Пре 20 година, 1. јануара 2002, уведен је евро, када је као готов новац у физичком облику пуштен у промет, као заједничка валута Европске уније.

Нова валута изазвала је тада многе наде, али и страхове. Заједничка валута зближила је земље и био је то велики корак за ЕУ. Тада нико није могао са сигурношћу да предвиди како ће се евро развијати. Ипак, многи Европљани су нову новчану јединицу прихватили са пуно оптимизма.

Нову валуту нису одмах сви заволели и многи су њено увођење у почетку доживели као нежељено повећање цена. У Немачкој је евро чак добио надимак „теуро“, по немачкој речи за – скупо. Евро је оптужен да је са његовим увођењем све поскупело. То важи само за дневне потрепштине, па је зато и утисак такав. Али када се погледају издаци на које иде највећи део кућног буџета, попут трошкова за станарину или грејање, они су остали стабилни и после увођења евра.

Људе у Европи брзо су освојила лакша путовања са евром и пословање преко граница без валутних флуктуација. Евро је данас популарнији него икада пре, упркос јачању евроскептичних, популистичких покрета у низу држава. Евро се укоренио у европском становништву, а и антиестаблишментске странке то признају.

Име евро званично је прихваћено 16. децембра 1995. године у Мадриду. Поводом 20. годишњице од увођења евра, Француска је  пустила у оптицај нову кованицу од два евра. Раније је најављено да ће новчанице евра до 2024. године добити потпуно нов изглед, односно да ће бити редизајниране.

Евро се као књижна валута, уведен три године раније, 1. јануара 1999. године, користио прво само у обрачунима и електронском плаћању, заменивши дотадашњу Европску обрачунску јединицу, а три године касније у 12 држава ЕУ су националне валуте замењене евром, што је била највећа замена валута у историји.

Тог дана, у историју су отишле националне валуте 12 чланица еврозоне – немачка марка, француски франак, италијанска лира, аустријски шилинг, шпанска пезета, грчка драхма и друге. Укупно је штампано 14 милијарди новчаница евра, а произведене су 52 милијарде кованица новог европског новца.

Неонски знак евра на згради Европске централне банке (ЕЦБ) у Франкфурту – Фото: Reuters/Kai Pfaffenbach

Развој еврозоне

„Евро је постао стуб стабилности и једнакости широм света, захваљујући стотинама милиона Европљана који су веровали у њега, дали му снагу, поверење и користили га сваког дана“, поручила је у видео поруци поводом 20. годишњице увођења евра директорка Европске централне банке (ЕЦБ) Кристин Лагард.

Председник Европског савета Шарл Мишел поручио је да је евро конкретан симбол европске успешности, као једна „поуздана, динамична и солидна валута“.

„Прошло је 20 година откад европски грађани у својим џеповима могу носити евро, који није само једна од најмоћнијих валута на свету него и, пре свега, симбол европског јединства“, изјавила је поводом годишњице председница Европске комисије Урсула фон дер Лајен.

Евро је најпре уведен у 12 земаља – Аустрији, Белгији, Финској, Француској, Немачкој, Грчкој, Ирској, Италији, Луксембургу, Холандији, Португалији и Шпанији, а данас еврозону чини 19 од 27 држава чланица ЕУ.

Најпре им се придружила Словенија, а онда Кипар, Малта, Словачка, Естонија, Летонија и на крају Литванија, а идуће године то би требало да учини и Хрватска, што би било прво проширење монетарног блока после 2015. године.

Према плану, Хрватска се 1. јануара 2023. године преко ноћи пребацује на евро и још две недеље ће трајати дуални оптицај, грађани ће моћи да плаћају у кунама, а после тога само у еврима. Раздобље дуалног исказивања цена трајаће минимално годину дана.

Хрватска народна банка је „дубоко интегрисана у токове европског система централних банака, стога је природно ићи према ономе што пише у самом приступном уговору са ЕУ. Као што је био дуг пут уласка у ЕУ, тако је много корака потребно направити за улазак у еврозону, али пре свега због тога што је то добро за нашу економију“, поручио је хрватски министар финансија. Иако одустајање од националне валуте са собом доноси одређене економске ризике, прелазак на евро отвара низ користи. Пред Хрватском је ново европско финансијско раздобље и почетак коришћења бесповратних средстава на темељу Националног плана опоравка и стабилности.

