Nedodirljive banke – mirnom životu je došao kraj

Što se tiče najvećih banaka sa Volstrita, londonskog Sitija i ostalih finansijskih centara Zapada, uvek je važio princip „Too Big to Fail“, odnosno „Previše veliki, da bi propali“. Takve banke sa zvučnim brendovima su spadale u kategoriju „nedodirljivih“, u kategoriju „svetih krava“ koje su osuđene na večito postojanje. To nije čudno: smrt samo jedne, bilo koje, „svete krave“ bankarskog sveta  pretila bi da na pučinu krize pošalje ne samo neku – jednu – zemlju, već i ceo svet. Jer „svete krave“ su postojale izvan takozvane tržišne ekonomije u kojoj je vladala surova konkurencija, veliki rizici, bankroti – potpuni i tehnički. Njihov život je prolazio u oazama „bankarskog socijalizma“… Te „oaze“ su uvek od Federalnog sistema rezervi SAD i državnih blagajni dobijale potrebnu količinu „supstrata“ koji im je omogućavao život, a koji se nazivao „novčana likvidnost“, i koji je bio u obliku kredita i investicija. Principi „bankarskog socijalizma“ su u periodu poslednje finansijske krize delovali iz sve snage, jer su državne blagajne SAD, Velike Britanije, niza zemalja Zapadne Evrope i Japana za spas „svetih krava“ slali iznose koji su, kada se saberu, bili teški i  nekoliko biliona dolara. Osim toga, preko Federalnog sistema rezervi SAD, izvršena je i tajna operacija skoro potpuno beskamatnog kreditiranja  najvećih banaka Sjedinjenih Država i Zapadne Evrope u iznosu od preko 16 biliona dolara.

Posle krize vladajući krugovi SAD i zemalja Zapada su pod pritiskom uznemirenosti javnosti svečano objavili da će sa „bankarskim socijalizmom“ biti gotovo, i da država više neće spasavati „svete krave“. I Barak Obama je objavio svoj program radikalnog reformisanja finansijsko-bankarskog sistema SAD. On je čak uspeo  da kroz Kongresprogura  Dod-Frankov zakon, koji još zovu i „zakon o reformisanju finansijskog sistema SAD“. Međutim, u bankarskom sistemu SAD se postepeno sve vratilo na svoje mesto. Banke su nastavile sa finansijskim špekulacijama, opet su počele da sakupljaju „loše“ aktive, da za riskantne operacije koriste sredstva klijenata, da top-menadžerima plaćaju astronomske iznose bonusa, da manipulišu  knjigovodstvom, i t.d. Kod političara, javnih radnika i običnih ljudi  se pojavio pesimizam. Zamirisalo je na novu krizu. Tačnije – na drugi talas iste krize.

„Najezda“ na banke, ili Gubitak poverenja u „svetu kravu“

Istine radi – mora da se prizna: u toku krize su neke  „svete krave“  izuzimane   iz principa  „bankarskog socijalizma“, te su ipak „zaklane“. Najveća među njima je američka banka „Leman braders“, za koju je objavljeno da je bankrotirala.  U poslednje dve godine u finansijskom svetu je došlo do tendencije da se naglo povećava broj „napada“ finansijskih regulatora  i drugih organa vlasti na velike banke. Tu se misli na različite postupke finansijskih regulatora koji istražuju nezakonite postupke   banaka, na sudske procese protiv njih,  koje pokreću oštećeni ulagači i ostali klijenti, na zahteve finansijskih regulatora da banka mora oštećenim da plaća kazne i kompenzaciju. Neretko regulatori predlažu bankama da zahteve regulišu vansudskim poravnanjem. Ponekad su to  kolektivni sporazumi koje zaključuju finansijski regulator i nekoliko banaka. Obično u okviru takvog kolektivnog sporazuma strane određuju ukupan iznos kazne, kompenzacija i drugih odštetnih zahteva. Zatim se vremenom taj iznos raspoređuje na vremenske periode i na pojedinačne banke.

