Kako je MMF uništio Jugoslaviju

Makroekonomske «reforme», nametnute Beogradu od strane spoljnih kreditora koje počinju krajem 1980-ih godina, bile su temeljno koordinisane sa natovskim vojnim i tajnim subverzivnim operacijama. Kao rezultat ubistvene «ekonomske terapije» jugoslovenska privreda je postala u potpunosti razorena i dovedena do bankrotstva.

Na Kosovu su ekonomske reforme doprinele pojačavanju međunacionalnih neprijateljstava i izazvali uzajamne sukobe albanskog i srpskog stanovništva, samim tim oslabivši i učinivši nesposobnim za život kako jedne, tako i druge. Smišljena manipulacija tržišnim snagama uništila je ekonomsku aktivnost i celokupan život naroda, stvorili situaciju socijalnog očajanja i bezizlaza. Paralelno sa uništavanjem Federativne Jugoslavije slične ekonomske reforme su pod patronatom MMF-a bile nemetnute Albaniji – sa razornim, rušilačkim socijalno-ekonomskim posledicama i za njih takođe.

U vreme kada naoružani do zuba američka i natovska vojska silom nameću «mir» u Bosni, štampa i političari slikovito opisuju zapadnu intervenciju u bivšoj Jugoslaviji kao tobože plemenitu, u vezi sa agonijom «komunističkog» režima, odgovor na planula etnička čišćenja i kršenja ljudskih prava. Delujući u toku Dejtonskog (novembra 1995. godine) mirovnog sporazuma, Zapad je svom snagom strasno težio da prikažu u lepšem svetlu «portret južnih slovena» pokušavajući tada postići uspeh u radu na stvaranju novopečenih «suverenih nezavisnih» država.

Držeći se nametnutih mu pristrasnih stereotipa, zapadno javno mnenje se našlo u ropstvu zabluda. Prema raširenom gledištu, težak položaj na Balkanu je rezultat «agresivnog nacionalizma», neizbežne posledice dubokih etničkih i religioznih protivrečja, čiji koreni sežu u dubinu vekova. Komentatori se takođe pozivaju na «borbu za liderstvo na Balkanu» i na suparništvo pojedinih političara, kao na objašnjenje konflikata koji su se odigrali. Kao rezultat ekonomskih i socijalnih uzroka konflikta gube se u gomilama neobjektivnih predstava i nepouzdanih analiza. I davno je već zaboravljena duboka ekonomska kriza, koja je prethodila građanskom ratu.

Strateški interesi Nemačke i SAD, koji su ležali u osnovi procesa raspada Jugoslavije, ostaju neprimećeni, isto kao i uloga spoljnih kreditora i međunarodnih finansijskih institucija. U predstavama globalnih medija, zapadne država ne snose odgovornost za osiromašenje i uništavanje nacija od 24 miliona ljudi. Ali, dominantne u svetskom finansijskom sistemu i koje rade za volju svojih nacionalnih i kolektivnih strateških interesa, zapadne vlade bacile su jugoslovensku privredu na kolena i izazvale surove etničke i socijalne konflikte.

Sada je nastalo niz ratom razorenih država – naslednica Jugoslavije koje osećaju «brigu milosrđa» međunarodne finansijske zajednice. Bez obzira na to što je svet skoncentrisao svoju pažnju na ratna dejstva i na prekid vatre, međunarodne finansijske institucije se bave naplatom spoljnog duga bivše Jugoslavije od država, koje su ostale posle nje, pretvorivši Balkan u zonu, bezbednu za slobodno preduzetništvo. Istovremeno sa mirnim dovođenjem u red Bosne podržanim natovskim bajonetima, Zapad je obnarodovao program «rekonstrukcije» koji spušta suverenitet te iscrpljene zemlje do nivoa, neviđenog u Evropi od kraja Drugog svetskog rata. To je u značajnom stepenu postignuto pretvaranjem Bosne u podeljenu teritoriju, koja se nalazi pod vojnom okupacijom NATO-a i kojom upravlja zapadna administracija.

