Evropeizacija Srbije putem Evropskog ekonomskog prostora

Čini se da je ozbiljno dovedena u pitanje politika koja rešavanje statusa Kosova i Metohije i uključivanje Srbije u EU vidi kao zasebne procese. Sve veći broj građana Srbije s pravom strahuje da bi se  u daljoj fazi srpskog puta ka Briselu moglo postaviti i pitanje eksplicitnog priznanja otcepljene pokrajine od strane matice. Razvoj događaja u poslednjem vremenskom periodu daje im za pravo, imajući  u vidu da se za početak pristupnih pregovora Srbije sa Evropskom  Unijom, zahtevalo od nje da potpuno ukine  svoje institucije na području južne pokrajine, pre svega severnog Kosmeta, odričući se i poslednjih ostataka svoje državnosti na Kosovu i Metohiji. Ukoliko je to bio uslov za početak pristupnih pregovora, uzgred napomenimo da Srbija nije ni dobila konkretan datum, postavlja se otvoreno pitanje sa kojim i kakvim ultimatumima se naša država može suočiti u daljem procesu evropskih integracija, gde dalje proširenje, nakon ulaska Hrvatske nije  predviđeno za narednu deceniju.  Očigledno je da i u samoj EU, ophrvanoj mnogobrojnim problemima postoji zamor i nevoljnost oko proširenja, imajući u vidu da veliki deo javnosti  strahuje da bi se prijemom novih članica ( kao i kod prijema Bugarske i Rumunije 2007. godine)  koje bi mnogim parametrima bile ispod nivoa razvijenosti starih članica EU, dodatno opteretili njihovi već prenapregnuti socijalni fondovi i usmerili ka ovim novim, manje razvijenim članicama. Sama meka moć EU jako bledi, a najbolji primer za to je i odluka islandske vlade desnog centra prošlog meseca  da posle  ekonomskog oporavka obustavi pregovore sa EU.

Tragajući za alternativnim modalitetima saradnje sa državama članica Evropske Unije koji bi imali drugačiju komponentu od bezalternativnog procesa evropskih integracija, u poslednjem periodu se, doduše stidljivo, u akademskim krugovima govori o pristupanju Srbije Evropskom ekonomskom prostoru ( EPP). Pored već prisutnih predloga o uključivanju Srbije u budući Evroazijski Savez, koji za sada deluje kao naprednija ekonomska integracija Rusije, Belorusije i Kazahstana, uz moguće priključenje ostalih postsovjetskih država, pre svega Ukrajine, što je od izuzetne važnosti za Rusku Federaciju , debata o mogućnosti priključenja Srbije Evropskom ekonomskom prostoru  dodatno bi trebalo da podstiče našu akademsku javnost na razmišljanje o još jednom obliku spoljnopolitičke strategije Srbije. Po predlogu ruskog politikologa Igora Nikolajeviča Panarina Beograd bio jedna od četiri prestonice pomenutog saveza, pored Kijeva, Alma Ate i Sankt Peterburga. Ideja profesora Borisa Begovića, i doktora Boška Mijatovića, predsednika  Centra za liberalno – demokratske studije  svakako da zaslužuje ozbiljnu analizu i veći medijski prostor.  Nažalost, u našem evrofanatičnom javnom mnjenju i medijskom nebu ozbiljan predlog pomenutog dvojca –  da sa političkim aspektom evropskih integracija treba zastati , prilično je oštro dočekan od zagovornika bezalternativnog puta Srbije ka Briselu. Naravno, kako da propadnu toliki trud i silni grantovi mnogobrojnim stručnjacima za evropske integracije.

