Smrt neoliberalizma i kriza zapadne politike

Zapadna finansijska kriza iz 2007-2008. bila je najgora od 1931, međutim, njene trenutne posledice bile su iznenađujuće umerene. Kriza je zaljuljala temelje dugo dominantne neoliberalne ideologije, ali je na kraju iz nje izašla dobrim delom neokrnjena. Banke su bakrotirale, a jedva da je ijedan bankar sa bilo koje strane Atlantika procesuiran za svoje zločine. Cenu njihove neodgovornosti blagovremeno su platili poreski obveznici. Posledična ekonomska politika, posebno u anglosaksonskom svetu, gotovo u potpunosti se oslanjala na monetarne mere, posebno kvantitativno popuštanje. To se pokazalo kao neupešno. Zapadna ekonomija je stagnirala i sada se približavamo izgubljenoj deceniji, bez kraja na vidiku.

Nakon gotovo devet godina, konačno počinjemo da osećamo posledice političkog tornada izazvanog finansijskom krizom. Ali kako je neoliberalizam uspeo da praktično neokrznut preživi toliko dugo? Iako nije prošao test stvarnog sveta, ostavljajući u zaveštanje najgoru ekonomsku krizu za sedam decenija, politički i intelektualno ostao je jedini šou u gradu. Partije desnice, centra i levice uvrstile su ga u svoju filozofiju. Nije se znalo za drugi način razmišljanja ili delovanja – postao je sinonim za zdravorazumsko razmišljanje. Bila je to, kako se izrazio Antonio Gramši, hegemonijska ideologija. Ali ta hegemonija ne može i neće preživeti test stvarnog sveta.

Prvi vesnik širih političkih posledica nagovešten je okretanjem javnog mnenja protiv banaka, bankara i poslovnih lidera. Decenijama su bili nepogrešivi. Smatrani su najboljim primercima našeg doba, automatizovanim modelima za rešavanje problema u obrazovanju, zdravstvenom sistemu i svemu drugom. Danas je ipak njihova zvezda u slobodnom padu, zajedno sa zvezdom političke klase. Finansijska kriza podrila je veru i poverenje u kompetenciju vladajućih elita i označila početak šire političke krize.

Ali njeni uzroci, jasno uočljivi na obe strane Atlantika, mnogo su dublji od proste finansijske krize i mrcvarećeg oporavka u protekloj deceniji. Oni zadiru u srce neoliberalnog projekta, koji datira od kasnih 70-tih i političkog uspona Regana i Tačerove, kada je suštinski prihvaćena ideja globalnog slobodnog tržišta roba, usluga i kapitala. Sistem bankarske regulacije iz ere Velike depresije je napušten, u SAD 90-tih, a u Britaniji 1986, čime su stvoreni uslovi za krizu iz 2008. godine. Jednakost je izgubila na značaju, hvaljena je ideja ekonomije prelivanja (termin koji se pripisuje humoristi Vilu Rodžersu, koji je tokom Velike depresije rekao da se sav novac sliva u džepove bogatih u nadi da će se prosto „preliti“ onima kojima je potreban; prim. prev.), vlada je proglašena tegom za tržište i propisno redukovana, ohrabrena je imigracija, regulacija je svedena na minimum, porezi smanjeni i zažmureno na korporativnu evaziju.

Trebalo bi istaći da, prema istorijskim standardima, neoliberalna era nema naročito dobre rezultate. Najdinamičniji period postratnog zapadnog rasta bio je od kraja Drugog svetskog rata do ranih 70-tih, u eri kapitalizma blagostanja (welfare capitalism) i kejnzijanizma, kad je stopa rasta bila duplo viša od one iz neoliberalnog perioda, koji traje od 80-tih do danas.

