Departizacija je više od nestranačkih direktora

U trenutku kad je već prilično izvesno da se ni sadašnjim vlastima (republičkim, pokrajinskim i lokalnim) ne žuri da sprovedu departizaciju javnih preduzeća (za većinu javnih preduzeća nije u zakonskom roku do 30. juna raspisan konkurs za direktora), a najveća opoziciona partija u svom predlogu ekonomskih mera se zalaže za osnivanje novih državnih firmi, možda nije zgoreg postaviti pitanje – ima li uopšte svrhe zalagati se za departizaciju javnih preduzeća u uslovima kakvi su trenutno u Srbiji? Naročito ako se ima u vidu da se čitava polemika praktično svela na dilemu da li direktori velikih državnih firmi treba da budu partijski kadrovi ili nestranačke ličnosti izabrane na konkursima na osnovu stručnih kriterijuma.

Oni koji su protiv departizacije, naizgled su u težoj poziciji, jer su u manjini i brane nepopularan stav. Njihov glavni argument da javna preduzeća treba da vode partijski kadrovi jeste da to znači da tako partije, koje su dobile poverenje građana preuzimaju odgovornost za imovinu države i ako rezultat bude loš, građani će znati koga da krive i kazne na izborima.

Ako se ima u vidu činjenica da gotovo nijedan ministar ili direktor javnog preduzeća nije pravosnažno osuđen zbog lošeg poslovanja nekog javnog preduzeća, da su dugove tih firmi na kraju po pravilu preuzimali poreski obveznici, a neke od stranaka uprkos kazni, odnosno lošim rezultatima na izborima, ponovo završavale u vlasti zbog postizborne kombinatorike, onda baš i nije tako važno i utešno to što ćemo znati čiji je partijski kadar dodatno upropastio neko javno preduzeće.

Da li je onda bolje ono za šta je većina – da se na čelne funkcije u javnim preduzećima na konkursima biraju nestranačke ličnosti na osnovu stručnih kriterijuma? Pre nego što odgovorimo na ovo pitanje, hajde za početak da vidimo šta sve, u datim uslovima, ne bi mogao da uradi jedan vrhunski ekspert ili profesionalni menadžer u javnom preduzeću.

1. Ne može da samostalno određuje tržišne cene usluga tog preduzeća, već za to mora da pita vladu ili državnu agenciju, koje nerado to odobravaju zarad kupovine socijalnog mira.

2. Ne može da naplati ni sva potraživanja. Evo i par brojki koje potkrepljuju ovu tvrdnju. Toplanama potrošači duguju oko 26 milijardi dinara za grejanje, dok toplane „Srbijagasu“ duguju oko 16 milijardi dinara, pa se uoči svake zimske sezone postavljaju, za normalne zemlje nezamisliva pitanja, da li će biti gasa, da li će biti grejanja. Dugovanja za struju su znatno veća. U poslednjih godinu dana dug građana i privrede prema Elektroprivredi Srbije kreće se oko 100 milijardi dinara. Naravno, uvek ostaje prinudna naplata duga, ali u Srbiji to baš i nije popularna mera, jer može da utiče na rejting stranke koja duži taj resor.

3. Ne može da otpušta višak ljudi, nastao dobrim delom i partijskim zapošljavanjem od ranije. Ne može delom zbog krize, jer država ionako ne zna šta bi sa sadašnjom armijom nezaposlenih, a delom zbog ustaljene prakse da svaka partija kad dođe na vlast zapošljava svoje kadrove, ali ne otpušta one koji su ranije primljeni po tom kriterijumu.

4. Ne može da izbegne nepotrebne, ali nametnute ili od ranije preuzete obaveze, koje iziskuju dodatne troškove, kao što su, na primer, ugovori o sponzorisanju nekih sportskih klubova u čijim upravama sede političari ili ugovori sa nekim marketinškim i PR agencijama bliskim pojedinim strankama. Može da pokuša, ali uz rizik da raskid ugovora pre roka dovede do sudske parnice i plaćanja odštete.

5. Ne može da izbegne oglašavanje u medijima, čak i ako je javno preduzeće koje vodi monopolista. Oglašavaće se kako u onim, vlastima naklonjenim medijima, tako i onim kritičnijim, ne bi li i oni bili blagonakloniji, ako ne prema vlastima, ono makar prema tom preduzeću, odnosno da ne bi istraživali nepotrebne troškove poput onih iz prethodne tačke. Reklamiranje dobro dođe i kao sredstvo pritiska na medije – uvek možeš da zapretiš da ćeš povući oglase (dakle, novac), ako medij nastavi da insistira na temi koja ti se ne dopada.

