Kome sve duguju Sjedinjene države

Odlično se znaju ne samo vrste američkih dugova, i onih novih i onih  starih, već i ko su oni koji duguju. Duguju: federalna vlada, savezne države i opštinske vlasti, finansijski i vanfinansijski sektor ekonomije, sektor stanovništva (dugovanja fizičkih lica). Međutim, interesantno je zapitati se i: ko su oni kojima se duguje?

Državni dug: „tržišna“ i netržišna“ komponenta

Bez obzira  što se smatra da i ekonomska, i finansijska statistika SAD spadaju u najpotpunije i najpreciznije, ta statistika ipak krije mnoge tajne koje se tiču  vlasništva američkog duga . Zato se  pri razmatranju toga mora  uglavnom oslanjati  na ocene eksperata. Samo za jednu vrstu dugovanja – dugovanja federalne vlade SAD (tj. za državni dug) – postoji potrebna statistika   o zajmodavcima. Izvor informacija je tromesečni statistički pregled Federalnog sistema rezervi,  Flow of Funds Accounts, i mesečni statistički zbornik Ministarstva finansija Treasury Bulletin.

Državni dug se, prvo, deli na dve kategorije:

1.    Dugovanja čiji su poverioci  kupci dužničkih papira trezora  SAD na finansijskom tržištu. Prvo – državnih obveznica (treasury securities)  i blagajničkih zapisa (treasury bills). To su takozvana tržišna dugovanja.

2.    Dugovanja, čiji su poverioci  različiti vanbudžetski socijalni fondovi i budžetske organizacije  (U.S. Government Accounts). Reklo bi se da vlada pozajmljuje od sebe. Jednostavno –  sa jedne gomilice  koja se naziva „fond“ prebacuje na drugu, koja se naziva „federalni budžet“. Ili poveća  svoje obaveze prema budžetskim organizacijama, koje nije ni vratila. Ta dugovanja karakteriše poseban  način formiranja i evidentiranja i oni, za razliku od državnih papira  ne idu na tržište. Ta dugovanja, koja se stvaraju u samom državnom sektoru,  predstavljaju takozvana netržišna dugovanja  (nonmarketable  debts).

Treba naglasiti da najvećeg netržišnog kreditora američkog trezora predstavlja fond The Old-Age and Survivors Insurance Trust Fund, koji  faktički može da se razmatra kao odeljenje trezora  sa samostalnim bilansom. Paket papira na bilansu tog fonda je oko 2,5 biliona dolara.

Državna dugovanja koja nastaju preko papira koje izdaje trezor poslednjih godina brzo rastu, bilo da su izražena apsolutno, bilo  relativno. Evo njihovih veličina, u bilionima dolara, krajem godine: 2008 – 6,14; 2009 – g. – 7,59; 2010 g. – 9,17; 2011 g. – 10,24; 2012 g. – 11,39. Sredinom 2013.  dugovanje  je iznosilo 11,71 biliona $. Odnosno – za period od 2008. do danas dug koji je nastao izdavanjem državnih papira je  porastao  skoro duplo. U ukupnoj količini  državnog duga,  dug  koji je formiran preko papira od vrednosti koje je štampao trezor,  2008.godine  je bio   65,2%. A sredinom 2013. godine učešće papira od vrednosti se popelo na 75%.  Ponekad mediji, pa čak i ekonomska literatura meša cifre zato što se u jednim publikacijama pod državnim dugom podrazumevaju obe kategorije obaveza federalne vlade SAD, a u drugima – samo obaveze koje su stvorene preko papira od vrednosti koje izdaje trezor.

Glavne kategorije vlasnika papira od vrednosti Trezora SAD

Da pogledamo strukturu državnog duga koji su napravili  trezorski papiri od vrednosti, u zavisnosti od osnovnih grupa poverilaca. Tu su dve grupe:  inostrani (nerezidenti) i američki (rezidenti) poverioci. Američki se dele na vlasnike finansijskog sektora ekonomije i vlasnike nefinansijskog sektora. U finansijskom sektoru posebno se izdvajaju Federalni sistem rezervi SAD ( njegove Banke za savezne rezerve) i sve ostale organizacije.

Učešće inostranih vlasnika hartija od vrednosti Trezora (u %, krajem godine): 2008 g. – 52,9; 2009 g. – 48,4; 2010 g. – 48,6; 2011 g. – 48,8; 2012 g. – 48,9; 2013 g. (sredinom godine) – 47,9.

