Omča dugova privredi i društvu

Kriza javnih finansija i preteći bankrot države „normalna” su posledica pogubne makroekonomske politike i izabranog modela razvoja. Budžetski deficit godinama naglo raste, a time i javni dug, i to u uslovima recesije i ogromne nezaposlenosti. Privreda je potpuno onesposobljena za razvoj, a respektivnom monetarnom politikom potpuno nelikvidna. Finansiranje budžeta je najvećim delom preneseno s realnih javnih prihoda na dopunsko (kreditno) finansiranje. Samo, da raščistimo neke dileme o stvarnim odnosima u javnom sektoru.

Republički budžetski deficit pokazuje kumulativni proces stalnog rasta, kako primarnog, tako i sekundarnog karaktera. Primarni deficit je porastao sa 51 milijarde ili 1,9 odsto BDP u 2008. na 192 milijarde ili 6,1 odsto u 2012. godini. Primarni deficit je rezultat kvaliteta i uspešnosti nacionalne ekonomije i razvoja, dok je sekundarni (bruto) deficit rezultat finansiranja primarnog deficita i otplata glavnice dospelih dugova. Ako se na primarni deficit doda sekundarni tada bruto deficit konsolidovanog budžeta iznosi u prošloj godini 609 milijardi dinara (18 odsto BDP).

Stvorena je spirala sve većih otplata kredita i novog zaduživanja za njihovo finansiranje, ali i redovnih javnih rashoda. Bruto deficit sada učestvuje u javnim rashodima sa 39 odsto i u javnim prihodima sa 45 procenata. Ogroman je to teret u potpuno deformisanom sistemu finansiranja. Ovde se javljaju dva paralelna negativna toka: privredna kriza i ogromna nezaposlenost vode velikom rastu primarnog deficita, dok sve veći teret otplata i kamata na dug dovodi do eksplozivnog rasta unutrašnjeg i spoljnog zaduživanja.

Drugi rashodi su povećani sa 42 milijarde iz 2008. na 417 milijardi u 2012. godini, a dopunsko finansiranje (zaduživanje) sa 37 milijardi (6,2 odsto BDP) na 623 milijarde (39 odsto BDP). Namaknuta je omča dugova privredi i društvu, jer je učešće kamata na dug veće od godišnjeg prirasta bruto proizvoda. Ako je učešće kamata u bruto proizvodu iznad godišnje stope rasta BDP, privreda kreće u dužničko ropstvo. Novo zaduživanje i stalni rast duga služe najvećim delom samo da se servisiraju obaveze iz postojećih dugova, pri čemu kamatni teret stalno gotovo progresivno raste. Učešće otplata i kamata na dugove u bruto proizvodu već je iznad 16 odsto, dok je očekivani prirast bruto proizvoda dva procenta. Odakle da se finansiraju dospele obaveze, investicije i održava nivo javne potrošnje? Samo novim zaduživanjem i rastom duga, uz rast budžetskog deficita. Ekonomija je uvučena u veliku krizu javnog sektora. Kako je nastala faza autonomnog rasta deficita, ali i javnog duga, najavljena politika njihovog smanjenja na ponuđenoj koncepciji nije moguća. Javni dug i deficit u ovakvom finansijskom sistemu i dalje će rasti.

Rashodna, potpuno nekontrolisana i rastrošna strana budžeta je bitna u mogućoj konsolidaciji budžeta i lomljenju spirale stalnog rasta duga, obaveza iz duga, ali i korupcije i kriminala. Ovde na prvom mestu ističemo rashode na zaposlene koje treba „smiriti”, a zatim kupovinu robe i usluga – gde su potrebne velike uštede. Kamate na uzete kredite se moraju uredno servisirati. Međutim, kod subvencija, koje iznose 113 milijardi u 2012. godini, moguće je i potrebno veliko snižavanje i otklanjanje velike arbitrarnosti u dodeli.

Subvencionisanje kamata bankama, da bi bile zainteresovane za plasmane privredi i stanovništvu, duboko je pogrešan potez. Rashodi za subvencije iz budžeta se sve više povećavaju. Privatnim i stranim bankama se iz budžeta formiraju prihodi, a zatim se uzimaju krediti uz visoke kamatne stope. Moguće je da se kroz stimulativnu monetarnu politiku i selektivne niskokamatne kredite (podržane centralnom bankom) kontroliše i stimuliše namensko kreditiranje sada subvencionisane proizvodnje. Budžet se tako rasterećuje, a monetarna politika uključuje u razvojnu (sada zakržljalu) funkciju.