Neokolonijalna Bosna

Oslanjajući se na Dejtonski sporazum, koji je stvorio bosanski «ustav», SAD i Evropska Unija uspostavljaju potpuno savršenu kolonijalnu vlast u Bosni. Na njenom čelu je imenovan Visoki predstavik: Karl Bilt, bivši švedski premijer, i predstavnik Evropske Unije u mirovnim pregovorima za Bosnu. Bilt je imao potpuno svu izvršnu vlast u svim građanskim (civilnim) poslovima, sa pravom da deli ostavke vladama kako Bosanske Federacije, tako i Republike Srpske. Da bi stavio tačku na «i», u tekstu sporazuma detaljno se objašnjava, da je «Visoki predstavnik najviša vlast u pravu u svemu što se tiče interpretacije sporazuma». On će raditi zajedno sa Vrhovnom vojnom komandom IFOR-a, isto, kao i sa kreditorima i finansijskim donatorima. Savet Bezbednosti OUN takođe je postavio «specijalnog opunomoćenika» pri Vrhovnom predstavniku za upravljanje međunarodnom civilnom policijom. Za njega je postavljen irski policijski činovnik Piter Ficdžerald, sa prethodnim iskustvom u policijskij službi OUN u Namibiji, Salvadoru i Kambodži. On vrši kontrolu nad približno 1700 policajaca iz 15 zemalja. Policija je poslata u Bosnu posle petnaestodnevnog programa obuke u Zagrebu.

Novi ustav prenosi uzde državne vlasti u ekonomskoj politici breton-vudskim institucijama čije je sedište u Londonu u Evropskoj banci za rekonstrukciju i razvoj (EBRR). Međunarodni monetarni fond je ovlašten da postavi prvog direktora bosanske Centralne banke, koji, kao i Visoki predstavnik, «ne mora biti građanin Bosne i Hercegovine ili susednih država». Pod tutorstvom MMF-a Centralnoj banci neće biti dozvoljeno funkcionisanje kao Državnoj banci: «U toku prvih šest godina… biće joj dozvoljeno kreditiranje posredstvom emisije novca, ispunjavanje funkcije kovnice novca». Bosni takođe neće biti dozvoljeno ni da ima svoju sopstvenu valutu (puštanje u opticaj papirnog novca samo pod uslovom potpunog spoljnog monetarnog pokrića), ni da mobiliše unutrašnje finansijske resurse. Sposobnost samofinansiranja rekonstrukcije zemlje posredstvom nezavisne monetarne politike ograničena je od samog početka.

Bez obzira na to, što se Centralna banka nalazila u nadležnostii MMF-a, Evropskom bankom za rekonstrukciju i razvoj (EBRR) rukovodi Komisija za državne korporacije, koja kontroliše operacije svih korporacija «javnog sektora», uključujući energetiku, vodosnabdevanje, poštanske usluge, telekomunikacije i transport. Predsednik EBRR postavlja predsednika komisije i rukovodi rekonstrukcijom «javnog sektora», što podrazumeva, pre svega, rasprodaju po cenama ispod proizvodne vrednosti državnih koje se nalaze u kolektivnom vlasništvu aktiva, a takođe i kupovinu investicionih fondova. Zapadni kreditori, su očigledno stvorili EBRR, «da bi pridali tačne političke okvire kreditno-finansijskoj politici».

