Kategorija: Ekonomija / Objavljeno: 14/09/2015, 07:43

časlav kuzmanovicZvanično, MMF je stigao u Srbiju radi druge revizije stend–baj aranžmana koji, ako bude poštovan od strane Srbije, istoj omogućava potencijalno dodatno zaduženje od 1,2 milijarde dolara. Ako Srbiji taj novac ne bude potreban, on će je ipak čekati iz predostrožnosti. Predostrožnosti prema čemu? Prema moćima Srbije da ispuni zahteve i ciljeve tog istog MMF–a i društva za koje on radi.

U najavi dolaska pobrojani su sledeći razlozi: uvid u stanje javnih finansija; provera mogućnosti povećanja plata i penzija; i analiza kako se sprovodi dogovor o reorganizaciji javnih preduzeća — a pre svega Elektroprivrede Srbije, Železnice Srbije i „Srbijagasa“.

Prema klasifikaciji same NBS, finansijski sektor se sastoji iz bankarskog sektora i ostalih finansijskih institucija. Bankarski sektor se sastoji od državnih banaka, privatnih domaćih banaka i stranih banaka. Ostale finansijske institucije su: sektor osiguranja, sektor penzijskih fondova i sektor lizinga. (Strategija, str. 31.)

Kako je Strategija za rešavanje problematičnih kredita trenutno u žiži stručne i šire javnosti, to će analiza iste biti predmet ovog članka.

DA LI JE BANKARSKI SEKTOR U KRIZI?

MMF je svojim dosadašnjim istraživanjima dokazao da je bankarsku krizu moguće prepoznati po sledeća četiri elementa: (1) učešće loše aktive u ukupnoj aktivi bankarskog sektora prelazi 10%; (2) troškovi spasavanja banaka iznose najmanje 2% bruto društvenog proizvoda; (3) problemi u bankarskom sektoru dovode do gašenja pojedinačnih banaka a u krajnjem slučaju do nacionalizacije banaka, i (4) mere sanacije uključuju zamrzavanje depozita.

Prva dva elementa su u Srbiji već prisutna. Treći je ispunjen delimično gašenjem Agrobanke, Union banke … a o nacionalizaciji se ne sme ni razmišljati. Videli smo kako je nedavno prošla Grčka. Četvrti elemenat će se ispuniti sam od sebe kada strane banke vrate dugove maticama.

Za sada, javnost se umiruje skoro svakodnevnim izjavama da su banke likvidne i visoko kapitalizovane. Šta to znači (i ne znači) nije ni bitno, sve dok građanin može svoj novac da podigne sa šaltera. Visina sekundarnih izvora likvidnosti (npr. pozajmice banaka od svojih matica, međubankarskog tržišta i NBS) pokazuju stvarno stanje likvidnosti neke banke. Ako je srpska politička i monetarna vlast predostrožna, ne bi bilo na odmet da se građani povedu za njima.

Teorija bankarskih kriza naglašava da prepoznavanje pogoršanja kvaliteta ukupne aktive (imovine) bankarskog sektora uvek otežava nedostatak odgovarajućih direktnih tržišnih pokazatelja vrednosti imovine banaka i njihovu utrživost (brzinu prodaje za novac). Posebno nekretnina koje su date u hipotekarnu zalogu. Zbog toga se ključni deo Strategije odnosi na ovu problematiku.

Nadalje, lista uzroka bankarskih kriza nije duga. Snažan rast kreditne aktivnosti, porast udela spoljnog duga u bruto domaćem proizvodu, promene realnih kamatnih stopa i deregulacija politike kamatnih stopa koje važe za dužnike banaka čine bankarsku krizu neizbežnom. Srbija je školski primer kako se sve ovo zlo može istovremeno prihvatiti.

Deregulacija u finansijskom sektoru uz istovremeno neobavljanje svoga posla od strane NBS, doprineli su da i banke dosole u stvaranju bankarske krize. Strategija je u bankarskom sektoru Srbije identifikovala skoro sve moguće uzroke bankarske krize. To su: nepostojanje ili neuvažavanje kreditnih politika; neprimereni sistem osiguranja prakse sa internim politikama i bankarskim zakonima; neprimeren nadzor i kontrola zaposlenih ili ključnih sektora; odlučivanje u kojima dominira jedna osoba (direktor, predsednik uprave ili glavni deoničar); nepostojanje ili nepridržavanje politika upravljanja aktivom. Teorija poznaje još i zloupotrebu položaja, ali je pisci Strategije nisu zapazili.

