Ponovo privatizacija ili nova šansa za nove igrače
Opet je u medijima krenula priča o privatizaciji. Za većinu to će biti nova muka, a za neke samo još jedna „berba“. Ono što odmah valja istaći je sledeće: nametnuta i ubrzana privatizacije je jedna od najvećih nepravdi koja može da zadesi neko društvo, odnosno državu. Štaviše, privatizacija je jedina nepravednija stvar od nacionalizacije. Da je tako, govore ekonomski rezultati ubedljive većine zemalja sveta u kojima je ona provedena (Južna Amerika, Istočna Evropa, zemlje u kojima je bujala levica i gde je, na kraju, najviše i bilo šta da se privatizuje. Retke su države koje su uspele da se izvuku iz te smrtonosne zamke.
Nacionalizacijom nečije imovine u korist države najčešće se čini nepravda jednom vlasniku, obično jednom čoveku ili njegovoj porodici. To jeste nelegalno, ali je ipak svojevrsna preraspodela društvenog bogastva, koja ima za cilj da poboljša život najvećeg dela stanovništva. Nacionalizacija jeste nepravda i ne pokušavam da je opravdam. Ali privatizacija je još gora jer se u privatizaciji broj oštećenih meri milionima. Uostalom, zamislite, ali samo hipotetički, da neko sad provede kompletnu nacionalizaciju imovine Miškovića, Beka, Đunića, Lazarevića itd.
Proces privatizacije u Srbiji renuo je skromno i za naše prijatelje na Zapadu presporo. Ona je počela donošenjem Zakona o svojinskoj transformaciji 1997. godine. Milošević je te godine prodao Italijanima i Grcima 49 odsto Telekoma, i to u vreme velikih ekonomskih nedaća, pod blokadom, za 1,5 milijardi nemačkih maraka, što je tada bila odlična cena. Zakon je 2001. pretrpeo izmene, a samo godinu kasnije Đinđićeva vlada je otkupila 29 odsto italijanskog učešća u onom istom Telekomu za svega 195 miliona dolara. I tako je Srbija ostala i dalje vlasnik 80 odsto Telekoma, uz 20 odsto vlasništva Grčke kompanije OTE. Po istom Zakonu, proces privatizacije počelo je oko 350 preduzeća, a završilo ga je do 2000. godine samo 18. Kako proces nije bio vremenski ograničen niti nametan, išao je polako, ali bez većih trzavica, iako su ekonomske prilike bile veoma teške.
A onda su došli pravi ljudi na prava mesta i ubrzali stvar. Zbog tog sporog ritma, koji nije odgovarao šok.terapiji, koju je zahtevao Zapad od nas, vlada je posle petooktobarske smene vlasti izvršila izmenu i dopunu Zakona o svojinskoj transformaciji. Cilj je bio da se u što kraćem periodu izvede privatizacija. Naravno, kad je ponuda preduzeća velika, a privatizacija se izvodi u kratkom periodu, cena će biti adekvatana okolnostima, a to znači niska. Da li je to bilo u našem interesu? Naravno da nije. U isto vreme su nam neki od vodećih svetskih i evropskih ekonomista savetovali da ne žurimo, ali i da prodaju preduzeća, kad god je to moguće obavimo u okviru preduzeća, to jest da se stimuliše vlasništvo radnika i menadžmenta. Takav način privatizacije je izvela Slovenija (tzv. „prodaja radnicima i menadžerima“ ili „Workers and Management Buy-outs“), i on je dao ubedljivo najbolje rezultate. To nam je savetovao profesor ekonomije Jože Mencinger, dugogodišnji rektor Univerziteta u Ljubljani, i čovek koji je provodio plan privatizacije u Sloveniji, čija je osnovna karakteristika tzv.“postepena tranzicija“. Niko ga nije slušao. Nobelovac Jozef Štiglic se našao odmah na početku privatizacije u Srbiji, gde je dobronamerno dao savet da se ugledamo na iskustvo Slovenije i da ne žurimo sa privatizacijom. Ali mi smo imali našeg genija Božidara Đelića, koji je imao lično „divno“ (ne sumnjam) iskustvo sa privatizacijom u Poljskoj i Rusiji (u timu Džefrija Saksa). To iskustvo je za našeg Božu bilo tako dobro da mu je u Rusiji bio zabranjen ulazak neko vreme. Pa ipak, Đelić je bogatiji za par desetina miliona evra i od 1. janjuara ponovo je u belom svetu jer u Srbiji je ostalo malo toga što bi moglo da privuče pažnju finansijskog predatora. Čudno je, kako svetske banke vole naše finansijske „eksperte“, koji pošto nas „unaprede“, dobiju odlična mesta u svetskom finansijskom sektoru. Tako je i Radovan Jelašić, bivši guverner NBS, posle kupovine vile na Dedinju za nekoliko puta nižu cenu od tržišne otišao za direktora banke u Mađarskoj, čije je državljanstvo već imao. Interesantno je da strane banke, zapošljavaju i nezaposljene psihologe bez predhodnog iskustva u bankarskom sektoru, i to na visoka savetnička mesta, ali samo pod uslovom da su predhodno bili predsednik neke države, makar i Srbije.
