Kristin Lagard na pozornici MMF-a

Poslednjih godina život u MMF-u se pretvorio u beskrajnu predstavu. Glavni režiser te predstave je Vašington, on je i glavni akcionar zatvorenog akcionarskog društva koje se zove MMF. Svi ostali akcionari, kao i zaposleni u MMF-u predstavljaju samo glumce koji igraju po tekstu, koji im piše ujka Sem.

Jednu od glavnih uloga igra izvršni direktor Fonda. Obično je to neki francuski glumac: za sedam decenija rada pozorišta francuski glumci su tu ulogu dobijali i igrali ukupno 40 godina. Glavni režiser prati da izvršni direktor govori tekst predstave u svemu kako mu je napisano i da ne dozvoli nikakve improvizacije. Inače, ukoliko dođe do toga, glumca koji igra ulogu izvršnog direktora menjaju i sa velikom bukom izbacuju iz pozorišta.

Poslednji put se to dogodilo 2011.godine kada se tadašnji izvršni direktor, Dominik Štros-Kan, previše zaigrao i na sceni počeo da izgovara tekst koga nije bilo u tekstu glavnog režisera. Na primer, bilo je improvizacije  jer je govoreno da je svetski dolarski sistem zastareo i da je u krizi, te da je neophodno da se izvrši diversifikacija valuta koje imaju ulogu svetskog novca. Očigledno je neka muva ujela Francuza i on se setio Engleza Džona Kejnsa koji je na konferenciji u Breton-Vudsu predložio da se oformi svetski devizni sistem na bazi bankora – nadnacionalne novčane jedinice. A već Štros-Kanova podrška ideji libijskog predsednika Kadafija o uvođenju u promet zlatnog dinara nikako nije išla uz predstavu koju izvodi  MMF. Francuz je bio izuzetno netaktičan i kada je glavnog režisera podsećao da ne bi bilo loše da se u Kongresu SAD ubrza ratifikacija odluke o reformi pozorišta i glumcima daju bar minimalna prava (mislilo se na preispitivanje kvota članica Fonda i na dupliranje kapitala MMF-a).

Za Francuza se sve završilo vrlo tužno  – on ne samo da je izgubio glavnu ulogu, već je i isteran iz pozorišta. Zvaničan razlog za izbacivanje je bio: moralna nestabilnost. A konkretnije: sumnja da je silovao sobaricu jednog njujorškog hotela. Čak se pojavila mogućnost i da se on nađe na optuženičkoj klupi.  Docnije optužbe nisu potvrđene, ali on više nikoga nije interesovao. Sa žigom koji je Štros-Kanu stavljen bivši glavni glumac nije više mogao nigde da nađe dobar posao. A on je planirao i da postane predsednik Francuske.

5.jula 2011. u fotelju izvršnog direktora Fonda je sela Kristin Lagard, takođe rodom iz Francuske.  Zli jezici su se tada šalili da je odluka o izboru žene na najviši položaj bila doneta kako bi  se minimizovao  „reputacioni rizik“ Fonda. Jednostavnije rečeno, da se isključi mogućnost da i novi direktor Fonda siluje sobaricu tamo nekog američkog hotela.

Ravno mesec dana posle kitnjastih čestitki, Kristin Lagard je dobila saopštenje da se protiv nje vodi krivični postupak, istina, ne u američkom sudu, (kao što je to bilo sa Štros-Kanom), već u francuskom. Ceo niz eksperata i konspirologa su tada izjavili da sudski postupak koji se vodi u Francuskoj  predstavlja inicijativu  tog istog glavnog režisera pozorišta MMF koji radi preko svoje agenture u sudovima Francuske. Cilj operacije je bio da se novi izvršni direktor vakciniše vakcinom koja bi smanjila rizik iznenađenja koji eventualno prvi glumac može da napravi glavnom režiseru. Posle vakcinacije aktivna faza sudske istrage je završena, mada je optužba ostala. Poslednje četiri godine vrlo spor sudski proces su mediji spominjali izuzetno retko. Međutim, gospođa Lagard  taj proces nije mogla da zaboravi ni jednog dana. Život joj uopšte nije bio sladak. Možemo da se prisetimo bar kako je na poslednjem samitu MMF-a i Svetske banke, koji je održan  u Limi (oktobar 2015) ona molila Vašington da ratifikuje odluke o reformi MMF-a,  obećavajući da je radi toga spremna da odigra i poslednji ples u životu.