Najaktivniji su postali finansijski regulatori   SAD, pa Velike Britanije. Finansijski regulatori SAD – to su različite organizacije koje su pod ministarstvom finansija, pravde, Federalnog sistema rezervi, kao i organizacije koje su potpuno nezavisne. One se specijalizuju na različitim finansijskim tržištima, u različitim oblicima finansijskih organizacija, različitim tipovima finansijskih instrumenata. To je Komisija za hartije od vrednosti i berzu (SEC), Nacionalna fjučers asocijacija (NFA), Komisija za hitnu berzansku trgovinu (CAEC),  Nacionalna uprava kreditnih saveza  (NCUA), i t.d. U Sjedinjenim Državama se pojavljuju i novi regulatori. Na primer, u jeku hipotekarne krize 2008.godine formirana je Federalna agencija za finansiranje stanovanja (FHFA). U Velikoj Britaniji je do skora postojao samo jedan finansijski regulator – Uprava za finansijsko regulisanje i nadzor (FSA).Tamo je nedavno započeta reorganizacija, te se planira da se formira nekoliko regulatora.

Pre finansijske krize 2007. – 2009.godine  banke SAD  su isplaćivale kazne koje su se brojale u milionima, maksimalno – u desetinama miliona dolara. Krajem prošlog – početkom ovog veka glavni objekat istrage  i praćenja od strane države su postale kompanije realnog sektora ekonomije. Kao osnova za optužbe najčešće su se pojavljivala kršenja ekoloških standarda, standarda tehničke sigurnosti, sanitarnih normi i sl. Na primer, 1999.godine su vlasti SAD obavezale kompaniju General Motors   da isplati 4,9 milijardi dolara penala i kompenzacija zbog  konstrukcije rezervoara za benzin koji nije bio dovoljno zaštićen od zapaljivosti u modelu Chevrolet Malibu(istina – advokati kompanije su na kraju postupka uspeli da ubede sudiju da iznos za plaćanje smanji na 1,2 milijarde dolara).

Najveća „najezda“ na banke SAD u vreme pre krize je bila 2003.godine. U to vreme regulatori su kažnjavali  banke  zbog dovođenja klijenata u zabludu, jer su klijenti  svoja sredstva poveravali radi  investicionih operacije (analitički sektori banaka su povećavali cene akcija, a njih su kupovali investicioni sektori banaka, u interesu klijenata). Među kažnjenima su i giganti   Volstrita,  kakvi su Goldman Sachs, Morgan Stanley, J.P.Morgan. Ukupno je isplaćeno 1,4 milijarde dolara, odnosno po banci, prosečno,  po 140 miliona dolara.

Ni za koga nije bila tajna da se američke sudije vrlo pažljivo odnose prema svakoj tužbi u kojoj se okrivljuju velike banke. Oni su odlično shvatali da velika banka predstavlja instituciju za sebe, i da od nje zavisi dobrobit ne samo onih koji u njoj rade ili koji su njeni klijenti, već neretko i dobrobit čitave Amerike. Jer  veliki penali mogu da nenamerno izazovu bankrot  banke, a on , opet, može u celom američkom finansijsko –bankarskom sistemu  da  izazove efekat domina.Zato su se sudije trudile da se koliko god mogu sklanjaju od razmatranja takvih tužbi, te su se konsultovali sa odgovarajućim finansijskim regulatorima. Takva vrsta «telefonskog prava» je  u američkom životu prihvatana za normu.

Posle finansijske krize

Međutim, u poslednje dve-tri godine finansijski regulatori, organi tužilačkog nadzora i sudovi SAD su neočekivano počeli da demonstriraju povećan interes uopšte za banke, da iniciraju istrage, da hrabro i principijelno donose presude. U početku su osnovne žrtve «najezde» zbog nečega bile neameričke banke, uglavnom evropske, a posebno britanske. Početkom ove decenije najveća evropska banka  HSBS Holdings Plc, koja je imala svoje jedinice u SAD,   optužena je za pranje prljavog novca i za saradnju sa narkokartelima  Meksika. Rukovodstvo banke se potrudilo  da skandal zabašuri i brzo je priznalo svoju krivicu. Izvinilo se Senatu SAD, a početkom 2012.godine je banka platila penale od 1,9 milijardi dolara. Iste  godine, letom, u SAD je počela nova serija istraga rada banke, ona je optužena za sumnjive operacije u različitim regionima i zemljama sveta, između ostalog i na Kajmanskim ostrvima, u Iranu, Saudijskoj Arabiji, Meksiku i Siriji.