Ne može se budžet izdvojiti i izolovano posmatrati (prihodi, rashodi, deficit, javni dug), jer je on preraspodelni instrument, tako da se mora usko vezati za monetarnu politiku, spoljnotrgovinsku i platnobilansnu politiku, sistem raspodele, ali i za realni sektor. Njegovo stanje je i „proizvod” ovih delova privrednog sistema i makroekonomske politike. Inače, postoji među njima potpuna nekoordinacija.

Ako budžetske subvencije konvertujemo u niskokamatne selektivne dugoročne kredite uključene u monetarnu politiku centralne banke rešavamo problem visokog budžetskog deficita, uz konverziju stranog zaduživanja u normalno domaće jevtino i povoljno finansiranje. Time i teret kamata naglo obaramo (koje su u 2011. iznosile 44 milijarde dinara, u 2012. godini 68,2 milijarde). Kod socijalnih rashoda (penzije, davanja za nezaposlenost, naknade za bolovanja, ostali socijalni transferi), kako smo ranije naveli, nema osnova za zamrzavanje. Oni su praktično već četiri godine zamrznuti s rastom od četiri odsto godišnje i inflaciju od gotovo 13 procenata. Ne igrajmo se životima ogromnog dela populacije! Penzije su postale jedan od glavnih izvora izdržavanja porodica. Ali, javlja se nužnost reforme penzionog sistema zbog sve većeg broja penzionera iz godine u godinu, posebno u odnosu na broj zaposlenih.

Dalje, od najavljenih 38 raznih agencija, saveta, komisija… ukinuto je svega sedam, ali je istovremeno osnovano novih pet. Treba ih ukinuti, jer su veliko opterećenje budžeta i privrede, a praktično ničemu ne služe, osim što su mesta za zapošljavanje partijskih kadrova.

Davanje subvencija i velikih poreskih olakšica u privlačenju stranih investitora treba odmah napustiti.

Penzije su već u poslednje četiri godine realno pale za 30 procenata. Već sada imamo situaciju da od ukupnog broja penzionera (1,7 miliona) njih 990.000 prima manje od 22.000 dinara, a 227.000 svega 11.447 dinara (poljoprivredni penzioneri 9.373 dinara). Socijalnu pomoć prima njih 225.000. Sa godišnjom inflacijom između 11 i 13 odsto zamrzavanje penzija i socijalnih primanja je prava katastrofa. Tim putem ne treba ići. Ali, dalje zapošljavanje u javnom sektoru treba stopirati, kao i porast primanja zaposlenih. Učešće prosečne penzije u prosečnim platama palo je sa 71 odsto (2001.) na svega 54 procenta. Sadašnja prosečna penzija pokriva svega 35 odsto troškova života.

Država ne treba da i dalje plaća glavnicu garantovanih kredita nekoliko poznatih javnih preduzeća, ali ni otplatu kredita za sanaciju poznatih banaka u krizi i stečaju.

Na prihodnoj strani budžeta nema velikih mogućnosti povećavanja sredstava, ali ni povećanja poreskih stopa, posebno u dubokoj krizi i velikoj nezaposlenosti. Mnoge olakšice i oslobađanja treba dobro pretresti i revidirati. Ovde dolazi u obzir i smanjenje sive ekonomije koja učestvuje u bruto-proizvodu sa gotovo 40 odsto. Naplata poreza i doprinosa pala je u ovoj godini na svega 37 do 43 procenta. Potrebna je potpuno drugačija makroekonomska politika i model razvoja (orijentisan sa svih svojih deset podsistema na stimulaciju razvoja i zapošljavanje). Bez dinamičnog razvoja i visoke stope rasta i porasta zaposlenosti i dalje ćemo raditi samo za kamate na kredite kojim finansiramo budžete, ali bez razvoja.

Posebno treba preispitati zaštitnu (carinsku) politiku, jer je prihod od carina drastično smanjen. U 2008. godini prihod je iznosio 68 milijardi dinara, da bi u 2012. pao na svega 35 milijardi. Mora se, nasuprot liberalizmu, uvesti potrebna zaštitna politika domaće privrede, uz snažnu stimulativnu i izvoznu politiku i vrlo selektivnu uvoznu politiku.

Izvor: Politika