Deset minuta za ekonomiju ili ima li Srbija još kosova za davanje

Hajde da se za trenutak i potrebe ovog pisanija složim sa glavnim kredom Dačićeve vlade kako je Srbija žrtvovala Kosmet da bi mogla preživi, da podigne ekonomiju. Hajde da pristanem i na to da su sva poniženja na koja ne samo da su pristali Nikolić, Dačić  i Vučić nego su ih preneli i na građane imala neki visoki strateški smisao i da je deo tog smisla u ekonomskoj konsolidaciji Srbije. Hajde da prihvatim i to – makar za pola trenutka – kako su sva ta poniženja, kapitulacije i ustupci bili zbog toga da bi Srbija ućutala o Kosmetu, granicama, suverenitetu i državi, da bi, kad je sve sve to skinula s leđa, počela punim plućima da govori o ekonomiji. Hajde, na kraju, da se složimo kao je imalo smisla dati sve za jedno i vidimo kako sad stojimo pred tim jednim.

Valjda je u tom jednom vrhunski smisao sedeljke u beogradskom Hajatu, na kojoj se 8. jula pod zvučnim imenom Srbija se okreće ekonomiji – odgovorno zajedno do izlaska iz krize okupio cvet srpske političke, finansijske, poslovne, teoretičarske i medijske elite (uz obavezno prisustvo ambasadora, ljudi iz MMF i Svetske banke, i onog Dežera, koji će svoj mandat u Beogradu zapamtiti po tome što je kao briselski činovnik video više predsednika države, premijera i ministara nego što će ih kod kuće videti u devet sledećih reinkarnacija). Nije to u Hajatu, naravno, moglo bez Mlađana Dinkića, Aleksandra Vlahovića, direktora banaka i majstora iz Fiskalnog saveta, i izgleda da je falio samo još Boža Đelić, pa da se na jednom mestu nađu svi glavni junaci iz knjige Džona Perkinsa Bio sam ekonomski ubica.

kome su se svi domaći akteri silno šlihtali, računajući s tim kao sa malom investicijom za to što se tu na svakih par godina promeni glavni politički govornik, dok za njih još nije empirijski dokazano da nisu večni. Vučić je, naravno, ispričao pod šta će da podmetne leđa, dobio je aplauz i svi su bili zadovoljni.

Hajde sad da vidimo kako je Vučić iskoristio tih desetak minuta u kojima je pričao o ekonomiji, i da vidimo kako je izgledalo tih deset najskuplje plaćenih minuta u istoriji pričanja o ekonomiji. Rekavši da je njegovoj vladi na naplatu došlo sve ono što su njegovi prethodnici radili četvrt veka, Vučić je nastojao da održi imidž čoveka koji se hvata poslova od kojih svi beže. Zato je najavio reformu javnog sektora, objašnjavajući da „javna preduzeća ne smeju da budu krave muzare i da služe za socijalno napajanje, kao što je bilo do sada”. Još je obećao da će novim zakonom biti sprečena krađa u javnim nabavkama, zatim da će popraviti pravni i privredni ambijent da bi privukao strane investitore. I rekao je kako je cilj njegove vlade da „za godinu do dve stopa nezaposlenosti padne ispod 20 odsto“, sa današnjih 24,1.

To znači da je Vučić obećao posao za oko 140-150 hiljada radnika za godinu do dve, i to pod uslovom da je već danas zaustavio rast broja nezaposlenih, što je opet nemoguće ako je već obećao reformu javnog sektora, koja u najvećem znači otpuštanja. Dobro, recimo da sve to sa javnim sektorom obavi, recimo i to da neće moći da spreči da za godinu do dve bar 30.000 novih ljudi u privatnom sektoru ostane bez posla. To će reći da će, da bi održao obećanje, morati da zaposli oko 200 hiljada ljudi. E sad, da se manemo jezika brojki: to znači da će se u periodu od godinu do dve u Srbiji otvoriti najmanje stotinu Fijata (jedan Fijat – dve hiljade zaposlenih).

Ekonomija nije moja oblast, pa se neću baviti finesama, već samo očiglednim stvarima, kako i priliči amateru. I amatera je, međutim, teško demantovati kada tvrdi da posao za 200 hiljada ljudi ne mogu da završe strane investicije. Ovako: na današnjem stepenu razvoja tehnologija, gde je proizvodni pogon od 200 zaposlenih već sasvim ozbiljna i solidna investicija, Srbija bi morala da za godinu do dve dovede hiljadu stranih kompanija. A to, naravno, ne biva. Sa strancima, dakle, neće ići.

E sad, onaj ko hoće da zaposli toliki svet mora da ima razvojnu politiku i, pored ostalog, razvojni budžet, utoliko pre što iskustvo pokazuje da se razvoj ne može ozbiljno planirati na stranim investicijama. Sudeći prema poslednjem rebalansu, srpski budžet je sve samo ne razvojni, budući pravljen baš onako kako se dopada strancima – da se kao jedini ekonomski problem izdvoje budžetski deficit i javni dug, a u ostalom neka se Srbi sami dave.