U toku te godine  u SAD se pojavio i skandal zbog manipulacija   nekih banki  (skoro sve su bile evropske) u vezi sa međubankarskim kamatnim stopama LIBOR (u jeku finansijske krize, ujesen 2008.godine, one su snižavale tu stopu). Po jednoj banci određivani su penali u stotinama miliona dolara. Krajem 2012.godine najveća švajcarska banka UBS je kažnjena sa 1,5 milijardi dolara, od kojih su 1,2 milijarde plaćene SAD-u, a preostali deo iznosa – Velikoj Britaniji, Švajcarskoj, Japanu. Među kažnjenim bankama su bili i giganti Londonskog Sitija, prvo Barclays.

Neki eksperti i novinari su pretpostavljali da su finansijski regulatori SAD početkom tekuće decenije počeli da se bave izbornim „najezdama“, jer su kao glavne objekte birali evropske banke. Smatrano je da su se američke banke uz pomoć svojih finansijskih regulatora borile protiv svoje konkurencije. Ispostavilo se da ta  verzija nije izdržala proveru vremena. Činjenice su pokazivale da su i banke sa Volstrita dospele u spiskove objekata koji će biti istraženi.  Tako su i američke banke zbog različitih grehova kažnjavane – zbog pranja prljavog novca, zbog sakrivanja prihoda u ofšor zonama, zbog prikrivanja tačnih finansijskih rezultata i sl.

Obračun zbog mahinacija sa hipotekarnim kreditima

Najveći greh banaka Sjedinjenih Država su nepoštene operacije na tržištu hipotekarnih kredita koje su i izazvale finansijsku krizu. Banke su odobravale hipotekarne kredite, koje su zatim „pakovale“ i prodavaleu obliku dužničkih hartija, aove su se vrtele na tržištu  fondova. Ta vrsta manipulacija se naziva „sekjuritizacija“ kredita. U početku su hipotekarni krediti bili vrlo niskog kvaliteta, te su zato i hipotekarne hartije bile blizu „đubreta“. Kupovale su ih državne hipotekarne agencije SAD FannieMae  i FreddieMac, ali su se zatim te agencije našle na ivici bankrota  i vlada ih je spasila zahvaljujući novcu poreskih obveznika. Kriza još nije bila završena, a u zemlji je nastala prava  pravcata zbrka: banke su počele da iz kuća iseljavaju stotine hiljada svojih klijenata koji su podigli hipotekarne kredite. A mnogi među njima su, sa svoje strane, počeli da američkim sudovima podnose tužbe, žaleći se na nesavesno ponašanje banaka i zahtevajući da im se njihove kuće vrate. Tužioci su izjavljivali da banke nisu poklanjale dovoljno pažnje detaljima i da su često hipotekarne ugovore stornirali bez dužne pažnje, uz pomoć takozvanog robo-signing-a – brzog i površinskog upoznavanja sa dokumentima. Obama je različitim institucijama naložio da razmotre nastalu situaciju, da ukoliko je to neophodno poštenim klijentima banaka vrate njihove stanove, da kazne nesavesne bankare i da preko penala kojima su banke kažnjavane formiraju fondove za nadoknadu štete. Ključna figura države koja je pokretala zahteve u vezi sa hipotekarnim kreditima je postala Federalna agencija za stambeno finansiranje (Federal Housing Finance Agency– FHFA).

Na crnom spisku američkih banaka se našla  Bank of America. U junu 2011.godine ona je preko sporazuma, potpisanog sa regulatorima, isplatila 8,5 milijardi dolara. Međutim, priča o BankofAmerica time nije bila završena.  Ujesen 2013.godine FHFAje objavila da ima nameru da kazni banku sa još 6 milijardi dolara. Istine radi, treba reći da BankofAmerica do 2008.godine  nije bila glavni igrač na tržištu hipotekarnog kreditiranja. Međutim, u jeku krize (2008.godine) ona je kupila kompaniju Countrywide Financial, koja se aktivno bavila „prepakivanjem“ hipotekarnih kredita i, najzad se našla na ivici bankrotiranja. Tako je BankofAmerica stekla kompaniju koja je bila vrlo zadužena sakrivenim dugovima. Banka koja je navikla na život „nedodirljivih“ bila je sigurna da će naći način da „svari“ novostečenu kompaniju.

