Restruktuiranje ili leđa budžetskog magarca

Svoju nesposobnost da reši ijedan ozbiljniji problem u državi srpska vlada još uvek uspeva da maskira preusmeravanjem pažnje građana sa suštine na formu i otvorenim laganjem o situaciji u kojoj se zemlja nalazi i u kojoj bi se mogla naći.

Klasičan primer takvog pristupa je odnos prema ozbiljnim ekonomskim problemima. Melodramatični medijski serijali o Vučićevoj ekonomskoj nesanici, izveštaji o Dačićevim privrednim aktivnostima u Americi i Dinkićevo korišćenje planiranih cifara kao da su ostvarene, kada god to odgovara njegovim beskurpuloznim obmanama javnosti koja nije u struci ili nema uvid u stvarne podatke, naprasno su završene nakon usvajanja rebalansa, poskupljenja cigareta i uplate ruskih trista miliona za budžet, a osnovna poruka sa skupa najbitnijih ekonomskih i političkih glava u Hajatu bila je da Vučić liči na Đinđića i da Kole razmišlja o mogućnosti da se učlani u SNS. Kraj.

I odmah se prešlo se na deo rijalitija koji se zove izbacivanje, ili stručnim jezikom rekonstrukcija i koji je za publiku uvek atraktivnija tema od, recimo nezaposlenosti.  I sada svi, i političari i mediji, pa i ekonomisti, pričaju samo o rekonstrukciji, sa izuzetkom Mrkonjića koji neviđenim entuzijazmom nastavlja da nas ubeđuje kako su one zakrepljene rupe nekakvi izgrađeni putevi.

Doduše, to i nije tako važno. Briga njega za rekonstrukciju kad za nuždu uvek može da bude prateći vokal Ani Bekuti. Najvažnije je da ekonomija Vučiću više ne remeti san.

Ali, dok još uvek nije spavao zbog srpske ekonomije, pa se o tome pisalo i uzdisalo, kao jedan od razloga velikog deficita i javnog duga navedeni su troškovi koje prave firme u restruktuiranju, kao i plan da se do sredine 2014. godine okončaju svi postojeći procesi ove nakaradne privredne forme.

Kako bi posetioci koji nisu u struci lakše pratili tekst na početku ću navesti nekoliko osnovnih podataka.

U Srbiji trenutno postoji 175 firmi u restruktuiranju koje zapošljavaju preko 55.000 radnika i ostvaruju cca 1,5 %  bruto nacionalnog proizvoda. Tokom prethodnih 12 godina koliko traje ova Dinkićeva umotvorina država je procese restruktuiranja direktno subvencionisala sa 55 do 100 miliona evra godišnje, a preduzeća u ovom procesu godišnje su prosečno generisala i oko 220 miliona evra dugova državi i ostalim privrednim subjektima. (1)

Sve one koji misle da su ove cifre zapanjujuće mogao bih da utešim činjenicom da su one mogle biti i daleko lošije da nije bilo značajnog skoka cene bakra na svetskoj pijaci, što je omogućilo solidno poslovanje najvećeg preduzeća u restruktuiranju – RTB „Bor“.

Ideja i pravni osnov restruktuiranja

Sama ideja restruktuiranja nije sporna i njena suština bila je da se preduzeća koja su bila namenjena privatizaciji, a nisu bila atraktivna za kupce, kroz ovaj proces dovedu u stanje koje će ih učiniti poželjnom kupovinom.
U principu postojalo je pet osnovnih razloga zbog kojih su preduzeća od strane mogućih kupaca bila loše tretirana:
–    prezaduženost, odnosno negativan kapital
–    veliki tehnološki viškovi radnika
–    loše postavljena organizacija preduzeća
–    nemogućnost da se zbog urušenosti uklope u nove tržišne uslove poslovanja
–    tehničko-tehnološka i fizička zastarelost radnih sredstava.

