Povratak Glas-Stigolovog zakona

Nedavno je kroz medije proletelo saopštenje da je Tomas Harkin, senator-demokrata iz države Ajova predao Senatu SAD pod brojem 985 nacrt zakona  o ponovnom stupanju na snagu Zakona Glasa-Stigola. To se desilo 16.maja, na 80-godišnjicu donošenja tog zakona. A njegovo donošenje, pa zatim ukidanje,  u svoje vreme jeizvršiloogroman uticaj na razvoj finansijskog i bankarskog sistema, i SAD, i celog sveta…

Istorijat donošenja Glas-Stigolovog zakona

Istorijat Zakona Glasa-Stigola ( dalje u  tekstu „GSZ“) ide u „urnebesne dvadesete“ prošlog veka, kada je Amerika bila  obuhvaćena groznicom  špekulacija, u čijem raspirivanju su glavnu ulogu igrale banke. Bankari – zelenaši su zaboravili na postojanje tradicionalnih kreditnih operacija i do nosa su potonuli u riskantne operacije na tržištu hartija od vrednosti. Oni  su nastupali kao investitori –špekulanti, a  kreditiranjem su snabdevali novcem nebankarske špekulante, deleći sa njima neverovatno visoku dobit koja je dobijana od operacija sa papirima. Sve se završilo vrlo tužno – krahom berzi 1929.godine, razvojem ekonomske recesije (koja je tridesetih godina prerasla u dugotrajnu depresiju), bankarskom krizom. Tada je potonula svaka peta američka banka, zajedno sa depozitima ulagača. To je u istoriji bila najveća konfiskacija depozita, prema kojoj sadašnja konfiskacija depozita iz kiparskih banaka izgleda umerena. Ispitujući te događaje, čak su i u Kongresu SAD sve češće počeli da se čuju pozivi za  nacionalizovanje  banaka.

Ubrzo posle stupanja na vlast predsednika Frenklina Ruzvelta 1933.godine  u američkom Kongresu je donet zakon  čiji su nacrt inicirala dvojca demokrata – Karter Glas i Henri Stigol. GSZ je predviđao sledeće najvažnije mere:

1.    Odvajanje kreditnih operacija banaka od investicionih (zato što su ove druge mnogo riskantnije); podela banaka na komercijalne (one, koje imaju pravo da primaju depozite i da se bave kreditiranjem) i investicione (one koje imaju pravo da se bave samo operacijama sa vrednosnim papirima na tržištu hartija od vrednosti);

2.    Formiranje specijalne organizacije za osiguranje bankarskih depozita stanovništva – Federalne korporacije  za osiguranje depozita (FDIC);

3.    Jačanje nadzornih, regulacionih i kontrolnih funkcija Sistema federalnih rezervi SAD  (FED-a) u odnosu na komercijalne banke; iz sfere kontrole FED-aSAD se  povlače investicione banke, i njihove rizike ne osiguravaju  ni država, ni FED;

4.    Utvrđivanje prava FED-ada reguliše granične kamatne stope štednih depozita banaka, kao i da utvrdi normative za obavezne rezerve   banaka koje su u FED-u.

Izglasavanje GSZ je odigralo važnu ulogu u stabilizovanju finansijsko-bankarskog sistema SAD. Tokom nekoliko decenija Amerika je živela bez bankarskih kriza.

Borba za ukidanje Glas-Stigolovog zakona

GSZ je obuzdavao halapljivost bankara, koji su želeli da svoj status depozitarnih institucija spoje sa spekulativnim operacijama na tržištima papira od vrednosti. Na mnogo načina je pokušavano  da se smanji uticaj ZGS. Prvi pokušaj je preduzet   još 1956.godine, u vezi sa donošenjem zakona o bankarskim holding kompanijama. Predlagano je da se skine zabrana na ujedinjavanje kreditne i investicione delatnosti za ćerke-strukture bankarskih holdinga u svim državama. Međutim, ni taj pokušaj nije uspeo. Depozitarno-kreditnim organizacijama je, kao i do tada, zabranjeno da se bave investicijama, kao i da gutaju kompanije iz drugih sektora finansijskih usluga (osiguravajućeg, upravljanja aktivama) i da sa njima  stupaju u partnerske odnose.