Bez obzira na to što Zapad trubi o svojoj podršci demokratiji, sadašnja politička vlast u Bosni je skoncentrisana u rukama paralelnoj bosanskoj nacionalnoj vladi, izvršna mesta, na kojima se nalaze lica, koja nemaju bosansko državljanstvo. Zapadni kreditori stavili su svoje interese u osnove bosanskog ustava, koji su upravo oni u žurbi napisali. Oni su to učinili bez učešća ustavne skupštine, bez konsultacija sa organizacijama bosanskih građana i ne predvidevši mehanizme za ispravljanje tog «ustava». Njihovi planovi «obnove» Bosne čine se više prikladni za gramzive kreditore, nego za zadovoljavanje čak i elementarnih potreba bosanaca.
Zašto i ne bi? Jer neokolonizacija Bosne je logična kulminacija dugotrajnih nastojanja Zapada na uništvanju jugoslovenskog eksperimenta na razvoju «tržišnig socijalizma» i «radničkog samoupravljanja», sa ciljem njihove zamene diktatom «slobodnog tržišta».

Suština stvari se rasvetljava

Višenacionalna Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija bila je regionalne industrijska država sa uspešnom privredom. U toku dve decenije, koje su prethodile 1980-im godinama, godišnji rast BDP iznosio je u proseku 6,1%, medicinske usluge su bile besplatne, nivo pismenosti je nadmašivao 91% i životni vek je bio 72 godine. Ali posle decenije zapadne ekonomske pomoći i pet godina raspada, ratova, bojkota i embarga, privreda republika bivše Jugoslavije je nesposobna za život, a njen industrijki sektor je uništen. Jugoslovenski raspad je bio izazvan između ostalog i američkim mahinacijama. Bez obzira na nepriključenje Beograda i njegovih širokih trgovinskih odnosa sa Evropskom ekonomskom zajednicom i SAD, vlada Regana je izabrala za svoju metu jugoslovensku privredu. To se odražava u Direktivi Saveta nacionalne bezbednosti 1984. godine (NSDD 133) pod nazivom «Politika Sjedinjenih Država prema Jugoslaviju» sa oznakom «strogo poverljivo». Njena nepotpuna, cenzuri podvrgnuta verzija, sa koje je skinuta tajna 1990. godine, u zanačajnoj meri izgleda zasnovana na direktivi NSDD 54 za Istočnu Evropu, koja je razvijena 1982. godine. Poslednja se brani sve više «koja proširuje nastojanja u pokretanju «tihe revolucije», koja ima za cilj svrgavanje komunističkih vlada i partija», za reintegraciju zemalja Istočne Evrope u tržišnu privredu. SAD su se prije priključile drugim međunardnim kreditorima Beograda u nametanju prve etape makroekonimskih reformi 1980-e godine, malo pre smrti maršala Tita. Pod pokroviteljstvom MMF-a programi otada postupno nastavljaju uništavanje industrijskog sektora i postepeno demontiranje jugoslovenske države «opšteg blagostanja». Sporazumi o rekonstrukciji su uvećali spoljni dug i osigurali mandat za devalvaciju jugoslovenske valite, što je jako udarilo na životni standard jugoslovena. Ta početna runda rekonstrukcije je položena u njegovoj osnovi. Tokom 1980-ih godina MMF je periodično propisivao dalje doze svoje gorke «ekonomske terapije», onda kada je jugoslovenska privreda sporo padala u komu, industrijska proizvodnja se srozala do 10-procentnog pada do 1990. godine – sa svim predskazanim socijalnim posledicama.