Ali ubedljivo najkatastrofalnija odlika neoliberalnog perioda je veliki porast nejednakosti. Doskoro je to pitanje bukvalno ignorisano. Ipak, neobično brzo pojavilo se kao jedno od najvažnijih, ako ne i najvažnije političko pitanje na obe strane Atlantika, posebno u SAD. To je nesumnjivo koren političkog nezadovoljstva koje trenutno postoji na Zapadu. Uzevši u obzir statističke pokazatelje, čudno je, čak i šokantno, što je toliko dugo zanemarivano. To je moguće objasniti samo stepenom hegemonije liberalizma i njegovih vrednosti.

Ali realnost je sad poremetila doktrinarnu dogmu. U periodu od 1948-1972. svaki segment američke populacije suočio se sa sličnim, prilično velikim uvećanjem životnog standarda. Od 1972-2013. donjih 10 odsto suočilo se sa padom realnih prihoda, dok je gornjih 10 odsto profitiralo više od bilo koga drugog. U SAD prosečan realni dohodak za muške radnike sa stalnim zaposlenjem sad je niži nego pre četiri decenije. Prihodi donjih 90 odsto populacije stagniraju već 30 godina.

Slika nije mnogo različita ni u Ujedinjenom Kraljevstvu, a finansijska kriza je dodatno pogoršla problem. U proseku između 65 i 70 odsto domaćinstava u 25 razvijenih ekonomija doživelo je stagnaciju ili pad realnih prihoda u periodu od 2005. do 2014.

NEJEDNAKOST KAO IZVOR BESA POPULACIJE

Era hiperglobalizacije sistematski je favorizovala kapital nad radom: međunarodni trgovinski aranžmani napisani u strogoj tajnosti u koje je uključen biznis a isključeni građani i sindikati, od kojih su poslednji primeri ugovor o Transpacifičkom partnerstvu (TPP) i Transatlantkom trgovinskom i investicionom partnerstvu (TTIP); političko-pravni napad na sindikate; ohrabrivanje masovne imigracije u SAD i Evropu, koje je pomoglo da se oslabi pregovaračka moć domaće radne snage; i neuspeh bilo kakve smislene prekvalifikacije preraspoređenih radnika.

Kao što je pokazao Toma Piketi, u odsustvu protivtežnih pritisaka kapitalizam prirodno gravitira ka rastu nejednakosti. U periodu između 1945. i kasnih 70-tih hladnoratovska konkurencija je verovatno bila najveće ograničenje te vrste. Od kolapsa Sovjetskog Saveza ograničenja više nema. Međutim, kako nezadovoljstvo masa sve nezadrživije raste, pravilo prema kojem pobednik nosi sve postaje politički sve neodrživije.

Veliki delovi populacije u SAD i UK sad ispoljavaju bes zbog svoje pozicije, što grafički ilustruju podrške Trampu i Sandersu u SAD i Bregzit u UK. Ovaj narodni revolt se često u kritizerskom i nipodaštavajućem maniru opisuje kao populizam. Ili, kako je Fransis Fukujama nedavno napisao u odličnom članku za Forin afers, „populizam je etiketa kojom su političke elite označile politiku koja im se ne sviđa, a ima podršku običnih građana“. Populizam je pokret protiv status quo. On predstavlja početak nečeg novog iako je generalno mnogo jasnije protiv čega je nego za šta se zalaže. Može biti progresivan ili reakcionaran, ali najčešće je mešavina jednog i drugog.

Bregzit je klasičan primer takvog populizma. Istrgnuo je kamen temeljac britanske politike od ranih 70-tih. Iako se na prvi pogled radilo o Evropi, to je zapravo predstavljalo nešto mnogo veće – krik iz srca onih koji osećaju da su marginalizovani gubitnici, čiji životni standard stagnira ili nazaduje od 80-tih, koji se osećaju ugroženi masovnom imigracijom, nad kojom nemaju kontrolu, i koji su suočeni sa sve nesigurnijim tržištem rada, na kojem sve više dominiraju honorarni poslovi. Njihov revolt je paralizovao vladajuće elite; već je srušio jednog premijera a njegovu naslednicu ostavio da luta u mraku, tragajući za božanskom inspiracijom.