Mišljenja smo da je sadašnja kriza bankarskog sektora davno isplanirana i nametnuta Srbiji. I to pre uvođenja sankcija, bombardovanja, klasične i „tihe“ okupacije i uništenja velikih domaćih banaka. Sve ove mere zajedno su doprinele da vlast prihvati „potrošački model razvoja“. Da se posle oskudice zadužujemo kod stranih banaka i kupujemo stranu robu.

Prekasno se vlast dosetila da treba i mi nešto da proizvodimo i izvozimo. Kada se dosetila, usvojila je model rasta putem industrijalizacije i izvoza. Ali su problemi iz doba bankarskog bezvlašća ostali. Ogroman deo nenaplativih kredita je stariji od jedne, dve, pa i više godina. Oni prouzrokuju smanjenje kreditne aktivnosti i uspešno sprečavaju novi model razvoja da zaživi u praksi.

Aleksandar-Vucic-MMF-2-620x350

KOLIKO NAM JE REČENO?

Visok i rastući nivo problematičnih kredita predstavlja izvor sistemskog rizika u Republici Srbiji, priznaju stratezi već u svojoj prvoj rečenici.

NBS definiše sistemski rizik kao „rizik od poremećaja u pružanju finasijskih usluga (1) koji je izazvan problemom u celom finansijskom sistemu ili pojedinoj komponenti i (2) koji ima potencijal da ostavi ozbiljne negativne posledice na realni sektor.“

Praktično, nenaplativi krediti sužavaju kanale kreditne ponude i karcinom su bankarskog sektora. Nadležne institucije se Strategijom obavezuju da učine sve kako bi se stvorili uslovi za razvoj tržišta problematičnih kredita. Ostale mere, pobrojane kao zasebne i važne, u stvari su preduslovi pomenutog prioriteta.

Zanimljivo je da sektor privrednih društava u privatnom vlasništvu određuje nivo celokupnih problematičnih kredita, u pogledu obima i relativnog učešća u ukupnim kreditima . Udeo ovog sektora u ukupnim problematičnim kreditima aprila 2015. iznosio je 52,5% ili 232,2 milijarde dinara. Očigledno je da se ne može brzo postati svoj gazda sa tuđim novcem. Problematični krediti lica u stečaju čine 20% ukupnih problematičnih kredita. Učešće problematičnih kredita sektora javnih preduzeća u ukupnim problematičnim kreditima iznosi 6,1% tj. 27 milijardi dinara. Bez obzira na ove činjenice, kroz Strategiju se nameće utisak da su javna preduzeća veliki problem.

Dominacija stranih banaka na bankarskom tržištu Srbije (75% učešća u kapitalu) za posledicu ima visok nivo „evroizacije“ kredita (oko 70%). Ako se tome doda i „švajcarizacija“ kredita, eto jakog uzroka izloženosti dužnika valutnom riziku tj. povećanju problematičnih kredita.

Kada se govori o sporom rešavanju problematičnih kredita, treba otvoreno reći da banke u postojećim uslovima nisu zainteresovane da ih se oslobode. Videćemo kasnije i zbog čega. Bez obzira na ovu opštepoznatu činjenicu, stratezi pišu da „sporo rešavanje problematičnih kredita može takođe biti pripisano nerazvijenom tržištu problematičnih kredita“. Može da bude, ali ne mora da znači — rekli bi naši seljaci na ovo.

Kontinuirano razduživanje zavisnih društava stranih banaka, s obzirom na svoju dominantnu poziciju, moglo bi da predstavlja rizik — ispravno konstatuju stratezi. Takva politika stranih banaka uz nespornu dominantnost praktično određuje Srbiji koji i koliki sistem stimulacija mora primeniti da bi ih odobrovoljila da učestvuju u smanjenju problematičnih kredita.

