Smanjenje penzija – budžetska ili pljačkaška mera?

Višemesečni manipulativni proces sa radnim naslovom “kako smanjiti plate i penzije a da premijer ne izgubi na rejtingu” ušao je u svoju završnu fazu onog trenutka kada je tabloidni “genije” Lazar Krstić javno zatražio da procenat smanjenja i za jedno i za drugo bude 20 %, i podneo ostavku jer “socijalno milosrdni” premijer nije to prihvatio. Nakon što su se pred kamerama međusobno ishvalili i rastali uz smešak njih dvoje, mlađani Krstić je sa svojom diplomom srpskog srednjoškolca (onu sa Jejla izgleda još niko nije video) postao savetnik premijera, a Srbija je dobila novog ministra (Dušana Vujovića) koji je kao na pijaci, onako đuture, odvalio kako misli da će 10 % smanjenja biti dovoljno. Umešao se u sve i Fiskalni savet, institucija koja štiti interese MMF-a o trošku građana Srbije, sa mišljenjem da najmanji procenat smanjenja svih plata i penzija mora biti 15 %.

“Milosrdni” Vučić, naravno, nije ni to prihvatio već je sve ostavio da se još malo iskrčka i krenuo u daleku Kinu, a u međuvremenu aktivirao sebi odane medije da po principu toplo-hladno još malo podgreju priču o procentima i o kataklizmi koja preti ako se smanjenje ne dogodi. Pri tome je tajanstveno poručio da najsiromašniji neće biti oštećeni. Mora se priznati da je i ovaj Vučićev spin bio uspešan. Jer, kada su „spasonosne reformske “ mere najzad objavljene svi su pre odahnuli nego uzdahnuli. Oni sa najnižim primanjima bili su zadovoljni što ih je linearnih 10 % zaobišlo, a ostali što im nisu rebnuli više. Ma, kakav socijalni bunt.

I po običaju, u usmeravanju pažnje na formu izgubila se suština još jedne pljačke građana Srbije. A suština, dabome, nije u procentima koji se javnosti guraju pod nos. Suština je u izjednačavanju pravno i ekonomski nespojivih kategorija – plata zaposlenih u javnom sektoru i penzija građana stečenih po raznim osnovama.

Plate zaposlenih u javnom sektoru (republički i lokalni nivo) koje se u Srbiji, voljom Mlađana Dinkića, isplaćuju po veoma neujednačenim i teško shvatljivim kriterijumima svakako su budžetski trošak i moraju zavisiti od visine budžetskih prihoda (kako na republičkom tako i na lokalnom nivou). U tom smislu sasvim je opravdano i nužno da se ovaj segment uravnoteži sa negativnim budžetskim saldom, ne samo zbog pritiska MMF-a, već pre svega zbog sopstvenih potreba. U tom smislu, istine radi, treba reći da MMF po pravilu ne traži da se plate smanje u nekakvim pojedinačnim procentima, već insistira da njihova masa ne prelazi određeni iznos u zavisnosti od visine BDP-a. To znači da plate ne moraju biti smanjivane linearno, već se mogu unutar određene mase praviti odgovarajuća prekonponovanja. A ona su u Srbiji preko neophodna. Jer, dok god sekretarica u SIEPA-i, ili šofer u Lutriji, imaju veća primanja od direktora osnovnih škola, ili vrhunskih specijalista svako linearno smanjenje zarada u javnom sektoru ima katastrofalne posledice po društvo i državu.