Finansijski regulatori su izračunali  da je Bank of America  zajedno sa kompanijom Countrywide Financialu kupno agencijama SAD FannieMae  i FreddieMac prodala hipotekarne kredite u rekordnom iznosu od 5 milijardi dolara. Na drugom mestu je američka banka JPMorganChase  (33 milijarde dolara), na trećem – britanska banka RoyalBankofScotland (30 milijardi dolara). Na spisku osumnjičenih se našlo 17 američkih i evropskih banaka. Američke su bile praktično sve najveće banke sa Volstrita. Evropske – osim Royal Bank of Scotland  – švajcarska CreditSuisse i britanska Barclays.

Otprilike godinu dana posle toga,     leta  2012. godine,   5 banaka koje su bile umešane u hipotekarne afere (Wells Fargo, J.P. Morgan Chase, Citigroup, Bank of America, Ally Financial) su se složile da regulatorima uplate 25 milijardi dolara u okviru predsudskog  mirenja. Planirano je da  se od   ukupnog iznosa  izdvoji  17 milijardi dolara, koje će se iskoristiti    da bi se olakšala isplata  klijentima banaka, oštećenim zbog hipotekarnih kredita (isplate bi bile negotovinske, prosečno do 1,5 – 2,0 hiljade dolara po porodici). Još 5 milijardi dolara će biti usmereno u specijalne fondove saveznih država. Iz tih fondova oštećeni građani će dobiti direktne novčane kompenzacije za štetu koja je nastala zbog prinudnog iseljavanja iz kuća u periodu od 2008. do 2011.godine (pod uslovom da se podnese dokumentacija kojom će se dokazati  da je iseljavanje izvršeno kršenjem uslova, predviđenih  ugovorima o kreditiranju).

Poslednji veliki kolektivni sporazum   vlasti SAD  su postigle u martu 2013.godine. Sporazum obuhvata 13 najvećih banaka koje su se obavezale da će specijalnom fondu da uplate kompenzaciju u ukupnoj vrednosti od 9,3 milijarde dolara. Među američkim bankama po veličini iznosa za uplatu u fond opet je prvo mesto zauzela Bank of America.  Iza nje su takvi stanovnici Volstrita kao Wells Fargo, JP Morgan Chase, Citigroup, Goldman Sachs, Morgan Stanlez.

Glavni cilj postaje banka JP Morgan Chase

Ako je u početku glavni objekat istrage zbog optužbi za bankarske mahinacije sa hipotekarnim kreditima bila Bank of America, koja je po snazi, već po tradiciji uvek među prvih pet, a ponekad i među prve tri banke Volstrita, ujesen 2013.godine prvi red „crnog spiska“ je zauzela banka JP Morgan Chase. Među bankama sa Volstrita ona je po aktivama (2,3 biliona dolara trenutno) stabilno držala prvo mesto…

U oktobru ove godie mediji su saopštili da će JP Morgan Chase vlastima SAD isplatiti 13 milijardi dolara u zamenu za prekid istrage zbog poslovanja banke u oblasti hipotekarnog kreditiranja. Odgovarajući  sporazum je  rukovodstvo te banke potpisalo sa Ministarstvom pravde SAD. To je apsolutni rekord po kompenzaciji koje su vlasti SAD ikada dobile od privatnog biznisa. Uostalom, po nizu pokazatelja  banka JP Morgan Chase  je još ranije postala „rekorder“, ali je ona smatrala da o nekim svojim „dostignućima“ ne treba da  govori glasno. Od 2008.godine do početka septembra 2013. sudski i pravni troškovi JP Morgan su premašili 18 milijardi dolara, što je rekord za američke banke. Tu spadaju troškovi zbog najrazličitijih grehova banke: pranja prljavog novca, manipulisanja stopama LIBOR, netačnog prikazivanja finansijskog stanja, uvođenja  u zabludu klijenata u vezi sa stvarnom cenom kupljenih akcija (trust – operacije) i td. Najnoviji  skandal koji je digao veliku buku razbuktao se u vezi sa pričom, nazvanom „londonski kit“: trejder britanske filijale banke JP Morgan Chase  je manipulisanjem finansijskim instrumentima napravio gubitke od preko 6 milijardi dolara. Finansijski regulatori SAD i Velike Britanije su tokom istrage otkrili hrpu prekršaja banke, te su JP Morgan Chase  kaznili sa 1 milijardom dolara. To je bilo u septembru 2013.godine, a već u oktobru banka je postala „junak“ u skandalu zbog hipotekarnih kredita i hipotekarnih hartija.