U aprilu 2015. godine, NBS je izradila i dostavila bankama detaljnu anketu, kako bi prikupila bitne informacije o razlozima za akumuliranje problematičnih kredita kao i o merama koje su banke spremne da preduzmu u slučaju da problematični krediti ozbiljno ugroze likvidnost ili kapital banke. Odgovori banaka se još uvek analiziraju… i analiziraju … i analiziraju…

Zanimljiva je reakcija Republičkog sekretarijata za javne politike samo dan nakon dobijanja Strategije sa Obrazloženjem od strane Ministarstva finansija tj. od 5. avgusta 2015. — kako bi dao svoje Mišljenje:

„Republički sekretarijat za javne politike ukazuje da je predlagač propustio da prikaže i analizira efekte predloženih mera na budžet Republike Srbije. Istovremeno, nema informacija o rezultatima sprovedenih konsultacija (ankete) sa zainteresovanim subjektima, uz navođenje stavova koje su konsultovane grupe iznosile u odnosu na razmatrane alternativne mere, kao i razloga iz kojih su usvojeni, odnosno odbačeni njihovi stavovi.“

Sekretarijat poziva predlagača da unapredi Nacrt Strategije u vezi sa iznetim Mišljenjem.

Za sada možemo zaključiti da, pored memoranduma i aranžmana, postoje i tajne.

ZAŠTO NAS VLAST I BANKE LAŽU?

Posebna dijagnostička ispitivanja banaka su jedan od ključnih zahteva MMF. Zašto? Zato što banke imaju jake motive da lažno prikazuju svoje finansijsko stanje, pogotovu ako je ono nezavidno. Da ne bi otpisivale ili prodavale dugove. Stepen problematičnosti kredita određuje iznos kapitala koji mora biti rezervisan ( ne donosi kamatu) i koliko kapitala mora biti knjigovodstveno otpisano (ispravka vrednosti).

Zbog nedostatka kapitala usled otpisa, može se pojaviti potreba dokapitalizacije banke ili njeno zatvaranje. Dokapitalizacija nije realna. Većini banaka u EU takođe nedostaje kapitala. Likvidacija banaka može se odložiti oslobađanjem rezervisanih sredstava, a to je moguće ako se problematični krediti otpišu ili prodaju fondovima.

Na stavke rezervisanja i otpisa utiče i kvalitet sredstava za obezbeđenje kredita i realna procena njegove vrednosti. Otuda i potezanje knjigovodstvenog Standarda br. 39.

Vucic-i-tabaković

Sa druge strane, vlast u Srbiji ima svoje razloge za ulepšavanje stanja u bankarskom sektoru. Što bi rekao premijer, radi mira i stabilnosti. I da se ne otkriju tragovi novca po „političkoj liniji“.

Još u martu 2014. NBS je izradila plan kako da profesionalno reši problematične kredite. Da je on sproveden, bankarski sektor ne bi mogao da prikaže profit od 11,24 milijardi dinara već gubitak od 16,14 milijardi dinara.

Isteklo je vreme samozavaravanja i MMF je preuzeo stvar u svoje ruke. MMF i NBS pritiskaju (zapadnoevropske) banke da uđu u ždrelo (američkih) fondova kao najvećih finansijskih grabljivica. Doći će do realnog stanja kapitala banaka i banke će biti naterane da to stanje javno objavljuju. Panika koja nastaje nakon toga dokrajčiće banku koja neće da „sarađuje“ sa kupcima dugova.

POSTOJEĆA PRAVA DUŽNIKA KAO GLAVNA SMETNJA

Posmatrajući ekonomski sistem kao celinu, „nivo problematičnih kredita ukazuje na probleme s kojima se suočava privreda jedne zemlje i njen realni sektor koji nije u stanju da otplati dug“ — napisali su opravdano naši stratezi u Strategiji za rešavanje problematičnih kredita. Zatim sledi usiljena konstrukcija — „ali može biti i znak lošeg regulatornog i pravosudnog okvira“. Može biti, ali ne mora da znači — opet bi na ovo rekli naši seljaci.