U februaru prošle godine za gospođu Lagard se pojavila debela crna traka, kada je ujka Sem   počeo da uvlači Fond u svoje igre oko Ukrajine. Tekst komada se stalno prepisivao. Ako su do tada glumci izlazili na scenu lako, jer su uloge znali napamet – one se više decenija nisu menjale – sada su svake nedelje morali da uče nove uloge i da na scenu izlaze ne shvatajući glavnu poruku predstave. MMF je počeo da se pretvara u pozorište apsurda.

Međutim, 17.decembra je završena istraga tajnog sudskog postupka po predmetu madam Lagard,  koji je trajao više od četiri godine. Francuski Sud Republike, specijalni organ koji se bavio razmatranjem postupaka državnih ministara je pozvao u sud gospođu Lagard kako bi dala izjavu u vezi sa takozvanim procesom „Tapi“. Priča je počela početkom ’90-h godina prošlog veka kada  je madam Lagard radila u advokatskoj i konsalting kompaniji Baker & McKenzie  i bila vrlo daleko od MMF-a.

U toj priči je glavni figurant bila francuska banka Credit Lyonnais i francuski preduzimač Bernar Tapi. Ta banka je 1993.godine od Tapija preuzela veliki paket akcija kompanije Adidas. Posle izvesnog vremena banka je taj paket prodala po duploj ceni. Tapi je u postupcima banke osetio znake obmane i lopovluka i podneo je krivičnu prijavu protiv Credit Lyonnais, tražeći odštetu od 7 milijardi evra. Nisam siguran da je devedesetih godina Kristin Lagard uopšte čula za taj skandal jer je bila zabavljena poslom kod Baker & McKenzie, praveći karijeru u SAD. Dolaskom  na vlast Nikole Sarkozija nju su pozvali u Francusku u kojoj je počela da radi u različitim vladinim organizacijama, te je, između ostalog, zauzimala i dužnost ministra finansija.

2007.godine ona se pozabavila istorijom spora između Bernara Tapija  i banke Credit Lyonnais i insistirala na rešavanju predmeta preko arbitražnog suda. Obzirom da je u kapitalu banke učestvovala i država, to je faktički predstavljalo spor između privatnog preduzimača i države. 2008.godine sud je stao na Tapijevu stranu presudivši da mu se isplati ukupno oko 400 miliona evra, od čega je 100 miliona predstavljalo kamatu, a 45 miliona – nadoknadu za moralno obeštećenje. Sve je platila država. U tom trenutku banka više nije postojala, ona je bila, takoreći, pokojna. Pojavila se sumnja da je gospođa Lagard pritiskala sud kako bi odluka bila doneta u korist Tapija. Ponašanje dame je objašnjavano time da je ona dobijala odgovarajuća naređenja od svog šefa – predsednika Nikole Sarkozija. A Sarkozi se zauzimao za Tapija zato što je taj predsedniku Francuske Republike pružao veliku novčanu pomoć u periodu Predsednikove predizborne kampanje.

Oni stručnjaci koji su bili upućeni u detalje predmeta Tapi, i koji su znali specifičnosti vođenja sudskih procesa u Francuskoj konstatuju da je proces mogao da traje beskonačno, mnogo duže nego što bi Kristin Lagard  mogla da ostane na mestu izvršnog direktora MMF-a. Naglo aktiviranje suda na samom kraju 2015.godine se objašnjava time, da je svojim ponašanjem  u godini koja se upravo završava Francuskinja, bez obzira na lojalnost glavnom akcionaru Fonda, očigledno počela da nervira ujka Sema.