Učešće finansijskog sektora SAD  među vlasnicima trezorskih hartija od vrednosti (%, krajem godine): 2008 g. – 36,0; 2009 g. – 33,9; 2010 g. – 32,6; 2011 g. – 38,7; 2012 g. – 37,3; 2013 g. (sredinom godine) – 38,2.

Učešće ostalih vlasnika(tj. nefinansijskog sektora) SAD (%, krajem godine): 2008 g. – 11,1; 2009 g. – 17,7; 2010 g. – 18,8; 2011 g.- 12,5; 2012 g. – 13,8; 2013 g. (sredinom godine) – 13,9.

Učešće Federalnog sistema rezervi među vlasnicima trezorskih hartija od vrednosti   (%, krajem godine): 2008 g. – 7,8; 2009 g. – 10,3; 2010 g. – 11,1; 2011 g. – 16,2; 2012 g. – 14,7; 2013 g. (sredinom godine) – 16,6.

Učešće  finansijskih organizacija  SAD, osim  Federalnog sistema rezervi (%, krajem godine): 2008 g. – 28,2; 2009 g. – 23,6; 2010 g. – 21,5; 2011g. – 22,5; 2012 g. – 22,6; 2013 g. (sredinom godine) – 21,6%. Tu spadaju različiti investicioni fondovi (kao prvi  – fondovi za uzajamnu pomoć), privatni penzioni i socijalni fondovi, depozitno-kreditne organizacije (banke), osiguravajuće kompanije i t.d.

Domaći vlasnici hartija od vrednosti Trezora SAD

U popularnoj literaturi i publicistici obično se prikazuje unekoliko pojednostavljena shema državnih dugovanja SAD. Govori se da je, kaže se, glavni vlasnik trezorskih hartija od vrednosti Federalni sistem rezervi SAD. Kao, dvanaest Banaka za savezne rezerve  (među kojima je najjača BSR Njujorka)  odmah, još pre štampanja, otkupljuju sve emisije tih hartija. Međutim, mi vidimo da je još na samom početku finansijske krize to bilo vrlo skromno. Krajem 2008.   FSR (FED) je po bilansu posedovao 484,5 milijardi $, ili približno 8%  ukupne količine tih  hartija. Sredinom 2013.godine FSR je već posedovao 2.159,5 milijardi $ ili 16,6%. Treba da konstatujemo da se u istoriji SAD već dešavalo da je učešće FSR u posedovanju trezorskih hartija  od vrednosti bilo i veće. Na primer, sredinom 1970.godina ono se pelo do 23% (u apsolutnom izrazu – 75 milijardi dolara). Ako se sadašnje tendencije ne budu menjale, pretpostavljaju stručnjaci, krajem 2014.godine učešće FSR u posedovanju trezorskih hartija  od vrednosti  može da dođe do 20%.

U priličnoj meri tome  doprinose programi takozvanih smanjenja po količini. Međutim, ne treba gubiti iz vida  da su ti programi usmereni pre svega  ne na kupovinu trezorskih hartija od vrednosti, koje spadaju u red visokokvalitetnih finansijskih instrumenata, već kako bi se na finansijskom tržištu  SAD  stekle bezvredne obveznice .

Drugačije rečeno: uloga FSR u obezbeđivanju državnih dugova se svodi ne samo i ne toliko na direktnu kupovinu trezorskih hartija od vrednosti, koliko na stvaranje uslova za takve kupovine drugim segmentima američke ekonomije. FSR obezbeđuje zamenu u knjigovodstvu banaka i drugih finansijskih i nefinansijskih organizacija bezvrednih hartija od vrednosti trezorskim hartijama od vrednosti.  FSR u stvari vrši operaciju spašavanja sa dvostrukom namenom: prvo – spašavaju se banke i druge privatne organizacije koje sve do sada ne mogu da se povrate od finansijske krize, i drugo – spašava se vlada. Ne znamo da li je ta spasilačka operacija nenamerna, ili nju vrlo strogo reguliše FSR. Ali  mislim da se tu radi o vrlo kontrolisanom procesu. Najpre, otkup bezvrednih obligacija se vrši preko razmene: banka se obavezuje da za isporučene obligacije stekne trezorske hartije od vrednosti. Uostalom, i druge aktivne operacije FSR takođe mogu da budu „povezane“. Na primer, Banka saveznih rezervi  daje kredit privatnoj američkoj banci  u zamenu za obavezu ove druge da uzme određeni broj trezorskih hartija od vrednosti. Bez objašnjenja ove vrste je teško poverovati da bi banke, investicioni fondovi, osiguravajuće kompanije i ostale finansijske i nefinansijske organizacije SAD dobrovoljno kupovale te hartije – bez obzira što su pouzdane, ali  sa simboličnom  kamatom. Tim pre što, ako se uzme u obzir obezvređivanje  dolara, kamata u stvari postaje negativna. Stvar je u tome, da sve finansijske i nefinansijske kompanije  osim poreza treba vladi da plaćaju i dažbinu u obliku „dobrovoljno-prinudne“ kupovine  trezorskih obveznica. Eksperti priznaju da FSR direktno ili indirektno obezbeđuje sticanje 35 – 40% svih hartija od vrednosti američkog Trezora, a u okviru SAD (bez inostranih kupaca) – i 70 – 80%.

