Jedna raja a dva gospodara – slučaj Elektroprivrede Srbije

Kako Srbija ne bi stala na obe noge, Elektroprivreda Srbije mora otići u tuđe ruke pre nego što Južni tok dođe. Izdaja nacionalnih interesa se pravda javnim priznanjem režima da ne ume samostalno da upravlja državnim resursima. Vlada je zbog toga u okviru paketa mera donela odluku da država prestane da bude vlasnik jednog broja javnih preduzeća ili da njima ne upravlja. Zašto su onda hteli da budu birani?

Korporativno upravljanje vlasnički raščinjenim državnim i društvenim preduzećima je moćno oruđe bogatih kolonijalnih centara za ostvarenje premoći i vlastitih interesa na malim i nemoćnim tržištima.

U srpskoj varijanti, demagoško veličanje korporativnog upravljanja je neoliberalistička maska za neovlašćenu i trajnu rasprodaju ključnih narodnih dobara, stvaranih decenijama. Bez sopstvene energije kojom samostalno upravljaju, Srbi ostaju bez sopstvenih ekonomskih i društvenih ciljeva, mogućnosti i pravaca razvoja. Ostaju narod bez razvojne budućnosti.

Hronologija puzanja u ćorsokak

Zakonom o energetici koji je Srbija usvojila 2004. godine stvorene su osnove za liberalizaciju tržišta i približavanje propisima Evrounije. Odricanje države od svojih nadležnosti, započinje osnivanjem Agencije za energetiku 16. juna 2005. godine. Od 1. jula 2005. prenosni sistem funkcioniše nezavisno od proizvodnje, u skladu sa odlukom vlade Srbije o osnivanju Javnog preduzeća Elektromreža Srbije.

Ugovor o energetskoj zajednici za jugoistočnu Evropu potpisan je 25. oktobra 2005. godine. Ugovorom je definisano jedinstveno tržište struje i gasa za „Srbiju, Crnu Goru, Hrvatsku, BiH, Makedoniju, Bugarsku, Rumuniju, Albaniju i Kosovo pod rezolucijom 1244 Ujedinjenih nacija“ („Put ka tržištu električne energije u Srbiji“, EurActiv Srbija, 9. 6. 2011; osveženo 4. 1. 2013). Energetsku zajednicu je blagosiljao tadašnji potpredsednik Vlade Srbije, Miroljub Labus. Bilo je i mišljenja da pomenuti Ugovor nije trebalo potpisivati pre ozbiljnih razgovora sa Rusijom kao državom koja ima gas, naftu, znanje, opremu, kapital i spremnost da značajno investira u elektroprivredu Srbije. Akteri ovakvog sleda događaja sigurno su imali sopstvenu računicu da zakomplikuju događaje koji dolaze.

Od februara 2008. na tržištu Srbije potrošači koji troše iznad 200.000 kilovat časova mogli su da biraju od koga će kupiti struju. Ovom neobaveznom merom bilo je obuhvaćeno 47% tržišta. Lepotu slobodnog tržišta niko nije primećivao. Svi su nabavljali struju kod EPS–a jer je, iz razloga uvećanja bede stanovništva, cena bila najpovoljnija. Država je s pravom čuvala socijalni mir u uslovima tranzicijom upropašćene privrede. Zapadu je to tada odgovaralo, jer se kupovalo vreme da pusti koren presađena demokratija, ideologija dobrovoljne nejednake razmene (liberalizma), kao i da se nivo duga Srbije poveća do tačke gde prestaju pregovori a počinju ultimatumi.

Iste godine 29. aprila Srbija je potpisala višestruko štetan Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju sa EU. Time su dodatno učvršćene mnoge štetne obaveze prema EU i u praksi se suzio vidik na štetu drugih perspektivnijih svetskih integracija.

