Кинеско-америчка (за сада само политичка) усијања око Тајвана, поводом провокативне посете Ненси Пелоси овој острвској држави, подигла су, додатно и опасно, температуру у ионако ужареној атмосфери на Старом континенту. И изазвала готово паничан страх, с епицентром у Немачкој, од новог бурета барута. Очигледно с разлогом: ниједна европска земља није толико економски снажно, готово егзистенцијално и судбински, везана за Кину. Половина укупног европског извоза у ову земљу (48,5 одсто) иде из Немачке. Четири пута више него из Француске која, иначе, заузима друго место на кинеској листи европских трговинских партнера.
Немачка је, наиме, правовремено ускочила у кинески воз муњевитог развоја. И највише профитирала. Посебно њено срце економске моћи: аутомобилска индустрија. Фолксваген данас, с фабриком у близини Шангаја, продаје у Кини четрдесет одсто произведених аутомобила. Дајмлер је 2019. тамо продао 700.000 мерцедеса. Двоструко више него у САД, до тада највећем и најуноснијем тржишту луксузних лимузина. Тако се склопила магична немачка формула успеха: јефтини руски енергенти, огромно кинеско тржиште, глобализација и јака домаћа индустрија. Модел који је деценијама обезбеђивао конкурентност најснажнијој привреди Старог континента, просперитет и благостање.
Сада је све то, наједном, доведено у питање. Рат у Украјини је, уз вирусну пандемију, по оцени познатог економисте Габријела Фелдермајра, означио дефинитивно крај „величанствених тридесет година глобализације“.
У овом хаотичном часу једино је сигурно и извесно: из драматичних, тектонских потреса и промена, које се управо збивају, с неизвесним исходима и непредвидивим последицама, и по процени немачких геополитичких експерата, јасно је да на планетарној равни настаје нов однос политичких снага. И, што их посебно плаши, настанак нових економских блокова, што би, упозоравају, могло бити фатално управо за профитере глобализације као што је Немачка. На једној страни би, у тим проценама и пројекцијама, могли да се нађу ЕУ и САД, а на другој Кина, Русија и Индија.
Споменута немачка формула успеха, која је привреду ове земље лансирала у сам светски врх, и учинила шампионом извоза, „произвела“ је две опречне чињенице: 1. огроман трговински суфицит (Немачка неупоредиво више извози него што увози, на штету њених партнера) и 2. екстремну зависност од Русије и Кине. И констатацију да се, ургентно, треба ослободити те опасне зависности.
То је, међутим, лакше рећи и политички прокламовати, него реализовати без драматичних последица. Институт за светску економију из Кила направио је недавно компјутерску симулацију и закључио: кад би ЕУ напустила међународни ланац испоруке и обуставила (немогућа мисија) увоз из Кине, чланице европске фамилије би то годишње коштало стотине милијарди евра. Ако би се ЕУ, једнострано и хазардерски, упустила у такве протекционистичке резове, њен бруто производ би сваке године био мањи, према референтној вредности из 2019, за (око) 580 милијарди евра. С неизбежним контрамерама партнера, губитак би нарастао на (астрономских) 870 милијарди. Ситуација је и без тога већ драматична. ЕУ прети рецесија. Немачка привреда стагнира. Привредни раст је током пролећа замро. Инфлација деценијама није била тако (експлозивно) висока. Извештај Бундесбанке за јули суморнији је од процена у јуну.
Шта ће на крају бити, и с колико лошом и тешком ситуацијом ће се успаничени Немци тек суочити, нико поуздано не може рећи. Одговор на то питање, каже главни економиста Комерцбанке Јерг Кремер, налази се „у рукама господара Кремља“ Владимира Путина. Ако заврне славине гаса, неминовно следи „дубока и дугорочна рецесија“. Шеф највећег хемијског концерна на свету, немачког БАСФ-а Мартин Брудермилер, одговарајући на питање новинара „Франкфуртер алгемајне цајтунга“ – да ли Немачка увозом руске нафте и гаса „финансира Путинов рат“ – узвратио је реско: испоруке руског гаса су до сада биле основ конкурентности наше индустрије, заустављање тог увоза разорило би наше благостање, такво снабдевање енергентима главни је елемент економске моћи Немачке.
Модел који је Немачкој деценијама обезбеђивао економски просперитет а њеним грађанима благостање, доживљава крах. Удео у томе има, неспорно, и садашња владајућа гарнитура у Берлину. „Семафор коалиција“, састављена од три странке различитих политичких и идеолошких опредељења – социјалдемократе, либерали и зелени – није имала снаге и храбрости да се, у русофобији која је због рата у Украјини прерасла у хистерију, избори за сопствене националне, посебно економске, интересе.
