„Severni tok-2“ oživljava „Južni tok“

Na pitanje kakva je energetska budućnost Evrope i sveta, dobićemo odgovor vrlo brzo, već narednih meseci. Jedno je sigurno – era fosilnih goriva nije na zalasku. Otuda dolazi upozorenje iz SAD da su u Vašingtonu veoma zabrinuti zbog projekta gasovoda Severni tok-2. Amerikanci smatraju da ovaj projekat predstavlja pretnju po njihovu nacionalnu bezbednost!?

Evropska Unija je bez izlaza, jer, kao što je već poznato, ugovor o prenosu prirodnog gasa kroz Ukrajinu ističe 2019. godine a alternativne puteve dopremanja gasa do Evrope nije moguće izgraditi bez učešća Rusije, koja je odlučna da zadrži status glavnog snabdevača gasom.

Severni tok-2 je projekat izgradnje gasovoda kapaciteta 55 milijardi kubnih metara gasa godišnje, čija trasa će ići iz Rusije u Nemačku kroz Baltičko more. Pretpostavlja se da će trasa po morskom dnu, kao i tačka uključenja u nemački sistem za transport gasa, biti iste kao i za prvi Severni tok, koji je pušten u rad 2011. godine. Kada ovaj projekat bude realizovan, Nemačka će postati glavni centar za raspodelu ruskog gasa u Evropi, što će u suštini omogućiti da se odustane od isporuke gasa preko Ukrajine, tako da će Kijev ostati bez tranzitnih taksi koje sada naplaćuje, a uz to potkrada Rusiju i u ogrmnom je dugovanju za sopstveni gas.

Tokom nedavnih rasprava u Evropskom parlamentu predstavnici Ministarstva energetike Ukrajine i Naftogaza su kritikovali Severni tok-2 i apelovali na milost Evropljana. Nešto ranije na Centralnoevropskom forumu o gasu u Bratislavi predstavnik Gazproma je pomenuo da postoji mogućnost ponovnog pokretanja projekta Južni tok u novom izdanju, i to preko Krima. On je naveo da Rusija ima pravo da nađe put za izvoz gasa sa najmanjim rizikom nepoštovanja sporazuma, ali da sigurno neće podržati projekte koji zaobilaze teritoriju Ruske Federacije i Gazproma kao glavnog upravljača tim projektima.

Takve izjave su više nego dobrodošle državama Južne Evrope – a da zaista postoji mogućnost da Južni tok ponovo oživi, svedoči i ljutnja ostalih Evropljana na Nemce i Nemačku, koja je iskoristila pritisak vlade SAD na Bugarsku da odustane od Južnog toka. U međuvremenu, Severni tok i njegov produžetak funkcionišu dobro. Kako god, Rusija pokušava da pronađe put koji će zaobići Ukrajinu i Tursku. Štaviše, premijer Bugarske Bojko Borisov nezvanično je pomenuo oživljavanje projekta.

Sirotu Bugarsku samo gurkaju tamo-ovamo. Borisov je u decembru istakao da je razlog otkazivanja projekta bilo naređenje iz Brisela. Ruski predsednik je svestan da Bugarska kao članica EU mora da ispunjava sve zahteve Evropske komisije i da se povinuje režimu sankcija.

Kako god, milijarde dolara za tranzitne takse neće dobijati Bugarska i Mađarska, nego Nemačka. Pored toga, praktično će sav ruski gas stizati u Evropu preko Nemačke, što će nemačkim kompanijama za transport gasa obezbediti stabilan priliv sredstava u nekoliko narednih decenija. Bugarska, Grčka i Italija kao učesnice Južnog toka nemaju toliki značaj da bi mogle izdejstvovati neku odluku koja je u suprotnosti sa opštom političkom linijom, a Nemačka to može.