Spor  između banke JP Morgan Chasei vlasti SAD zbog regulisanja odštetnih zahteva u vezi sa hipotekarnim aferama prethodne decenije traje jako dugo. Banka se postepeno povlačila. Početkom godine JP Morgan Chaseje predložila SAD – vlastima  da isplati oko 3 milijarde dolara po   federalnim tužbama (tj. zbog istraga  finansijskih regulatora), kao i po tužbama  prevarenih investitora koji su u svoje vreme došli u posed potpuno bezvrednih hipotekarnih hartija, a koje je u promet pustila ta banka. Vlasti su zaključile da je to premalo. Posle nekoliko meseci, u septembru ove godine, mediji su objavili da će strane možda da se zaustave na 11 milijardi dolara. 18.oktobra su se pojavila nezvanična saopštenja da se JP Morgan Chase  slaže da isplati 4 milijarde dolara u cilju namirenja po zahtevima Federalne agencije za stambeno finansiranje. Međutim, to je predstavljalo samo deo konačnog dogovora sa Ministarstvom pravde SAD, koji  je, kako je već rečeno, iznosio 13 milijardi dolara.  Istovremeno je isplata 13 milijardi dolara trebalo da garantuje da će ubuduće svi zahtevi građansko-pravnog karaktera po hipotekarnim poslovima prema banci biti zatvoreni kako na federalnom nivou, tako i na nivou saveznih država. Pri tome su i JP Morgan Chase, i Bank of America  prinuđeni da plaćaju ne samo za sopstvene hipotekarne grehove, već i za grehove onih kompanija koje su te  banke  stekle u vreme krize.  U vezi sa tim je značajno priznanje Džozefa Grundfesta,  bivšeg člana komisije za hartije od vrednosti i berzu SAD (SEC). On je izjavio da su većinu spornih hipotekarnih poslova pravile banke koje je banka JP Morgan Chase kupila za vreme finansijske krize na molbu američkih vlasti, a ne zato što je to želela. Očigledno je da je banka sa vlašću imala neki prećutni dogovor, po kome  je tada njoj omogućeno da radi sopstvenog spasavanja dobije astronomske iznose novca – kako po liniji ministarstva finansija, tako i preko Federalnog sistema rezervi. 2008.godine  JP Morgan Chase je priskočila u pomoć američkim vlastima i tako stekla Bear Stearns  i Washington Mutual, koji su se našli na ivici bankrota. To su bile   dve kompanije koje su stavile u promet lavovski deo „otrovnih“ obveznica u ukupnom iznosu od 33 milijarde dolara, za čiju su prodaju federalne hipotekarne agencije Fannie Mae  i Freddie Mac  optužile banku.

JP Morgan Chase pada u minus

„Posete finansijskih regulatora“ su počele da se osećaju u finansijskom položaju banke. Banka JP Morgan Chase spada u malobrojne banke  Volstrita  koja je uspela da prođe kroz buru finansijske krize bez gubitaka u svojim godišnjim, pa čak i tromesečnim izveštajima. Počev od 2004.godine JP Morgan Chase  u svojim tromesečnim izveštajima iskazuje pozitivne finansijske rezultate, tj. dobit. Ali u izveštaju za 3.tromesečje 2013.godine banka je prvi put iskazala gubitak od 380 miliona dolara. A samo godinu dana pre toga, u 3. tromesečju 2012.godine, banka je imala dobit od 5,7 milijardi dolara. A u drugom tromesečju  2013. godine dobit je iznosila 6,5 milijardi dolara. Analitičari smatraju da je do gubitka  došlo zbog sudskih troškova od 7,2 milijarde dolara. To su troškovi za advokate, pripremu i vođenje pregovora sa finansijskim regulatorima, isplaćene novčane kazne i kompenzacije. Najveći deo tih troškova  u 3. tromesečju su ulaganja u specijalni fond za pokriće troškova u okviru sporazuma koji je postignut  sa ministarstvom pravde. Ipak,  banci je uspelo da se u jednom pravcu osigura od novih „poseta“ regulatora, ali u drugim su regulacione organizacije nastavile da vode istrage  o poslovanju JP Morgan Chase-a. Na primer, u pripremi je optužnica zbog podmitljivosti (konkretno – pri prijemu u radni odnos rođaka rukovodilaca kineskih državnih kompanija), zbog manipulisanja najbitnijim tržišnim stopama, zbog nameštanja finansijskog stanja i sl. Ni „hipotekarna tema“ nije potpuno zatvorena: nije isključeno da će se pokrenuti nove krivične prijave, što takođe može banci da donese ozbiljne troškove.