Prema zvaničnim podacima Ministarstva finansija SAD, krajem 1.tromesečja 2013.godine, u rukama svih kategorija američkih vlasnika se nalazilo ukupno 11.047,4 milijardi dolara tržišnih i netržišnih dugova vlade SAD.  Američki vlasnici su u tom trenutku posedovali 6.362,6 milijardi dolara od ukupne količine tržišnih dugova (trezorskih hartija od vrednosti). Među njima su (u milijardama $): FSR – 1.972,0; depozitno-kreditne  organizacije (banke) – 341,4; privatni  penzioni  fondovi – 457,7; penzioni fondovi saveznih država i lokalnih vlasti   – 229,0; fondovi za uzajamnu pomoć – 946,4; osiguravajuće kompanije – 263,3; vlade saveznih država i opštinske vlasti – 474,5; ostali vlasnici – 1.678,2. Ova poslednja grupa je vrlo šarena, u njoj su kompanije i organizacije nefinansijskog sektora ekonomije (korporacije, mali i srednji biznis), fizička lica, drugi oblici fondova (među njima personalni trustovski fondovi banaka), brokera i dilera, ostali oblici investitora.

Da skrenemo pažnju i na skromnu ulogu banaka  među američkim  vlasnicima tržišnog duga: u njihovim rukama u SAD-u je svega nešto malo više od 5% svih trezorskih papira od vrednosti. A još sredinom 2008.godine, kada se u Americi finansijska kriza tek  zalaufavala, na bilansima američkih banaka je bilo  još manje – oko 100 milijardi dolara. Danas se ta cifra povećala preko 3 puta. Ima stručnjaka koji smatraju da takvo povećanje predstavlja „oduživanje “  banaka za one ogromne novčane  iznose (ukupno približno 2 biliona dolara) koje je vlada u toku finansijske krize potrošila  na spašavanje bankarskog sistema SAD.

Strani nosioci američkog duga

Poslednjih godina se procenat neameričkih nosioca američkih   hartija od vrednosti   koleba   oko cifre od 50%. Ubedljivo najveći deo  državnih dugova SAD kod nerezidenata  čine papiri koje postoje u bilansima centralnih banaka i ministarstvima finansija drugih zemalja. To su takozvani zvanični nosioci  tržišnog duga vlade SAD. Učešće zvaničnih nosilaca među svim stranim nosiocima državnog duga  SAD je 2008.godine iznosilo  74,6%, a sredinom ove godine – 71,6%. Može da se zaključi da   strani privatni investitori   nisu baš posebno rado ulagali novac u američke državne papire od vrednosti, jer oni imaju izuzetno malu dohodovnu snagu.

Tabela – Glavne  zemlje – nosioci američkih državnih papira od vrednosti (u milijardama $, krajem jula određene godine)

Primedbe uz Tabelu:

U rubrici  „Zemlje – izvoznice nafte“ dat je ukupan iznos zaduženosti SAD po bilansu sledećih zemalja: Ekvador, Venecuela, Indonezija, Bahrein, Iran, Irak, Kuvajt, Oman, Katar, Saudijska Arabija, Ujedinjeni Arapski Emirati, Alžir, Gabon, Libija i Nigerija.

Rubrika „Bankarski centri Karibskog bazena“  se odnosi na jurisdikciju  Bahamskih ostrva, Bermuda, Kajmanskih ostrva, Holandskih Antila, Paname i Britanskih Devičanskih ostrva.

Iz navedene tabele proizilazi:

1. Glavni nosioci državnih vrednosnih papira SAD izvan SAD su Kina i Japan. Od ukupne količine vrednosnih  papira koji su u posedu stranih nosilaca, a koja je krajem jula ove godine iznosila 5.590,1 milijardi $, na Kinu i Japan otpada 2.412,7 milijardi $, tj. 43,2%. Godinu dana   ranije navedeni pokazatelj je iznosio 42,4%.

