Finale ekonomske destrukcije Srbije

Usudiću se da budem ličan u početnih nekoliko rečenica u nameri da metaforički pokažem u kakvom se procesu ekonomskih reformi nalazimo u postoktobarskoj Srbiji, primenjujući u praksi glavne postulate neoliberalne ekonomije.

Pre otprilike četiri, četiri i po godine, imali smo u organizaciji jednog naučnog instituta, a uz finansiranje nemačke fondacije i naše vlade, jedan od onih velikih međunarodnih naučnih skupova, na kome se, bar na otvaranju, okupi, pored samih učesnika, sav „krem“ društvene i političke elite prestonice, uz zapaženo prisustvo medija.Uz hvalospeve o našem reformskom putu, pristupilo se posle uvodnih govora naučnim referatima.

Kako sam sticajem okolnosti bio među prvim izlagačima, dobar deo te elite prisustvovao je mom izlaganju, gde sam se usudio da ukažem da me mnogo hvaljene ekonomske reforme podsećaju na jedan vic. Romi čergari našli se prvi put u situaciji da imaju nešto mleka („varenike“), pa su ga stavili da se kuva u kazanu na vatri. Kako je mleko počelo da vri, ono je raslo, a Romi igrali okolo i pevali: „Raste, raste varenika, biće je za sve…“. Dok su oni pevali, mleko je iskipelo i ostao je samo prazan kotao.

Pred uplašenim rukovodiocima naučnog sektora tadašnja zamenica ministra inostranih poslova gđa Prica samo se nasmejala i dala mi na pauzi svoju vizit kartu, rekavši da ćemo videti da li će to biti baš tako, i da samo mali broj stručnih ljudi poput mene vidi tako ishod reformi. Zahvalio sam se i dodao da mnogi stručni ljudi vide slično, ali da iz različitih motiva, uključujući i konfromističke, ne žele da kažu da je car go, odnosno da je ovo trasiran put Srbiji za ekonomsku propast. A oni koji, kao ja, to direktno govore, bivaju od kontrolisanih medija marginalizovani, da ne govorim o dugim posledicama.

Danas možemo zaključiti da se posao u kontinuitetu i bez većih oscilacija privodi kraju, da postoktobarska Srbija nastavlja svoj utabani ekonomski put projektovane destrukcije od spoljnog faktora i u domaćem izvođenju. Najvažniji za strani faktor prilikom formiranja ove vlade bili su pitanje Kosova i nastavak ekonomske politike (samo)destrukcije zemlje. Naravno, tu je bila i neprikosnovenost ideje o nastavku puta ka EU (do poslednjeg Srbina) kao i „očuvanje slobode medija“.

U spoljnoj politici su naizgled dozvoljeni određeni meandri, kao što su komunikacije i dogovori na sve četiri strane sveta (posebno kad je u pitanju uzimanje pozajmica), ali to ne menja glavne postulate vladine politike. U nju se, doduše, ne uklapa u svemu g. Nikolić, koji je ipak sačuvao kakav-takav dignitet. Međutim, problem je da i u pitanjima od izuzetnog značaja za zemlju, u kojima postoje očigledne razlike između njegovih stavova i vlade, poput Kosova i Metohije, najverovatnije iz konformističkih razloga Nikolić izbegava odlučniji otpor ili makar naglašenije neslaganje.

ODLIKE DOKTRINE SMRTI
Ekonomska politika postoktobarske Srbije podseća na karijes koji je napao zub. Dugo taj karijes deluje, pacijent ga ne oseća, i samo zapažanja stručnjaka upozoravaju na opasnost. Međutim, kada je karijes već zahvatio ceo zub i po dubini i kada dolazi u kontakt sa živcem, bol postaje sve nesnosniji, ali je tada kasno da i stručnjaci nešto urade.