Pritisak vlasti na banke zbog finansijskih regulatora, tužilaštva i sudova svake godine je sve jači. Krajem avgusta ove godine eksperti Bloomberg–a su saopštili da je šest najvećih banaka SAD   od 2008.godine potrošilo 103 milijarde dolara na isplatu kompenzacija i regulisanje različitih odštetnih zahteva koji su dolazili od običnih ljudi (investitora, onih koji su uzeli hipotekarni kredit, ostalih kategorija klijenata banaka), kao i od države. U Bloomberg–u su izračunali da su za pet godina banke svojim akcionarima isplatile manje dividendi nego što je ostavljeno novca po sudovima. Autori istraživanja su upozorili da se gubici banaka najverovatnije neće ograničiti na stotine milijardi dolara, a odštetni zahtevi nezadovoljnih investitora i države mogu da se pojavljuju  još čitavu deceniju. Drugim rečima, Bloomberg  upozorava da zbog „poseta“  u minus može da dospe mnogo „nedodirljivih“ banaka.

Negativna raspoloženja američkog društva prema bankama

Postavlja se pitanje: šta je to, što je  uslovilo toliko jačanje pravnog pritiska na najveće banke? Razloga je nekoliko. Najpre, postoji sve jače nezadovoljstvo američkog društva prema svetu banaka. To dokazuju mnogobrojne ankete javnog mnjenja. Nikada, još od krize 1929-1933.godine,  narod Amerike nije osećao toliku mržnju prema bankarima koje su danas počeli da nazivaju „banksteri“ (tj. bankari-gangsteri). Od 2005.godine do 2010. banke su domaćinstvima  SAD  poslale oko 9,3 miliona poruka o gubitku prava na otkup  hipoteke, odnosno –  približno  35 miliona ljudi je izgubilo svoje domove. Prema nekim procenama gubljenje prava na otkup u SAD 2014.godine može da dođe do cifre od 14 miliona. Naravno, broj iseljavanja nije isto što i broj onih koji su izgubili pravo na otkup, ali više od tri četvrtine gubitaka tog prava   za period 2005. – 2010.godine – preko 7,2 miliona – doveo je do iseljavanja porodica  iz njihovih kuća.  To znači da je preko 20 miliona Amerikanaca izgubilo krov nad glavom. Samo u 2010.godinibanke su oduzele 1,05 mil. objekata nekretnina. Naravno, nisu se svi iseljeni klijenti banaka našli na ulici.  Neko se preselio u jeftinije kuće ili jednosobne stanove, ili se privremeno   uselio kod rođaka ili  prijatelja. Ali, istovremeno, ima mnogo Amerikanaca koji i danas žive  u gradićima od šatora, u takozvanim pustinjskim naseljima (slab-cities in the desert), u prihvatilištima za beskućnike.  Mnogo je miliona onih koji nastavljaju  da  osećaju  hipotekarnu krizu od prošle decenije,  i  koji svoje teškoće i patnje tačno povezuju za banke. Broj tužbi koje su obični Amerikanci predali sudovima zbog različitih kršenja i zloupotreba  bankara  u zemlji se broji stotinama hiljada. U kategoriju onih koje su bankari  povredili dospeli su i predstavnici dobrostojećih  slojeva američkog društva – to su oni koji su nabavljali dužničke hipotekarne hartije koje su, kako se ispostavilo, spadale u „đubre“ ili su bile „otrovne“. Od takvih investitora u sudove su dospele desetine hiljada optužnica. Nikada pre  u istoriji SAD (čak ni 30-ih godina 20.veka) nije postojalo toliko  optužnica, neverovatnih po broju, protiv bankara.