Неки финансијски стручњаци сматрају да Хрватска још није спремна за евро. Као један од главних циљева хрватске спољне политике већ годинама се, поред уласка у Шенген зону, наводи и улазак земље у еврозону. За тај циљ Хрватска има подршку Брисела, али неки економисти сматрају да би овај улазак био преурањен.

Штавише, они тренутно не виде ниједну нову земљу која је довољно спремна за улазак у еврозону. Они сматрају да хетерогеност чланица еврозоне, а са тим и различита тежишта када су у питању интереси, већ сада представља велики проблем за ЕЦБ. Према њиховом мишљењу, гувернери националних централних банака би требало да се држе заједничког курса, а не да следе националну финансијску политику.

Бугарска је најавила да жели да се придружи еврозони годину дана после Хрватске, 1. јануара 2024. године, а Румунија ће, такође, почети припреме за увођење евра. Од земља ван ЕУ, евро званично користе као националну валуту – Андора, Црна Гора, Монако, Сан Марино, Ватикан и тзв. Косово територија.

Евро у папирним апоенима – Фото: Pixabay

Србија и евро

У нашу земљу евро је стигао 2002. године, и за кратко време са трона скинуо немачку марку, поставши нова „резервна“ валута код нас. У еврима се плаћа, штеди, задужује, рачуна и планира. Постао је својеврсно мерило вредности и нико се више и не сећа да је стартовао као дупло јачи од омиљене марке.

Конверзија страних валута које су увођењем евра престале да важе у нашој земљи трајала је првих пет месеци 2002. године. За то време је замењено страног новца у вредности већој од осам милијарди немачких марака. Од јануара до маја 2002. године спровели смо једну од технички најсложенијих операција у историји Народне банке – замену валута ЕУ које су престале да важе у евро.

Током тих пет месеци грађанима је замењено 4,2 милијарде евра, због чега је свакодневно кроз Србију транспортовано преко 20 милиона нове европске валуте.

Однос евра и немачке марке почетком 2002. године био је један према 1,95583. Народна банка први јавно објављени податак о курсу евра има за дан 15. мај 2002. године – средњи курс евра био је 60,667 динара. Истог дана, једна немачка марка вредела је упола мање – 31,0185 динара. Међутим, цене изражене у еврима нигде нису биле упола ниже, већ су се цифре испред ценовника у маркама само – пресликале.

Отпорност валуте

Увођење евра као обавеза стоји и у Споразуму о приступу ЕУ, али неке чланице – на пример Пољска, Чешка и Мађарска – не размишљају озбиљно о увођењу евра. У Шведској је одржан референдум – грађани су одбили евро. Одбијен је и у Данској, мада је њена круна, заправо, фиксно везана за евро.

Еврозона данас има више од 340 милиона становника и друго је највеће привредно подручје на свету, на које отпада 15 одсто светског бруто домаћег производа (БДП).

Евро је доживео пресудни тренутак када су последице финансијске кризе 2008. године изазвале дужничку кризу у еврозони која је кулминирала спашавањем неколико држава, што је довело валутну унију и њено јединство на саму ивицу пуцања. Стручњаци кажу да је то турбулентно раздобље разоткрило све мане евро пројекта, укључујући „непостојање фискалне солидарности у облику поделе одговорности за дугове, улагања и ризике или непостојање зајмодавца у крајњој нужди“.

Криза државног дуга еврозоне из 2011. године довела је у питање опстанак евра (при чему су се тада неки хеџинг фондови чак отворено кладили на колапс јединствене валуте). Ранији председник ЕЦБ-а Марио Драги сматра се заслужним за спашавање евра 2012. године. Тада је изговорио сада легендарне речи да ће ЕЦБ, која води монетарну политику еврозоне, учинити „шта год буде потребно“ да сачува јединствену валуту. Обећао је да ће ЕЦБ купити, буде ли потребно, неограничене количине државних обвезница презадужених држава. Тиме је смирио ситуацију и обећање никада није морао да примени у пракси.

Динар и евро (илустрација) – Фото: РТВ Војводине

Упркос дужничкој кризи, која је у неким земљама еврозоне трајала све до 2018. године, европска валута је опстала, а спремност водећих европских економија, пре свега Немачке и Француске, да се снажније крене путем веће финансијске интеграције монетарног блока, укључујући заједничко задуживање, значи да је евро достигао зрелост и да има будућност.

