С фирмом „Крстић“

Данима ће трајати полемике око нових, економских мера Владе и, није тешко погодити, политичка каста ће се поделити по партијама-странке из владајуће коалиције ће тврдити да од Апола 11 није смишљено ништа боље од ових мера, док ће опозиција толковати да је ово само један корак више ка провалији према којој идемо.

Укратко: опозиција ће бити у праву. Мере, које је осмислио геније „за понети“, Лазар Крстић, у суштини су реплика мера које је, пре тачно годину дана, предузео један други приручни геније, Млађен Динкић. Тада сам прорекао да мере неће видети Деда-Мраза, а мирне душе то проричем и овом ингениозним потезима Лазе Камиказе.

Не могу да се отмем утиску да су ове мере, које ће само убрзати економски слом, и донесене да би се, негде у рано пролеће, најавила продаја ЕПС-а, водовода, Телекома и тла, под изговором да је то апсолутно неопходно да би се држава спасла. Изјаве, којима се најављује банкрот, веома су штетне, јер ће допринети бежању капитала из Србије. Ко нормалан жели да држи капитал у земљи над којом се надвио банкрот?

За почетак: пораст ПДВ-а са 8 на 10%, погураће цене за барем десетак процената, јер ће трговци и произвођачи у нове ценовнике уградити не само пораст ПДВ-а, већ и пораст цена комуналија и осталих зависних трошкова, а додаће и неки проценат „на страх“. Народ ће на поскупљења реаговати падом потрошње, у длаку исто као крајем прошле године, кад је горња стопа ПДВ-а порасла са 18 на 20%, тако да ће приход од ПДВ-а пасти, уместо да порасте. То су основи економије и ја просто не могу да верујем да Лаза то не зна, већ морам да претпоставим да свесно гура буџет у проблеме, управо да би се, у сенци страха од неисплаћивања плата и пензија, на пролеће лакше протурила прича о продаји последњих ресурса државе.

Кресање плата, у виду некаквог „солидарног пореза“, само је јефтин популистички потез, који ће, у врх главе, у касу утерати двадесетак милиона евра, али ће допринети паду опште тражње, тако да ће, услед пада куповне моћи, главни цех платити ово мало произвођача, који још преживаљавају у арктичком економском окружењу у Србији. Наравно, солидарност тајкуна није предвиђена овим мерама, односно њихове десетине и стотине милиона неће бити опорезоване. Мере не садрже ни један монетаристички потез, нити се баве трговинским дефицитом (око 6 милијарди евра годишње), још мање одливом капитала (око 5 милијарди евра годишње), а поготову мере не дотичу јавне набавке, у којима нестаје једна милијардица на годину. У првом случају, штити се увознички лоби, у другом политичка каста, која буџетске паре прелива у своје џепове.

Држава је, у погледу увозника, чак и ентузијастична, јер ПДВ на увозну робу са неких 20-так процената пуни буџет. Исто тако, држава подмукло навија за раст цена, јер што су оне веће, већи су и приходи од ПДВ-а. Додуше, то је оно „како мали Перица размишља“, јер ће, истина, проценат прихода од ПДВ-а у буџету остати исти, али ће у маси падати.

Што се штедње на путовањима и трошковима возног парка тиче, то су мере на „кеве ми миле“. Држава која не зна колико има запослених, а камо ли нешто друго, нема ефикасан механизам да контролише апарат. Ове мере су приче за малу децу. Једина мера која је сувисла јесте укидање Развојног фонда, али то је идеја Саше Радуловића, а не Лазе Камиказе.

Да би се спасла наша привреда, неопходно је одмах раскинути ССП, тренутно подићи царине на увозну робу, чак и кинеску, да би наши произвођачи постали конкурентни. Затим, хитно тужити стране банке у Србији Стразбуру због девизне клаузуле, ударити им такве порезе на добит да пожеле да напусте Србију и вратити СДК. Наравно, отерати ММФ, Светску банку и остале крвопије. Даље: држава треба хитно да интервенише у привреди, односно да, макар и инфлаторно, финансира ревитализацију великих привредних система и јавне радове, да би запослила народ и подигла број потрошача. Обавезно је и обарање динара на ниво од, рецимо, 150 динара за евро, укидање две нуле и фиксирање курса на неко време.

Пошто ништа од овог власт неће урадити, десиће се следеће:

1. Буџетски дефицит ће расти и даље

2. Куповна моћ ће падати, промет на мало ће постати смешно низак, а то ће трговце натерати да дижу цене, да би сачували масу профита. То је зачарана спирала на доле.

3. Иако ће директне субвенције страним инвеститорима бити укинуте, оне ће, преко тзв. „државних споразума“, попут оних са Етихадом и Фијатом, још и порсати, али иза леђа јавности.

4. Подмукло се спрема истискивање Јужног тока и припрема се продаја последњих ресурса

5. Држава ће гледати да лична својина грађана, попут станова и осталих некретнина, постане још доступнија банкама и извршитељима. Роб не сме да има личну својину, изнад нивоа крпа на себи.

6. Тајкуни ће и даље остати заштићени, као и политичка каста. Једном годишње, око Нове године, хапсиће се по један „крупан звер“, а између нових година, по неколико лопова из трећег ешалона, али све то само у пропагандне сврхе.

7. До пролећа се ће се озбиљно отворити питање Војводине и Санџака. Реаговаће се причом да је само ЕУ важна, све остало је небитно.

8. У току наредне године ће задуживање, заједно са продајом ресурса, вероватно достићи цифру од 6 до 8 милијарди евра.

9. Систем ће, услед социјалних потреса, постати битно репресиван

10. Уколико социјални потреси постану толики да их није могуће контролисати, позваће се трупе НАТО пакта да „заштите демократију у Србији“.

11. Биће угушено оно мало слободних медија што још постоји.

12. Могуће су свакојаке провокације, па чак и измишљени атентати, да би се, под плаштом борбе против криминала и тероризма, спровела нека нова „Сабља“.

13. Сиромаштво ће достићи апокалиптичне размере, глад ће постати масовна.

14. Косово ће бити признато од наших политичара.

15. Црква ће битно напредовати у правцу екуменизма.

16. Геј парада ће бити одржана „цркло-пукло“.

Лаза Крстић је, овим мерама, отклонио сваку сумњу око своје генијалности, али је, брзином подмазане муње, већ упао у један управни одбор, како генију и приличи. Није му било потребни ни петнаест дана да се офира као дилетант и ситан слуга.

Са овом екипом, овакав сценарио је готово сигуран. Они нити умеју, нити знају, а на крају крајева, ни не желе да ураде нешто добро за Србију. Српска политика је опала до личних амбиција и свела се на голу грамзивост. На народ и на државу, на политику као јавну ствар, не постоји више ни далеко сећање. Стога, ове мере и нису ту да би народу или држави било боље, већ да би неко, по цену огромних жртава, испунио свој задатак према ономе ко га на власти држи.
Никада ниједан народ није платио овако високу цену за неколико личних судбина.

Извор: Васељенска ТВ