U tom smislu ekonomska logika nalaže prvo uvođenje platnih razreda, zatim otpuštanje prekobrojnih, pa tek onda (ako bude potrebno) i procentualna smanjenja. Ali, avaj! Kako to sprovesti kada je čitav sadašnji politički sistem u Srbiji satkan na principu da partije javni sektor doživljavaju bukvalno kao svoj plen koji komadaju shodno određenim ključevima. Samo u takvom sistemu partijski vođa može uspešnog vlasnika pečenjare dovesti za direktora železnice, a estradnog menadžera poslati da rešava putarske probleme. Samo u takvom sistemu partijski lider koji vodi državu može pričati o prezaposlenosti u javnom sektoru u trenutku dok zapošljava 18.000 stranačkih kolega za par meseci. I zato je jedino što se može linearno smanjenje. Procenti. No, kako to nije dovoljna masa para u te procente uvlače se i penzije, odnosno penzioneri.

Ali, penzije jednostavno nisu ista kategorija sa platama strančkih danguba i ljubavnica lokalnih moćnika. Penzioneri ne troše novac poreskih obveznika, oni primaju svoj novac koji su davno uplatili PIO Fondu, a za koji je garant država. Tokom njihovog radnog veka njima su davanja za penzioni fond uredno skidana od ostvarenih zarada i taj novac je godinama bio na usluzi državi. Iznosi penzija utvrđeni su zakonskom metodologijom koju je propisala sama država (i koja je po njih već u startu krajnje nepovoljna budući da im zakida bar 30 % onoga što im pripada). Otuda obaveze za penzije ne mogu biti tretirane kao budžetski trošak već kao državni dug. Servisiranje tog duga za državu mora imati prioritet u odnosu na obezbeđivanje servisiranja dugova po stranim kreditima.

Svaki drugi pristup nije pre svega pravno, ali ni socijalno, ni etički ispravan. Penzioneri nisu krivi što je država loše gazdovala njihovim novcem, svesno ili nesvesno uništila privrednu proizvodnju, namerno ili iz neznanja proizvela nezaposlenost. Niti što je kroz, najblaže rečeno, sumnjive privatizacije rasprodala ili upropastila ulaganja PIO Fonda u profitabilne delatnosti (turizam na primer).

Postoji niz fiskalnih i ekonomskih mera kojima se redovna isplata penzija može obezbediti na sadašnjem nivou, ali je pre toga neophodno razdvojiti penzije od zarada zaposlenih u javnom sektoru i kao izvor problema budžetskog deficita rešavati ih svaki za sebe. U tom kontekstu moguće je i privremeno korišćenje smanjenja penzija kao dela šireg paketa ekonomskih mera.

Ali, da bi se tretiralo kao budžetska mera bilo kakvo smanjenje penzija, u odnosu na njihov rešenjem utvrđen iznos, mora biti oročeno u trajanju (nikako duže od šest meseci) i predvideti način i rokove vraćanja tog novca penzionerima nakon sanacije (ili stabilizacije) budžeta. Smanjenje penzija kako ga vide naši sadašnji vlastodršci (odreži procenat i kraj) nije nikakva budžetska već pljačkaška mera. A pljačka je pljačka i sa 5 i sa 10 posto, i bez obzira na koju se penzionu kategoriju odnosi.

Po istom principu, vlada može doneti i odluku da zbog uravnoteženja budžeta smanji visinu rata koje dospevaju za naplatu po kreditima uzetih od MMF-a ili Svetske banke linearno za 10 %?! Zašto da ne? Ali, šta bi se tada desilo? Da li bi to bio bankrot? U kom jendeku bi završila ta vlada?!

Ovako, sve će proći bez lomova, a čujemo i pohvale vladi na „hrabrosti“ i „reformskoj opredeljenosti“. Naravno, od strane njihovih zapadnih tutora i domaćih lobista. No, način na koji se pristupilo smanjenju penzija nije nikakva budžetska, još manje reformska mera. To je drsko odbijanje da jednom broju građana (poverilaca) platite ono što ste im dužni. Pljačka. A ko, i čime, tim građanima garantuje da za šest meseci isti ljudi (premijer i „stručnjaci“) neće konstatovati potrebu većeg smanjenja i nove procente? Jer, princip je isti, sve ostalo su nijanse…

Izvor: Koreni