Talas populizma označava povratak klase kao ključnog subjekta politike, kako u UK, tako i – što je posebno važno – u SAD. Mnogo decenija je ideja „radničke klase“ bila marginalna u američkom političkom diskursu. Najveći broj Amerikanaca sebe je video kao pripadnike srednje klase, reflektujući aspiracioni puls u srcu američkog društva. Sudeći prema Galupovoj anketi, 2000. godine samo 33 odsto Amerikanaca je sebe nazivalo pripadnicima srednje klase. U 2015. ta brojka je skočila na 48 odsto, što je gotovo polovina američke populacije.

POVRATAK KLASNOG IDENTITETA

Bregzit je takođe pre svega bio revolt radničke klase. Do sada je na obe strane Atlantika termin „klasa“ bio u povlačenju pred navalom nove vrste identitetá i društvenih pitanja: od pola i rase do seksualne orijentacije i životne okoline. Povratak klase, prosto zbog njenog identifikacionog dosega, kao nijedno drugo pitanje, ima potencijal da redefiniše politički pejzaž.

Ponovno pojavljivanje klase ne bi trebalo mešati sa radničkim pokretom. To nisu sinonimi, što je uočljivo u SAD, a sve više i u UK. Zaista, tokom prethodnih pola veka u Britaniji je došlo do sve većeg razilaženja između ova dva pojma. Novo rađanje radničke klase kao političkog subjekta u Britaniji, najočiglednije pokazano prilikom referenduma o Bregzitu, najbolje se može opisati kao početni izraz besa i protesta, sa tek slabašnim osećajem pripadnosti radničkom pokretu.

Zaista, UKIP je bio važan faktor – po pitanju imigracije i Evrope – u oblikovanju trenutnih rasloloženja u Laburističkoj partiji. U SAD su i Tramp i Sanders omogućili da se čuje glas revolta radničke klase, pri čemu je Sandersov uspeh gotovo jednak Trampovom. Radnička klasa ne pripada nikom: njena orijentacija je – kako levica voli da smatra – u funkciji politike i daleko od toga da je predodređena.

Neoliberalnu eru podrivaju dve struje. Prvo, ako njen bilans ekonomskog rasta nikad nije bio naročito snažan, sada je sumoran. Evropska ekonomija jedva da je veća od obima koji je imala u predvečerje krize 2007. godine. SAD su imale bolje pokazatelje, ali je i njihov rast bio anemičan. Ekonomisti poput Lerija Samersa veruju da će u budućnosti najverovatnije uslediti sekularna stagnacija (secular stagnation; Pol Krugman termin „sekularna stagnacija“ opisuje stanjem u kojem broj građana voljnih da štede prevazilazi obim isplativih investicija; prim. prev.).

Najgore je što se zbog slabog i krhkog oporavka učvrstilo uverenje da to može prizvati novu finansijsku krizu. Drugim rečima, neoliberalna era je vratila Zapad u svet krizȃ kakav smo poslednji put imali 30-tih. Uzevši to u obzir, teško da iznenađuje podatak kako većina građana na Zapadu danas veruje da će njihova deca živeti lošije nego što su oni živeli. Drugo, gubitnici neoliberalne ere više nisu spremni da se mire sa svojom sudbinom – oni sve otvorenije izražavaju revolt. Svedoci smo kraja neoliberalne ere. Još nije mrtva, ali proživljava predsmrtne bolove, baš kao i socijaldemokratska era tokom 70-tih.

Siguran znak slabljenja uticaja neoliberalizma je rastući broj intelektualaca koji protiv njega dižu glas. Od sredine 70-tih i tokom 80-tih u ekonomskim debatama su sve više dominirali monetaristi i pobornici slobodnog tržišta. Ali od zapadne finansijske krize centar gravitacije intelektualnih debata značajno je pomeren. To je najočitije u SAD, gde sve uticajniji postaju ekonomisti poput Džozefa Stiglica, Pola Krugmana, Denija Rodrika i Džefrija Saksa. Kapital u 21. veku Tome Piketija postao je bestseler. Njegovo delo i rad Tonija Atkinsona i Angusa Ditona gurnuli su pitanje nejednakosti na vrh političke agende. U Ujedinjenom Kraljevstvu, Ha-Jun Čang, dugo izolovan u ekonomskim krugovima, stekao je mnogo veći broj sledbenika od onih koji misle da je ekonomija grana matematike.

