O ekonomiji se radi …

Na pitanje šta se to trenutno dešava u svetu i zbog čega, najprostije je odgovoriti tako što ćete citirati bivšeg predsednika Sjedinjenih Američkih Država Bila Klintona, koji je ostao upamćen (pored afere sa Monikom Luiinski) po divljačkom bombardovanju Jugoslavije mimo volje UN. Klinton, pritisnut brojnim aktuelnim pitanjima, je rekao: „O ekonomiji se radi, glupane“. Tako je i sada – u jeku krize u Siriji i Ukrajini, pažnju privlače promene koje se dešavaju u međunarodnim ekonomskim odnosima.

Moć se pomera ka Istoku – jedan od trenutaka kada je to postalo svima očigledno (tu ne ubrajam „profesionalne“ zapadne lobiste) bio je samit G-20 najmoćnijih privreda sveta 2010. godine u Seulu, glavnom gradu Južne Koreje. Nije reč samo o tome da je domaćin bila Južna Koreja – dalekoistočna zemlja koja je ostvarila vrtoglavi privredni rast, industrijski i tehnološki bum, a da nije imala nijednu vrednu sirovinu, već samo vredne i pametne ljude, svoje stanovništvo.

Na seulskom samitu bilo je očiglednije nego ikada do tada da G-20 preuzima uticaj od starog ,,kluba bogataša“ Grupe G7. Tu grupaciju bogatih nastalu početkom 1970-ih, činili su Sjedinjene Američke Države, Japan, Nemačka, Velika Britanija, Francuska, Kanada i Italija. Ne govorimo o G8, nastaloj u vreme Borisa Jeljcina kao ustupak Rusiji – kada je G7 grupacija postala G8 primanjem Rusije u članstvo. Za G7 se nije mnogo čulo proteklih godina, sve dok nije ponovo aktivirana posle izbijanja krize u Ukrajini. Naravno, tada su Zapadne države izbacile Rusiju iz članstva, jer je trebalo da se pokaže jedinstvo „demokratskog“ sveta, a Rusiju da se predstavi kao izolovana i izopštena. Ipak, vrlo brzo se pokazalo da se na forumu G7 ništa ne može suštinski završiti.

Grupaciju G20 čine 19 država i Evropska unija. Privrede G20 zajednički predstavljaju više od 80 procenata ukupnog bruto domaćeg proizvoda (BDP) u svetu, 80 procenata globalne trgovine (uključujući i onu između članica EU), a u njima živi dve trećine ljudi na Zemlji. G20 čine, pored članica G7 i Rusije još i Argentina, Australija, Brazil, Kina, Indija, Indonezija, Meksiko, Saudijska Arabija, Južna Afrika, Južna Koreja i Turska.

Prvi samit G20 je održan u atmosferi panike koja je zahvatila međunarodnu zajednicu u jesen 2008. godine. Tada su posle kraha američke banke „Lehman Brothers“ vlade mnogih država tražile način da makar malo smire situaciju i dobiju na vremenu kako bi mogle da naprave plan daljeg delovanja.

Taj prvi susret 2008. godine koji je organizovan po hitnom postupku, pokazao se kao koristan. Sama činjenica da se toliko šefova uticajnih država okupilo na jednom mestu umirujuće je delovala na uzburkana tržišta, jer se stekao utisak da će svi zajedno verovatno doći do nekakvog rešenja. Ipak, naredni samiti su održavani u mirnijoj atmosferi, tako da su i očekivanja polako splasnula. Epohalne odluke nisu donošene, a svetski problemi su rešavani u direktnim susretima „velikih“ svetskih igrača.

Ipak, više od svega na samitu G20 u Seulu je postalo jasno da su se zemlje u razvoju uspešnije uhvatile u koštac sa globlanom recesijom od starog i razvijenog sveta. Evropa i Severna Amerika stigle su na samit G20 opterećene dugovima i najozbiljnijom recesijom posle Drugog svetskog rata. Azija i veliki deo Afrike došle su na samit a da nisu osetile krizu.

Da bih plastično objasnili stanje u Evropskoj Uniji, verovatno je najbolje parafrazirati profesora Miodraga Zeca: „Da smo ušli u Evropsku Uniju početkom devedesetih, kada je Zapad cvetao, išli bismo na svadbeno veselje. Sada, na žalost, idemo na brakorazvodnu parnicu, ili sahranu.“

To je ponovo aktuelizovalo višedecenijske zahteve zemalja u razvoju za novom arhitekturom svetske ekonomije – program za reformisanje Međunarodnog monetarnog fonda (IMF) i Svetske banke (WB). Zemlje u razvoju žele da ojačaju vlastiti položaj u ključnim strukturama međunarodnog finansijskog upravljanja. Uverene su kako su aktivnosti IMF i Svetske banke prozapadno usmerene. Ne treba ni pominjati da su ove institucije i stvorene da donesu prednost pre svega SAD. Zato one ovakvo usmerenje hoće da preokrenu u svoju korist. Naročito su u tome glasne članica BRIKS – Brazil, Rusija, Indija, Kina i Južnoafrička Republika.