Marković ide da pokorno moli u Vašington

U jesen 1989-e godine, upravo pred pad Berlinkskog zida, jugoslovenski federalni premijer Marković sreo se u Vašingtonu sa predsednikom SAD Džordžom Bušom – starijim radi završetka pregovora odnosno novog paketa finansijske pomoći. U zamenu za pomoć Jugoslaviji su se složili za još šire «ekonomske reforme» uključujući i novu devalvaciju svoje valute, dalje zamrzavanje plata, naglo smanjenje državnih troškova i likvidaciju kompanija, koje se nalaze u kolektivnoj svojini i kojima upravljaju radnici. Beogradska nomenklatura je pomoću savetnika sa Zapada pripremila osnovu za misiju premijera, izvršivši unapred mnoge od zahtevanih reformi, uključujući i liberalizaciju zakonodavstva za inostrane investicije. «Šok terapija» počinje u januaru 1990. godine. Bez obzora na to, što je inflacija brzo progutala dohotke ljudi, MMF je naložio zamrzavanje plata na nivou sredine novembra 1989. godine. Cene su nastavile neprekidno rasti, a realno zarađena plata se smanjila za 41% u prvih šest meseci 1990. godine. MMF je takođe upravljao jugoslovenskom Centralnom bankom. Njegova čvrsta monetarna politika nanela je još veću štetu sposobnosti Federalne Jugoslavije da finansira svoje ekonomske i socijalne programe. Državni prihodi koji su namenjeni za otplatu republikama i autonomnim pokrajinama, otišli su umesto toga na otplatu jugoslovenskog duga Pariskom i Londonskom klubu. Republike su u značajnoj meri bile prepuštene same sebi. Odjednom su reformatori priredili konačan bankrot federalne finansijske strukture Jugoslavije i neneli smrtni udar po federalnim političkim institucijama. Prerezavši finasnijski arteriju između Beograda i republika, «reforme» su dolile ulje na vatru separatističkih tendencija, koje su se i bez toga pothranjivale kako ekonomskim faktorima, tako i etničkim različitostima, što je stvarno predodredilo raspad Jugoslavije. Budžetska kriza koju je izazvao MMF je stvorila privredu «svršenog čina» koja je prokrčila put ka formalnom otcepljenju Hrvatske i Slovenije u junu 1991. godine.

Opustošeni «nevidljivom rukom»

Reforme, koje su kreditori nametnuli Beogradu, nanele su takođe udar u samu srž jugoslovenskog sistema kolektivnih samoupavnih preduzeća. Kako je primetio jedan posmatrač, «cilj se sastojao u tome, da se jugoslovenska privreda podvrgne masovnoj privatizaciji i demontira «javni sektor». Birokratija Komunističke partije (uglavnom predstavnici armije i državne bezbednosti) posle dugih debata izrazili su svoju političku i ekonomsku podršku sprovođenim reformama na uslovima likvidacije socijalnih garancija jugoslovenskih radnika». To je bio predlog, od koga očajnik Jugoslavija nije mogla odustati. Naučena od zapadnih pravnika i konsultanata, Markovićeva vlada je donela zakon, koji je prinudio «platežno nesposobna» preduzeća na bankrotstvo ili likvidaciju. Prema novom zakonu, u slučaju neplaćanja računa u toku 30 dana uzastopno ili u toku 30 dana u okviru 45-odnevnog perioda, vlada bi inicirala proceduru bankrotstva preduzeća u toku sledećih 15 dana. Napad na samoupravnu privredu takođe je uključivao i novo zakonodavstvo o bankama, pripremljeno zato, da bi izazvalo likvidaciju «Ujedinjenih banaka», koje se nalaze u kolektivnoj svojini.

U toku dve godine više od polovine banka u zemlji je nestalo, budući da su zamenjene novopečenim «nezavisnim komercijalnim institucijama». Te promene u pravnoj sferi u kombinaciji sa čvrstom monetrnom politikom MMF-a u pogledu industrije i otvaranja privrede za stranu konkurenciju ubrzale su industrijki pad.
Od 1989. do septembra 1990. godine bankrotiralo je više od hiljadu kompanija.