Амерички долар је и даље главна глобална резервна валута, али се евро етаблирао као друга најважнија валута. Кључне валуте су тако назване јер се у већој мери користе и ван подручја у коме су званично средство плаћања. Без обзира на то која се статистика или који индикатор примењује, после америчког долара и евра, друге валуте имају неупоредиво мању улогу.

Када је реч о резервној валути, долар је неспорно број један – према статистикама ММФ-а, у другом кварталу 2021. године око 59,2 одсто свих званичних светских резерви валута било је у америчким доларима. На другом месту је евро са 20,5 одсто. Осим тога, на светском тржишту готово све сировине, укључујући и нафту, и даље се обрачунавају у доларима.

Две валуте су једнаке у међународним платним трансакцијама. То је видљиво из података организације SWIFT, чији се рачунари користе за обраду готово свих глобалних трансфера. Према овоме, преко SWIFT мреже у октобру 2021. године пребачено је отприлике исто толико новца у америчким доларима (39,1 одсто) колико у еврима (38,1 одсто). Годину дана раније, евро је чак био испред долара.

Постојала је бојазан да евро неће бити тако чврста валута као немачка марка, што се испоставило као погрешно. Немци су били поносни на своју марку. Сматрала се чврстом валутом, посебно стабилном током дужег временског периода. Према истраживању немачког Дојче велеа, пре него што је евро уведен као обрачунски новац, само нешто мање од четвртине Немаца је веровало да ће евро постати стабилан као марка.

Међутим, у међувремену се показало да је евро чвршћи од марке. Од 2002. заједничка валута је у просеку сваке године губила 1,6 одсто на вредности. У дугом периоду од две деценије, од 1982. до 2002. године, инфлација, односно депресијација немачке марке била је 2,4 одсто годишње. Дакле, после 20 година, евро је имао већу куповну моћ од немачке марке.

Таква поређења, наравно, треба третирати са опрезом јер се периоди историјски разликују – инфлација је била посебно висока у годинама након поновног уједињења две Немачке 1990. године. С друге стране, финансијска и дужничка криза од 2007. године довеле су на дуже време до неуобичајено ниске стопе инфлације у еврозони – али то почиње да се мења због корона пандемије.

Долар управља евром (илустрација) – Фото: Ројтерс

Бојазан у ваздуху

Чак и пре увођења евра, већина економиста сложила се да монетарна унија може да функционише само ако њене чланице послују на сличан начин и по одређеним правилима. Да би се то осигурало, постоје „критеријуми конвергенције“, такође познати као критеријуми из Мастрихта. Они постављају горње границе, на пример за буџетски дефицит (три одсто БДП-а) и износ државног дуга (60 одсто БДП-а). Држава тога мора да се придржава пре него што буде могла да се придружи зони евра.

Двадесет година касније постаје јасно да скоро све земље крше правила када је у питању ниво дуга и дефицита у односу на БДП. Мора се рећи да су трошкови борбе против пандемије додатно оптеретили њихове билансе.

Страх Немачке и других богатијих земаља одувек је био да ће једног дана морати да плаћају за економски слабије земље ЕУ. Али и током кризе евра избегавано је преузимање заједничких дугова („еврообвезница“). Уместо тога, кризне земље су добиле гаранције и кредите од више стотина милијарди евра, од којих неке на веома дуг рок. Само ако би то „пукло“, земље донатори би се нашле у проблему. До сада, међутим, нису претрпеле никакву штету, напротив – само Немачка је за новац позајмљен Грчкој до 2018. године добила скоро три милијарде евра на име камата.

Корона пандемија донела је прекретницу. Да би финансирале фонд ЕУ за обнову, земље сада први пут преузимају дугове за које су солидарно одговорне, што значи да ванредна времена захтевају ванредне мере.

* * *

Евро је током протеклих 20 година преживљавао разне кризе, успоне и падове и трајно се устоличио на финансијским тржиштима и у европским новчаницима. После жестоких критика и предвиђања да ће пропасти, јединствена европска валута успела је да опстане. Али, како упозоравају неки аналитичари, без тешње интеграције еврозоне постоји бојазан да евро остане „див на климавим ногама“.


Извор: Нови Стандард

Оставите коментар

Оставите коментар на Две деценије евра

* Обавезна поља