Mada je Strategija istakla pet prioriteta, predložena izmena zakona i propisa pokazuje da se radi samo o jednom prioritetu: stvoriti tržište problematičnih kredita. Usput počistiti državna preduzeća u Srbiji, pre svega ona u restrukturiranju, odnosno stečaju.

Izmena pravosudnog okvira vidi se u izbacivanju iz igre osnovnih sudova i sudskih procenitelja. Da bi stvar sa tržištem dugova išla glatko, osnovne sudove, koji su sada nadležni za predmete izvršenja hipoteke, zameniće privredni sudovi. Osnovnim sudovima se zamera i to što su im aukcijska pravila za prodaju dužnikove imovine „stroga i nisu u najboljem interesu hipotekarnog poverioca.“ Ako sud postoji zbog obe strane u sporu, valjda nije ni moguće da radi u najboljem interesu samo jedne strane.

Sudske procenitelje, koji su inače veštaci odgovarajuće struke, zameniće licencirani. Njih je lakše kontrolisati jer licenca i ne mora da se obnovi.

Suština otpora banaka, koje i sada po zakonu mogu da prodaju problematične kredite privrednih društava trećim licima, jeste u tome što neće da ih prodaju uz veliki popust (diskont). Kupac neće da ih kupi bez velikog popusta. Cenovni jaz će pokriti onaj kome prvom vatra stigne do nokata. Bankama i fondovima se ne žuri. Kamatna štoperica radi.

Institucionalni investitori Srbije, kao što su penzioni fondovi i osiguravajuća društva, već imaju dovoljno svojih problema i neće da kupuju problematične kredite. Privatnih investicionih fondova u Srbiji skoro i nema. Dakle, ostaju samo strani privatni investicioni fondovi. Njima po postojećim propisima nije dozvoljeno da učestvuju u otkupu problematičnih kredita. Ali njih će uvesti u igru Radna grupa (str. 20 Strategije, prva dva reda).

Suština Strategije je da stvori „klimu“ da se otklone pravne prepreke ulasku stranih investicionih fondova . Podzadatak je da se pripremi javnost da i imovina zaduženog stanovništva postane plen stranaca.

Biće uveden privatni stečaj (bankrot). Teoretski, cilj ličnog bankrota je da se građanin vrati u finansijski održivo stanje. Ako nisu mogla preduzeća da se vrate, kako će to uspeti pojedincu? Stratezi su predvideli i zaštitne mere za građane, ali neće biti vremena da se one primene. A i vlast je bez opozicije, pa što bi ih i primenjivala?

Ako se uporede datumi (rokovi) iz Akcionog plana NBS za izmenu propisa (31. mart 2016.) i period eventualnih izbora u Srbiji, da se zaključiti sledeće. Čim se postojeći režim nanovo ustoliči, otvoriće sve kapije stranim privatnim fondovima prema preduzećima i građanima. Sličnom logikom i dinamikom je „napredovao“ i status Kosova i Metohije.

KAKO SU PODELJENE ULOGE?

Agencija za osiguranje depozita, taj finansijski had srpske ekonomije, i dalje se posmatra kao nezamenljivi raskućitelj državne imovine, tj. akter „efikasnijeg rešavanja portfolija državnih plasmana i plasmana banaka u stečaju“. Za tu svrhu ojačaće svoje kapacitete i „razviti sopstveni strateški plan za oporavak (?) sredstava“.

Stratezi priznaju da smislenih restruktuiranja preduzeća u stečaju nije ni bilo u Srbiji. Bilo je samo razvlačenja imovine preduzeća i arčenja prikupljenog novca od strane stečajne družine. To će se unaprediti uvođenjem specijalizovanih sudija. Oni će raditi ono što je i do sada pisalo da treba raditi kako bi restrukturirani dužnik brzo izašao iz formalnog sudskog postupka i nastavio sa normalnim poslovnim aktivnostima.

Brže uspostavljanje i izvršenje hipoteke stratezi vide kao ključni uslov razvoja tržišta problematičnih kredita. Brzom upisu hipoteke je prepreka neažurni Katastar nepokretnosti. Izvršenje hipoteke je sporo (za kupca) i kod vansudskog aktiviranja hipoteke a i kod sudskog postupka izvršenja.