Američka elita protiv bankara sa Volstrita

Deo politički aktivnog dela američkog društva se trudi da se na svaki način izbori za kardinalnu perestrojku kompletnog bankarsko-finansijskog sistema SAD. Mnogi shvataju da   upravo sadašnji novčano-kreditni model američke ekonomije  preti postojanju Amerike kao suverene države. Jer vlast u Americi danas pripada ne narodu i narodnim izabranicima (kongresu SAD), već glavnim akcionarima Federalnog sistema rezervi. Ta privatna korporacija vrši emisiju američkog dolara (po Ustavu SAD to spada u ovlašćenja Kongresa), u dužničkoj omči drži vladu (kreditiranje u obliku kupovine blagajničkih zapisa), kontroliše skoro sve američke banke i svojim kreditima potpomaže mnogo velikih banaka londonskog Sitija, Švajcarske i drugih zemalja Zapadne Evrope. Onaj deo američke elite koji razmišlja trezveno odlično shvata da su upravo banke krive za preteće procese do kojih dolazi u Americi poslednjih pedeset godina, kakvi su konsekventna deindustrijalizacija zemlje, socijalna polarizacija američkog društva, nestajanje srednje klase i masovna pauperizacija nižih slojeva, uvlačenje zemlje u ratne avanture u različitim delovima sveta, jačanje američkih interesa koje se širi na čitavu planetu, bez obzira što to za Ameriku predstavlja  neprimereno breme. Taj deo američke elite (nazivaju ih „patrioti“, „izolacionisti“, „konstitucionalisti“, „nacionalisti“ i sl.) banke Volstrita osećaju kao jasno izražene kosmopolitske institucije za koje Amerika predstavlja samo privremenu bazu.

U čvrste predstavnike patriotskog dela američke elite spadaju: poznati društveni aktivista i ekonomista Lindon Laruš, otac reganomike Pol Krejg Roberts, kongresmen-republikanac, učesnik „Čajanka pokreta“, zagriženi protivnik Federalnog sistema rezervi  Ron Pol i njegov sin Rendal Pol (sada senator savezne države Kentaki i takođe aktivni učesnik „čajanka-pokreta“).  Uz njih se mogu svrstati i Patrik Bjukenen, Džesi Helms, Kurt Veldon, Pol Vajrihi i drugi.  Svi ti ljudi sebe uglavnom svrstavaju u desno krilo republikanaca, mada se među njima mogu naći i demokrate, a ima dosta i „nezavisnih“ ili predstavnika manjih partija. Neki analitičari pretpostavljaju da se mnogo „izolacionista“ i „patriota“, a time i protivnika Volstrita, može naći i među oficirima i generalima Pentagona, kao  i u  ministarstvu pravde. U Donjem domu Kongresa takođe ima dosta „izolacionista“ i protivnika Volstrita. To dokazuju, konkretno, rezultati glasanja o nizu zakonskih projekata  protiv bankstera (na primer – projekti zakona o obnavljanju važenja Zakona Glasa-Stigola, kao i zakona o potpunom auditu FED-a). Nije isključeno da iza akcija finansijskih regulatora koje su napred opisane stoje predstavnici upravo navedenih krugova.

Još neke verzije o „posetama“ bankama

Postoje i druge verzije „poseta“ bankama. Ima autora koji smatraju da su njihovi inicijatori pravne kompanije. Stvarno, pravni biznis je u SAD izuzetno agresivan, on stalno traži novu zaradu, lobira za donošenje zakona koji će povećavati potražnju njegovih usluga. U SAD sada ima oko 50 hiljada pravnih firmi. 2008.godine prihod svih pravnih firmi i pravnika SAD koji se time samostalno bave  je iznosio 10,8 milijardi dolara. Pri tom je bruto dohodak  preko milijarde dolara godišnje imalo 13 najvećih pravnih firmi. Advokatske i druge pravne kancelarije su posle finansijske krize počele vrlo aktivno da se  „hrane“  uz banke. Prvo, banke su počele same  da se pojavljuju kao tužioci; mnoge tužbe banaka su isprovocirane poslednjom finansijskom krizom, banke svoje kredite i ostale aktive „izbijaju“ iz ruku klijenata, a ima i mnogo nesuglasica među samim bankama. Drugo, banke se sudski štite od finansijskih regulatora i uvređenih klijenata. Treće, kako bi ostvarili svoja prava,  finansijski regulatori i uvređeni klijenti  moraju da koriste pomoć pravnika. Krajem prošle godine broj kolektivnih  i individualnih građanskih tužbi kojima su tužene banke zbog hipotekarnih kredita je iznosio blizu 100 hiljada. Tome treba dodati tužbe investitora koji su na finansijskom tržištu kupili bezvredne hipotekarne hartije, kao i zahteve finansijskih regulatora i različitih državnih institucija. Sve to zahteva skupe pravničke usluge. Ali bez obzira na to, pravne firme teško da se mogu posmatrati kao inicijatori (bar – ne glavni) „poseta“ bankama.

