Понижавање Грчке ради уништења Сиризе

Има нечег чудног, опасног и готово коцкарског у начину на који је Тројка (Европска комисија, Европска централна банка и Међународни монетарни фонд) месецима преговарала са Грчком. Чини се да су преговори одавно прешли са терена економије на терен политике ако су на терену економије икада и били. Тројка као да више жели да уништи Сиризу него што би да решава финансијску кризу Грчке и да предупреди потенцијално тешке последице које та криза може имати на стабилност еврозоне и европских економија.

Без икаквог сентиментализма ваља поновити – за економску кризу Грчке, која траје од октобра 2009, одговорни су пре свега Грци и њихови кредитори [1]. И једни и други су платили или плаћају цену неодговорности.

У марту 2012. усвојен је репрограм којим је грчки дуг смањен за око 105 милијарди евра (око 54 одсто БДП) и то је највећи апсолутни отпис дугова у финансијској историји. За приватне кредиторе цена је била папрена. У том репрограму, у тзв. „шишању“ кредитора, страни приватни инвеститори су изгубили око 65 милијарди евра, док је остатак отпао на домаће кредиторе. Тиме је и структура кредитора промењена, па је учешће приватних кредитора сведено на само 20 процена у укупном грчком дугу. Преосталих 80 процената Грци данас дугују страним јавним институцијама – европским државама и фондовима, Европској централној банци, ММФ и сл. Из угла дужника, таква структура поверилаца је много неповољнија од оне у којој доминирају приватни кредитори.

Рочна структура грчких дугова је такође промењена, рокови отплате су продужени и померени у далеку будућност, с тим да последње транше дугова доспевају за наплату тек 2054. године. Како се убрзо показало, тај репрограм је дошао прекасно и, упркос висини отписа, дуг је и даље остао неодрживо висок. Висина јавног дуга се данас креће око 177 процената БДП, док је на крају 2008. износио око 109 процената.

Репрограм из 2012. године је захтевао од Грчке оштру политику буџетске штедње. Данас су Грчка и њени грађани присиљени да плаћају високу цену угодног живота који је финансиран јефтиним кредитима протекле деценије. Грчка је 2014. годину завршила са БДП који је за око 26 процената реално нижи од њиховог БДП из 2007. године, док је реална потрошња опала за трећину. У истом периоду је стопа незапослености са 8,4 процента скочила на 26,5. То су страшне економске чињенице иза којих стоји и мучна људска драма великог броја Грка.

Управо у поменутим цифрама се крије и суштина грчке драме. Када је под притиском кредитора Грчка прихватила горку медицину, грађанима је објашњено да ће после краћег периода жртвовања уследити опоравак. До опоравка није дошло и грчке муке су се наставиле [2]. Шок-терапија без резултата и безнадна агонија без краја породиле су, готово ниоткуда, Сиризу. Она је остварила велику изборну победу, обећавајући да ће се изборити за нови мекши аранжман са Тројком, да ће окончати политику сурове штедње, да ће подстаћи привредни раст и Грчку извести из кризе.

Нема сумње, а данас је то још видљивије него јуче, неискусна Сириза је преценила своју преговарачку позицију. Једини адут који је Сириза веровала да има почивао је на евентуалном страху Европљана од цепања еврозоне и нове дестабилизације финансијског система који би започео банкротом Грчке. Играње на ту карту је била једина стратегија коју је Сириза имала, а, истини за вољу, никакву другу није ни могла имати.

На другој страни стола Сириза се суочила са искусним, координираним и суровим преговарачима. Од првог дана је било јасно да се са Грцима не преговара, већ да им се услови диктирају и да се њихови аргументи игноришу. Још горе, и наоко збуњујуће, Тројка није ни крила да се управо тако и само тако „преговара“.

Медији су се постарали да светску јавност упознају са свим детаљима преговарачког процеса. У том извештавању грчки преговарачи, али и Грци en gros, често су извргавани руглу. Неискусни лидери Сиризе су понекад својим изјавама и гафовима и сами олакшавали такву врсту медијске сатанизације. Укратко, европска јавност је стрпљиво припремана да подржи тврд бескомпромисан став према Грчкој, без обзира на евентуалне последице [3]. Чак је и у неважним маргиналним државама ван еврозоне, попут Србије на пример, механизам медијске дискредитације Сиризе у пуном погону.