Vansudsko aktiviranje hipoteke ima tri glavne prepreke. Prvo, sporo se vrši zabeležba o aktiviranju hipoteke. Drugo, dužnici imaju pravo na žalbu na izvršenu zabeležbu. Treće, u slučajevima gde dužnici upišu hipoteku nižeg reda pre hipotekarne prodaje, zakon onemogućava brisanje bilo koje hipoteke nižeg reda nakon hipotekarne prodaje.

Rešenje se nameće samo po sebi. Brzo staviti zabeležbu, ukinuti pravo na žalbu i izbrisati hipoteke nižeg reda kako bi kupac duga bio stimulisan.

ekonomija-mmf

Sudski postupak izvršenja hipoteke ima ograničenje zbog opterećenosti (osnovnih) sudova i što sudije ne mogu ni uz pomoć sudskih veštaka da shvate šta im je činiti — smatraju stratezi.

Posredno, rešenje za obe varijante se vidi kroz fer procenu vrednosti imovine. Prećutno, i kroz kresanja zastarelih i nepotrebnih prava građana iz zakonodavstva od pre 10 godina.

Aktivnosti, politike i mere predviđene Strategijom idu tragom navedenih ciljeva. Zbog usvojenog sistemskog pristupa uloge su podeljene:

NBS će školovati sebe i banke, uvoditi strožu kontrolu i menjati propise iz svoje nadležnosti po volji MMF.

Ministarstvo finansija je zaduženo da banke oslobodi poreza gde god i koliko može kako bi dobrovoljno iskoristile slobodu kretanja kapitala (fondova ka njima).

Ministarstvo pravde ima zadatak da reši posebnu pravnu prepreku koja ozbiljno koči razvoj tržišta problematičnih kredita. Za razliku od dosadašnje prakse, treba da stvori zakonske uslove da se problematični kredit može prodati tokom parničnog postupka (između banke i dužnika). Šta sve ovo pravno znači mnogo bolje bi objasnio pravnik. Ekonomski gledano, ovo bi bio azil kriminalnog ponašanja banaka koje su raznim tehnikama neosnovano podizale visinu duga i do 70%.

„Ugledne“ banke u inostranstvu već su osuđene i platile su kaznu za takvo ponašanje. U Srbiji se grabež banaka ludački uporno negira. Novi vlasnik kupljenog duga bi baratao iznosom koji mu banka predstavi kao iznos duga. Dužnici nemaju ni teoretske šanse protiv fondova. Čitavi kampovi po parkovima SAD, gde se broj beskućnika naglo povećava, dovoljno svedoče o tome.

Agencija za osiguranje depozita nema ozbiljnijih zaduženja sem da na novo tržište prvo plasira problematične kredite u državnom vlasništvu tj. državu oslobodi potraživanja i imovine.

Što se tiče iskustva drugih zemalja zanimljivo je zapažanje stratega da u Italiji tržište problematičnih kredita nije razvijeno. Dalje, MMF je predložio Italiji „ponovno pokretanje tržišta problematičnih kredita.“ O tome zašto Italija nije htela da razvija ovo tržište nema ni reči.

Slovenija je napravila državni fond za otkup nenaplativih kredita, ali je to iskustvo za Srbiju neupotrebljivo. Ona se na početku priče obećala privatnom kapitalu fondova.

Vlada Srbije je pokrenula sveobuhvatne strukturne reforme državnih gubitaša. Nedavno je promenila Zakon o stečaju i Zakon o privatizaciji i tako stvorila instrumente da se otarasi neodrživih državnih i društvenih preduzeća. Za svaki slučaj istim je umanjila državnu pomoć. Radi mira i stabilnosti, Vlada je usvojila i Strategiju bez obaziranja na primedbe Republičkog sekretarijata za javne politike.

Ovoj Vladi niko i nikada neće moći osporiti da je dala strateški doprinos razvoju tržišta nenaplativih kredita u Srbiji. Čak ni Međunarodni monetarni fond. •

__________________________________________

 Izvori i literatura

Izvor: Fond Strateške Kulture

Vrh stranice

Ostavite komentar

Ostavite komentar na MMF i Srbija – domaćin u gostima

* Obavezna polja

Vrh stranice