Dakle, smisao procesa restruktuiranja video se u tome da posledice, a ako je moguće i uzroke, ovih poremaćaja, koji obično deluju kumulativno, otkloni ili bar umanji tako da tretirane firme postanu zanimljive potencijalnom kupcu. Tabloidnim jezikom rečeno, mladu je trebalo našminkati, navući joj garderobu koja skriva ali naznačuje, ubaciti poneki jeftini silikon i poslati je na splavove da traži bogatog muža. Pa, ako nema bogatog, može i bilo kakvog, samo da ima proviziju za provodadžiju.

U ovakvom pristupu nema ničeg spornog dok god u osnovi svega leži čist ekonomski interes prodavca (države) i kupca (budućeg vlasnika) i dok se sve odvija transparentno, na bazi jasno definisanih propisa od kojih nema odstupanja.

Na prvi pogled kod nas i na tom polju sve izgleda u redu. Proces restruktuiranja uređen je „Zakonom o privatizaciji“ (članovima 19 i 20) kao i „Uredbom o postupku i načinu restruktuiranja preduzeća i drugih pravnih lica“ (Sl. Glasnik br. 1/02) a sprovodi ga Centar za restruktuiranje pri Agenciji za privatizaciju.

Ali, to je samo na prvi pogled. Kad u ove pravne akte malo zagrebete pokazaće se niz nelogičnosti, protivurečnosti i nejasnoća koje postaju osnov da njihova primena bude tretirana toliko rastegljivo koliko je potrebno da bude ispunjen svaki, pa i najbesmisleniji, politički nalog. Uostalom, ovo je karakteristika svih  oblika privatizacija u Srbiji i ovakvih propisa.

Restruktuiranje kao teret državi i zdravoj privredi

U Zakonu o privatizaciji postupak restruktuiranja tretiraju članovi 19 i 20. a jedna od karakteristika je da oni uvode institut „otpusta duga“ koji je obavezan za sva državne poverioce, dok mu se ostali privredni subjekti mogu, ali ne moraju, pridružiti.

Pod pojmom državni poverioci podrazumevaju se sva državna preduzeća i ustanove, odnosno bukvalno svaki privredni i pravni subjekt gde je država vlasnik ili većinski vlasnik. Tu, dakle, spada sve i svašta od komunalnih preduzeća na lokalu do EPS-a, od naučnih ustanova do raznih Agencija. Posebno bih ovde apostrofirao Agenciju za osiguranje depozita kada vrši funkciju stečajnog upravnika banaka u stečaju što je stvorilo prostor za milionske mahinacije.

Sam „otpust“ podrazumeva obavezu državnih poverilaca da svoja potraživanja u celosti prijave u roku od 15 dana od javnog poziva objavljenog u sredstvima informisanja, a da ih na kraju procesa prodaje, naplate iz postignute cene u procentu u kome ostvarena cena to omogućava. U praksi taj procenat retko je prelazio 25 %, a obično bude i mnogo manji. Koliki god da je postignuti procenat naplate, dug preduzeća u restruktuiranju se smatra potpuno izmirenim i državni poverilac ga isknjižava iz svojih poslovnih knjiga.

Ovo praktično znači da je cenu „šminkanja“ preduzeća u restruktuiranju politički deo države svesno prelivao na njen privredni deo. Najizloženija preduzeća u tom procesu bila su EPS i NIS (dok je bio državno preduzeće), jer su im uglavnom dugovali svi privredni subjekti, ali tu su i Železnica, TENT i mnoga druga.

Takođe, ovaj proces ne bi bio moguć da pre toga Dinkić nije blic-krigom uništio domaći bankarski sektor, i celokupna njihova potraživanja dao na gazdovanje napred pomenutoj Agenciji za osiguranje depozita.

Bilo bi zanimljivo da neko objavi koliko su para na ime „otpusta“ velika javna preduzeća otpisala u procesima besmislenih restruktuiranja.