U međuvremenu, neki od onih koji su ranije čvrsto zagovarali neoliberalni pristup, poput Lerija Samersa i Martina Volfa iz Fajnenšel tajmsa, postali su ekstremno kritički nastrojeni. Vetar duva u jedra kritičara neoliberalizma – neoliberali i monetaristi su u povlačenju. U UK mediji i politički svet odvojeni su od realnosti. Retko ko vidi da smo na kraju jedne ere. Stari stavovi i pretpostavke i dalje dominiraju, kako u programu BBC Today, tako i u desničarskoj štampi i parlamentarnom krilu Laburističke partije.

Nakon ostavke Eda Milibanda na mesto šefa laburista bukvalno niko nije očekivao trijumf Džeremija Korbina na stranačkim izborima koji su usledili. Pretpostavke su uglavnom bile da će na čelo stranke doći blerista ili neko ko bi zadovolji obe struje, poput Milibanda, ali definitivno ne neko poput Korbina. Međutim, duh vremena se promenio. Članstvo, posebno mladi koji su se pridružili partiji u do sad neviđenom broju, želeli su potpuni raskid sa Nju lejborom (New Labour, kampanjski slogan Laburističke partije od 1994. do 2010. i izraz koji se obično povezuje sa promenama koje su Bler i bleristi izvršili u partiji; prim. prev.). Jedan od razloga što levica nije uspela da iskoristi novo razočarenje radničke klase je to što su većina socijaldemokratskih partija u različitim stepenima postale sledbenici neoliberalizma i hiperglobalizacije. Najekstremnije forme ovog fenomena su Nju lejbor i demokrate, koje su u kasnim 90-tim i tokom 2000-tih postale njegova avangarda, personifikovana u vidu Tonija Blera i Bila Klintona, trijangulacije (eng. triangulation, politički stav koji nastoji da istovremeno pomiri ili zadovolji gledišta levice i desnice) i trećeg puta (centristička sinteza desničarske ekonomije i levičarske socijalne politike; prim. prev.).

Ali, kako je Dejvid Markend primetio u članku za Nju stejtsmen, koja je poenta socijaldemokratske partije ako ne zastupa siromašne, unesrećene i društvene gubitnike? Nju lejbor je napustio one kojima je bio potreban i koje je istorijski trebao da zastupa. Da li je onda iznenađujuće što veliki delovi birača sada napuštaju njih? Bler u svojoj reinkarnaciji u novcem opsednutog konsultanta gomili mutnih predsednika i diktatora najbolji je primer propasti Nju lejbora.

Rivalski kandidati – Burnam, Kuper i Kendal – predstavljaju kontinuitet. Korbin, koji je osvojio bezmalo 60 odsto glasova, naprosto ih je pomeo. Gotovo je sa Nju lejborom, mrtav je koliko i Monti Pajtonov papagaj. Retko ko je shvatio značenje toga što se dogodilo. Gardijanov šef je pozdravio priliv članova i potom, gle čuda, pozvao da se podrži Ivet Kuper, krajnja antiteza onome što je pokrenulo sav taj entuzijazam. Parlamentarni deo laburista odbio je da prihvati rezultate i od tada koriste svu snagu i moć da uklone Korbina.

Baš kao što je laburistima trebalo previše vremena da se pomire sa rastom tačerizma i rađanjem nove ere krajem 70-tih, sad ne mogu da shvate da je tačerska paradigma, koju su oni na kraju prihvatili u vidu Nju lejbora, konačno došla do svog kraja. Laburisti, kao i svi drugi, dužni su da misle o novom pristupu. Članstvo se, zbog svoje netrpeljivosti prema Nju lejboru, okrenulo ka nekome ko ga nikad nije prihvatio ko se suprostavljao Bleru po gotovo svakom pitanju i ko otelovljuje autentičnost i pristojnost, koje su Bleru očigledno nedostajale.