Popuštanje protiv zakona  Glasa-Stigola se prvi put pojavilo na granici 1960-70.godina. Ono se odnosilo na  dozvolu izlaska banaka kao anderajtgera (investicionih brokera) na tržište municipalnih obveznica. Istovremeno su investicione kompanije  preko svojih lobista  izvojevale pravo  da na tržištu novca otvaraju račune klijenata na „post-restant“  (money market accounts)  koji predstavljaju analoge kratkoročnih depozita. Značajno je da su se takvi računi našli izvan sistema osiguranja FDIC. Krajem 1986. – početkom 1987.godine desila se još jedna značajna stvar. FED je dozvolio nekim, posebno pouzdanim komercijalnim bankama, da do 5% VDP-a dobijaju od operacija sa papirima od vrednosti (istina, u tom trenutku još uvek ne za račun sredstava klijenata, već preko sopstvenog kapitala).  Nešto docnije je najpouzdanijim bankama dozvoljeno da taj procenat bude do 10%. To je urađeno dok je na mestu predsednika FED-a  bio Pol Volkers.

Finalna faza demontaže ZGS  se veže za ime A.Grinspena.  Pošto je u avgustu 1987.godine zamenio fotelju direktora banke „J.P.Morgan“foteljom predsednika  Saveta upravljača FED-om, Grinspen je odmah izjavio: neophodna je „maksimalna deregulacija bankarskog sistema u cilju povećanja konkurentnosti američkih banaka u borbi sa krupnim stranim bankama“. A „deregulacija“ po shvatanju Grinspena  – to je pre svega ukidanje GSZ-a. I prirodno, prva banka koja je 1990.godine od FED-a  dobila pravo da se bavi investicijama u obimu do 10% BDP-a je bila „J.P.Morgan“.  Taj Grinspenov poklon je banci dozvolio da preko drugih banaka Volstrita naglo ojača svoje pozicije. Sa velikim apetitom banka  „J.P.Morgan“ je kroz investicione operacije počela da guta svoje konkurente: Chemical Bank ( 1991 g.), Chase Manhattan (1995), First Chicago (1995), Great Western Bank (1997), Bank One (2004) i dr.

Do decembra 1996.   crta za obavljanje dozvoljenih investicionih poslova za banke se na inicijativu Grinspena popela na 25%. Već u avgustu 1997. prva bankarska struktura  „Bankers Trust“  je   progutala  brokersku kompaniju Alex, Brown& Co.  Docnije je nju progutala DeutscheBank. Na Volstritu je rušenje zidova između različitih oblika finansijskih usluga krenulo iz sve snage. Samo je još izvesno vreme ostajala na snazi zabrana o bavljenju banaka poslovima osiguranja. Međutim, kada je 1997. Osiguravajuća kompanija Travelers progutala investicionu banku Solomon Brothers, a zatim i  kompanija Travelers bila za 70 milijardi dolara progutana od kompanije Citicorp (materinska kompanija Citibank) zakon Glasa-Stigolda, koji je koliko-toliko zadržavao apetite finansijskih konglomerata, je de-fakto prestao da postoji. Samo je još trebalo da se taj zakon ukloni i de-jure. I 4.11 1999, pred samu eksploziju novog balona na tržištu akcija, posle 25 godina borbe za ukidanje tog zakona, lobisti i njihovi sponzori su mogli da slave pobedu. Predsednik  SAD – demokrata Klinton je potpisao zakon o finansijskoj modernizaciji (Financial Modernization Act). Taj zakon, po prezimenima autora nazivaju i Zakon Grama – Liča – Blejlija (Gramm/ Leach/ Bliley Act, ili skraćeno GLB Act). A Glas-Stigolov zakon  je posle 66 godina postojanja na ovom svetu, umro. U stvari – ubijen je od strane nezasitih bankstera.  U mnogobrojnim pozdravnim  govorima koji su pratili usvajanje  GLB Act-a, banksteri su Amerikancima slikali sjajnu budućnost, pričajući da će sada štedeti i vreme i novac, dobijajući sve finansijske usluge samo kroz „jedno prozorče“. O katastrofalnim rizicima takvog spajanja je ćutano.

