SAD i EU osnivaju zonu po sopostvenim receptima

Skandal uvezi sa najnovijom špijunskom aferom PRISM preti da sahrani jedan od najambicioznijih geopolitičkih projekata Bele kuće – sporazum o osnivanju slobodne transatlantske ekonomske zone SAD i Evropske unije. Radi se, konkretno, o novoj rundi pregovora u vezi sa tim, za koje je bilo predviđeno da se održe 8. jula u Vašingtonu. Prema podacima nemačkog nedeljnika Der Spiegel informacija o špijuniranju diplomatskih predstavništava Evropske unije kojom se bavila Agencije za nacionalnu bezbednost (ANB) SAD je u Briselu primljena vrlo ozbiljno[1].

A britanske novine The Financial Times, pozivajući se na pismenu izjavu koju je Sesilija Malmstrem, komesar Evropske unije za interne poslove uputila vlastima SAD, javljaju da Evropska unija zbog otkrivenih prislušnih uređaja u kabinetima ambasadora evropskih zemalja može i da prekine razmenu informacija evropskih tajnih službi i SAD-a. „U našim odnosima sa SAD, našim najjačim saveznikom, došlo je do delikatne situacije. Poljuljani su i obostrano poverenje i konfidencijalnost i ja zato očekujem da će SAD da ih obnove“ – podvlači evropski komesar Malmstrem[2].

Najoštriju poziciju prema Vašingtonu trenutno su zauzeli Nemačka, Francuska i Holandija – glavne zemlje EU. „Ponašanje u stilu „hladnog rata“ ne može da se prihvati“ – informacione agencije citiraju reči Angele Merkel, federalnog kancelara Nemačke. A bivši šef belgijskog parlamenta Lod Vanost je izjavio da je ubeđen da je cilj programa PRISM upravo „ekonomska špiunaža“ Evropske unije, što je najdirektnije povezano sa tim, kako se Vašington odnosi prema pregovorima sa Briselom.[3]

Malo istorije čitavog tog pitanja. Evropska unija i SAD su neposrednu pripremu sporazuma o osnivanju slobodne transatlantske ekonomske zone koja treba da poveže mrežu trgovinskih i ostalih sporazuma njihovih ekonomija, počele krajem 2012.godine. Prema informacijama kojima raspolažemo, sadašnje konsultacije obuhvataju oblasti kao što su trgovina poljoprivrednim proizvodima, obostrane investicije, sređivanje poreskih odnosa, uzajamno priznanje medicinskih standarda. Međutim, glavni cilj onih koji prave novi savez je globalan! „Zapad ne namerava da u novoj globalnoj ekonomiji jednostavno preda deo svojih pozicija zemljama koje se ubrzano razvijaju i zauzimaju nova tržišta, najpre – grupi zemalja BRIKS- a“ – konstatovao je informativni izvor iz Brisela. On je potvrdio da se priprema inicijativa koja nema presedana, a odnosi se na osnivanje jedinstvenog transatlantskog tržišta[4].

Namera Evropske unije da se formira transatlantska zona slobodne trgovine bila je prvi put izneta 8.februara, u toku samita EU. Nekoliko dana posle toga je Barak Obama, predsednik SAD, objavio da on podržava tu ideju i da je spreman da počne odgovarajuće pregovore sa Briselom.

Pošto je tom pitanju posvetio značajan deo svoje godišnje poslanice „Situacija u zemlji“, kao i prilikom obraćanja Kongresu, američki predsednik se potrudio da podvuče koristi od takvog koraka – naravno, za Amerikance. Po njegovim rečima, zaključivanje sporazuma sa Evropskom unijom će poslužiti kao podrška američkom izvozu i obezbediti konkurentske interese SAD „na sve jačim tržištima Azije“. Osim toga, po mišljenju Baraka Obame, „slobodna i poštena trgovina između SAD i Evrope“ Amerikancima može da pruži milione novih radnih mesta[5].

O još krupnijim zadacima i mogućoj koristi govorio je i predsednik Evropske komisije Žoze Manuel Barozo, koji je podvukao da će „budući sporazum između dve ekonomski najveće države na planeti promeniti globalna pravila igre. Mi ćemo zajedno da stvorimo najveću na svetu zonu slobodne trgovine. Na predstojećim pregovorima ćemo napraviti standard ne samo za naše bilateralne trgovinske i investicione odnose, već i za razvoj propisa u vezi sa međunarodnom trgovinom uopšte.“

U ovom trenutku su ekonomski odnosi između SAD i Evropske unije stvarno na svetu najznačajniji. Njihova bilateralna robna razmena je preko 2 biliona dolara. U Evropskoj komisiji prognoziraju da će zaključeni Transatlantski sporazum svake godine evropskim proizvođačima donositi preko 60 milijardi evra. Brisel procenjuje da će formiranje zone slobodne spoljne trgovine SAD – EU dovesti do pojeftinjenja roba, a takođe i do efikasnije raspodele resursa, što će cene prema krajnjem potrošaču da spusti. U Briselu su već izračunali da će to dovesti do rasta BDP-a za 0,5%.