O tome neka dalje brinu ekonomisti. Mene brine to što se – ako zanemarimo ovaj san o stranim investicijama i stvaranju klime za njih – Vučićevo izlaganja ticalo isključivo štednje, smanjenja budžetske rupe i javnog duga. I što su ga u tome podržali svi govornici. Politkom iz Brisela Dežer govorio je nešto o dve grupe reformi – o vladavini prava i privrednoj reformi – i veoma me čudi da je propustio da u duhu svog govora na kraju poentira time kako moramo više da radimo da bi nam bilo bolje.

I Bogdanu Lisovoliku iz MMF dopalo se što se Srbi toliko bave štednjom, ali je rekao da to nije dovoljno, pa je tražio da se smanje sve penzije više od 25 i plate više od 40 hiljada dinara. (Da pobijemo 300 hiljada penzionera, što je ozbiljna ušteda, srećom, nije tražio.) Njega su, po običaju, podržali gurui iz Fiskalnog saveta, koji i dalje, kako je red, primaju plate iz budžeta Srbije da bi štitili interese MMF.

Benevolentni Lu Brefor iz Svetske banke najavio je podršku Srbiji i rekao da su srpska vina veoma dobra, ne objašnjavajući da li je to dvoje u nekoj vezi. Kostin Bork, predsednik Saveta stranih investitora, tražio je manje birokratije, jasan i fer pristup tržištu, i fer uslove poslovanja za sve, gde bi zaista valjalo istražiti šta za njega znači fer – da strani i domaći investitori imaju iste uslove ili da stranci imaju još bolje uslove od domaćih nego do sada?

Predsednik Američke privredne komore u Srbiji Miloš Đurković govorio je ono što mesecima govori američki ambasador Majkl Kirbi – da Srbija mora da promeni zakon o radu. Zakon, u kome se drastično smanjuju prava radnika, biće, naravno, donesen, posle čega maljčiki verovatno više neće imati pravo da sebi u očaju seku prste, što su često radili dok su imali previše prava. Na kraju, dobra vest je i to što ni pre ni posle zasedanja Srbi nisu skuvali i pojeli nijednog uglednog gosta iz inostranstva.

Ono što nedostaje

E sad, sve te mere o kojima su govorili Vučić i ostali manje-više su u redu. Zanimljiva je, međutim, bila slučajnost da baš niko od trusta ekonomskih mozgova – pun Hajat dakle – nije bio na času kad se učilo da uravnoteženje budžeta ne rešava nijedan važan ekonomski problem. Da niko nije umeo da kaže kako su kamate u Srbiji takve da su direktno doprinele njenoj deindustrijalizaciji i da neće obnoviti njenu proizvodnju makar Vučić sva javna preduzeća za noć učinio profitabilnim.

Da niko nije rekao kako se sa aktuelnim kamatama kredit može isplatiti samo vlasnicima kladionica i trgovcima heroinom, što bih ja već shvatio kao diskretnu sugestiju naših bankara. Kako to da niko u ekonomskom trustu iz Hajata pojma nije imao kako je bolje da u svaki još nezatvoreni proizvodni pogon u Srbiji bace po bombu nego da drže ovakav kurs dinara? Da niko ne kaže da je poreski sistem šerifa od Notingema imao manje klasni karakter od srpskog? Da svima puca prsluk za temu likvidnosti preduzeća? Da niko ne kaže kako je sa ovakvom liberalizacijom uvoza možda i bolje što Srbija nema para da kupuje? Svi su ćutali o tome da je prodaja poljoprivrednog zemljišta strancima, koja uveliko teče preko domaćih kompanija, presecanje možda poslednje grane na koju bi neka buduća Srbija mogla da se osloni u svojoj obnovi.

Da li je, dakle, moguće da jedan amater poput mene vidi da najavljene reforme nastavljaju i ubrzavaju put srpske ekonomske propasti, a da to ne vidi niko od trusta ekonomskih mozgova u Hajatu. Naravno, vide to oni mnogo bolje od mene, ali ne bi oni bili ekonomski ubice i njihovi šegrti i advokati kada bi svojoj zemlji želeli bolje nego što žele za MMF.

Cela ta priča, međutim, zanimljiva je po nečem drugom. Srpska vlada i, naravno, Srbija s njom, u periodu od potpisa briselskog sporazuma do ovih deset minuta u kojima je pričala o ekonomiji, učinila je i svoj put i svoju sudbinu krajnje izvesnim i krajnje predvidivim. Umiraće u bolu. Naime, onog trenutka kad je odstupila sa Kosmeta i kad je pristajala na razna poniženja kod kuće i u regionu, vlada je negde kod građana podizala očekivanja o kompenzaciji. Istovremeno, sama je, govoreći o novoj stranici istorije, o budućnosti i modernizaciji, ta očekivanja fokusirala u ekonomiju i hapšenja kao namirivanje pravde između opljačkanih i onih koji su ih opkljačkali.