Kako je to po prvi put zapazio i istakao „Dojče vele“, zemlje grupacije BRIKS jačaju međusobnu saradnju i rade na suzbijanju hegemonije SAD. Cilj ovih zemalja sa velikim privredama u brzom industrijskom razvoju je jasan: one žele da promene globalni poredak u kome su SAD prvorazredna super sila. Zemlje BRIKS su forum koji nije zadovoljan međunarodnim poretkom. Isključenje Rusije iz G8 dovelo je do daljeg porasta značaja BRIKS. Te države vide sebe kao sile u usponu, koje pred sobom imaju veliku budućnost.

Iako to zvuči neverovatno, ali posebno Brazil polaže mnogo na povećanje saradnje između pet zemalja BRIKS. Poslednji konflikt između BRIKS i SAD desio se nedavno. Na prolećnom zasedanju Svetske banke i Međunarodnog monetarnog fonda održanom u Vašingtonu, američki Kongres je stavio veto na sprovođenje reforme IMF koja je dogovorena još 2010. godine. Pri tome su članovi IMF tada odlučili da zemlje urbrzanog industrijskog razvoja dobiju još šest odsto glasova u okviru te institucije.

Tokom jednogodišnjeg predsedavanja Rusije G20, Moskva je nastojala da dođe do rasprave o formuli po kojoj IMF računa svoje kvote. Do sada učešće Rusije u kapitalu IMF iznosilo je 2,8%, učešće SAD 17%, a Evropske unije 30%. Aktuelni BDP bi trebalo da bude odlučujući faktor prilikom raspodele pomenutih kvota – bio je jasan stav Rusije. Ovakav stav dele BRIKS i još neke članice grupe G20. Manje evropske države, sa druge strane, imaju primedbe na budući način obračuna kvota – jer strahuju da će njihove kvote u IMF biti drastično smanjene.

U Brazilu je veto američkog Kongresa naišao na nerazumevanje i ogorčenje. On je doprinio daljem pogoršavanju ionako napetih odnosa između dve zemlje. Ne treba posebno trošiti reči da je u prvi plan izbila afera prisluškivanja. Brazil, kao ni Indija, nije olako prešao preko toga – nasuprot Angeli Merkel koja je iako prvorazredni američki saveznik, reagovala kao da je to najblaže rečeno normalna komšijska praksa.

Sve veća robna razmena među zemljama ubrzanog industrijskog razvoja dovela je do toga da je Kina 2009. godine zamenila SAD kao glavnog naručioca brazilskih proizvoda. Od 2012. je Kina i najvažniji uvozni partner Brazila. Strateško okretanje Brazila Aziji i Africi je ubrzala i kriza u Ukrajini. Što je veća izolacija Moskve, to je veće razumevanje između zemalja BRIKS. Paradoksalno zvuči da je upravo Rusija bili glavni kočničar daljem razvoju BRIKS, jer su u Moskvi sve vreme verovali u dobre namere anglo-saksonskog sveta. To je verovatno zato što im manjkaju iskustva kolonijalne prošlosti. Ovde je dovoljno reći da Brazil, Kina, Indija i Južnoafrička Republika jednostavno ne komentarišu događaje u Kijevu ili na Krimu!

Ruska Federacija i Kina su dva značajna suverena centra. Rusko-kineski odnosi danas su bolji nego ikada, a najavljeno rusko okretanje Aziji ogromnim delom zapravo znači okretanje Kini. Tom dvojcu svim srcem želi da se priključi i Indija.

Prognoze (sa Zapada) za zemlje BRIKS su obeshrabrujuće. Predviđa se da se tri decenije dug period fenomenalnog rasta Kine okončava, uz veliko pitanje da li će „prizemljenje“ biti teško ili meko. I pola decenije nakon izbijanja krize, Evropa se i dalje muči. SAD su iznenadile skeptike sporim, ali stabilnim rastom, predvođenim energetskim sektorom i proizvodnjom (izvor: www.stratfor.com).
Ipak, realnost je „malo“ drugačija. Koje su te zemlje koje ostvaruju rast i koje dolaze? Da li su to države i regioni čija će ih kombinacija veličine, demografija i ekonomskog potencijala, učiniti naročito jakim? Kako navodi većina ekonomskih analitičara u svetu te zemlje su: Meksiko, Južna Koreja, Poljska,Turska, Indonezija i Filipini, zatim region Mekonga, Vijetnam, Tajland, Burma (www.globalresearch.ca).