Posledice ukidanja Glas – Stigolovog zakona

I tako je 4.novembra 1999.  ispod finansijskog sistema SAD postavljena bomba! Ona je eksplodirala, a da nije prošlo ni 10 godina od tog datuma. Došlo je do finansijske krize  koja je počela 2008. Američka Komisija za njenu istragu   na čijem je čelu bio Fil Angelides  objavila je rezultate   o uzrocima finansijskog kraha iz 2008.godine. Zaključak tog Izveštaja je da se glavni uzrok krize nalazi u težnji koja traje poslednjih 30 godina da se finansijske organizacije oslobode   mera za zaštitu građana koje je sredinom 20.veka osmislio Franklin Ruzvelt, a u koje je spadao i zakon Glasa – Stigola. Izgovoreno je ime glavnog inicijatora rušenja mehanizama za regulaciju – to je bivši predsednik  FED-a, Alan Grinspen. Komisija je izdvojila dve inicijative Volstrita koje su doprinele finansijskom krahu. Jedna je  donošenje Zakona o modernizaciji robnih fjučersa  (CFMA), koji je legalizovao trgovinu derivatima izvan berzi (zbog čega je nominalna vrednost derivata u trenutku skočila više  biliona dolara). Druga je – likvidiranje u novembru 1999.godine  ostataka GSZ. Ukidanje tog Zakona je omogućilo nezaustavivo špekulisanje banaka sa Volstrita, naduvavanje „balona“ na finansijskim tržištima i tržištu nekretnina. Prvi znaci izduvavanja „balona“ su se pojavili već 2007.godine, a 2008. je kriza prešla u akutnu fazu. Došlo je do  bankrotiranja više bankarskih i finansijskih giganata, među kojima je najveći bio  „Leman Braders“. Angelidesov izveštaj kritikuje i glavne ličnosti Volstrita, među kojima su predsednik   FED-a Ben Bernake, bivši predsednik Njujorške Federalne banke rezervi   koji je kod Obame  bio na dužnosti  ministra finansija Timoti Gejtner, ministar finansija u vreme Buša Henk Polson – sve njih zbog mera koje su donošene radi „spasavanja“  investicionih banaka, a koje su u stvari dovele do krize zbog špekulativnih igara. Prva finansijska pomoć je pružena banci Bear Stearns16.marta 2008.godine. Poznati američki nonkonformista Lindon Laruš je to okvalifikovao kao kršenje Vanrednog zakona o bankama iz 1933.godine, koji je ograničavao pomoć vlade komercijalnim bankama i isključivao investicione institucije. 24.07 2008. Polson je pomogao hipotekarnim agencijama Fanie Mae  i Freddie Mac.  Žurnal EIR  koji izlazi pod Larušovim patronatom  je tada pisao da je pomoću te dosetke bankama koje su nagomilale papire od vrednosti, a koje su obezbeđene založnicama, stizalo   još više sredstava.