2. Ukupan obim kineskih investicija u američke državne vrednosne papire se u periodu 2011– 2013. nije značajno promenio. Međutim, za Japan se to ne može reći, jer se u istom periodu obim investicija u vrednosne papire SAD  u Japanu povećao skoro za 1,3 puta.

3. U istom periodu je svoje investicije jako povećala većina zemalja koja je nabrojana u Tabeli. Najviše  su porasle rezerve američkih papira u sledećim zemljama: Norveškoj, Irskoj, Meksiku, Švajcarskoj,   Indiji, Belgiji. Tako je Norveška svoje rezerve u američkim vrednosnim papirima povećala 2,8 puta, Irska 2,2 puta, Meksiko 2,0 puta, Belgija 1,9 puta, Švajcarska –  1,5 puta.

4. Samo su dve zemlje iz navedenog spiska u periodu 2011 – 2013. god. smanjile svoje investicije u američke državne papire od vrednosti – Nemačka (za 11,8%)i Rusija (za 13,2%).  Ako se sredinom 2011.godine Rusija nalazila na 6.mestu među inostranim nosiocima vrednosnih papira SAD, sredinom 2012.godine je bila na 8. mestu, a sredinom 2013. – već na 11.mestu. Drugim rečima, Rusija konsekventno smanjuje svoje kreditiranje vlade Sjedinjenih Država.

Strani  nosioci  vrednosnih papira SAD

O Kini kao najvećem stranom kreditoru američke vlade je već dovoljno rečeno. Ogromne rezerve Narodne republike Kine  u obliku U.S. treasury securities predstavljaju i slabu, i jaku stranu Kine, istovremeno. Jaku zato što su te hartije adut Pekinga pri razgovorima sa Vašingtonom po najrazličitijim pitanjima – trgovinskim, finansijskim, političkim vojnim. Pretnja da dolar i budžetsko-finansijski sistem SAD mogu da se sruše time što će se naglo smanjiti  rezerve američkih državnih hartija od vrednosti pri pregovorima sa američkim partnerom predstavljaju ubedljiv adut Pekinga. Slabost Pekinga se ogleda u tome što ukoliko do rušenja dolara i kraha budžetsko-finansijskog sistema dođe iz nekih drugih razloga, koji sa Pekingom nemaju veze, Kina će pretrpeti ogromne gubitke. Tako ogromni portfelj američkih državnih obveznica Kini omogućuje da pobeđuje na taktičkom polju, ali joj istovremeno preti strateškim porazom.

Što se tiče Japana – on mnogo poslušnije prati naloge Vašingtona, koji pozivaju Japance  da povećavaju rezerve američkih obveznica

Treći krupan investitor u državne hartije SAD su ofšor-zone Karibskog bazena: Bahamska ostrva, Bermudska, Kajmanska, Holandski Antili, Panama i Britanska Devičanska ostrva. Oni su za tri godine portfelj američkih državnih vrednosnih hartija povećali za skoro 1,5  put. Posle Obaminog dolaska u Belu kuću Vašington je objavio početak „krstaškog pohoda“ na ofšorove, zbog kojih, kako procenjuju eksperti, američki budžet   godišnje gubi  do 100 milijardi dolara. Međutim, pri tom „poreska zavetrina“ Karibskog bazena državnoj kasi SAD omogućuje finansijsku podršku, skoro tri puta veću od tog „gubitka“. Očigledno je da sticanje obveznica ukupne vrednosti od skoro 300 milijardi dolara može da se razmatra kao američki „reket“ za njenu brigu o „poreskom raju“ uz samu Ameriku.

Pozicija grupe zemalja-izvoznica nafte kao nosilaca američkih državnih vrednosnih papira je u periodu 2011. – 2013.  ostala  skoro nepromenjena.

Krupni nosioci američkih državnih obveznica su i mnoge zemlje
Zapadne Evrope. Švajcarska, Belgija, Velika Britanija, Luksemburg, Irska, Norveška, Nemačka zajedno su krajem jula ove godine posedovale američke hartije od vrednosti u iznosu od 898,4 milijardi dolara. Ako im se dodaju Francuska, Švedska, Holandija, Italija, Španija, koje nisu ušle u Tabelu, dobiće se cifra od 1.058,8 milijardi $. Velika ulaganja evropskih zemalja u obveznice državne kase SAD izgledaju prilično čudno ako se prisetimo jake dužničke krize u Evropskoj uniji.  Među zemljama koje su pobrojane dosta je njih koje su same ogrezle u dugove, i to prema nerezidentima – prema inostranstvu. Početkom 2012.godine spoljni dugovi pojedinih evropskih zemalja su iznosili (u bilionima dolara, u zagradama je dat relativni nivo u % u odnosu na BDP određene zemlje):

Velika Britanija – 9,84 (416); Francuska – 5,63 (188); Nemačka – 5,62 (159); Holandija – 3,73 (470); Italija – 2,68 (101); Španija – 2,57 (165); Irska – 2,36 (1308); Luksemburg – 2,15 (4605); Belgija – 1,40 (267); Švajcarska – 1,35 (271).