Do 1990. godine pokazatelj BDP je opao za 7,5%. 1991. godine BDP se smanjio još za 15%, dok se obim industrijske proizvodnje smanjio za 21%. Paket mera MMF-a, neosporno je ubrzao bankrotstvo velikog dela dobro razvijene teške industrije Jugoslavije. Druga kolektivna preduzeća preživela su samo zato, što su prekinula isplatu plata radnicima. Više od pola miliona radnika, svi i dalje na platnim spiskovima preduzeća, nisu dobili redovnu platu do kraja 1990. godine. Bez obzira na to, bili su još srećnici. Do septembra 1990. godine približno 600 hiljada jugoslovena je već izgubilo svoje radno mesto, i to je bio samo početak. Po direktivama Svetske banke još 2435 industrijskih preduzeća, uključujući deo najkrupnijih u zemlji, bilo je određeno za likvidaciju, 1,3 miliona radnika koji su radili u njima – polovina preostale radne snage u industriji bila je «suvišna». Nastupila je 1991. godina, realna plata nalazila se u slobodnom padu, socijalni programi bili su obustavljeni, nezaposlenost je strmoglavo rasla. Raspad industrijske privrede bio je proces, koji je zaustavljao dah po svojim razmerama i surovosti. Njegov socijalni i politički uticaj, teško procenjiv kvantitativno, bio je užasavajući. «Narod jadikuje», – kako se izrazio aristokratski londonski «Fajnenšl tajms».

Jugoslovenski predsednik Borislav Jović je manje ironično upozorio, da su reforme «jako i nepovoljno uticale na društvenu situaciju u celini… Građani su izgubili veru u državu i njene institucije… Dalja produbljena ekonomska kriza i rast socijalnih napetosti bitno je pogoršala društveno-političku situaciju i društvenu bezbednost».

Politička ekonomija raspada

Deo jugoslovena politički se ujedinio za poslednju bitku osuđenih na propast, da bi sprečili razaranje njihove privrede i države. Kako je utvrdio jedan posmatrač, «otpor radnika savladao je etničke barijere, kada se srbi, hrvati, bosanci, slovenci mobilišu rame uz rame ustavši sa svojim drugovima – radnicima». Međutim do tog momenta ekonomsko suparništvo je već pojačalo napetosti u odnosima republika – kako međusobno, tako i sa centralnom vlašću. Srbija je u potpunosti odbacila plan «čvrste ekonomije», i približno 650 hiljada srpskih radnika ustalo je protiv federalne vlade, da bi dobili povišice plata. Druge republike su postupile na svoj način i izabrale ponekad suprotan put. U relativno bogatoj Sloveniji, naprimer, lideri separatista, takvi, kao predsednik Socijal-demokratske partije Jože Pučnik, podržavali su reforme: «Sa ekonomske tačke gledišta, ja se mogu samo složiti sa socijalno korisnim merama u našem društvu, takvim, kao povećanje nezaposlenosti ili smanjivanje prava radnika, zato što su one potrebne za unapređivanje procesa ekonomskih reformi».

Ali u pravi čas Slovenija se priključila drugim republikama, osporavajući nastojanja federalne vlade na ograničavanju njihove ekonomske autonomije. Kako hrvatski lider Franjo Tuđman, tako i srpski Slobodan Milošević priključuju se slovenačkim liderima u suprotstsvljanju pokušajima Federalne Jugoslavije da sprovede radikalne reforme. Na višepartijskim izborima 1990. godine ekonomska politika je bila u centru političkih sporenja; za to vreme separatističke koalicije su uklonile sa vlasti komuniste u Hrvatskoj, Bosni i Sloveniji. U onoj istoj meri, u kojoj je ekonomski bankrot zaoštrio zanos secesije, sa svoje strane pojačavajući ekonomsku krizu. Saradnja republika je faktički prekinuta.

A sa početkom međusobnih sukobljenih republika i privreda, i sama jugoslovenska nacija ušla na bezizlaznom vrhu. Proces pada se ubrzao, kada je republikanska birokratija počela hotimično pomagati socijalno-ekonomske sukobe radi učvršćivanja svoje sopstvene vlasti: «Republikanska oligarhija, kod svakog onog koji je imao svoju viziju «nacionalnog preporoda», umesto toga, da napravi izbor između pravog jugoslovenskog tržišta i hiperinflacije, izabrali su rat, koji je mogao zamaskirati istinske uzroke ekonomske katastrofe». Istovremena pojava oružanih formacija vernih liderima separatista, samo je ubrzala survavanje u haos. Te «milicije» su vršile sve više mnogobrojnih zlodela, ne samo što su razdvojili narode po etničkim obeležjima, oni su takođe razbili i radnički pokret.