6. Ne može, bar ne bez rizika da bude smenjen, da izbegne još jednu od mogućih obaveza, koja često ide uz funkciju direktora javnog preduzeća – obavezu da robu i usluge za javno preduzeće kupuje od firmi bliskih vladajućoj stranci ili pojedinim funkcionerima stranke koja ga je predložila za direktora, a koje su možda finansirale izbornu kampanju. Od novog Zakona o javnim nabavkama očekuje se da ovu pojavu svede na minimum, ali rezultati primene biće vidljiviji tek sledeće godine, kada istekne prvih 12 meseci primene zakona.

Ako se sve nabrojane, nazovimo ih nemogućnosti, imaju u vidu, koliko je onda verovatno da se, čak i da vlada zaista raspiše konkurs za direktore svih javnih preduzeća i utvrdi stručne umesto partijskih kriterijuma, na taj konkurs prijave najbolji menadžeri, sve i da im se ponude plate kakve su u privatnom sektoru? Koliko je realno da dobar menadžer napusti svoju dobro plaćenu poziciju, gde mu radno mesto i plata najčešće zavise od učinka, zarad funkcije sa koje može da ode i posle godinu dana u slučaju da bude neposlušan ili, recimo, vanrednih izbora, posle kojih bi nova vlast mogla da promeni zakon, samo da bi isposlovala njegovu smenu?

Zbog svega navedenog, departizacija, ovako kako je zamišljena, ne bi imala mnogo efekta u Srbiji. Da bi imala smisla potrebno je ispuniti nekoliko preduslova.

Za početak, treba povećati transparentnost u radu javnih preduzeća. Obavezati ih da sve relevantne podatke o svom poslovanju imaju na svojim sajtovima – broj zaposlenih, prihode, rashode, dugovanja, potraživanja, sklopljene ugovore, rezultate tendera, ali i ponude na tim tenderima, revizorske izveštaje, kao i konkurse za zapošljavanje i rezultate konkursa. I da te podatke ažuriraju, ako ne svakodnevno, a ono bar nedeljno.

Obezbediti da svako ko koristi njihove usluge mora i da ih plati. Istovremeno, država mora da napravi preciznu socijalnu kartu, koju će redovno ažurirati. Ukoliko neko ne plaća struju, grejanje ili sličan račun, a nema ga na socijalnoj karti, mora da sledi prinudna naplata.

Mora da se nađe rešenje za prekobrojne radnike u tim preduzećima. Pri čemu ne treba gledati ko je kada došao u firmu i po kojoj liniji (konkurs, partijska ili rođačka veza), već pre svega kako i koliko radi, da li ima potrebne kvalifikacije. Procenu može da radi i za to posebno angažovana firma, kako bi se izbegle sumnje da su kriterijumi nepotizam i partijska podobnost. U suprotnom, čak i da direktor ima ovlašćenje da ih otpušta, sud će ih vraćati na posao, uz odštetu koju će opet plaćati poreski obveznici.

Treba zabraniti javnim preduzećima da budu sponzori bilo čega. Ako je nešto od interesa za društvo, to onda treba da sponzoriše država i da precizno definiše tu stavku u budžetu. Takođe, treba zabraniti i reklamiranje javnih preduzeća u medijima, osim ukoliko imaju konkurenciju na tržištu. Oglasi za zapošljavanje, obaveštenja i tenderi se ne računaju.

Direktorima treba ponuditi dobru platu, ostaviti mogućnost da dovedu određen broj ljudi u svoj tim, izabrati ih na određen period, recimo pet godina, uz sigurnosnu klauzulu u ugovoru koja garantuje odštetu ako budu ranije smenjeni bez razloga. Definisati precizno moguće razloge za smenu, a jedan od njih svakako treba da bude neostvarivanje rezultata obećanih u programu s kojim je konkurisao za direktorsku fotelju.

Tek sa prethodno ispunjenim preduslovima i jasno definisanim ovlašćenjima i obavezama direktora javnih preduzeća, ima smisla zalaganje za departizaciju. U suprotnom je, manje-više, svejedno.

Izvor: Pištaljka