Нове економске мере или увод у нови талас рецесије

Осмог октобра текуће године на седници Владе Србије отвореној за јавност, ресорни министар финансија Лазар Крстић, представио је пакет економских мера које би требало да, у ствари, попуне буџетски дефицит од 20 милијарди динара. Пакет од шест мера „за уштеду у државном буџету, фискалну стабилност и привредни раст“[1]   предвиђа:

1.     Смањење плата у јавном сектору од 2014. године, тако што ће приходи преко 60. 000 динара бити умањени за 20 одсто.Приходи који износе преко 100 000 динара биће умањени 25 одсто: „То значи да ће они који примају 60 000 или мање и даље примати исто толико, ко прима 70 000 примаће 68 000, ко прима 90 000 примаће 84 000, а ко прима 130 000 примаће 114 500“[2]  рекао је Крстић. Према очекивању ресорног министра ова мера требало би да донесе уштеде у буџету за око 0,3 одсто бруто домаћег производа (БДП). То би значило негде између 100 и 150 милиона евра, а овакав распон у процени условљен је и фрапантном чињеницим да држава заправо НЕМА податак колико бирократа плаћа! Надлежни очекују да ће стваран број чиновника бити далеко већи од до скора приказиваног и да ће достићи (ако не и престићи) број од 700 000 државних чиновника.

2.     Повећање ниже стопе пореза на додатну вредност (ПДВ) за два одсто, као и извесно премештање појединих производа и услуга у категорију за коју се плаћа ПДВ од 20 одсто. Који су то производи и услуге? То су: хлеб и други пекарски производи, млеко и млечни производи, брашно шећер, јестиво уље од сунцокрета, кукуруза, уљане репице, соје и маслине, јестиве масноће животињског и биљног порекла и меда, вода за пиће, осим флаширане, свеже, расхлађено и смрзнуто воће, поврће, месо, укључујући изнутрице и друге кланичне производе, рибе и јаја, житарице, сунцокрет, соја, шећерна репа и уљана репица, лекови, укључујући и оне за употребу у ветерини, ортотичка и протетичка средства, медицинска средства-производи који се уграђују у организам, материјали за дијализу, ђубриво, средства за заштиту биља, семе за репродукцију, садни материјал, компост са мицелијумом, крмна смеша за исхрану стоке и живе стоке, уџбеници и наставна средства, персонални рачунари и компоненте од којих се састоје, дневне новине, монографије и серијске публикације, огревно дрво. Услуге: смештаја у хотелима,  мотелима, одмаралиштима, домовима и камповима, комуналне услуге, улазнице за биоскопе и позоришта, концерте, сајмове, циркусе, изложбе, спортске догађаје, музеје и галерије, ботаничке баште и зоо вртове. Природни гас и први пренос права располагања на стамбеним објектима, економски дељивим целинама у оквиру тих објеката као и власничким уделима у њима.[3]Ова мера, како процењује министар финансија односи се на приходну страну буџета која би у буџет „слила“ око 200 милиона евра годишње. Уколико се томе дода и најава да ће се радити на сузбијању сиве економије, очекивања су да ће држава добити још око 150 милиона евра. Остало је нејасно на који начин држава мисли да наплати ПДВ када је и до сада својим инструментима, у ствари, поспешивала сиву економију и урушавала ионако осиромашен стандард грађана. Предвиђа се заправо, да ће овим мерама просечна потрошачка корпа која је према званичном рачуну 65 000 динара поскупети за 450 динара.

3.     Реструктуирање јавних предузећа и смањење субвенција. „Кроз процес реструктуирања јавних предузећа борићемо се да што мањи део тог дуга пређе на државу, да их доведемо у стање да их сами сервисирају, али је реално стање да ће део тих дугова прећи на државу“[4], изјавио је Крстић. У наредних четири година, на дуговања јавних предузећа требало би из буџета да оде између 200 и 400 милиона евра на годишњем нивоу. Ресорни министар решење овог проблема види кроз јавно-приватна партнерства. Посебна буџетска ставка су 179 предузећа у реструктуирању за која министар Крстић најављује завршетак процеса приватизације па тако и растерећење државног буџета. Штедња ће обухватити и субвенције предузећима од стране државе јер како каже ресорни министар „ Можда је најболније то што имамо најнетранспарентнији модел доделе тих субвенција. Неретко се дешава да новац од субвенција завршава код оних који су блиски са политичким системом“.[5] Субвенције ће се тако давати у области пољопривреде и железница као и страним инвеститорима, али у смањеном обиму напоменуо је Лазар Крстић.