Zašto je Bugarska tako grozničava? Zašto Brisel uporno nameće svoju volju i zašto je Vašington toliko nervozan? Rusija je odlučna u nameri da dostavlja gas Evropi i namerava da učvrsti svoj položaj na energetskom tržištu, što nimalo ne odgovara interesima SAD. Zato su SAD pritisle Bugarsku da odbaci Južni tok. Zatim su uticale na Tursku da odbaci Turski tok. SAD su počele sa isporukom tečnog prirodnog gasa u Evropu (po dvostruko višim cenama zbog velikih transportnih troškova) i ne odgovara im da neko drugi to radi. Nekadašnji kandidat za predsednika SAD Džon Mekejn iz redova republikanaca ovakvu situaciju obrazlaže tvrdnjom da sloboda ima svoju cenu. Samo što u ovom slučaju niko ne pita šta je to sloboda.

Međutim, Severni tok-2 je ipak ostvariv, pošto Nemačka sebe smatra dovoljno jakom da može da se usprotivi Vašingtonu. Ta ista Nemačka je više nego svesna koje sve pogodnosti rusko-nemački cevovod donosi. Međutim, trebalo bi dodati činjenicu na koju ukazuje agenciija Rojters – postavlja se pitanje koliko će tog gasa uopšte stići u Evropu. U Aziji, gde je potražnja u porastu i gde će gas verovatno poskupeti, Rusija ima alternativu za svoj gas.

S druge strane, Vašington je potpuno svestan da će takav sled događaja samo ojačati položaj Nemačke u Evropi i da će Berlin postati samostalniji. Ako se još i obnovljeni projekat Južni tok uključi u ovu priču, SAD neće imati šta da traže sa svojim gasom.

Istovremeno, studije o energetici ukazuju na to da više od 50 miliona ljudi u Evropskoj uniji mora da bira između kupovine hrane i plaćanja računa za struju (www.globalresearch.ca). Bugari su u najtežoj situaciji, pošto kod njih ovaj problem ima čak 40 odsto stanovništva. U civilizovanoj državi kao što je Velika Britanija dešava se da veliki broj ljudi umire svake godine od hipotermije, jer je grejanje domova na struju izuzetno skupo.

Nemačka je dodatno motivisana za nabavljanje ruskog gasa, jer Zelena partija, koja daje podršku Merkelovoj, nameće potrebu za zatvaranjem nuklearnih elektrana. To je naravno nonsens, ali bitno otežava izgradnju novih reaktora, koji su neophodni nemačkoj industriji u ekspanziji.

Nemačka savezna vlada planira da u potpunosti napusti projekte izgradnje novih nuklearnih elektrana, mada mnogi energetski eksperti ne veruju u taj plan. Činjenica je da solarni generatori i vetrenjače ne mogu da nadoknade toliku količinu energije.

Isti pritisci se javljaju i u ostatku Evrope i Japanu (posledica Fukušime), što dodatno ojačava pregovaračku poziciju Gazproma. Drugim rečima, fosilna goriva u Evropi i svetu zadržavaju primat. Prema Gazpromu, Severni tok-2 trebalo bi da bude završen do kraja 2019. godine.

Predsednik Međunarodne gasne unije Žerom Ferije rekao je još 2014. godine da Evropa ne može da opstane bez ruskog gasa i da ne postoji alternativa. Iako se šire vesti o potencijalnom oživljavanju projekta Južni tok, činjenica je da nijedna evropska država još uvek nije priznala Krim kao ruski region, što je nužni uslov za pokretanje projekta Južni tok. Ipak, ne može se isključiti činjenica da bi potrebe Južne Evrope i Bugarske za gasom mogle da prevaziđu sve političke faktore.

Ostaje nam da vidimo šta će nam vreme doneti. Da li je balkanskim političarima preči interes sopstvenih država i naroda ili pak ohrabrenja iz Vašingtona? Ova opaska se naravno ne odnosi na premijera Mađarske Viktora Orbana.

Izvor: Vremeje.rs