Zapadna pomoć

Drakonske mere su udarile temelj za novu kolonizaciju Balkana. Pitanje, je li potreban raspad Jugoslavije, prvobitno je bilo predmet dikusija među zapadnim državama, naročito Nemačkom, bivšim inicijator cepanja, i Sjedinjene Države, koje su se bojale da otvore nacionalističku «Pandorinu kutiju» i u početku navodili dokaze u korist očuvanja Jugoslavije. Odmah posle ubedljive pobede prve Demokratske zajednice predvođene Tuđmanom u Hrvatskoj u maju 1990. godine nemački miinstar inostranih poslova Hans-Ditrih Genšer kao rezultat svakodnevnih kontakata sa svojim kolegom u Zagrebu dao «saglasnost» za otcepljenje Hravatske, Nemačka nije bila pasivni posmatrač cepanja Jugoslavije; ona je «podstrekavala međunarodnu diplomatiju» i izvršila pritisak na svoje zapadne saveznike sa ciljema da oni priznaju Sloveniju i Hrvatsku. Nemačka je imala odrešene ruke, «da uspostavi ekonomsku prevlast u celoj centralnoj Evropi», Vašingtone je sa svoje strane, izrazio podršku «jedinstvu na osnovu slobode posredstvom razvoja demokratije…

Državni sekretar Bejker rekao je Tuđmanu i predsedniku Slovenije Milanu Kučanu, da Sjedinjene Države neće odobriti ili podržati jednostrano otcepljenje… ali ako onu budu morali izaći [iz sastava Jugoslavije], ubediće ih da to učine prema postignutom sporazumu u toku pregovora». Umesto toga Slovenija, Hrvatska, a zatim i Bosna su uvučene u krvavi građanski rat protiv «ostatka» Jugoslavije (Srbije i Crne Gore) i srpskih nacionalista. Tek tada su SAD sa zakašnjenjem aktivirale svoja diplomatska nastojanja u Bosni, učvrstili svoje odnose sa Hrvatskom i Makedonijom i pozicionirali se kao pretendenti na vodeću ulogu u određivanju ekonomske i političke budućnosti regiona.

Posleratni režim

Sada su zapadni kreditori obratili svoju pažnju na države naslednice Jugoslavije. Uporedo sa problemom tegobnog nasleđa Jugoslavije ekonomski aspekti posleratne rekonstrukcije ostali su u značajnoj meri neodređeni, ali perspektive obnavljanja mladih i nezavisnih republika čine se mračnim. Spoljni dug Jugoslavije bio je brižljivo raspoređen i «prikačen» republikama – naslednicama, koje se sada guše (svaka posebno) u omči dužničkih otplata i sporazuma o rekonstrukciji dugova. Zemlje – donatori i međunarodne agencije su jedinstveni u mišljenju, da su prošle makroekonomske reforme, preduzete na preporuke MMF-a postigle u punoj meri svoj cilj, i stoga zahtevaju dalju «šok terapiju» vraćanje «ekonomskog zdravlja» država-naslednica Jugoslavije. Hrvatska i Makedoinija su sledile uputstva MMF-a. One su zaključile sporazume o paketu kredita da plate svoj deo jugoslovenskog duga – to je zahtevalo proces konsolidacije, započet još programom bankrotstva Ante Markoviće. Bolno je poznata slika zatvaranja fabrika, prinudnih bankrotstava banaka i osiromašenja… sve se brzo vraća u normalu. Međunarodni kapital to odobrava. Bez obzira na oštru krizu u sferi socijalnog osiguranja i pustošenja svoje privrede, makedonski ministar finansija Ljube Trpevski ponosno izjavljuje za štapmu, da «Svetska banka i MMF svrstavaju Makedoniju u red najuspešnijih zemalja u pogledu tekućih prelaznih reformi». Šef misije međunarodnog monetarnog fonda u Makedoniji Pol Tompsen se slaže sa tim. On je priznao, ti «rezulati programa stabilizacije su impozantni» i dao visoku ocenu «efikasnoj politici plata», koju je usvojila makedonska vlada. Međutim njegovi sagovornici su dodali, da će biti potrebno još više smanjiti budžet…