По вашингтонском диктату беспоговорне солидарности, у формално необјављеном рату Запада с Русијом „до последњег (несрећног) Украјинца“, Немачка је принела заиста највећу жртву: канцелар Олаф Шолц се одрекао нове „источне политике“, за коју је у изборној арени добијао аплаузе, либерали и зелени својих „светиња“. Прво ригорозне штедње: прихватили су, макар уз шкргут зуба, енормне, ванредне издатке, сто милијарди евра за наоружање. Ови други, еколози, своје зелене агенде: окрећући се проскрибованом угљу и нуклеаркама…
Економски (али и политички) гледано највећа жртва, у енергетској ситуацији, која је била драматична и пре рата у Украјини, било је дизање руку од тек завршеног „Северног тока 2“ који је требало да обезбеди милијарде кубика јефтиног руског гаса егзистенцијално потребног индустрији и домаћинствима. Сада се ишчекује с готово паничним страхом свака кап кроз преостали (старији) „Северни ток 1“.
Лидери који су се залагали, и изборили, улажући енормне дипломатске напоре и енергију, за изградњу и опстанак „северних токова“, који су, дном Балтичког мора, заобилазећи друге, директно повезивали руско и немачко тле, сада су на политичком и медијском распећу. Од Герхарда Шредера, у чије време је и потписан споразум (непосредан договор с Владимиром Путином) о изградњи „Северног тока 1“, до Ангеле Меркел, која је „мушки“ одолевала притисцима и претњама из Вашингтона у драматичној завршници „Северног тока 2“.
Бивша канцеларка је успела да, приликом опроштајне посете Белој кући, наговори председника Бајдена да не „пусти у оптицај“, у Конгресу већ изгласане санкције које би запечатиле судбину великог енергетског пројекта. Узалуд. Оно што америчкој администрацији није успело, а против немачких енергетских споразума с Русима биле су све гарнитуре, од Буша Млађег, Барака Обаме, Доналда Трампа до Бајдена, урадио је њен наследник. Социјалдемократа Олаф Шолц, чија странка је, иначе, уложила највећи политички капитал у велики енергетски подухват, што је немачку привреду учинио тако моћном и конјунктурном. Сам је „зачепио“ славине „Северног тока 2“, а сада, на сав глас, запомаже: Путин нас уцењује непредвидивим испорукама гаса.
Герхард Шредер доживљава право политичко и медијско распеће. Одавно је проглашен „Путиновим човеком“, због пријатељства, не само политичког, с руским председником још из времена када је био на канцеларском трону. Славили су заједнички рођендане. Памте се идиличне слике из снегом завејане Москве, с канцеларом и једном од његових бројних супруга (садашња му је четврта или пета) у санкама, с брачним (тада још) паром Путин.
Главни Шредеров грех, којим се сада процењује и „валоризује“ цела његова политичка, посебно канцеларска каријера: одмах по силаску с власти прихватио је уносно место у руководству руске нафтне компаније „Росњефт“. Било је планирано да почетком лета буде први странац на једној од челних позиција гиганта „Газпром“. Спречио га је у томе рат у Украјини. Протерују га из чланства у управи спортских друштава, прете му одузимањем почасних звања, укидањем повластица и привилегија које, по закону, има као бивши канцелар. Покренут је поступак да га бришу из чланства Социјалдемократске партије, на чијем челу се једно време налазио. Ретки су они који подсећају на чињеницу која му је добрим делом помогла да уђе у други канцеларски мандат: одбио је да се сврста под ратни барјак Џорџа Буша Млађег у Ирачком рату и грађани су наградили његову храброст. Ми Герхарда Шредера памтимо, међутим, као агресора: Немачка је, под његовим вођством, учествовала у НАТО бомбардовању Савезне Републике Југославије 1999. године.
У току је, иначе, растакање политичке оставштине некад веома популарне Ангеле Меркел и критичко преиспитивање њене дуге, шеснаестогодишње владавине. Из данашње визуре и атмосфере створене поводом рата у Украјини, њена спољна политика се, у главним ставкама, наједном оцењује као промашена и погрешна: довела је, ето, земљу у потпуну, и опасну, зависност од Русије и Кине. Ослобађање од те зависности – императив садашње власти у Берлину – делује у овом часу као (готово) немогућа мисија и за оне који верују у виталност, и прилагодљивост, немачке привреде. Тешко је, наиме, наћи нови модел који би заменио ону чаробну формулу немачког успеха: јефтини руски енергенти и незајаживо кинеско тржиште. У свету у којем више нема, и неће бити, јефтиног гаса, у којем већ бесни нови хладни рат и прети фронтални судар, с неизбежно фаталним последицама, између Сједињених Америчких Држава и Кине (до чега, ипак, верујемо овога пута неће доћи!), кључних немачких (пре свега економских) партнера Берлина, шансе за стварање новог немачког привредног чуда су заиста мале.
Оставите коментар на Крах немачке чаробне формуле
Copyright © Цеопом Истина 2013-2024. Сва права задржана.