4.     Уштеде у домену роба и услуга. Министарства су, према речима министра финансија добиле дискреционо право да сама одреде ниво уштеда у оквиру десет одсто снижења цена робе и услуга. Очекује се уштеда између 30 и 40 милиона евра.

5.     Коришћење јефтинијих кредита, и коначно

6.     Побољшање пословног амбијента. То, према речима ресорног министра, предвиђа измену законске регулативе, пре свих Закона о раду, поједностављење добијања грађевинских дозвола, промена модела инфраструктурних инвестиција…[6]

Да су прилике другчије, предложене мере врло вероватно не би ни биле предмет рада извршне власти. С обзиром да је Србија (пре)оптерећена тешким наслеђем попут санкција и исцрпљујућих ратова потом и квазиреволуцијама које су само извршиле измену елита које су редистрибуирале постојеће државне и националне ресурсе омогућавајући тако континуирано осиромашење грађана и енормно богаћење контраверзних „бизнисмена“ ова тема тзв. реформа у области јавних финансија уобичајена је популистичка тема „власних“. Нико од носилаца власти никада заправо није имао намеру да себе лишава концетрисане моћи каква је у државном апарату. Напротив. Сваки нови мандатни период отпочињао би са старим популистичким причама које су кориштене само у сврху додворавања бирачком телу. Системске реформе би се одлагале у недоглед онолико колико би постојала најава међународних финансијских центара моћи да ће за одређене политичке поступке „власни“ добијати и по коју финансијску ињекцију. То је, УВЕК значило (на)ново задуживање и континуирано цементирање дужничког ропства.

Свакако да нико ко је добронамеран не може да каже да су предложене мере лоше с обзиром на стање у нечему што се зове српском привредом, али је више него јасно да нису довољне и да су изостала многа објашњења. Ко је одговоран за такво стање? Где су нестале санкције за гробаре српске привреде? Такође, излазна стратегија актуалне власти да су затекли такво катастрофално стање у јавном сектору АПСОЛУТНО не може бити оправдање. Прво, сви политички актери и у власти и у тзв. опозицији су исувише дуго на политичкој сцени Србије и потпуно (можда не у појединостима) су упознати с приликама у српској привреди и економији. Доказ за то су бројне парламентарне и медијске дебате. Дакле, знали су у какву власт улазе. Друго, да ли ми знамо колики је број новозапослених у том истом јавном сектору само у последњих годинуипо дана? Биће занимљиво чути и тај податак јер ће он управо говорити о томе какве ми то државне функционере имамо и какве су њихове праве намере. Треће, нимало мање значајно ми до сада нисмо чули званичан податак колико је страних инвестиција заиста ушло у Србију, какве су то инвестиције и колико је радних места отворено. Не! Ми смо новим мерама само добили „реформе“ на расходној страни буџета у делу за који је итекако одговорна и ова власт и то по хитном поступку јер је неко схватио да ће буџету зафалити 20 милијарди динара! Питање је да ли ће се овим мерама заиста надоместити буџетска „рупа“ или треба очекивати ребаланс буџета али ће се свакако удовољити захтевима ММФ и Светске банке који су похвалили ове мере обећавајући финансијску помоћ коју ниједна слична држава није добила, како чујемо из редова Владе. Неки, мало упућенији тврде да је овај пакет мера тек први пакет према захтевима ММФ и тако и услов за добијање повољних „аранжмана“ који ће одложити банкрот који је већ видљив у српској перспективи.

Тако су од 11. до 13 октобра текуће године министар финансија и гувернерка Народне банке Србије у посети Вашингтону и годишњем заседању ММФ и Светске банке. Највећа пажња биће посвећена аранжману са Светском банком вредном 400 милиона долара као подршка буџету и новом аранжману с ММФ. [7]     Услов који је поставио ММФ Србији, чули смо 8. октобра и тако можемо очекивати нови аранжман у првом кварталу следеће године. Када је реч о Светској банци и 400 милиона долара, услов је да се до јуна 2014. године заврши реструктуирање 179 државних предузећа.[8]    И ово смо такође чули 8. октобра. Тако је ситуација добила свој прави подконтекст. Ми још увек не знамо како ће изгледати целокупна реформа система јавних финансија коначно и привреде у Србији јер смо за сада сведочили разним мерама које су у суштини вршиле само реанимацију пацијента на самрти каква је Србија. Јавних расправа, сучељавања мишљења са квалификованом јавношћу није и нити ће бити.