Međutim, ništa nije tako jednostavno kako izgleda. Ideja formiranja transatlantskog trgovinsko-ekonomskog saveza između SAD i Evropske unije u ovoj ili onoj meri periodično se diže na nivo eksperata, pa čak i pojedinačnih političara. Ali i tu postoje vrlo bitne nijanse. Sve do skora za ovakve projekte su bili najviše zainteresovani Evropljani – najviše baš kancelarka Nemačke Angela Merkel. Još 2007.godine nemačka vlada je ponudila paket predloga za harmonizovanje zakonodavstva EU i SAD u ekonomskoj i trgovinskoj oblasti, sa perspektivom formiranja zone slobodne trgovine. U Vašingtonu je navedena ideja cirkulisala uglavnom na nivou zajednice eksperata.

To najbolje može da se prati kroz izveštaje koje redovno objavljuje Nacionalni obaveštajni savet SAD, blizak zvaničnoj američkoj obaveštajnoj službi, pri čemu njegovi eksperti uglavnom iznose finansijske argumente. Oni, konkretno, prognoziraju da će do 2025.godine doći do ozbiljnog pomeranja u svetskom finansijsko-ekonomskom sistemu. „Dolar je ranjiv u uslovima jake finansijske krize, i njegova međunarodna uloga će verovatno oslabiti: od „globalne rezervne valute“ koja nema premca, on će se do 2025.godine u korpi valuta pretvoriti u jedinicu, prvu među jednakim“ – ubeđeni su eksperti Nacionalnog obaveštajnog saveta SAD. Po njihovom mišljenju, navedena okolnost objektivno doprinosi aktivnijim svetskim integracionim procesima. Sa druge strane, „zavisnost finansijske stabilnosti SAD od spoljnih izvora može da ograniči američku slobodu manevrisanja“[6].

Sudeći po postojećim informacijama, kao podsticaj za reanimaciju predloga Angele Merkel stvarno su poslužile sve jače bojazni Zapada zbog jačanja grupe BRIKS (Brazil, Rusija, Indija, Kina,Južna Afrika).Takođe, projekt osnivanja jedinstvene ekonomske zone SAD i EU za sada izgleda malo verovatan, a najvažnije je – nesiguran sa geopolitičkog stanovišta. Evropu i SAD dele previše ozbiljna globalne protivurečnosti. Nije slučajno što zapadni mediji vode računa da o pransatlantskom partnerstvu govore vrlo pažljivo, pominjući samo neke moguće sporazume.

Tako američke novine The San Francisco Chronicle smatraju da je moguće ukinuti dažbine za trgovinu robom koja danas prosečno procentualno učestvuje sa 3 – 4%. Novine procenjuju da bi takva mera mogla da dovede do povećanja BDP-a na godišnjem nivou u SAD za 1,5%, a u EU za 0,5%. Međutim, za sada je i to samo hipotetički scenario. U SAD već postoji režim slobodne trgovine , konkretno, sa Južnom Korejom. Ali tu su ulogu odigrali baš pomenuti geopolitički razlozi u uslovima kada u Jugoistočnoj Aziji i dalje opstaju ratna žarišta. Što se tiče odnosa Brisela i Vašingtona, Evropska unija, po The San Francisco Chronicle , na inicijativu Francuske, ima nameru da uvede odgovarajuće trgovinsko-ekonomske pregovore „paralelno sa diskusijama o nadzoru od strane ANB“[7].

Ne treba da se izgubi iz vida da je sada i Brisel prinuđen da menja svoju spoljnopolitičku strategiju i da je prinuđen dačesto zaigra onako kako sviraju drugi. Prva lasta u vezi s tim je sporazum o zoni slobodne trgovine sa pominjanom Južnom Korejom. Sada se vode pregovori sa još nekoliko zemalja-članica Organizacije za ekonomsku saradnju i razvoj (OECD). Kriza je Evropsku uniju naterala da preispita pogled na trgovinske odnose. Prethodnih godina Brisel je uglavnom zaključivao sporazume o slobodnoj trgovini sa slabim partnerima, i tako dobijao pristup njihovim tržištima u razmenu za preferencije, ali su ti ugovori potpisivani po uslovima koje su diktirali Evropljani. Sada se radi o većim sporazumima, koji su povezani sa ozbiljnim ustupcima.

