Evro bez pokrića i krah nemačkih interesa

Evropska centralna banka (ECB) je u četvrtak 22.januara objavila svoj paket mera koji se naziva quantitative-easing (QE) i time se pridružila centralnim bankama SAD,Velike Britanije i Japana.

U narednom periodu, do septembra 2016.godine, ECB će na osnovu ovih dodatnih mera povećati svoju inače već postojeću, veoma veliku intervenciju na finansijskom tržištu evrozone, tako što će bez kolaterala otkupljivati obveznice i druge hartije od vrednosti i od privatnih lica (čitaj banaka i to onih koji pre svega drže grčke obveznice) i od država, u visini do 60 milijardi evra mesečno. Dakle ukupan obim je oko 1.200 milijardi evra. To je više od godišnjeg bruto društvenog proizvoda Španije, koja je peta ekonomija EU.

Dok je zapadni svet bio u dodiru sa realnošću, ovaj eufemizam smo zvali „štampanje para bez pokrića“, pa ću se ja nadalje držati tog naziva.

Važnije pitanje od toga šta ovim ECB želi da postigne, je pitanje zbog čega je Nemačka odustala od svog stava da neće dozvoliti štampanje para bez pokrića?

Zbog sankcija prema Rusiji, nemačka privreda se sasvim približila recesiji. Pad bruto društvenog proizvoda (BDP) je u 2014.godini izbegnut obaranjem kursa evra za čitavih 12% , u periodu od maja do decembra, kako bi se nemački proizvodi (i proizvodi drugih, ali je Nemačka daleko najveći izvoznik) na taj način učinili konkurentnijim na trećim tržištima. Sa time se nastavilo i početkom ove godine, ali to više nije dovoljno. Ako se ostaje u zategnutim odnosima sa Rusijom, onda je pad BDP u 2015.godini za Nemačku neminovan.

Na drugoj strani, upravo su 2015. i 2016.godine bile u nemačkoj koncepciji predviđene, pre nego što su ih SAD uvukle u sukob sa Rusijom povodom ukrajinskog sukoba, za ukrupnjavanje bankarskog sektora evrozone.

To ukrupnjavanje bi za posledicu imalo da nemačke banke zauzmu ubedljivo centralno mesto u finansijskoj strukturi evrozone i time Nemačkoj omoguće trajnu kontrolu i privrednih struktura i država članica evrozone. Kako su nemačka preduzeća ranije već bila kupila sve što su htela u evrozoni i kako je sistem finansiranja infrastrukture kroz razne fondove sasvim pri kraju, to je značaj zaokruživanja bankarskog sektora bio apsolutni prioritet za Nemačku.

Moguće je da je Merkelova na početku krize u Ukrajini olako držala da pridruživanjem sankcijama protiv Rusije nemačka privreda neće biti bitno ugrožena, ali sada se našla pred izborom:

1.     Normalizovati odnose sa Rusijom i tako obezbediti privredni rast kroz dalje jačanje konkurentnosti privrede na realnim osnovama na jednoj strani, a na drugoj nastaviti sa „disciplinovanjem“ bankarskog sektora evrozone, što praktično dovodi veliki broj banaka do bankrotstva, i time omogućiti nemačkim bankama da ih pokupuju, na koji način bi neprikosnovena pozicija Nemačke u evrozoni i EU bila obezbeđena na duži rok, nezavisno od političke budućnosti EU, ili

2.     Nastaviti američku politiku eskalacije sukoba sa Rusijom, kratkoročni privredni rast obezbediti štampanjem para bez pokrića i obaranjem kursa evra, ali odustati od mogućnosti da nemački bankarski sektor zauzme neprikosnoveno mesto u evrozoni i slabiti stvarnu konkurentsku sposobnost nemačke privrede.

Sasvim svesna šta je žrtvovala na oltar SAD, Merkelova ceo akcenat povodom mera ECB stavlja na neophodnost da se stezanje i disciplinovanje banaka nastavi kao da mera nema. Što je naravno sasvim nerealno, ali govori o frustraciji i veličini uloga.

Odluka ECB da štampa pare bez pokrića je najjači dokaz da je Nemačka odlučila da sledi američku politiku napada na Rusiju i time se odrekla sopstvenog vitalnog interesa. To je suština te vesti. Sve drugo ćete moći da pročitate na drugim medijima.

Izvor: Fond Strateške Kulture