Tako je i sa ekonomskom politikom postoktobarske Srbije, sprovođenom po neoliberalnim metodama, koje su još 2008. u svetu propale i teoretski i praktično. One zapravo nigde u praksi i nisu dale rezultat. Izuzeci su samo na kratak rok bile izuzetno razvijene zemlje Zapada koje su imale poseban ambijent da izvuku neku kratkoročnu korist od dozirane upotrebe tog ekonomskog koncepta i, takođe samo kratkoročno, ekonomije u ekspanziji Istočne Azije, koje su opet koristile svoje specifične uslove. Međutim, i one, kao i ove najrazvijenije zemlje, uključujući i same SAD, zaključno sa 2008, teško su se opekle o pokušaje makar i segmentiranog korišćenja neoliberalnih koncepata. Glavne odlike ove doktrine koje smo mogli da osetimo uz minimalne modifikacije i na svojoj koži su:

– Deregulacija privrede, uključujući i napadno smanjenje carinskih stopa. U slučaju Srbije išlo se u vladajućoj eliti i korak dalje – setimo se apriorne primene SSP u tek formiranoj Cvetkovićevoj vladi 2008. iako to nije bilo tada obavezno u zamišljenom i forsiranom procesu pridruživanja EU;

– Insistiranje na kontroli monetarne emisije po svaku cenu zanemarilo je ključne parametre privrede, poput razvoja, investicija i zaposlenosti. Insistiralo se na povećavanju stope profita, koja je zaista u više zemalja koje su primenjivale ovaj koncept i postignuta, ali je cena u padu proizvodnje, zaposlenosti i ostvarenih investicija bila očigledna;

– Visoke kamatne stope i cene kapitala. U Srbiji, kao i zemljama u tranziciji dodatno se ovladavalo domaćim bankarskim sektorom tako što je u strane ruke prešao najveći deo bankarstva. To je povezano i sa postepenim ukidanjem kontrole nad finansijskim tokovima i tržištem kapitala. Tako SDK, koja je ranije davala rezultate, više ne radi, odnosno razliku između pasivne i aktivne kamate (koja je najveća u regionu sem u Albaniji) ubiru poslovne banke, koje su uglavnom (oko 80 odsto) u stranim rukama.

Marginalna korisnost kapitala, koja predstavlja potencijalni prihod na uloženu sumu, u Srbiji ne može biti toliko visoka, bez obzira na nekoliko pogodnih uslova (relativno jeftina radna snaga, koja je jednim delom i stručna, relativno niski ekološki standardi u odnosu na zapadnoevropske zemlje), zbog visokih kamata koje, kao jedna od suština neoliberalne doktrine, zapravo usporavaju privrednu aktivnost. To je, sa druge strane, praćeno i realnim padom najamnina, čime se u suštini neoliberalizma pokušava, sa jedne strane, ostvariti rast kompresijom najamnina.

Sa druge strane, postoje visoki porezi (PDV od 20 odsto kod nas, čak uz predloge da se poveća), koji dodatno usporavaju privrednu aktivnost. Na stranu što su ti porezi u neoliberalnoj praksi zapravo selektivni, jer se oni najbogatiji njima ne oporezuju posebno, što se, recimo, nasuprot neoliberalne mantre o „ujednačenom“ oporezivanju, čini sada u Francuskoj, gde visina poreske stope raste sa prihodima.

Zapravo poreske stope se smanjuju, po neoliberalnoj mantri, za sam biznis, a povećavaju na nekretnine i prihode običnih građana. Država povlači svoju ulogu i u socijalnoj sferi, da bi se navodno povećala efikasnost kapitala i povećala profitna stopa;

– Postoji potcenjivanje položaja zaposlenih, o nezaposlenim da ne govorimo, što se manifestuje antisindikalnim zakonodavstvom, gušenjem štrajkova, ograničavanjem moći sindikata i smanjenjem socijalnih davanja. Uopšte, u neoliberalizmu se precenjuje kapital, a potcenjuje značaj i položaj radne snage, da ne govorimo njenom o socijalnom položaju. Posebno se vodi računa o neprikosnovenoj mogućnosti neometanog kretanja kapitala, ali to ne važi i za radnu snagu, kako u okviru same EU tako i u našem širem regionu. Kao rezultat svih tih mera, u Srbiji ne samo da nema povećanja broja zaposlenih već je na sceni i njihovo drastično smanjenje, sa najavama daljeg smanjivanja;