Ali, nisu mnogo bolje prošli ni ne-državni privredni subjekti. Shodno članu 20.ž. Zakona o privatizaciji, preduzeća u restruktuiranju praktično su, od početka do kraja tog procesa, oslobođena plaćanja svih ranije nastalih obaveza (tzv. stari dug), kao i prinudnih izvršenja po bilo kom osnovu, što praktično znači da njihov račun ne može biti blokiran.

U isto vreme ona sudski mogu naplaćivati sva svoja potraživanja, a da apsurd bude potpun ako jedna firma prema preduzeću u restruktuiranju ima stara i dugovanja i potraživanja to se ne potire, već dugovanja mora izmiriti, a potraživanja ne može da naplati. Ovakav pristup je upropastio mnoga zdrava preduzeća koja su bili učesnici u nekom zajedničkom poslu sa firmama koje su preko noći menjale svoj pravni status i poziciju. Gubitke po ovom osnovu niko nije pratio i beležio, ali su oni takođe ogromni.

Mnoga od ovako oštećenih preduzeća, posebno mala i srednja privredna društva, propala su što se opet odrazilo na državu i njen budžet, jer su ona uglavnom redovno izmirivala svoje obaveze prema državi.

Nema ni jednog preduzeća u restruktuiranju da poštuje obaveze prema radnicima i Zakon o radu, iako su na to obavezna. Ovde mislim pre svega na uplate dažbina za zarade i ostala primanja radnika koje predviđaju pozitivni propisi, pa i po tom osnovu država gubi.

U tom kontekstu Zakonodavac je u startu predvideo da proces restruktuiranja ne može trajati duže od 18 meseci, što je sasvim dovoljno da se sva snimanja stanja i potrebna friziranja završe. Ali, normalno, ovo se u praksi uglavnom nije poštovalo, a rekorder u dužini trajanja je RTB „Bor“ koji se restruktuira već 12 godina.

Drugo ograničenje proističe iz činjenice da Zakon o privatizaciji predviđa da se „otpust duga“ može sprovoditi samo za obaveze nastale do 31.12.2004. godine (član 29 g, stav 3.), a to je vezano za prvobitno određene rokove za završetak svih privatizacija (2008) godina.

Pravi smisao restruktuiranja

Uzimajući u obzir ovde iznete cifre jasno je da je proces restruktuiranja ovako kako je vođen državu, što direktno, što indirektno, koštao stotine miliona evra od čega se dobar deo namicao uzimanjem skupih kredita u inostranstvu. Svo to vreme ove procese kontrolisao je uglavnom Mlađan Dinkić, odnosno njegovi kadrovi.

Postavlja se pitanje, zašto bi oni koji su sebe nazivali „ekspertskom grupom“ radili ovako nešto i zašto su im koalicioni partneri u tome pomagali glasajući za pravne akte koji legalizuju ovakvo rasipanje pozajmljenih državnih para?

Razlog je, naravno, lični interes. Pre svega, ovako „očišćene“ firme od radnika i dugova, nije mogao dobiti svako, a o tenderima i aukcijama u ovom delu sve je već poznato.

Takođe, način funkcionisanja firmi u restruktuiranju gde tzv. „Zastupnik kapitala“ koga imenuje država (isključivo po političkim ključevima), može stopirati ili izmeniti svaku odluku menadžmenta, idealna je forma za političko usmeravanje novca koga zarađuju ili od kredita i subvencija dobijaju ova preduzeća.

Ima tu i drugih pogodnosti ali, naravno, ipak je najvažnija finansijska „operacija“ u ovom poslu pronalaženje kupca, gde je tender (ili aukcija) po pravilu samo odrađivanje dogovorenog.

Dakle, nije sporno da je restruktuiranje još jedan promašeni projekat peto-oktobarskih pučista i vreća kamenja koja se što pre mora skinuti sa leđa srpskog budžetskog magarca. Ali, treba li tu vreću da skida onaj koji ju je na njegova leđa i natovario, dvanaest godina ga šibajući da taj besmisleni teret nosi bez odmora i spuštanja?!?

Napomene:

(1) – Novosti 15.05.2013 god – biznis dodatak

Izvor: Vidovdan