Zapadna intervencija je učinila najozbiljniji nasrtaj na državni suverenitet Bosne. Neokolonijalna administracija, nametnuta Dejtonskim sporazumom i podržana vatrenom moći NATO-a, garantuje, da će budućnost Bosne biti određena u Vašingtonu, Bonu, Briselu – ali samo ne u Sarajevu.

Rekonstrukcija u kolonijalnom stilu

Ako je Bosni suđeno da nekada ustane iz ruina rata i izbavi se od neokolonijalizma, za to će biti potrebna skoncentrisana rekonstrukcija. Ali, polazeći od iskustva novije balkanske istorije, zapadna pomoć, verovatno u svemu, vodi Bosnu u «treći svet», a ne podizanju do pariteta sa evropskim susedima. Bosanska vlada prognozira da će troškovi rekonstrukcije dostići 47 milijardi SAD dolara. Zapadni sponzori su obećali izdvojiti 3 milijarde dolara u vidu zajma, međutim zasada je dato samo 518 miliona. Deo tog novca je predviđen samo za finansiranje dele lokalnih gradskih troškova vojnog kontigenta IFOR-a i još deo će otići na otplate međunarodnim kreditorima. Novi zajmovi će otići na otplatu starih dugova. Centralna banka Holandije darežljivo je obezbedila «finansijski most», od 37 miliona dolara, da bi omogućila Bosni da plati svoje dugove MMF-u, bez kojih joj MMF neće dati novi novac. Ali kao u strogo određenom i apsurdnom paradoksu, preporučivani zajmovi od nedavno stvorenog «hitnog prozora MMF-a» za «zemlje postkonflikta» neće se iskoristiti za posleratnu rekonstrukciju. Umesto toga on će biti prenesen u holandsku Centralnu banku, koja je izdvojila novac, da bi isplatila prvobitne dugove MMF-u. Dug se akumulira, i samo nešto malo novog novca ide na obnovu ratom razorene privrede Bosne. Dok obnovu zemlje prinose kao žrtvu na oltar otplate dugova, zapadne vlade i korporacije pokazuju veliki interes za dobijanje pristupa strateškim prirodnim resursima. Sa otkrivanjem zaliha fosilnih ugljovodonika u regionu podeljene Bosne između Federacije Bosne i Hercegovine i Republike Srpske stekla je novi strateški značaj. Dokumenti, koji stoje na raspolaganju Hrvatskoj i bosanskim srbima, ukazuju da su zalihe uglja i nafte otkrivene na istočnim padinama Dinarske visoravni, koje je hrvatska armija oduzela u borbi od srpskih pobunjenika u Krajini, podržana od SAD, uoči potpisivanja Dejtonskog sporazuma Bosanski činovnici saopštavaju, da je osnovana u Čikagu kompanija «Amoko» bila među nekoliko stranih firmi, koje su započele u Bosni geološka istraživanja «Značajnih» nalazišta nafte i delovima Hrvatske koje su takođe bili držali srbi na drugoj obali reke Save, nasuprot Tuzle, gde je smešteno sedište štaba Američke vojne zone. Istraživanja su nastavljena i za vreme rata, ali Svetska banka i transnacionalne korporacije, koje su ih sprovodile držali su u neznanju lokalne organe vlasti, po svoj prilici, zato, da se poslednji ne bi protivili njihovim akcijama na osvajanju potencijalno vrednih oblasti. Obuzete problemima otplate dugova i perspektovama kontrole nad zalihama energenata, zapadne države su pokazele malo interesa za otkrivanje zločina, koji su izvršeni pod vidom etničkih čišćenja. 70 hiljada vojnika NATO, određenih za «uspostavljanje mira», posvetili su svoje napore upravljanju bosanskim enklavama u skladu sa zapadnim ekonomskim interesima – umesto da vraćaju u prvobitno stanje koje je prethodilo ratu, u status-kvo. Deleći među sobom ostatke pređašnje jugoslovenske privrede, lokalni lideri i Zapad produbljuju socijalno-etnički razdor u odvojenim delovima bivše Jugoslavije. Ta nastavljena fragmentacija Jugoslavije po etničkom obeležju zamenjuje se sa borbom jugoslovena svih nacionalnosti protiv nove kolonizacije njihove Otadžbine.