Postoji i objašnjenje, još neverovatnije, zašto se pojavio toliki broj „poseta“ bankama: kažu da na taj način država pokušava da zapuši rupe koje su se pojavile u budžetu. Kazne koje banke uplaćuju državnoj blagajni danas se mere milijardama dolara, ali teško da se one mogu smatrati za bitan izvor sredstava za budžet (da podsetimo da se troškovi federalnog budžeta SAD mere u bilionima dolara).

Postoji i verzija prema kojoj sadašnje „posete“ bankama Volstrita predstavljaju iskazivanje večite „zakulisne“ borbe dva vodeća klana: Rokfelerovih i   Rotšildovih. Ova verzija deluje po principu „što gore – to bolje“, te taj princip podriva bankarski sistem SAD. A podrivanje bankarskog sistema  SAD  će Federalni sistem  rezervi zajedno sa njegovom kovnicom dovesti do kraha. Prema nizu procena danas u FED-u najvažnije pozicije zauzimaju Rokfelerovi i njihovi miljenici. Umesto sadašnjeg papirno-dolarskog standarda, čiji krah ubrzavaju,  Rotšildovi predlažu ovakvu ili onakvu varijantu zlatnog standarda. I tako će se oni opet naći na konju – baš kao što je to  bilo u vreme klasičnog zlatnog standarda 19.veka ili bar zlatno-dolarskog standarda iz vremena Breton-Vudovog deviznog sistema.

Posledice „poseta“ bankama

Uostalom, „posete“ bankama se ne ograničavaju samo na istrage koje vode finansijski  regulatori i na rasprave po sudovima.  Taj pravac napadanja  na banke uslovno može da se nazove pravnim. Osim njega postoji i zakonodavni pravac – pripremanje  različitih zakona i njihovo proturanje u Kongres, a to su zakoni koji su  usmereni  na ograničavanje svevlašća bankara i njihove potpune samostalnosti koja ne podleže nikakvoj kontroli. Najjasniji  i najuporniji  borac u tom pogledu je bio Ron Pol, a sada njegov način rada na Kapitol hilu nastavlja njegov sin Rendal.

Postoji i informativni pravac, kroz koji mediji kritikuju bankarski sistem SAD (i FED); otkrivajući različite mahinacije  i lopovluk pojedinih banaka, oni vrše finansijsko-prosvetni rad sa stanovništvom, pomažu javne pokrete tipa „Zauzmi Volstrit!“. Ima mnogo analitičara koji skreću pažnju da je broj antibankarskih publikacija u medijima SAD u periodu posle finansijske krize povećan mnogo puta u odnosu na broj publikacija  koje su postojale pre krize. Kritički ton koji se odnosi na banke postao je norma čak i za tako konzervativno  izdanje kakvo je Wall-Street Journal. Sadašnja krajnja uznemirenost  banaka u američkoj štampi postojala je samo 30-ih godina, u vreme ondašnje krize i depresije i u vreme   hrabrih postupaka predsednika F.Ruzvelta koji su se odnosili na  ograničenje pohlepe banaka.

Uostalom, za sada nije nikako moguće   potpuno shvatiti ko inicira „posete“ nekadašnjim „svetim kravama“ američkog kapitalizma. Pretpostavke da su to generali iz Pentagona, rukovodstvo ministarstva pravde, Rotšildovi, neki anonimni saradnici Bele kuće ili neko sasvim drugi – samo su hipoteze. Ko god da je to inicirao, on se u tome oslanja na raspoloženje koje nose protesti širokih slojeva američkog društva. U svakom slučaju  – te „posete“  potkopavaju bankarski sistem SAD i prete krahom američkog dolara.

Izvor: Fond Strateške kulture