Korbin nije proizvod novog vremena; on je atavizam kasnih 70-tih i ranih 80-tih. To mu je ujedno i snaga i slabost. On nije zaražen nasleđem Nju lejbora, jer ga nikada nije prihvatio, ali stiče se utisak da ne razume prirodu nove ere. Opasnost je u tome što on stoji na staklenim nogama u veoma fluidnom i nepredvidivom okruženju, lišenom svih izvesnosti bilo kakve vrste, dok je Laburistička partija opasno podeljena i oslabljena.

Laburisti su možda na intenzivnoj nezi, ali ni stanje konezervativaca nije Bog zna koliko bolje. Dejvid Kameron je kriv za ogromnu i neodgovornu grešku sa Bregzitom. Bio je prinuđen da se povuče u najsramotnijim okolnostima. Partija je beznadežno podeljena. Nemaju pojma u kom smeru da se kreću nakon Bregzita. Bregziteri su naslikali optimističnu sliku zaokreta od opadajućeg evropskog i uranjanja u rastuća svetska tržišta, a jedva da su i imenom pomenuli koje zemlje imaju na umu. Izgleda kao da nova premijerka može gajiti anahrono neprijateljstvo prema Kini i želju da anulira dobar rad Džordža Ozborna (bivši britanski ministar finansija, koji se smatra jednim od najvećih zagovornika jačanja veza sa Kinom; prim. prev.). Ako vlada okrene leđa Kini, daleko najbrže rastućem tržištu na svetu, kome će se okrenuti?

Bregzit je ostavio zemlju fragmentiranu i duboko podeljenu, sa veoma izglednim šansama da se Škotska odluči za nezavisnost. U međuvremenu konzervativci deluju kao da slabo razumeju da je neoliberalna era na samrtnoj postelji.

TRAMP KAO ANTIGLOBALISTIČKO IZNENAĐENJE

Koliko god bili dramatični događaji u UK, ne mogu se uporediti sa onim što se odvija u SAD. Pravo niotkud, Donald Tramp se izborio za kandidaturu republikanaca, ostavivši zbunjenim gotovo sve eksperte i, ne manje, svoju sopstvenu partiju. Njegova poruka je bila otvoreno antiglobalistička. Veruje da su interesi radničke klase žrtvovani zarad interesa velikih korporacija, koje su ohrabrivane da investiraju širom sveta i tako uskrate poslove američkim radnicima. Pored toga, on tvrdi da je masovna imigracija oslabila pregovaračku moć američkih radnika i dovela do pada njihovih prihoda.

Predlaže da se od američkih korporacija zahteva da investiraju novčane rezerve u SAD. Veruje da je Severnoamerički sporazum o slobodnoj trgovini (NAFTA) doveo do odliva američkih radnih mesta u Meksiko. Istom logikom se vodi protiveći se TPP i TTIP. Kinu takođe optužuje za krađu američkih radnih mesta, preteći da će uvesti carine od 45 odsto na kineski uvoz.

Tramp je na globalizaciju odgovorio ekonomskim nacionalizmom: „Amerika na prvom mestu“. Njegovo obraćanje pre svega upućeno je belačkoj radničkoj klasi koja je do Trampovog (i Sandersovog) pojavljivanja na političkoj sceni još od 1980. bila ignorisana i dobrim delom nedovoljno zastupljena. Uzevši u obzir da su im prihodi uglavnom opadali u proteklih 40 godina, čudi da je politička elita njihove interese toliko zanemarivala. Oni su sve više glasali za republikance, ali njih već dugo kontrolišu superbogati i Volstrit, čiji su interesi – budući da su zagovornici hiperglobalizacije – direktno suprostavljeni interesima bele radničke klase. U Trampu su konačno našli svog predstavnika – oni su mu obezbedili republikansku nominaciju.