Evropski ekonomski prostor nastao je sporazumom potpisanim 1992. godine između tadašnjih 12 članica EU, kao i tadašnjih šest članica EFTA-e ( Evropska asocijacija za slobodnu trgovinu). Sporazum je stupio na snagu prvog januara 1994. godine, obuhvatajući 17 od 18 država koje su ga potpisale. Švajcarska nije pristupila prostoru zbog toga što se većina građana izjasnila protiv njenog pristupanja prostoru. Prostor omogućava svojim članicama da učestvuju u unutrašnjem tržištu EU, dok su one u obavezi da usvoje sve zakone EU koji se tiču jedinstvenog tržišta, osim poljoprivrede i ribarstva.  Sporazum o EPP obuhvata principe na kojima je izgrađeno unutrašnje tržište EU, tj. četiri slobode ( slobodno kretanje ljudi, robe, kapitala i usluga) , a obuhvata i pitanja kao što su socijalna politika, zaštita potrošača i životna sredina. Države članice EPP imaju mogućnost učešća u programima Evropske Unije kroz članstvo u njenim specijalizovanim agencijama, bez prava glasa, a koja obuhvataju pitanja unutrašnjeg tržišta, kao i obavezu podrške ekonomskoj i socijalnoj koheziji EU.

Odlučnijom borbom u zaštiti svojih nacionalnih interesa na području svoje južne pokrajine, Srbija bi bila sigurno zaustavljena u procesu pridruživanja briselskoj porodici. U takvoj kontstelaciji snaga, Srbija bi morala predložiti alternativni oblik pridruživanja Briselu. Ukoliko je kosovsko – metohijski problem sui generis, onda bi i Srbija mogla da se s aspekta integracija sa Evropom postavi kao sui generis.  Ekonomski aspekt bi u tom slučaju trebalo da igra najvažniju ulogu, pri čemu bi se ulaskom u Evropski ekonomski prostor dobio i pristup jedinstvenom tržištu. Razmere krize u kojoj se Evropska Unija nalazi, koja nije samo ekonomska i finansijska,  već znatno dublje prirode, opravdano govore da sam proces pridruživanja, pa samim tim i članstvo, nije više garancija za izlazak na zelenu granu za one države koje smatraju da će članstvo u Briselu rešiti sve njihove probleme.  Srbija sa EU ostvaruje najveći stepen spoljno trgovinske razmere ( 60 %),  a imajući u vidu da su članice EPP države članice EU , plus Island, Lihtenštajn i Norveška, naglaskom na ekonomsku saradnju, ne bi trebalo da postoji bojazan da bi ulaskom u EPP ovako visok procenat razmene bio doveden u pitanje.  Po rečima profesora Begovića, težnja Srbije za članstvom u EPP,  omogućila bi stvaranje nove poslovne elite, a time i ekonomsko jačanje države, imajući u vidu da bi  se stavljanjem političkog aspekta integracija sa EU u  drugi plan, naglasak stavio na ekonomsku saradnju. Srbija bi na taj način imala šansu da se istinski reformiše pritiscima iznutra, a ne spolja kao što je do sada bio slučaj. Ozbiljne države, a iskreno se nadamo da Srbija želi to da postane, izgrađuju svoje društvo i institucije motivisane pre svega unutrašnjim porivom usmerenim ka izgradnji boljeg društva.

Zagovornici politike da EU nema alternativu kao najveće mane koncepcije pridruživanja Srbije Evropskom ekonomskom prostoru navode da Srbija ne bi mogla učestvovati u zajedničkoj spoljnoj i bezbednosnoj politici, kao i da ne bi mogla koristiti donacije iz budžeta EU.  Srbija suočena s žestokim uslovljavanja u svetlu pridruživanja EU, teško da bi ikada mogla biti ravnopravan partner u Briselu. Samo neozbiljni bi mogli garantovati da se u nekoj daljoj fazi evropskih integracija Srbiji ne bi mogli izručiti i drugi uslovi poput Republike Srpske, Vojvodine ili Raške Oblasti. Sredstva namenjena novim članicama Brisel raspoređuje na mnogo manjem nivou nego ranije, tako da je opravdano pitanje na koliki iznos bi i Srbija mogla računati.  U svakom slučaju, ovakav koncept saradnje sa Evropskom Unijom ostavlja mnogo manje prostora za politička uslovljavanja, naglašavajući ekonomsku komponentu saradnje. Primer Islanda, male ostrvske države u Atlantiku može biti poučan. Island je samo na osnovu ekonomske računice prekinuo pregovore s Briselom. Možemo zamisliti kako bi zvanični Rejkjavik reagovao suočen s političkim uslovljavanjima pred kojima se Srbija našla. Duh evropeizacije je svakako neophodan Srbiji, ali samo uz očuvanje njenih vitalnih nacionalnih interesa.

Izvor: Napredni Klub