25.septembra 2008. Polson je preko Kongresa proturio Program za otkup problematičnih aktiva (TARP). Laruš je  tada upozorio: „u istoriji se nije desilo da neka vlada kupuje bezvredne papire inostranih investitora. Polson tera američke poreske obveznike da spasavaju njegove engleske i evropske prijatelje. To je kriminalno i neustavno“. Predstavnički dom je 29.09.2008. glasao protiv te pomoći, ali ga je Obama, u to vreme predsednički kandidat, podržao.  3.oktobra 2008, pošto je podlegao pritisku, Predstavnički dom je odobrio taj program. Kongresmenima je javljeno da ukoliko se taj Program ne prihvati, doći će do katastrofe i moraće da se uvede vanredno stanje u zemlji. Govoreći 26.01 2011. na  LPAC-TV Laruš je izjavio: „Izveštaj Komisije za 2008.godinu mnogi političari i eksperti smatraju za alternativu Obami. Komisija je zaključila da nije bilo potrebe da se pomaže. Takva potreba nije postojala ni u vreme Buša, a ni u vreme Obame. Mi smo uništili mogućnost da se stanovništvo Zemljine kugle održi. Planeta  je na granici genocida,  ali još uvek može da se spasi. A to je nemoguće da se učini bez SAD. Ukoliko bismo vratili Zakon Glasa –Stigola sistem bi mogao da se očisti od 17 biliona bezvrednih vrednosnih papira. A tako bi mogao da se podstakne  i isti proces u Evropi, a i u drugim regijama.“

Borba za povratak Glas-Stigolovog zakona

Finansijska kriza i u SAD i u svetu je naglo pojačala kritikovanje banaka. Među kritičarima je i sadašnji predsednik SAD Barak Obama. Mediji pretpostavljaju da Zakon Frenka – Doda, koji je donet posle finansijske krize 2008. – 2009, a koji se odnosi na finansijsku reformu, ne bi ni bio prihvaćen da nije bilo Obamine podrške. Međutim, među onima koji su u svoje vreme radili na demontaži GSZ, ima onih koji su se  danas našli na strani pristalica njegovog ponovnog stavljanja na snagu. Među njima je, na primer, bivši ministar finansija u kabinetu Buša mlađeg – H.Samers. Na čelu pristalica obnove „zida“ među komercijalnim i investicionim bankama nalazi se bivši predsednik FED-a Pol Volker. Od mlađih bivših rukovodilaca FED-a  možemo da pomenemo Tomasa Heniga, koji je u svoje doba bio predsednik Federalne banke rezervi u Kanzas-Sitiju, a sada je na mestu zamenika Federalne korporacije za osiguranje bankarskih uloga. U intervjuu od 10.maja engleskom Central Banking Journal-u on je ponovio svoju poziciju u vezi sa ponovnim stavljanjem na snagu GSZ i izjavio je da potpuna podela bankarskog i investicionog posla  „mora da se oformi pravno“.

Najzad, u kritici banaka od strane Obame i niza drugih značajnih državnih činovnika ima mnogo gole retorike, pa čak i lukavstva. Tako zakon koji smo pomenuli – „Frenk – Dodov“ (njegov potpuni naziv je „Reforma Volstrita i zaštita potrošača“) ne rešava osnovni problem – odvajanje depozitarno-kreditne aktivnosti od investicione i osiguravajuće delatnosti američkih banaka. L.Laruš je Frenk-Dodov zakon nazvao „nekorisnom, polovičnom merom“. Bez obzira na tačnost ovakvih ocena treba da se prizna: u SAD se stvara povoljna atmosfera za one koji zaista žele da se Zakon Glasa-Stigola“  vrati na snagu. Već je bilo   nekoliko pokušaja da   Kongres  SAD  izglasa  zakone u duhu GSZ koji bi uneli   red u bankarski sistem zemlje. Među njima su najvažniji:

Početkom 2010.godine senatori Marija Kantuel (demokrata iz države Vašington) i Džon Makkejn (republikanac iz Arizone) predložili su ispravku zakona Franka – Doda, kojim bi se ponovo uspostavili osnovni  stavovi ZGS. Taj amandman nije dobio potrebnu podršku.