– Važan faktor je održavanje jakog precenjenog dinara. Ne samo da su u tom pravcu žrtvovana mnoga sredstva nego je i takav precenjeni kurs dinara pogodovao smanjenju izvoza i povećanju uvoza, da ne govorimo o smanjenju privredne aktivnosti;

– Akcenat je na privatizaciji svega i svačega. U Srbiji su efekti privatizacije vrlo skromni u odnosu na realnu vrednost prodate imovine. Još važnije za naše prilike: ogromna sredstva – stečena od doznaka zaposlenih u inostranstvu, do privatizacije i zaduživanja – vrlo malo su investirana. Zapravo i nemamo iole precizan uvid gde su ta sredstva otišla. Sigurno ne u ruke širokih narodnih masa, koje su iz kruga vodećih postoktobarskih političara i njihovih stručnjaka anestezirane pričama o brzom napretku, stotinama hiljada novih radnih mesta i opštem procvatu. Naravno, jedna od najvažnijih uloga medija koji se više ne nalaze u našim rukama – ali nas svakodnevno zasipaju propagandom, usmerenim vestima, kontrolisanim analitičarima i selektivno odabranim stručnjacima – je da nas uveravaju „da je sve to dobro i da smo na pravom reformskom putu bez alternative“.

ULOGA MMF
Zapravo oni igraju ulogu u obmanjivanju i krađi skupog nam vremena. A sad, kad i za uspavanu većinu stanovništva nastupe nesnosni bolovi jer je karijes dotakao živac, biće kasno za prave poteze, za koje je vreme nepovratno prošlo. To znači da će se ta većina, koja je koliko-toliko preživljavala, suočiti sa praktičnim bankrotom države. To će najkonkretnije osetiti svi, za razliku od dosadašnjeg vremena, kada su se prodaje firmi, otkazi i gubici primanja događali nekim drugima, za čije sudbine nije bilo prostora u friziranim medijima. Tu je, naravno, i predaja Kosova, koja se prećutkuje i frizira, i mnoge druge stvari sa kojima ćemo se suočiti, a koje smo uspeli da izbegnemo jer je jedan od glavnih zadataka medija i okupacione uprave bio da se ubije svaka solidarnost među ljudima.

MMF ponovo steže uzde i propisuje mere koje su vlastodršci izgleda spremni da usvoje. On insistira na merama monetarne stabilizacije (izvedene, veštačke i kratkoročne) i da se „pritegnu kaiševi“. Problem je što je životni standard većine stanovništva u Srbiji i sličnim zemljama iznurenih tranzicijom i neoliberalnom politikom do te mere skučen da i ne postoji prostor za dalje korake u tom pravcu. MMF svojim merama konstantno insistira na fiskalnoj strogosti kao leku protiv fiskalnog deficita i za stabilizaciju privrede. MMF je do sada uvek davao prednost otplatama kredita i interesima stranih poverilaca, a ne razvojnoj politici, investicijama i zaposlenosti.

Centralna banka zadržava visoke bazne kamate, restriktivnu kreditnu politiku i politiku novca, čvrst i precenjen kurs dinara, politiku uravnoteženog budžeta, što je sve suština neomonetarističke teorije neoliberalne koncepcije. Posledica je da je smanjenje javnih rashoda i restrikcija monetarne politike, posebno u oblasti socijalnog delovanja, praćena deregulacijom i visokom liberalizacijom, srušila socijalni sistem i ravnotežu u društvu, a omogućila pljačku i brzo bogaćenje određenih grupa povezanih sa vrhovima vlasti, a u nekim slučajevima i kriminala.

Kada sumiramo rezultate totalnog neuspeha primene neoliberalizma u proteklih 13 godina, moramo se upitati zašto je to baš ispalo tako? Zašto su ove koncepcije – istina, samo u kratkom roku – postizale određene rezultate u nekim od najrazvijenijih zemalja sveta, ali samo do 2008, od kada se i tamo u tom obliku ne primenjuju? Insistiranje na deregulaciji, realnim kamatama, realnom kursu nacionalnog novca, realnim dohocima… utemeljeno je na makroekonomskoj politici tih razvijenih zemalja, i to u određenom vremenskom periodu kada su procenili da dotadašnji uravnotežen privredni rast u decenijama nakon Drugog svetskog rata, po neokejnzijanskom sistemu, ne donosi ranije dostizane rezultate.

