Razobličavanje Dinkića kao početak raspleta

Kada se ministar privrede Saša Radulović nije pojavio na predstavljanju onoga što je ambiciozni apokaliptični Aleksandar nazvao merama za ekonomski spas Srbije, mada je najavljen kao jedan od kreatora istih, bilo je jasno da se u rekonstruisanoj vladi našao neko ko želi da bude više od dobro plaćenog demagoga, i ko ne želi da bude kaskader koji će zapaljena kola survati u provaliju.

A kada je u autorskom tekstu u “Nedeljniku” izneo svoja zapažanja o srpskoj privredi i ekonomiji bilo je to prvi put od petoktobarskog puča da je neko ko dolazi iz vlasti progovorio jezikom poznavaoca srpskih privrednih problema. I ne samo privrednih, već i društvenih. Jasnim rečima i jednostavnim, svakome razumljivim, poređenjima pojasnio je svu besmislenost, neodrživost i štetnost Dinkićevog koncepta koji je započeo upadom naoružanih lica u trezor Narodne Banke, a nastavio se pustošenjem svih ekonomskih vrednosti i resursa koje je ova zemlja stvarala vekovima.

Koliko je Radulovićevo sagledavanje problema o postojećem privrednom sistemu jasno i duboko najbolje ćemo videti iz kratkog citata o preduzećima iza kojih, na neki način, stoji država:

“…Za sva ova preduzeća napravili smo čitav sistem subvencija, fondova i državnih agencija, sistem neplaćenih računa, sistem privilegija i uništavanja zdrave konkurencije. Oko ovog sistema je tokom godina izgrađen i širok krug ljudi okupljenih oko političkih partija koji su korisnici tog sistema. Koji parazitiraju na leđima zdravog tkiva privatne privrede.

Šteta po društvo je veća od bačenog novca i samog deficita. Najveća šteta je u obesmišljavanju zdravog poslovanja zasnovanog na konkurenciji, profitu i pozitivnoj selekciji koju oni nose. Taj sistem ubija svaku inicijativu, svaki pokušaj stvaranja zdrave privrede. Interesi korisnika sistema direktno su suprotstavljeni interesima društva i bore se da spreče svaki pokušaj uklanjanja parazita i uspostavljanja zdravog društva. Cenu plaćaju svi građani Srbije…”

Dakle, ministar Radulović je sagledao ne samo privredne i ekonomske već i društvene posledice Dinkićevog ekonomskog koncepta koje proističu iz činjenice da državni birokratski aparat favorizovanjem nekih privrednih subjekata narušava privredne i ekonomske tokove, pribavljajući pojedincima vezanim za partijske strukture značajnu imovinsku korist i statusne pozicije.

U tom smislu, privredno-ekonomski sistem koji je stvorio Mlađan Dinkić za društvo i državu mnogo je opasniji od klasičnog neoliberalnog koncepta, koji je i sam po sebi dovoljno poguban, jer je ojačan elementima selektivnog intervencionizma državnog aparata (razne Agencije, Fond za razvoj, lokalna samouprava). Kao klasičan primer možemo navesti privilegiju pojedinih preduzeća da uđu u ponovljeni proces restruktuiranja, pri čemu se nisu poštovali niti zakonski rokovi za odvijanje ovih procesa, niti zakonom propisana pravila njihovog poslovanja, a nema bukvalno ni jednog primera da je ponovljeno restruktuiranje (nakon poništenih privatizacija) dalo ikakav rezultat. Primer, takođe, možemo naći u nakaradnoj metodologiji Fonda za razvoj prilikom dodele subvencionisanih kredita, pri čemu se nije verifikovao kvalitet projekta, već pre svega partijska pripadnost zahtevaoca kredita, i još nakaradnija metodologija davanja subvencija koju je vodila Agencija SIEPA.

Pri tome, valja imati u vidu da je Dinkić pozicionirao poluge tako da on i njegove partije u potpunosti kontrolišu tokove državnog novca. U prvom sazivu ove vlade, recimo, Dinkić je sve ekonomske poluge, izuzev primarne emisije, spojio u jedno ministarstvo (Finansije i privreda) i stavio ga pod ličnu kontrolu. Kada se to upari sa kontrolom ministarstva za regionalni razvoj (Verica Kalanović) i Fondom za razvoj (Slađana Backović – Verica Kalanović), kao i Agencijom za strana ulaganja i promociju izvoza (SIEPA) dobija se zaokruženi sistem kojim se u potpunosti kontrolišu svi plasmani u privrednom razvoju, sve državne subvencije i sva ulaganja u regionalni razvoj, ali i njihovi efekti. U taj zatvoreni sistem URS-a niko nije imao pravi uvid. Ovome treba dodati i tvrdnju predsednika Nikolića o uredbi vlade koja omogućuje da se za jedan dan održe tri licitacije koje početnu vrednost nekog preduzeća obore na trećinu, što Dinkić pravda potrebom da se što pre prodaju preduzeća za koje ne postoji dovoljan interes kupaca. Zamislite samo tu osionost i sigurnost da ste neodirljivi, kada donosite akt kojim sebe (svoje institucije) ovlašćujete da po slobodnoj proceni krši niz zakona koje je usvojila Skupština u redovnoj proceduri. Zamislite polje za manipulacije koje se otvara kada sebe stavite u poziciju da preduzeće prodajete kao vreću krompira na pijaci, obarajući mu cenu za dve trećine u jednom danu.

Da li vlada koja donese ovakvu kriminalnu uredbu, ili je ne suspenduje ako ju je zatekla, ima pravo govoriti o nekakvoj borbi protiv korupcije ili hapsiti nekoga ko nije poštovao procedure za prodavanje starog gvožđa ili otpisane kamionske prikolice?!