Posle godina stagnacije, nasilja, i političkog lutanja, Meksiko sada nezaustavljivo jača. Nedavne reforme, uz ogromno naftno bogatstvo zemlje i blizina najvećeg tržišta na svetu (SAD i Kanada), trebalo bi da ubrzaju ekonomski rast tokom narednih godina.

Južna Koreja i Poljska su takođe stekle korist zbog sposobne vlasti i blizine velikih igrača. Obe države ostvarile su brz rast tokom posljednjih decenija, da se više ne mogu u potpunosti smatrati zemljama u ekspanziji. Ali obe su i dalje ranjivije od utvrđenih, potpuno razvijenih zemalja, usled čega su njihove ekonomije vođene proizvodnjom posebno privlačne za investitore.

Kada je reč o Turskoj, priča je u određenoj meri slična, iako je njena ekonomija i dalje manje napredna, a njeno rukovodstvo, lakonski rečeno, manje prosvećeno.

Ogromna Indonezija je takođe suočena sa političkim izazovima, i naredne godine odrediće da li će ispuniti očekivanja ili će se vratiti na poznatiji put stagnacije. U međuvremenu, susedni Filipini, nastavljaju da napreduju predvođeni energičnim predsednikom. O „azijskoj Nemačkoj“, Vijetnamu, ne treba trošiti previše reči. Govorimo o ekonomiji koja brže raste i od kineske. Tajland je država u kojoj se proizvodi 90 procenata hard diskova u svetu.

Ipak, i u slučaju G-20 može se primeniti poznata orvelijanska izreka o ravnopravnosti. Svi su ravnopravni, ali su neki ravnopravniji od drugih. Drugim rečima, u ulozi glavnih sagovornika će biti tri, najviše četiri države. To su SAD, Kina, Rusija i Evropska unija (preciznije rečeno Nemačka koja će govoriti u ime cele EU), i možda Japan, s obzirom na značaj njegove ekonomije. U skorije vreme, pominjaće se i Indija u ovom društvu.

Ukoliko ne bude dramatičnih političkih promena, do kraja sledeće decenije NR Kina i Indija, dve najmnogoljudnije zemlje na svetu, ponovo će biti dominantne sile svetske ekonomije, kao što su i bile do pre 250 godina.

SAD su i dalje najveća svetska ekonomija, ali im se Kina sve više približava. Vrlo je verovatno da je već sada Kina pretekla SAD. Indija je sada treća po veličini svetska privreda, budući da je prestigla Japan. Sada već „debelo“ zastareli podaci iz 2011. godine govore o tome da su tri najveće svetske privrede SAD sa 17,1 odsto od globalnog bruto domaćeg proizvoda (BDP), zatim Kina sa 14,9 odsto i Indija sa 6,4 odsto. Zašto se novi podaci zvanično ne objavljuju – zaključite sami. Članice OECD (organizacija za ekonomsku saradnju i razvoj) su 2011. proizvodile 50 odsto svetskog BDP, u odnosu na 60 odsto iz 2005, a velike ekonomije u usponu, Kina, Brazil, Indija, Indonezija, Rusija i Južnoafrička Republika, činile su oko 30 odsto svetskog BDP, u odnosu na 20 odsto iz 2005 – navodi sam OECD.

Ovde se nameće logično pitanje gde ide Srbija. Da li je to Evropska Unija, koja nas sigurno neće primiti pre 2020. godine i koja nam nude štap i šargarepu, a pri tome je štap sve duži, a šargarepa sve manja? Alternativa je u iznalaženju autentičnog nezavisnog puta u međunarodnom okruženju koji neće odbiti evropske (čitaj Zapadne) partnere, a pri tome Srbiju učiniti poželjnim partnerom za svaku dobru ekonomsku (a time i političku) inicijativu. Za sada na političkoj sceni Srbije nisu prisutne stranke i pokreti koje su u stanju da artikulišu i realizuju takvu ekonomsku politiku – već samo imamo plitkoumne političare i na vlasti i u opoziciji koji zarad svojih ličnih ili grupnih koristi pričaju da „Evropska Unija nema alternativu

Izvor: Vremeje.rs