U aprilu 2011.  je Marsi  Kaptur (demokrata iz Ohaja), član Predstavničkog doma , ponovo stavila na razmatranje nacrt zakona kojim bi ponovo stupio na snagu Zakon Glasa- Sigola, pod nazivom: H.R.1489 –  predlog da se „opozovu neki stavovi zakona Grema – Liča – Blajlija i da se ponovo stavi na snagu podela na komercijalnu bankarsku delatnost i operacije  papirima od vrednosti, kao što je to bilo predviđeno Zakonom o bankama iz 1933.godine, koji je imao naziv Zakon Glasa – Stigola, kao i u druge svrhe“.  Koautori nacrta zakona  su  Volter Džons – mlađi (republikanac iz Severne Karoline) i Džejms Moran (demokrata iz Virdžinije). U trenutku kada je istekla važnost  ovlašćenja 112.kongresa  autori nacrta zakona su uspeli da dobiju podršku 84 člana Donjeg doma. Kada je počelo 113.zasedanje Kongresa M.Kaptur i V.Džons su ponovo predali na razmatranje svoj nacrt zakona H.R.1489. Do maja 2013. podršku su dobili od 62 kongresmena.

Shvatanje da je neophodno da se bankarske operacije podele u duhu GSZ je sve veće. Ali uticaj bankstera na Gornji dom je mnogo jači. Kako je već rečeno, senator Tom Harkin (demokrata iz Ajove) je 16.maja 2013. Senatu SAD predao nacrt zakona br. 985 (SB 985)   o ponovnom stavljanju na snagu Zakona Glasa – Stigola. Harkinov nacrt zakona je registrovan istovremeno kad i nacrti  rezolucija koje su predate zakonodavnom odboru  država Delaver i Ilinois , a koje  pozivaju predstavnike tih država da u Kongresu podrže obnavljanje zakona GSZ. Pre toga su rezolucije iste sadržine već predate zakonodavnim organima 18 država. Lindon Laruš je čestitao Harkinu postavljanje nacrta zakona  SB 985 bez obzira na neverovatan pritisak Bele kuće  i rukovodstva Senata. Laruš je izjavio: „Ovo je vrlo važan korak. Očigledno je da će imati ozbiljne posledice. Uspelo se u pokušaju da se prevaziđe otpor koji postoji u vezi sa ovom inicijativom. Sada se stvari okreću. Menja se dnevni red. Bez obzira na sve napore da se ne dozvoli unošenje tog nacrta zakona na razmatranje, senator Harkin je uspeo da se ne povuče. Ovo još nije pobeda, ali je znak da situacija ipak nije beznadežna…“

Mešanje (spajanje) depozitarno-kreditne i investicione delatnosti nije karakteristično samo za banke SAD-a. Danas je ono prisutno i u evropskom bankarskom sistemu.  Za sada u Evropi o tom pitanju se ne diskutuje sa mnogo uzbuđenja. Samo mali broj evropskih političara shvata koliko je snažna ta bomba, koja je u stanju da raznese celu Evropsku uniju.  Za sada  poslednja (vremenski) inicijativa koja se odnosi na podelu bankarske delatnosti  pripada  regionalnom savetu Toskane, koji je doneo rezoluciju pod nazivom „Bankarska  i pravna reforma u duhu Zakona Glasa – Stigola“.

Na nivou samita G-7, G-8, G-20 i drugih svetskih foruma na kojima se redovno diskutuje o pitanjima povećanja finansijske stabilnosti i reformisanja svetskog finansijskog sistema, problem podele depozitarno-kreditne i investicione delatnosti banaka se razmatra sa velikom obazrivošću. A – bez potrebe. Stručnjaci shvataju da se  bez rešenja tog kardinalnog problema sve diskusije na temu  finansijske stabilnosti  pretvaraju u praznu priču.

Izvor: Fond Strateške Kulture