Od 2001. godine do maja 2013. godine ukupno je privatizovano 2.288 preduzeća. Ostvareni prihod je bio malo preko dve milijarde evra. Raskinuto je 679 ugovora, ili 30 odsto, a za prodaju je još ostalo 588 preduzeća.
Najviše preduzeća (493) privatizovano je u Vojvodini (možda je zato tamo prvi put u istoriji tako loša ekonomska situacija?), a najmanje (278) u regionu Beograda (možda zbog blizine zgrade vlade i skupštine?). Zamislite se nad ovim podatkom: u Beogradu se smatra da je jedina uspešna privatizacija bila prodaja Beopetrola ruskoj kompaniji Lukoil. Jedina uspešna!
Društvena preduzeća su pre privatizacije, 2002. godine imala 680.000 zaposlenih, a danas u tim privatizovanim firmama radi 286.000 radnika, što znači da je broj zaposlenih u njima smanjen za oko 58 odsto. Posle 2009. godine došlo je do još jednog velikog pada broja zaposlenih i u privatizovanim i neprivatizovanim preduzećima. A našoj ministarki Zorani Mihajlović ove strašne brojke ne smetaju. Njoj smeta samo pad broja zaposlenih u NIS, jer je to jedna od retkih ruskih investicija u Srbiji, a ona je ipak godinama radila za nevladinu organizaciju East-West Bridge.
Profesor Mašinskog fakulteta u Beogradu Petar D. Petrović kaže da su privatizacijom industrijska preduzeća, uključujući i ona koja su bila nosioci razvoja, gotovo po pravilu, odlazila u likvidaciju. Tako sadašnji nivo industrijskog razvoja Srbije jedva da dostiže 40 odsto onog iz 1989. godine. Te godine je industrija zapošljavala oko milion ljudi, a danas ispod 300.000 hiljada. Privatizacija je bila uspešna zbog protivzakonitih dela: nesavesnog poslovanja, uzrokovanja namernog stečaja, zloupotrebe položaja i ovlašćenja u privrednom poslovanju, zaključenja štetnih ugovora, nedopuštene trgovine, utaje poreza i doprinosa i drugih davanja, prevara, pronevera, falsifikovanja službenih dokumenata, nesavesnog rada u službi, primanja i davanja mita, izbegavanja carinskog nadzora itd. I još jedan apsurd: novi vlasnici su odmah po kupovini najčešće dizali hipotekarne kredite na tek kupljena preduzeća i iz njih na taj način izvlačili novac, ostavljajući na kraju državi vampirski isisana preduzeća. A zar je toliko teško takvima uzeti novac i imovinu nazad?
U Srbiji za sve ovo niko nije odgovarao, a, po svoj prilici, i neće. A svi u opoziciji su nekada, makar u predizbornim kampanjama, pričali da će preispitati mafijašku privatizaciju u Srbiji. Zna se ko je tada bio u opoziciji. Sad ih gledate i slušate svaki dan.
Na kraju se sav taj rečima neopisivi kriminal sveo na proveru dokumentacije Saveta za borbu protiv korupcije o 24 sprovedene privatizacije, koje je Evropski parlament svojom rezolucijom pozvao Srbiju da odmah izvede jer je Evropska komisija izrazila sumnju u legalnost. Kakvo ponižavanje uma i inteligencije. EU samo hoće da stave tačku na sve ogromne štete koje su nanete društvu i građanima ove zemlje. Da li je to kraj? Nije!
Nismo bili dobri i privatizacija se vratila, ali sad nije strašna kao nekad. Ministar privrede Saša Radulović izjavio je za RTS 21. novembra 2013. da će privatizacija preduzeća u Srbiji biti završena do kraja 2014. godine i da će se sprovoditi na čistiji i pravedniji način. “Država je sad najveći poveralac preduzeća koja treba da budu privatizovana. Sva ta preduzeća imaju imovinu čija je vrednost manja od obaveza, što znači da je država izgubila sav kapital u tim preduzećima”, rekao je Radulović. Baš dobro! Prodaješ nešto što ne vredi ništa. A kome? To je pitanje za milion ili za deset odsto.