„Проблем је што имамо владу у којој су министри у ствари председници странака. То су генерали који одлучују о свему-и о мишљењима и о гласањима и о доношењу мера. Само се покушава водити таква политика, која не угрожава страначки интерес, односно њихову позицију у том акционарском друштву, која се зове Влада. Оно што треба донети тражи политички легитимитет и стручни легитимитет, а успут и одважност да се донесу мере које буквално значе и пад Владе. Али, ако ми то не урадимо, ми немамо никаквих шанси. Наредних годину дана ми смо у лошој бесконачности. Та лоша бесконачност потопиће целу привреду и економију Србије. Ово су дипломатске мере и шминкање мртваца, које немају никакав ефекат“[9],    рекао је још у јуну месецу Милан Кнежевић из Асоцијације малих и средњих предузећа (која је подржала на последњим изборима тренутно најјачу партију у Србији СНС) поводом мера које је извршна власт тада најављивала. Још у јуну текуће године Кнежевић је предлагао решење буџетског дефицита кроз ефикасну наплату царина, контролу јавних набавки и јавних предузећа, наплату пореза и доприноса црном тржишту и у зони сиве економије. Као и кроз затварање агенција за које нико не може да (у)тврди чиме се оне заправо баве: „У новим мерама Владе, ниједном речи није споменута привреда, а само она, повећањем привредне активности и броја запослених може бити генератор и мотор изласка из кризе“, рекао је тада Кнежевић подсећајући да је „ на последњим изборима Асоцијација малих и средњих предузећа подржала СНС јер смо мислили да треба прекинути континуитет прошле лоше власти. Нажалост бирајући између та два зла, добили смо ово сада“.  [10]  Д  Данас, неколико месеци касније Кнежевић поставља исто питање: А привреда? „Очигледно ниједна мера из Министарства привреде није ни споменута, није споменута ни привреда, нити је споменут Закон о раду“, рекао је Кнежевић реагујући резигнирано на изнуђене мере Владе додајући „На првом месту је запошљавање и стандард грађана, на другом је раст бруто друштвеног производа, а на трећем проблем јавног дуга и тек на четвртом месту буџетски дефицит“.[11]Подсећамо да је на седници Владе отвореној за јавност (8. октобар) видно изостало присуство актуалног министра привреде. Без оживљавања привреде, стимулације извоза, регулисаног тржишта све друге мере су краткорочне, подсетио је Кнежевић, као и да предложене мере врло извесно воде у смањење ионако мале куповне моћи, пад стандарда грађана, губитак послаи  пад производне активности. Ово би и био заједнички именитељ реакција како опозиције, тако и синдиката и струковних удружења какво је Удружење потрошача. Сви су се, у ствари, сагласили с тим да само ове мере воде Србију у нови талас рецесије.

Увек, обазриви економски стручњаци поздрављају почетак сређивања преобнимне државне администрације као почетак неопходне структурне реформе не желећи да дају извесне предикције какве ће заиста резултате дати поменуте мере. На крају, оно што ће бити свакако од изузетног значаја јесте најављени Закон о раду за који чујемо да у свом предлогу предвиђа и ампутацију онога што је (пре)остало од права радника што ће у смислу таласа отпуштања додатно оптеретити стандард грађана и условити ланчану реакцију у потражњи, сервисирању дуговања по кредитним или другим основама као и редовно измирење комуналних и других услуга неопходних за пуко преживљавање. Ништа мање значајно биће и регулисање реструктуирања јавних предузећа, за које такође чујемо да се очекује страни капитал па тако и сасвим други стандарди у пословању и формирању цена услуга. Када се све пројектовано за наредне две године повеже у једну слику, поставља се питање каква судбина очекује грађане Србије и ко ће све то да плати? Србије која данас има само „власне“ интерпретације закона, институција, легалности и легитимности, шанси за само и једино партијско преживљавање војски које ће носити некакве нове изборе обећавајући инвестиције мислећи на кредите; обећавајући нова радна места мислећи притом на стране „инвеститоре“ које опет бирачко тело плаћа у десетинама хиљада евра да се удостоји да га упосли, и убрзо затим и нестане са тржишта; обећавајући бољи и праведнији живот али увек и једино само мислећи на себе и себи партијски „ближње“…Србије која је остала, тек географски појам и која клизи ка (све су прилике) књиговодственом појму БАНКРОТА…

Тако то и изгледа када се избори сведу на избор „између два зла“. Вероватно се не схвата да не постоји мање или веће-већ само зло. Можда би и требало поставити јавно питање свима који изборе тако виде: Како сте бирајући зло очекивали добро?

Опет, да ли би нам одговор значио било какву утеху сада…

Извор: Фонд Стратешке културе