Švajcarska, Belgija, Velika Britanija, Luksemburg, Irska – svaka  od njih  poseduje američke državne obveznice u iznosu preko 100 milijardi dolara, i kod svake od njih državna zaduženost mnogo puta premašuje BDP.  (Ako se tako posmatra, onda je u Grčkoj, kojom ne prestaju da ispiraju usta, nivo spoljnog duga vrlo umeren – 167% BDP-a). I to se ne čini iz zahvalnosti Americi. To je jedan od glavnih pokazatelja koji svedoči o zavisnosti Evrope od Sjedinjenih Američkih Država. Šta više, više zemalja Evrope nije jednostavno obveznik plaćanja danka Americi, već su te zemlje   i haračlije za uzimanje danka za Ameriku od drugih zemalja.  Tako, na primer, sićušni Luksemburg je stekao američke državne obveznice u ukupnom iznosu od skoro 150 milijardi dolara, bez obzira što mu je BDP ispod 47 milijardi $. Luksemburg je tipičan „haračlija“! On pozajmljuje  od drugih zemalja  ogromne količine novca – njegov spoljni dug je veći od njegovog BDP-a 46 puta! Takođe – Velika Britanija. Ona je dugo predstavljala  glavnog investitora u državne hartije od vrednosti SAD, ali su u poslednje 2 godine na prva mesta izbili Švajcarska i Belgija.

Među velikim nosiocima hartija od vrednosti SAD su i zemlje BRIKS–a (Brazil, Rusija, Indija, Kina, Južna Afrika). Krajem jula 2013. u svojim rezervama one su imale ukupno  1.738,2 milijardi dolara u SAD obveznicama. To je 31% svih državnih vrednosnih papira SAD, koji se u tom trenutku nalazio kod nerezidenata. Najveći nosilac je bila Kina, kod koje se od ukupne količine svih vrednosnih papira  koje su posedovale zemlje BRIKS-a nalazilo skoro ¾ njih. U periodu 2011. – 2013. sve zemlje BRIKS-a, osim Rusije, su povećavale svoje rezerve američkih obveznica.

Bilo je perioda kada je Rusija u svojim međunarodnim rezervama posedovala skroman paket američkih obveznica. Još krajem 2007.godine vrednost tog paketa nije premašivala 32,7 milijardi dolara. Međutim, do kraja 2008.godine njihova vrednost je povećana na 116 milijardi dolara, odnosno  3,5 puta. Zatim su do sredine 2012.godine rezerve američkih obveznica u Rusiji postepeno povećavane, i iznosile su nešto iznad 150 milijardi dolara, ali su poslednje godine počele da se smanjuju (do 131,6 milijardi dolara, odnosno za 24,6 milijardi dolara). Primer koji vredi slediti! Smanjenje rezervi američkih obveznica je u poslednjoj godini primećeno i na Tajvanu, u Švajcarskoj, Nemačkoj, Hongkongu, Singapuru, u grupi zemalja-izvoznica nafte, ali u svima njima je ta cifra bila bitno manja, nego kod RF…

Z a k lj u č a k

U oktobru 2013.godine su SAD, boreći se sa jakom krizom budžeta, ponovo lepo pokazale da se  može    živeti i  u uslovima stalnog zaduživanja u inostranstvu i stalnog povećavanja sopstvenog državnog duga prema drugim zemljama. Ogromna  državna zaduženost SAD za stabilnost svetske ekonomije predstavlja veliku pretnju. Na žalost, Peking, Tokio, London su faktički postali taoci tog modela kreditiranja vlade SAD. U prvoj polovini oktobra lideri Kine,  Japana, Indije i niza drugih zemalja su se pozivom obratili predsedniku SAD-a i Kongresu te zemlje da  što pre donesu rešenje o podizanju plafona  državne zaduženosti SAD-a, odnosno – same su zamolile   Vašington da time što će nastaviti da kupuju njegove državne obveznice  ostanu njegovi taoci.

Izvor: Fond Strateške kulture