Необични случај Грчке и Европе

Када смо прошлог уторка одлазили из Берлина, грчки министар финансија Јанис Варуфакис ми је рекао да реч „реформа“, у значењу у којем је данас користимо, потиче из средњег периода историје Совјетског Савеза, тачније из времена Хрушчовљеве владавине, када су академски експерти покушали да склеротични систем планске привреде оживе увођењем елемената децентрализације и тржишних процеса. Американци су у то доба опседнути људским правима, млади Европљани сањају о револуцији, па „реформа“ није била нарочито популарна тема на западу. У међувремену, захваљујући новом и необичном сплету околности, реформа је постала главна програмска парола владајуће класе.

Реч реформа заузима централно место у надвлачењу између Грчке и њених поверилаца. Нове олакшице су могуће, под условом да Грци пристану на „реформе“. Какве промене су у питању и шта је њихов циљ? Када се у медијима говори о Грчкој, та реч се користи често и олако, као да је већ свима јасно шта тачно значи.

Конкретне реформе које повериоци захтевају необична су мешавина различитих елемената. Један од циљева је смањивање државног апарата; у том смислу оне су „тржишно оријентисане“. С друге стране, њима се не промовишу децентрализација и разноликост. Штавише, њихово спровођење поткопава локалне институције и намеће јединствен модел вођења државних политика који треба да важи за читаву Европу. Отуда Грчка никако није на репу догађаја, већ на самом бранику историје. Такође, у овом другом аспекту, понуђени предлози су тоталитарни – Фридрих фон Хајек је можда њихов филозофски отац, али политички архитекта им је лично Стаљин.

Модерна европска верзија тржишног стаљинизма, у облику у којем се примењује у Грчкој, има три главна тока. Први је усмерен на пензије, други на тржиште рада, трећи на приватизацију. Ту су затим и шири проблеми опорезивања, штедње и одрживости дуга, али о њима касније.

Повериоци траже да се исплате пензионерима ове године смање за један одсто БДП-а, у земљи у којој готово половина пензија није довољна за живот изнад границе сиромаштва. Тај захтев би довео до умањења од 120 евра за пензије које износе до 350 евра. Влада је одговорила да је пензијском систему потребна реформа – садашња ниска старосна граница за одлазак у пензију није одржива – али реформа се мора спроводити постепено, уз увођење ефикасног система осигурања за незапослене.

На тржишту рада повериоци су већ наметнули укидање колективног преговарања и издејствовали смањивање минималних надница. Влада наглашава да је главна последица тих мера прелазак рада у сиву зону, радници се више не пријављују и не плаћају им се доприноси, што угрожава пензиони систем. Грчка, с друге стране, предлаже увођење новог система колективног преговарања у складу са стандардима Међународне организације рада.

Што се тиче приватизације, повериоци захтевају продају, између осталог, аеродрома, лука и енергетског система, и то у што краћем року. У овом случају примедбе Грчке се не односе на то што би поменути капацитети тако били стављени под приватну или страну контролу, већ на распродају по багателним ценама, без икаквих услова и без задржавања удела у власништву. На пример, у текућој приватизацији луке у Пиреју, коју купује кинеска компанија Cosco, влада инсистира на инвестиционом плану и заштити права запослених. (Тако смо се нашли у постмодерној ситуацији, у којој левичарска влада капиталистичке земље покушава да заштити синдикална права својих радника од апетита мултинационалне корпорације из једне комунистичке земље.)

У погледу пореске политике, повериоци захтевају значајно повећање пореза на додату вредност (ПДВ) – који већ износи 23 одсто. То би, између осталог, оптеретило цене лекова (и старију популацију) и угрозило посебне стопе које уживају грчка острва (око десет одсто становништва), где је концентрисана туристичка инудстрија и где су трошкови живота већи. Влада је одговорила да би се повећање пореза у туристичком сектору лоше одразило на конкурентност и да би укупан ефекат већег пореског оптерећења довео да пада привредне активности и тако продубио проблем дугова. Уместо тога, требало би повећати стопу наплате; ефикаснија наплата ПДВ-а би чак омогућила смањивање пореза.