U Srbiji, naime, kako je to pravilno naveo naš vodeći ekonomista Slobodan Komazec, ne postoje uslovi i ambijent koje su tada imale ove zemlje, kao što su razvijen bankarski i monetarni sistem, razvijeno „otvoreno tržište“, visoka efikasnost i osetljivost kapitala na promene kamate, otvorena privreda, finansijska disciplina, visok dohodak stanovništva i štednja, elastičnost potrošnje, razvijeni oblici imovine u kojima se drži dohodak privrednih i drugih subjekata, ali i države i dr.

Dakle, na našim prostorima visina i struktura primanja, kao i potrošnje, je relativno niska, a naša privreda je slabo monetizovana, odnosno mogućnost akumulacije i štednje su joj male.

ZAŠTO JE ŠTEDNJA LOŠA
Restriktivna monetarna politika, prema Komazecu (Slobodan Komazec: Slom dolazi, 2012. i Globalna ekonomska i finansijska kriza u Srbiji, 2010), u Srbiji ne može dati uspešne rezultate zbog sledećih razloga:

– Visok pritisak obaveza iz spoljnih dugova, koji se zbog nemogućnosti urednog vraćanja zapravo povećavaju;

– To je povezano sa stalnim odlivom deviznih rezervi i supstance kapitala za otplaćivanje brojnih dospelih obaveza. Dodatni problem nelikvidnosti srpske privrede je povećanje strukture dugova koje imamo u pravcu kratkoročnih pozajmica, koje se zbog sve težeg stanja privrede uzimaju po sve nepovoljnijim uslovima. Saznanje da je i prilikom posete ukrajinskog predsednika Viktora Janukoviča Srbiji, kako su javili neki ukrajinski mediji, domaćin molio za kredite, a zna se da je Ukrajina u veoma teškoj ekonomskoj poziciji, govori o očajnom stanju naše privrede i ne samo nje;

– Neefikasna politika kamatne stope i finansijski haos u privredi uz visok stepen finansijske nediscipline.

U takvim okolnostima ne postoje preduslovi za dalju štednju na račun socijalno ugroženih slojeva stanovništva, o čemu su govorili pojedini predstavnici vlade. O tome je delom u svom tekstu na „Novom Standardu“ pisao i dr Vladan Stanković. Dok se Ivica Dačić, svestan makar delom svega toga, bar verbalno ograđuje od takvih mogućnosti, reklo bi se da Aleksandar Vučić, ne uzimajući u taj aspekt i druge mere, nepotrebno ističe stezanjem kaiša kao suštine pokušaja da se izađe iz krize. Naravno da je potrebno i štedeti, ali, kada je u pitanju izmučeno stanovništvo koje je ovom promašenom koncepcijom već osiromašeno do granica egzsitencije, to nije moguće već treba promeniti koncepciju i spasiti šta se spasiti može.

Paradoksalno, Mlađan Dinkić, koji je najodgovorniji za ukupnu poziciju naše ekonomije u poslednjoj deceniji, pored nekih od MMF nametnutih mera koje su se već pokazale neuspešnim, spominje i potrebu povećanja proizvodnje i oživljavanja vitalnih grana privrede, što nije sporno, samo treba videti koje konkretno mere se predlažu. Zbog odsustva adekvatnih i kontinuirnih investicija u tako dugom periodu (dužem od decenije), zbog rasprodaje budzašto najvrednijih stvari u privredi i iznurivanja privrede opisanim merama, za plašiti se da će se samo nastaviti sa prodajom preostalih resursa od Telekoma pa nadalje – uskoro će stupiti na snagu i pravna mogućnost prodaje nekretnina strancima, gde će na red doći zemljište, vodni resursi i ostalo, kao i stalno povećavanje zaduženosti po sve težim uslovima. Između ostalog, u proceduru je ušao predlog zakon prema kome država više ne može da raspolaže nikakvim medijima u svom vlasništvu, što će dovesti do potpune okupacije preostalih mrvica medijskog prostora.