Novi zakon o energetici usvojen je 28. jula 2011. godine. Pravno gledano Zakon je uvažio Drugi energetski paket EU u celini, a Treći energetski paket delimično. Srbija je nastavila da jača ulogu Agencije za energetiku. „Agencija je samostalni pravni subjekat i funkcionalno je nezavisna od bilo kog državnog organa, kao i od svih organizacija i lica koja se bave energetskim delatnostima.“ (član 38. stav 2. Zakona). Zakon uvodi i pravo pristupa elektromreži i gasovodima onima koji nikako nisu učestvovali u njihovoj izgradnji i finansiranju.

Srpski rečeno, režim je doneo novi zakon koji omogućava energetsko porobljavanje Srbije i distanciranje od Rusije u ovoj ključnoj oblasti. Tadašnji predsednik Vlade, Mirko Cvetković, nudio je narodu utešne šargarepice u obliku akcija EPS–a.

Ovo 2011. je i godina kada Evropska komisija priprema Mišljenje o zahtevu Srbije za sticanje statusa kandidata za članstvo u Evropskoj uniji. U tom kontekstu dve izjave iz tog perioda čine nam se i danas aktuelnim. Aleksandar Vučić je 18. februara, dok je Zakon bio u nacrtu, upozorio njegove naručioce da bi (za njih) zakon mogao biti i bolji. Drugu izjavu–preporuku dao je Vladimir Rahmanjin, zamenik generalnog direktora Energetske povelje, tadašnjem generalnom direktoru EPS–a Dragomiru Markoviću da sa „Belom knjigom“ (projekti koji bi mogli konkurisati za evropska sredstva) produži iz Brisela do Moskve, Pekinga i dalje.

Da bismo razumeli današnja dešavanja, izdvojićemo nekoliko napomena iz „Mišljenja“. Šef delegacije EU u Srbiji Vensan Dežer zahteva puno poštovanje odredbi Ugovora o energetskoj zajednici i pronalaženje rešenja za telekomunikacije. Kasnije će se uvideti da se zahteva praktično potpomaganje samostalnosti Kosova i Metohije kao samostalne države.

Dežer tada zahteva i rasprodaju državnog sektora u Srbiji, u cilju uvećanja uloge privatnog sektora i „rešenje pitanja striktnosti zakona o radu“. Njegov saborac Frejk Janmat kao poseban problem je istakao veliki uticaj države na ekonomiju, i to kroz državne monopole, ali i subvencije i državnu pomoć uopšte. Ne poznajući mentalitet Srba, ove mozgonje i demokrate se čude što je nedovoljno prisutno prinudno sprovođenje Srbiji nametnutih EU zakona i ostalih propisa.

U poglavlju o propisima o preduzećima zahteva se unapređenje korporativne kulture i razvoj sistema upravljanja. Niko da im kaže da je to pre 30 godina bilo obavezno štivo na Ekonomskom fakultetu u Beogradu. Kada je ministar privrede Saša Radulović nedavno preneo narodu da mora povećati korporativnu kulturu, upućeni deo naroda je odgovorio da ga tome neće učiti „električar“ (Radulović je diplomirao na Elektrotehničkom fakultetu u Sarajevu).

Poglavlje o zaštiti konkurencije nalaže otvaranje sektora poput energetike i telekomunikacija. Probala je delegacija EPS–a na poklonjenju u Briselu (13–17. 6. 2011) da objasni da srpska privreda „još nije izašla iz tranzicije“, a ekonomska kriza još „nije okončana“. Brisel je to verovatno prihvatio kao srpski prilog teoriji dugih ciklusa, ali je ostao pri stavu da mu se predaju „ključi od gradova“.

Hajnc Hilbreht, direktor za energetska tržišta, sigurnost snabdevanja i mreže u Direktoratu za energetiku EU interesovao se isključivo za brzinu otvaranja tržišta električne energije u Srbiji i poziciju EPS–a u regionu. Vrh EPS–a odgovara da su spremni za tržišnu utakmicu i istovremeno se finansijski zadužuje kod EBRD i Nemačke razvojne banke. Nemačka je, inače, preko firme RWE, sa EPS–om ugovorila zajedničku gradnju pet hidrocentrala u Srbiji. Da joj se nađu.