No, da se vratimo ministru Raduloviću i njegovom tekstu u “Nedeljniku”. On nije samo kritikovao postojeći koncept, već je i dao konkretne predloge kako bi se on promenio i sprečio sistematski odliv državnog novca u privatne džepove. Očigledno da su ti predlozi Radulovićev odgovor “merama za ekonomski spas” koje su još dok ih je Krstić izlagao delovale isprazno i nedorečeno, uprkos Dačićevom klimanju glavom i Vučićevim dostojanstveno sklopljenim šakama.

Istina, nisu te mere ništa nepoznato i neizrečeno, ali težinu im je dala činjenica da po prvi put, posle petog oktobra 2000-te, neko iz vlasti promoviše ekonomski koncept drugačiji od Dinkićevog. I to bitno drugačiji, da ne kažem suprotan. S toga mi je, u jednom trenutku, Saša Radulović zaličio na Martina Lutera koji se sprema da prikuca svoje teze. I, bogami, prikucao ih je, baš na vrata SIEPE, omiljene Dinkićeve Agencije, obznanivši kako se u njoj trošio novac poreskih obveznika i isprativši njenog direktora Laganina krivičnom prijavom.

I tada je počelo. Šta je papska bula koja se sručila na Lutera prema izjavi Mlađana Dinkića o Raduloviću datoj “Kuriru”?! Ma, ništa, kakva bula. Dinkić je zakon. Šta sve tu nismo saznali.

Prvo, da sem evro-atlantskog, koji su već svi provalili, vladu u Srbiji uređuje i nekakav lobi stečajnih upravnika, koji je ovoga puta, kao svog predstavnika, u vladu poslao (kao da je paket) Radulovića, da im izboksuje novi zakon o stečaju.

Drugo, saznali smo da su i Amerikanci tragali za parama na Kipru sve do  onog famaznog 11 septembra, kada su tu istragu prekinuli kako bi pojurili Al-Kaidu.

Treće, obavešteni smo da se Dinkić samo šalio kada je rekao da je zbog Tadića lagao narod o onih hiljadu evra i da bi ljudi zaista po toliko dobili samo da Rusi nisu tako jeftino kupili NIS.

Četvrto, upoznati smo da Radulović ne govori ono što govori zato što tako misli (pošto je Dinkić sve super radio i ovaj to zna) već zato što hoće da sruši Vučića, budući da je u međuvremenu zaboravio da su ga poslali stečajni upravnici, a postavio sam Vučić, nego je prešao u Dačićev tabor i sada njih dvojica ruše Vučiću rejting kako, kada dođu vanredni izbori, ne bi mogao sam da sastavi vladu i u nju vrati njega, Dinkića.

Kome je sve ovo malo, neka pročita ceo intervju jer tamo ima i peto, i šesto, pa i sedmo, čini mi se…

Naravno, svo to njegovo trabunjanje ima svoju svrhu. On šalje poruke. I napred i nazad, i levo i desno. I svojim bivšim nalogodavcima, i Vučiću, ali i onima koji mirno gledaju Sašu Radulovića kako prekopava Dinkićeve oranice. Jer, uz svo uvažavanje lobija stečajnih upravnika, mora biti da i neko jači stoji iza njega. Previše je već rekao za slobodnog strelca. Pre će biti da je započeo rasplet čije ćemo dubine tek postati svesni.

Ali, ko god vukao konce i bez obzira što se u ekonomskom i privrednom smislu može ponešto prigovoriti konceptu ministra Radulovića moraju se istaći dve stvari.

Prvo, on zna o čemu govori, a drugo, privredu i ekonomiju tretira kao spojene sudove, što je dimenzija od koje je Dinkić jednostavno operisan, budući da on privredno-ekonomski sistem zemlje tretira samo kroz prizmu punjenja budžeta, a ovaj kao svoju prćiju koju krčmi bez ikakve logike i pameti.

Jer, čovek koji proda državne obveznice po kamatnoj stopi od 7,42%, a onda te pare deli kao subvencije stranim firmama, ili kao podsticaj ljudima koji zatvore jednu a otvore drugu firmu, ne može govoriti o koncepciji, sagledavanju efekata ili bilo čemu što ima veze sa strukom. Može govoriti jedino o tome da li njegovi potezi dolaze iz neznanja ili imaju druge pobude.

Zbog toga su učestali napadi na ministra Radulovića dobar indikator ko su privilegovani u nakaradnom ekonomskom sistemu koji je godinama Dinkić stvarao. A on nakon SIEPE, otvara i RTB “Bor”, preduzeće koje se pod dirigentskom palicom direktora iz Dinkićevih stranaka restruktuira već trinaest godina, a zbog visoke cene bakra na svetskom tržištu posluje odlično. Istina, sadašnji direktor “Bora” Blagoje Spaskovski, nedavno je skinuo Dinkićev a obukao Vučićev dres, ali to ne menja ulogu Dinkića u ovom restruktuiranju bez kraja i konca.

U svakom slučaju, u raspletu koji predstoji sudbina ministra Radulovića umnogome će označiti i spremnost političkog establišmenta da se napokon odgovorno pozabavi privredno-ekonomskim sistemom zemlje i prekine kretanje Dinkićevim sunovratom. A od toga, bukvalno, zavisi i dalja sudbina Srbije. Jer, nema te Evrope, ni Evroazije, nema tog kredita, niti banke, koji mogu napuniti Dinkićevo bure bez dna.

Izvor: CEOPOM-Istina