На глобалној сцени Сириза је сама, без савезника, без подршке, али и без јасног и убедљивог економског плана. Сва је прилика да ни локални центри моћи, од великог бизниса до грчке Централне банке, не подржавају Сиризу. Не би било изненађење ни да ове структуре већ поодавно и дискретно пактирају са Тројком.

Финансијски преговори са Грчком воде се по сличној матрици по којој су вођени политички преговори са Србијом 90-тих. Нејасни су разлози због којих је Грчка овако грубо и јавно понижавана. Нејасно је и због чега се преговори, који би морали бити одмерени, дискретни, стрпљиви и склоњени од очију јавности, готово порнографски гурају на прве стране новина.

Грчким преговарачима није понуђен частан излаз нити је учињен и најмањи уступак који би помагао да им се спаси образ. И поруке које се шаљу грчкој јавности лишене су било какве емпатије и разумевања за муке кроз које нација пролази.

Једино логично објашњење би могло бити да се на примеру Грчке јавно и гласно тренира строгоћа, да се успостављају нова правила понашања и да се шаље јасна порука оним гласачима који би да подрже нове покрете попут Сиризе. Као да Европа, за пример, кажњава Грке због тога што су гласали за „погрешну“ странку.

Центри моћи су одлучили да је политика строге штедње једини пут и да се такав пут не сме доводити у питање. Грађани се морају навикавати на ново време и нова правила која успоставља веома моћна и богата мањина. Све да је Сириза и имала бољи програм од онога који је презентиран, све да је и презентација тог програма била убедљивија но што је била, тешко је поверовати да би исход по Грке био другачији.

Изаћи у сусрет Сиризи и тражити решење у некаквом компромису претило би да ојача сличне покрете у Европи, попут Подемоса, на пример. Мало је познато и да је велики успех Шкотске националне партије добрим делом везан за њену политику супротстављања програму штедње који се спроводи у Великој Британији. Нема сумње да би и евентуални успех Сиризе веома оснажио све оне покрете који се боре против политике бруталне буџетске штедње и да би тиме угрозио све традиционалне и етаблиране политичке партије. У том страху су мање-више уједињене и левица и десница.

Ако је ова линија резоновања тачна, онда Сириза не сме проћи, од политике оштре штедње се неће одустати, па макар се ризиковала и стабилност еврозоне, па макар се свет рушио.

Гледано из европског угла, најављени референдум у Грчкој је заправо добродошао. Ако до референдума дође, ако Грци буду гласали за мере које тражи Европа, тај исход ће бити раван изгласавању неповерења Сиризи и значиће њен крај или бар политичку маргинализацију. Ако Грци буду гласали против предложених мера, медији ће објаснити светској јавности да је реч о тријумфу лудости и неодговорности, па тврдоглаве и лење Балканце треба пустити низ воду. Узгред, није превише важно што, у тренутку када се (и ако) буде гласало на референдуму, европског предлога неће ни бити пошто је он истекао 30. јуна.

Пред Грчком је период неизвесности, нових мука и вероватно жестоких унутрашњих конфронтација. За Грчку нема доброг исхода, а време ће показати и да ли је оштра политика према Грчкој била од какве користи Европи.

_____________________________________

Упутнице:

[1] О генези кризе сам писао у тексту Грчка криза и њене поуке
https://nkatic.wordpress.com/2011/07/09/grcka-kriza-i-njene-pouke/

[2] О проблематичним резултатима политике оштре буџетске штедње сам писао у тексту Фискална консолидација – на путу, или на странпутици?
https://nkatic.wordpress.com/2014/09/29/fiskalna-konsolidacija-na-putu-ili-na-stranputici/

[3] За Грчку никада није било симпатија, поготово не на северу Европе. О разлозима сам писао у тексту Евро криза из немачког угла
https://nkatic.wordpress.com/2015/03/18/evro-kriza-iz-nemackog-ugla/

Извор: Блог Небојше Катића

Коментари

Један коментар на Понижавање Грчке ради уништења Сиризе