Оно чега у захтевима поверилаца нема јесте сама реформа. Смањивање пензија и повећање ПДВ-а не чине реформу; такви потези не доприносе привредној активности и расту конкурентности. Приватизација по багателним ценама отвара простор за предаторске приватне монополе, као што добро знају становници Јужне Америке или Тексаса. Дерегулација тржишта рада чини стандардни елемент тог етички проблематичног експеримента, наметања патње као терапије, као што показују интерни извештаји ММФ-а од 2010. наовамо. Нико не може да гарантује да ће смањивање надница Грчку учинити конкурентном у трговини са Немачком или Азијом. Догодиће се само то да ће радна снага са конкурентним вештинама напустити земљу.

Права реформа је процес који захтева време, стрпљење, планирање и новац. Реформа пензијског система и социјалног осигурања, модерна радна права, разумна приватизација и ефикасна наплата пореза, то су реформе. Као и мере које се предузимају у домену јавне управе, правосуђа, пореске политике, интегритета статистичких података и другим областима, што је у начелу већ усаглашено и што би Грци радо одмах спровели, када би им повериоци то дозволили – али они им то не дозвољавају док се преговори не заврше. Исто се може рећи за инвестициони програм којим би се унапредиле услужне делатности које Грчка може да понуди, укључујући здравствену заштиту, негу за стара лица, високо образовање, истраживачки рад и уметност. Али за то треба да схватимо да Грчка не може да успе ако је приморавамо да буде иста као друге земље; она мора бити другачија – земља са малим продавницама, малим хотелима, високом културом и отвореним плажама. Реструктурирање дуга којим би се Грчка вратила на тржишта (да, и то је могуће, и Грчка већ има спреман предлог) такође би била реформа по свим разумним критеријумима.

Прави циљ програма који повериоци намећу није реформа. Циљ је да се увећа наплата дуга пре него што дође до коначне катастрофе. Повериоци инсистирају на смањивању пензија и плата, повећању пореза и распродаји имовине, у уверењу – које се може објаснити једино као реликт магијског мишљења – да ће се привреда опоравити упркос увећаном пореском оптерећењу, смањеној куповној моћи и одливу добити након приватизације. То је магично решење које се тестира већ пет година и које у Грчкој није дало никакве резултате. Зато уместо опоравка, који се предвиђао после пакета помоћи из 2010, Грчка данас бележи пад прихода од 25 одсто, и том паду се не види крај. Мерено у номиналним износима, укупан дуг је порастао са 100 на 180 одсто БДП-а. Али признавање неуспеха у Грчкој довело би у питање читав пројекат актуелних европских политика, па и компетентност оних који их спроводе.

Зато су преговори са Грчком у пат позицији. У ствари, то није права пат позиција, јер је Грчка под огромним притиском. Или ће пристати на све што повериоци траже, или ће им банке пропасти и биће протерани из еврозоне, што би имало веома тешке последице, бар на краћи рок. Повериоци то знају. Зато упорно притискају Грчку, не одступају од својих ставова ни за милиметар и жале се да грчка страна није довољно кооперативна. Када Грци попусте, за центиметар или два, повериоци одговарају тако што траже још више уступака.

То је ружна динамика преговора под притиском, између јаче и слабије стране, у овом случају оптерећена и чињеницом да на страни поверилаца нема јединственог вођства, нема никога ко ће иступити, учинити разумне уступке и наметнути свима прихватљив споразум – осим ако Ангела Меркел коначно не прихвати тај задатак. Избор је сужен. Или ће грчка влада превише попустити, изгубити подршку и пасти, у ком случају, без обзира на исход – принудна европска управа или Златна зора? – можемо рећи да је демократија у Европи мртва. Или ће бити приморани, уз огроман ризик и по високој цени, да преузму сопствену судбину у своје руке и надају се да ће помоћ стићи, с било које стране.

Извор: The American Prospect/Пешчаник