ZAŠTO SE NASTAVLJAJU OTROV-PROGRAMI
Na kraju se postavlja i jedno važno politikološko pitanje. Ako je Dinkić bio i ostao apologeta i sprovodilac pogubne ekonomske politike u periodu dužem od decenije, zbog čega će patiti i sledeća pokoljenja, ako je G17 eksponent zapadnih sila i globalističkog kapitala, ako je to deo namere i prakse pokoravanja Srbije i srpskih zemalja (toime vredi priključiti predlog G17 za regionalizaciju ili rasparčavanje ostataka Srbije posle predaje Kosova), ako se, na primer, Suzana Grubješić zahvalila nedavno fondaciji američkih republikanaca IRI na višegodišnjem finansiranju ove stranke i Dinkića – dakle, ako sve to znamo i ako smo mogli pretpostaviti da će i u ovoj vladi ta stranka nastaviti svoj posao – zašto su se u to upustili i njegovi koalcioni partneri SNS i SPS?

Ove stranke i pojedinci, makar na osnovu onog što znamo o njihovom javnom delanju do 2008, a u slučaju SNS i posle, sve do preuzimanja vlasti pre godinu dana, bile su u opoziciji pogubnoj neoliberalnoj politici u Srbiji. Zar je trebalo dodatne pameti, pa nakon pogubnih rezultata nastaviti sa glavnim postulatima tog modela? Zar je trebalo dodatne pameti pa da se, posle praktičnog i teorijskog kraha ove koncepcije 2008, s njom nastavi, kada je napuštena i na Zapadu?

Razlog tome je samo pritisak Amerike, MMF i nekih drugih zapadnih sila da se ovaj otrov-program nastavi. Ako znamo da je razlog zašto je prihvaćen kapitulantski briselski paraf samo strani pritisak, a ne vide se drugi racionalni razlozi za to, onda dolazimo do zaključka da je sadašnja vlast nastavila u najvećem, a u nekim segmentima (Kosovo) još naglašenije, pogubnu politiku prethodne moralno, a potom i na izborima poražene vlasti. Ako je lek i „zadržavanje postojeće slobode medija“, kao što je to po preuzimanju vlasti istakao prvi podpredsednik vlade, a to je sledeća značajna tačka kontinuiteta ove vlasti sa prethodnom, kao i dalje zaklinjanje u EU, gde se od nas traži realizacija kosovske predaje do najsitnijeg detalja, onda se zaista postavlja pitanje kakva je suština ove nove vlasti sem samog vršenja vlasti.

Plašim se da, ako se tako nastavi, na sledeću tužnu godišnjicu ove vlade, ona neće imati drugu ulogu već da bude stečajni upravnik Srbije. Ili se veći deo stanovništva i makar deo u sorošizmu i neoliberalizmu nekompromitovane elite sa tim ipak neće složiti? I po cenu da se, kao što Srbi sa severa Kosova odavno koriste alternativne puteve za kontakt sa svojom maticom, i mi koristimo samo malobrojnim preostalim medijima koji ne spadaju u, kako Vučić kaže, „postojeće slobodne medije u Srbiji“.

Izgleda da je između naroda i preostalog neukaljanog dela elite i, sa druge strane, vlastodržaca i kompradorske elite već odavno pojam slobode sasvim različito tumačen. Čak i samo tumačenje stvarnosti, jer ono što je za njih „nastavak reformskog kursa“, koji se u Srbiji neometano odvija već 13 godina u ne samo ekonomiji, daje takve rezultate da je zemlja pred bankrotom, rasprodato je najvrednije što smo imali, prezaduženi smo… Zato su tu „slobodni mediji“ (slobodni od naroda) da nastave da nas uveravaju da je sve super i da idemo u svetlu budućnost istim licima „eksperata“, koja se zadovoljno smeškaju preplanulih lica od Kopaonika i raznih kurseva, letovališta i zimovanja.

A onaj zub će ipak zaboleti, i to jako.

Izvor: Novi Standard