММФ да донесе одлуку о промени правила игре који су важили много деценија до данас. Нова правила омогућују да Фонд кредитира чак и земље које због тога што не измирују своје обавезе по кредитима банкротирају, односно не извршавају своје обавезе према званичним кредиторима. Правила су  специјално преправљана за ситуацију са украјинским дугом Москви. Међутим, и у новој верзији правила не предвиђају аутоматско кредитирање земље која је банкротирала. Таква питања у сваком случају је дужан да решава ММФ „водећи рачуна о читавом комплексу околности“. Али ујка Сем неће да му се приређују баш никаква изненађења. Предајом  госпођи Лагард званичног позива за суд  врло јој је јасно стављено на знање  каква се одлука од  ње тражи. Уколико она не буде хтела да тако јасно упозорење схвати, почетком Нове године ћемо имати прилике да гледамо врло привлачну представу под називом „Избацивање следећег по реду извршног директора ММФ-а“.

Има скептика који кажу да моје претпоставке имају битан недостатак: мадам Лагард је позив добила не за амерички, већ за француски суд који је хиљадама километара удаљен од Вашингтона. Па шта? И резиденција председника Француске је од Беле куће далеко исто толико, али да ли се можемо присетити макар једног случаја да је француски Председник деловао супротно од онога, што му се командује из Беле куће? Тешко да се у томе француски суд Републике разликује од председника Француске Републике. Успех сваке представе, као што се зна, зависи не само од позоришног комада, режисера и глумаца, већ и од оних који обезбеђују ток представе,  а налазе се иза сцене, иза кулиса. А то у потпуности важи и за представе такозваног „позоришта ММФ“.

Извор: Фонд Стратешке Културе