Radulović je u novogodišnjem intervjuu na RTS na pitanje novinarke da li može novi Zakon o privatizaciji da nadoknadi nastalu štetu sada kad je privatizacija na samom kraju, dao sledeći odgovor: „Ne može da nadoknadi štetu koja je načinjena, ali barem sa ovim novim zakonom nećemo ponoviti istu grešku. Napravljen je jedan transparentan postupak, gde će institucija sistema, Agencija za privatizaciju, sprovoditi postupak privatizacije sa jasno određenim pravilima, sa odgovornošću. Domaćinski će se ponašati sa društvenom imovinom, i sa državnom takođe, a to je jako važna novina”.
Građani Srbije mogu da budu srećni što će, posle samo 12 godina od početka privatizacije, najzad dobiti i dobar zakon o privatizaciji. To uliva optimizam da nas ipak čekaju bolji dani. Novi zakon će, kaže ministar, uvesti transparentan postupak, sa jasno određenim pravilima, koja će dovesti do domaćinskog ponašanja sa društvenom i državnom imovinom, što je jako važna novina. A kakav je onda bio do sada važeći Zakon? Kada su po starom zakonu sve što su mogli da privatizuju privatizovali (prodali, očerupali, opljačkali, pokrali, iskoristili, namestili, rasprodali itd.), ostalo je iza njih celo groblje preduzeća, koje je Agencija za privatizaciju, odnosno država, morala ponovo da preuzme i natovari na naša nejaka pleća.
Treba biti realan, u starom procesu privatizacije omastile su se samo stranke na vlasti. A sadašnje stranke na vlasti su tada bile u opoziciji. Sad je došlo vreme da se najstrašnije, u naše ime, osvete nekadašnjoj korumpiranoj vlasti. Sada će oni da njima pokažu kako se izvodi privatizacija. A nekadašnja vlast, će moći samo da gleda. Kao i mi. Kakva osveta! Kakva sudbina! Kakva Srbija! Kakvi birači! A kakvi smo svi mi zaista?
Dovoljno je setiti se Belorusije i teške sudbine zemlje čijoj je vlasti važniji sopstveni narod nego ono što nameću MMF, EU, Svetska banka. Njihov predsednik Aleksandar Lukašenko je u intervjuu za RT to ovako formulisao: „Samo želimo pronaći svoje mesto u ovom svetu, i živeti kao normalna zemlja”. Hm. Šta to podrazumeva?
Belorusija je raspadom SSSR u decembru 1991. postala nezavisna zemlja, na čelu sa predsednikom Šuškjevičem, koji je bio prozapadno orijentisan i odmah krenuo u „brzu privatizaciju“, koja je, slično kao i u Rusiji, dovela do brzog i poptunog kolapsa privrede. Na izborima 1994. godine kandiduje se i pobeđuje opozicioni kandidat Lukašenko, koji se borio protiv prozapadnog kandidata Vjačeslava Kjebiča. Dok je Kjebič zastupao dotadašnju ekonomsku politiku, Lukašenko je nudio obračun sa nosiocima kriminala i korupcije u započetoj privatizaciji i ponovnu nacionalizaciju. Do nogu je potukao zapadnog kandidata. Napominjem, njegovu kandidaturu nije niko podržao iz dotadašnje vlasti, već su, naprotiv, svi bili protiv njega. Odmah po preuzimanju mesta predsednika izvšeno je hapšenje nocilaca kriminalne privatizacije, izvršena deprivatizacija velikih industrijskih, energetskih, trgovinskih, rudarskih i poljoprivrednih kompleksa. Uz određene uslove i zakonski definisane mere, ostavlja u životu privatni sektor samo u vidu malih do srednjih preduzeća, i to u oblastima trgovine, uslužnih delatnosti i zanatstva.
Evo rezultata takvog „diktatorskog“ rada: prema podacima MMF, nezaposlenost u Belorusiji je trenutno oko jedan odsto; preko 83 odsto preduzeća su u državnom vlasništvu, a zemlja beleži stabilan godišnji privredni rast između 8,5 i 10odsto; prosečna plata je oko 400 dolara; malobrojna privatna preduzeća su uglavnom u rukama domaćih preduzetnika, tako da samo 1,4 odsto radnika radi u preduzećima stranih vlasnika. U sektoru poljoprivrede radi 14 odsto, industrije 34,7 i usluga 51,3 odsto radnika. Lukašenkova vlada je odmah po dolasku na vlast proterala ekonomskog eksperta Džefrija Saksa i finansijera nevladinih organizacija Džordža Soroša. Izgleda da mu se ta odluka višestruko pozlatila.