Argument ekonomskog nacionalizma takođe je energično korišćen u kampanji Bernija Sandersa, koji se takmičio sa Hilari Klinton u ekstremno tesnoj trci za demokratskog kandidata i koji bi verovatno pobedio da nije bilo 700 takozvanih superdelegata, koje je u suštini izabrala demokratska mašina i koji su u ogromnom broju podržali Hilari Klinton. Kao i republikanci, demokrate su dugo podržavale neliberalnu i globalizacijsku strategiju uprkos brigama baze njihovih trgovinskih sindikata. Sada su i jedni i drugi duboko podeljeni između pristalica i protivnika globalizacije, što je potpuno nov razvoj događa, koji nije viđen od reganovskog zaokreta ka neoliberalizmu pre 40 godina.

Drugo načelo Trampovog nacionalističkog pokliča – „Učinimo Ameriku ponovo velikom – odraz je njegove spoljnopolitičke pozicije. On veruje da su, zbog američke težnje ka statusu velike sile, protraćeni nacionalni resursi. Tvrdi da je sistem savezništava zemlje nepravedan jer Amerika snosi najveći deo troškova, dok saveznici doprinose veoma malo. Kao primere navodi Japan i Južnu Koreju i evropske članice NATO. Nastojaće da ponovo uspostavi ove saveze, a, ako mu to ne pođe za rukom, napustiće ih.

Budući da je zemlja u povlačenju, on tvrdi da SAD više ne mogu sebi da priušte ovaj finansijski teret. Umesto da ispravlja krive Drine po svetu, on veruje da bi Amerika trebalo da investira kod kuće, posebno ukazujući na trošnu infrastrukturu. Trampova pozicija predstavlja veliku kritiku američke svetske hegemonije. Njegovi argumenti označavaju radikalan raskid sa neoliberalnom i hiperglobalističkom ideologijom, koja vlada od početka 80-tih, i sa spoljnopolitičkom ortodoksijom iz najvećeg dela postratnog perioda. Ovi argumenti moraju biti shvaćeni ozbiljno; ne bi ih trebalo olako odbaciti zbog onog ko ih iznosi. Međutim, Tramp nije čovek levice. On je desničarski populista. Pokrenuo je rasistički i ksenofobni napad na muslimane i Meksikance. Tramp se obraća radničkoj klasi, koja oseća da su je velike korporacije prevarile, ugrozile hispanoameričkom imigracijom i često ogorčenom afričko-američkom populacijom, koju su mnogi predugo smatrali inferiornom.

Trampova Amerika dovela bi do pada u autoritarizam, koji karakterišu zlostavljanja, traženje žrtava, rasizam, samovolja i nasilje; Amerika bi postala duboko podeljeno i zavađeno društvo. Njegova pretnja da će uvesti carine od 45 odsto na kineski uvoz, ako bi se obistinila, sasvim sigurno bi isprovocirala odmazdu Kineza i dovela do početka nove ere protekcionizma.

Tramp može izgubiti predsedničke izbore, baš kao što Sanders nije uspeo da se nominuje za kandidata Demokratske partije. Ali to ne znači da će snage koje se protive hiperglobalizaciji – neobuzdanoj imigraciji, TPP i TTIP, slobodnom kretanju kapitala i mnogo čemu drugom – izgubiti polemiku i biti spremne na povlačenje. Za nešto više od 12 meseci Tramp i Sanders su transformisali prirodu i uslove društvene debate. Daleko od toga da su u povlačenju, tek argumenti kritičara hiperglobalizacije čvrsto drže svoje pozicije. Otprilike oko dve trećine Amerikanaca se slaže sa konstatacijom: „Ne bi trebalo toliko da mislimo o međunarodnim pitanjima, već da se fokusiramo na naše sopstvene nacionalne probleme“. Na kraju, nejednakost će, više od bilo čega drugog, biti pogonsko gorivo protivnika hiperglobalizacije.

Izvor: The Guardian/Novi Standard