Šta je ovde novo? Kako je sarkastično primetio jedan posmatrač, svi lideri država – naslednica Jugoslavije tesno sarađuju sa Zapadom: «Svi današnji lideri bivših jugoslovenskih republika su bili funkcioneri komunističke partije, i svaki je sa svoje strane težio da nadmaši ostale, da bi na najbolji način ugodio zahtevima Svetske banke i MMF-a, kako za dobijanje preferencija za investicione kredite, tako i za sticanje bitnih prednosti u borbi za liderstvo».

Neoliberalna makroekonomska restrukturizacija, iza koje stoji Zapad, pomogla je da se uništi Jugoslavija. Pa ipak, od samog početka rata 1991 godine, svetski mediji brižljivo izbegavaju takve ocene i čak u potpunosti negiraju ključnu ulogu tih reformi u uništavanju jugoslavenske države. Umesto toga njih su priključili horu, koji je veličao «slobodno tržište» kao fundament za obnavljanje razorene jugoslovenske privrede. Socijalne i političke posledice ekonomske «rekonstrukcije» u Jugoslaviji brižljivo su zataškane – da bi nas sprečili u njihovom razumevanju. Umesto toga stručnjaci za manipulaciju javnim mnenjem uporno iznose kulturne, etničke i religiozne razlike kao jedinstven uzrok krize. U stvarnosti kriza je posledica dubokog procesa ekonomskog i političkog razaranja Jugoslavije.
Nesumljivo da interpretacija činjenica nije samo skrivala istinu, nego i sprečavala tačno poimanje istorijskih događaja. Na kraju krajeva, to iskrivljuje istinske uzroke socijalnog konflikta.

Primenjeno na bivšu Jugoslaviju to je iskrivljivanje istorijskih osnova jugoslovenskog jedinstva, solidarnosti i identičnosti. Ali takva lažna svest raširena je svuda, gde je jedino moguć svet zatvorenih fabrika, nezaposlenosti i likvidiranih socijalnih programa, a «gorka ekonomska terapija» je jedinstven recept za sve prilike.
Životi miliona ljudi na Balkanu su ugroženi. Makroekonomska «reforma» tamo je uništila sredstva za život i pretvorila u podsmeh pravo na rad. Učinila je takve osnovne ljudske potrebe, kao što su hrana i stan, nedostupnim za ogroman broj ljudi. Degradirali su kulturu i nacionalni identitet. Radi interesa svetskog kapitala granice su bile prekrojene, zakoni prepisivani, industija uništena, finansijski i bankarski sistemi demontirani, a socijalni programi ukinuti. Nikava alternativa globalnom kapitalu, bilo to «tržišni socijalizam» ili «nacionalni» kapitalizam, ubuduće neće imati pravo da postoje. Ali to, što se desilo sa Jugoslavijom i sada se nastavlja u njenim slabim državama – naslednicama, treba vikati daleko preko granica Balkana.

Jugoslavija je primer za slične ekonomske programe «restrukturiranja» ne samo u zemljama u razvoju, nego i u SAD, Kanadi i Zapadnoj Evropi. Jugoslovenske reforme su surovi odraz razornog ekonomskog modela, dovedenog do krajnosti.

Izvor: SRBski FBReporter