Zemlja je jedino 2010. zabeležila manji pad BDP, ali to nije bila posledica svetske finansijske krize, već odluke da svim radnicima istovremeno povećaju plate za 30 odsto. Prema podacima MMF, spoljni dug zemlje je svega 26,5 BDP. Belorusija je već posle 2000. godine postigla BDP iz vremena 1989. godine, dok je Rusija 2012. godine bila tek na nivou od 65 odsto BDP iz 1989. Srbija je prošle godine bila na novou od 40 odsto BDP iz 1989. Ali mi smo lider na Balkanu, mi smo trenutno među 10 najboljih privreda u Evropi!?
Belorusija godišnje izvozi industrijskih i poljoprivrednih proizvoda u vrednosti između 15 i 16 milijardi dolara, od čega na izvoz hrane otpada oko pet milijardi. Oko 50 odsto izvoza ide u zemlje bivšeg SSSR, a oko 40 odsto u zemlje EU. Dakle, ova zemlja izvozi u EU, a nema nikakav sporazum o stabilizaciji i pridruživanju, što će reći da plaća carine u zemljama EU, ali i naplaćuje njima carine. Pa kako onda uspeva? Prosto staro pravilo: kad je roba dobra i cena povoljna, ona sama nađe put do kupca. Srbija je čak i pod najoštrijim ekonomskim sankcijama izvozila neke proizvode u zemlje EU, dovijajući se zajedno sa svojim kupcima kako to da izvedu, a da ih monitori sankcija ne uhvate. Obostrani ekonomski interes je najvažniji deo biznisa i saradnje. Ako toga nema, politika ne pomaže.
Nacionalni ponos i brend broj jedan Belorusije je traktor Belorus, koji se godišnje isporuči u više od 50.000 komada, a proizvodi u verzijama od 210 do 265 konjskih snaga, a od skora i od 450 konjskih snaga. U svetu praktično nema konkurenciju. Svaki šesti traktor na svetu je iz Belorusije. Razne vrste kombajna visokog kvaliteta se proizvode i prodaju godišnje u oko 4.000 komada. Kamiona marke MAZ se proizvede i proda godišnje oko 23.000 komada, a čija nosivost ide i do 220 tona. Druga fabrika kamiona u Minsku je proizvela kamion nosivosti 320 tona i time se svrstala među najveće svetske proizvođače najvećih kamiona za prevoz rude na svetu. Uz to, Belorusija isporuči godišnje više od 2.000 autobusa i više od sto trolejbusa. Belorusija je poznata i kao proizvođač i izvoznik bele tehnike, optike, veštačkog đubriva i hartije.
I još nekoliko činjenica za sami kraj: osam bivših komunističkih zemalja koje su pristupile EU do kraja kalendarske 2009. godine su dale 637 milijardi evra samo na ime otplate kamata za već postojeća dugovanja centralama zapadnih banaka. U istom tom periodu ukupan iznos stranih direktnih investicija u te iste zemlje je iznosio 467 milijardi evra.
__________________________________
Literatura:
2. http://www.ekof.bg.ac.rs/organizacije/monopolist/2013/ML89%281%29.pdf
3. http://www.pressonline.rs/info/politika/108661/vlada-prodaje-telekom-bez-ikakvog-objasnjenja.html
5. www.blic.rs/Vesti/Ekonomija/313032/Na-prodaju-jos-500-firmi-u-Srbiji
7. www.blic.rs/Vesti/Ekonomija/313032/Na-prodaju-jos-500-firmi-u-Srbiji
8. http://www.politika.rs/rubrike/Ekonomija/Pirova-pobeda-Agencije-za-privatizaciju.lt.html
9. Hanes Hofbauer, Naručena istina-kupljena pravda, kolonijalizam evropske unije, Jasen, Beograd, 2012.
10. Džon Ralston Sol, Propast globalizma i preoblikovanje sveta, Arhipelag, Beograd, 2011.
13. http://www.slobodanjovanovic.org/2012/01/16/dusan-opacic-uspon-belorusije/?lang=lat
Izvor: Novi Standard
Ostavite komentar
Ostavite komentar na Ponovo privatizacija ili nova šansa za nove igrače
Copyright © Ceopom Istina 2013-2026. Sva prava zadržana.