Prvo, ona je jako dosadila Vašingtonu stalnim podsećanjem da je neophodno da se ratifikuju odluke MMF-a, stare punih pet godina, o reformisanju te organizacije. Glumac, čak i ukoliko igra glavnu ulogu u spektaklu koji se izvodi na sceni MMF-a nema prava da vlasniku pozorišta i glavnom režiseru govori kako da menja replike koje je ovaj napisao.

Drugo, ujka Semu se nije dopala tvrdoglavost madam Lagard na samitu G-20 u Turskoj. Poznato je da se ona tamo privatno sastala sa predsednikom Putinom i „zauzimala“ za Ukrajinu. Radilo se o njenoj molbi da se odloži gašenje duga od 3 milijarde koje Ukrajina treba da isplati Rusiji.  A u stvari, francuska madam je podmetnula nogu ujka Semu koji je bio primoran da prizna da ne može da garantuje da je Ukrajina u stanju da izmiri svoj dug Rusiji.

Treće, u Vašingtonu ima dosta onih koji nisu srećni  što je 30. novembra MMF doneo odluku o uključivanju juana u korpu rezervnih valuta. I odgovornost za to je bačena na izvršnog direktora MMF-a koji nije znao da stvari postavi kako treba.

Četvrto, ujka Sem je vrlo besan što je Fond ovih dana zvanično priznao: Rusija sa njenim kreditom Ukrajini od 3 milijarde spada u kategoriju zvaničnih kreditora. To proizilazi iz   o bankrotiranja države  Ukrajine posle 20.decembra.

Ujka Sem se plaši da kod izvršnog direktora ne dođe do još jednog gafa. Posle 20.decembra, kada Kijev, slušajući naređenja Vašingtona, bude ignorisao gašenje duga Moskvi, doći će do situacije državnog bankrotiranja Ukrajine. Vašington uporno zahteva od MMF-a da nastavi da kreditira Kijev čak i posle bankrotiranja. Zato je i naterao MMF da donese odluku o promeni pravila igre koji su važili mnogo decenija do danas. Nova pravila omogućuju da Fond kreditira čak i zemlje koje zbog toga što ne izmiruju svoje obaveze po kreditima bankrotiraju, odnosno ne izvršavaju svoje obaveze prema zvaničnim kreditorima. Pravila su  specijalno prepravljana za situaciju sa ukrajinskim dugom Moskvi. Međutim, i u novoj verziji pravila ne predviđaju automatsko kreditiranje zemlje koja je bankrotirala. Takva pitanja u svakom slučaju je dužan da rešava MMF „vodeći računa o čitavom kompleksu okolnosti“. Ali ujka Sem neće da mu se priređuju baš nikakva iznenađenja. Predajom  gospođi Lagard zvaničnog poziva za sud  vrlo joj je jasno stavljeno na znanje  kakva se odluka od  nje traži. Ukoliko ona ne bude htela da tako jasno upozorenje shvati, početkom Nove godine ćemo imati prilike da gledamo vrlo privlačnu predstavu pod nazivom „Izbacivanje sledećeg po redu izvršnog direktora MMF-a“.

Ima skeptika koji kažu da moje pretpostavke imaju bitan nedostatak: madam Lagard je poziv dobila ne za američki, već za francuski sud koji je hiljadama kilometara udaljen od Vašingtona. Pa šta? I rezidencija predsednika Francuske je od Bele kuće daleko isto toliko, ali da li se možemo prisetiti makar jednog slučaja da je francuski Predsednik delovao suprotno od onoga, što mu se komanduje iz Bele kuće? Teško da se u tome francuski sud Republike razlikuje od predsednika Francuske Republike. Uspeh svake predstave, kao što se zna, zavisi ne samo od pozorišnog komada, režisera i glumaca, već i od onih koji obezbeđuju tok predstave,  a nalaze se iza scene, iza kulisa. A to u potpunosti važi i za predstave takozvanog „pozorišta MMF“.

Izvor: Fond Strateške Kulture