Što se tiče SAD – Evropska unija je već krenula na konkretno popuštanje. Brisel je 2012.godine već povećao kvotu za uvoz američkog mesa koje nije hranjeno hormonima. U najskorije vreme može biti dozvoljen i uvoz u EU američkog goveđeg loja – o tome se već više godina diskutuje u okviru Svetske trgovinske organizacije (WTO). Sadašnji pokušaji da se formira transatlantska zona slobodne trgovine predstavlja pokušaj obe strane da se problemi reše izvan organizacije – kažu eksperti. Jer takozvana Dohijska runda pregovora, koja je trebalo da reši trgovinske pretenzije strana jedne prema drugoj i da harmonizuje njihova zakonodavstva traje već 12 godina. Eksperti prognoziraju da će sadašnji pregovori o Transatlantskom sporazumu takođe biti vrlo napregnuti i da će možda potrajati bar dve godine. Ako se, na primer, računa oblast proizvodnje i prometa cevi – cevovoda, koja je ekonomski itekako važna, nije ni malo preuveličano ako kažemo da su u vezi sa tim „tržišta SAD i Evrope potpuno različita, i to ne samo na planu cevnog trejdinga, već i po srazmerama proizvodnje i po tekućoj situaciji na tržištu“[8].

Još jedan faktor koji objektivno otežava zbližavanje SAD i EU su „specijalni odnosi“ Vašingtona i Londona. Velika Britanija je država koja je najveći evropski saveznik Amerikanaca, i teško da će dobrovoljno pristati da se odrekne takvog statusa. Evo kako je važnost „maglovitog Albiona“ za američke interese opisao patrijarh geopolitičkih scenarija, bivši savetnik predsednika SAD za nacionalnu bezbednost, Zbignjev Bžežinski: Velika Britanija „predstavlja glavnu pristalicu Amerike, vrlo lojalnog saveznika, životno važnu vojnu bazu i tesnog partnera u principijelno važnoj obaveštajnoj službi“. A takav saveznik je očigledno važniji od efemernog računanja na slobodnu ekonomsku zonu između SAD i EU[9].

U principu, ideja o zoni slobodne trgovine u svetu je već korišćena. Kao najpoznatiji evropski primer može da posluži Centralnoevropski sporazum o slobodnoj trgovini između Mađarske, Poljske, Rumunije, Slovačke, Slovenije i Češke. On je potpisan 1992.godine, i – istina – postojao je samo 12 godina – do ulaska tih zemalja u Evropsku uniju. Što se tiče SAD – kako je već pominjano, Sjedinjene Države imaju odgovarajući sporazum sa Južnom Korejom, sa jednim od onih „azijskih tržišta“, o kojima je u svojoj poslanici govorio Barak Obama. A 1994.godine formirana je Severnoamerička zona slobodne trgovine (NAFTA) koju sačinjavaju SAD, Kanada i Meksiko. Ona predviđa postepeno likvidiranje carinskih tarifa i drugih barijera za industrijsku i poljoprivrednu robu, zaštitu prava intelektualne svojine, izradu opštih propisa o investiranju, liberalizaciju trgovine uslugama i formiranje efikasnog mehanizma za rešavanje trgovinskih sporova među članicama. Kako vidimo, radi se ne o aktu koji će da traje određeno vreme, već o dugotrajnom i složenom procesu zbližavanja i unifikacije trgovinsko-ekonomske teorije i prakse. Uopšte ne treba da sumnjamo da će u slučaju zone slobodne trgovine između SAD i EU da se pojavi mnogo više problema koji se svakako moraju rešiti.

———————————————————————————–

[1] http://www.spiegel.de/netzwelt/netzpolitik/nsa-hat-wanzen-in-eu-gebaeuden-installiert-a-908515.html

[2] The Financial Times, 05.07.2013.

[3] http://rt.com/business/nsa-free-trade-spying-477/

[4] http://www.vz.ru/economy/2012/12/27/614035.print.html

[5] http://www.whitehouse.gov/the-press-office/2013/02/12/remarks-president-state-union-address

[6] Mir posle krizisa. Globalьnыe tendencii – 2025: menяющiйsя mir. Doklad Nacionalьnogo razvedыvatelьnogo soveta SŠA. M., 2009. S.175. („Svet posle krize. Globalne tendencije – 2005: svet koji se menja“. Izveštaj Nacionalnog obaveštajnog saveta SAD, Moskva, 2009, str. 175)

[7] ttp://www.sfchronicle.com/news/world/article/Europe-wants-parallel-talks-on-trade-surveillance-4644564.php

[8] Petropavlovskiй O. Trubnыe seti SŠA i ES // Metallosnabženie i sbыt. 2013. Iюnь. S.122. (Petropavlovskij O. „Cevna mreža SAD i EU“// Snabdevenost metalom i promet, 2013, juni, str. 122)

[9] Bžezinskiй Z. Velikaя šahmatnaя doska. M., 2009. S.63 (Z.Bžežinski. „Velika šahovska tabla“, Moskva, 2009, str. 63)

Izvor: Fond Strateške Kulture