Ovo sa hapšenjima dalo je Vučiću rezultat, ali bliži se čas kada će oduševljeni građani da postave pitanje kako to da oni danas imaju manje nego kad ih je Mišković pljačkao? Ko ih sad pljačka umesto njega? Da li je Mišković morao da nestane da bi njegovo mesto zauzeo Todorić? Drugo, delovati uz pomoć gole političke volje i medijske podrške, bez ikakve namere da se obnovi institucionalni sistem, u jednoj strukturi u kojoj možeš samo da pljačkaš ili da budeš budala, veoma će brzo omogućiti da na površinu izbiju i naprednjaci koji umeju da otimaju pare, i to će najpre smanjivati a onda i konačnu urušiti dejstva Vučićevog političkog voluntarizma.

Ekonomija, kako vidimo iz prethodnog, ne da neće biti obnovljena nego neće biti ni ozbiljnog pokušaja da ona to bude. Srbija će se urušavati sve brže jer njena politička klasa nema snage da se odupre bilo čemu. Njena trgovina na kraju se svela na sledeće: dala je Kosovo u zamenu za to da joj ne bude dozvoljena ekonomska obnova, što je mnogo gore nego da su dali sve za ništa. Naravno, da Srbija neće moći bez velikog otpora stranaca da uđe u ozbiljnu ekonomsku obnovu videlo se još jesenas prilikom usvajanja zakona o Narodnoj banci, kada im stranci nisu dozvolili da finansiraju privredu iz primarne emisije, što je bilo faktor razvoja mnogih zemalja, čak i među onima koje to tada Srbiji nisu dozvolile.

Put bez povratka

Jasno je dakle odavno, ali sada je jasno da sa te tačke nema povratka. Srbija nema ni jedan jedini dozvoljeni kvadratni santimetar prostora na kome može da se obnovi, i to će uskoro shvatiti svi, čak i oni koji danas u buljucima ulaze po Srbiji u naprednjačke odbore. Ta situacija, taj put sa koga nema nazad, teško će moći da sakrije rekonstrukcija vlade, koja se pretvara u jeftinu marketinšku limunadu i pokazuje Vučiću kako pukom političkom voljom ne možeš da pobediš sistem, koji si prethodno odbio da razmontoraš, nego te on vuče na dno, pokazujući ti da u takvom sistemu možeš da se ponašaš samo kao oni koje si razvlastio i da možeš samo da pređeš njihov put, i ni korak mimo toga. I da, to je taj trenutak kada putanja ove vlade počinje da kreće nadole.

Otuda će najveći gubitnik u toj situaciji biti sam Vučić, koji će možda i pokušati da razvali hidru u javnim kompanijama, koji će možda i tome i uspeti, koji će zbog toga dobiti horde ogorčenih neprijatelja jer će ih skinuti sa državne kašike, dok, na drugoj strani, neće biti jedine stvari koja bi mogla da ga zaštiti – neće biti tog naroda koga je uspeo da nahrani hlebom, jer neće biti hleba. I zato Vučić mora da zna da će ekonomija biti ta koja će veoma brzo njegovim obožavaocima komandovati nalevo krug. Da će ekonomija biti ta koja će ološ-eliti dati znak da ti musavi naprednjaci nisu ni dobri za šta osim da izdaju Kosovo, a s tim smo, je li, završili. Eto, to je ono što je izvesno.

Zato je Vučićeva poslednja dilema i poslednja neizvesnost sledeća: ili će, kao Zoran Đinđić, u jednom trenutku postaviti strancima pitanje da li je on sve to za njih radio da ni on ni Srbija ne dobiju ništa, ili će se, kao Boris Tadić, silno naljutiti na Srbe kojima ne polaze za rukom da pojedu ono za šta ih je on godinama ubeđivao da se jede. Trećeg tu ne može biti, i to danas postaje očigledno.

Zato Vučić danas aktivno kompromituje ideju da se bez zrna slobode može uraditi nešto, makar toliko da pred sobom imaš naciju koja ima svoja tri obroka i ništa više. O važnosti slobode na Vučićevom skupu o ekonomiji poučno je svedočio privrednik Miodrag Kostić, jedan beskrajno bistar i snalažljiv tip. Kada je, posle Vučićevog izlaganja o štednji i stranim investicijama, taj beskrajno bistri Kostić počeo da se oduševljava Vučićevom dalekovidosti, rekavši kako razmišlja da se učlani u njegovu stranku, on je zapravo dao veoma jednostavnu definiciju tog zrna slobode koje je neophodno da bi Srbija iole krenula napred.

Dok se to zrno slobode u nekim sređenijim zemljama može meriti kvalitetom života ili količinom osvojenog vremena za sebe i svoje ideje, u Srbiji je sve to mnogo jednostavnije. To neophodno zrno slobode sadržano je u tome da ne moraš da pričaš budalaštine, dovoljno pametan da znaš da je to što pričaš upravo to, i malo preko toga da znaš kako ti ta budalaština povećava šanse za opstanak. To vredi, i za Kostića, i za Vučića i za svakog od nas.

Izvor: Novi Standard