U oblasti finansijskih usluga Srbiji se ponajviše zamera što investicione kompanije (fondovi) koje imaju odobrenje za rad u EU ne mogu direktno da pružaju prekogranične usluge, niti da upravljaju penzionim fondom u Srbiji!

Život je biznis

Stranci znaju da je prostor za razvoj investicionih fondova u Srbiji veliki, verovatno i najveći u okruženju. Krajem 2012. godine na štednim računima banaka nalazilo se 8 milijardi evra, dok je u investicionim fondovima investirano svega 21 milion evra. Premeštanje i malog postotka štednje u fondove značajno bi ojačalo njihovu poziciju. Na to misle domaći političari kada kažu da je za razvoj bitan domaći kapital. Pomeranje bi se verovatno desilo u uslovima ponude korporativnih i municipalnih obveznica (obveznice opština, gradova). To bi bilo praktično produbljivanje finansijskog tržišta. Obveznice EPS–a bile bi više nego poželjne na finansijskom tržištu. Pod uslovom da struja poskupi najmanje 60%. Tek tada bi prinos na EPS–ove obveznice bio veći od kamate na štednju. Struja će sigurno poskupeti, a priče o zaštićenim potrošačima će biti brzo zaboravljene.

Nedavna je procena da građani Srbije oko tri milijarde evra čuvaju kod kuće. Ovo pokazuje popriličan stepen nepoverenja građana u političku nomenklaturu države. U takvim uslovima inostrani investicioni fondovi bi bili daleko brži u kupovini korporativnih obveznica. Oni nemaju strah od prevare, jer iza sebe imaju realnu moć svojih država. Jednom otvoreno i osvojeno energetsko tržište neke države daje komandnu moć i da se ono razvija, ali i da se njime manipuliše, sakati i ucenjuje ta država. Jedan od mračnih, ali i verovatnih scenarija prikazao je beogradski Tabloid u 300. broju (19. 12. 2013), pod naslovom: „Da li će srpski vlastodršci rasturiti EPS i pretvoriti Srbiju i u energetsku koloniju?: Ubijanje elektrošokovima“. Istorija nas opominje da Srbija, kroz nametnute, navodno progresivne zapadne modele razvoja, pre može očekivati nazadovanje, varvarstvo pa i krvoproliće. Ovu glabalističku „zakonitost“ je javno izrekao Predsednik Rusije, ne pominjući Srbiju, već radi opomene Sveta.

Ugledni ekonomista dr Časlav Ocić nedavno je Novostima dao poučan i opominjući intervju („Časlav Ocić: Ne proklinjati sudbinu, već zasukati rukave“, 23. 11. 2013). Između ostalog, rekao je: „Koncept naših ‘reformatora’ u osnovi je imao primitivnu ideju da smo mi nesposobni da se razvijamo i da našu privredu mogu da razviju samo strani strateški investitori. Oni će, dakle, raditi jutarnju gimnastiku, a nama će jačati mišići. I to iz čiste ljubavi prema nama…“

Uviđamo da je ovaj koncept još na snazi i da se dodatno brani medijskim kampanjama.

Govoreći o profitu kao merilu svih stvari, dr Ocić je rekao: „Vlada je postala korporacija, i bolnica je korporacija, to je i škola i naučnoistraživački institut, čak i crkva, vojska je profesionalna, plaćenička… Ciljna funkcija korporacije je maksimalan profit. Dakle, škola ne obrazuje i vaspitava, naučnici ne tragaju za istinom, vojnici ne brane zemlju, sveštenici ne brinu o dušama vernika, svi su u biznis sektoru, u trci za maksimalnom dobiti.“

Upravo nam takvo merilo nameće Zapad. Srbiju prisiljavaju da geopolitičke interese SAD i Nemačke prihvati kao svoju sopstvenu ekonomsku celishodnost.

Izvor: Fond Strateške Kulture