U toku je svetski hibridni rat

U poslednje tri decenije, istorija je dala i obrnute primere zamene socijalističke ideologije libertarijanskom.

Dobro je poznat koncept „Japan Incorporated“, koji je isticao solidarni karakter japanskog socijalno-ekonomskog sistema. Da nije bilo liberalizacije njegove ekonomske politike, učinjene 80-ih godina pod pritiskom SAD, Japan bi možda sačuvao visoke stope ekonomskog rasta. Isto to se može reći za južnokorejsko ekonomsko čudo, zaustavljeno analognom liberalizacijom ekonomije pod pritiskom MMF-a 90-ih godina.

I, konačno, čudo socijalno-ekonomskog razvoja SSSR, posle čijeg raspada se većina njegovih republika odrekla socijalističke ideologije u korist Vašingtonskog konsenzusa, sa po sebe katastrofalnim socijalno-ekonomskim posledicama. Treba pamtiti takođe i posleratno čudo obnove i rasta SR Nemačke, Francuske, Austrije, a takođe i uspešan razvoj skandinavskih zemalja, koje su se rukovodile socijalističkom ideologijom demokratskog tipa.

U nauci, kao što je poznato, praksa je kriterijum istine. Ispravnost teorije mora biti potvrđena eksperimentom.

Za poslednjih trideset godina, osnovne teorije u društvenim naukama su prošle eksperimentalnu proveru. Krah su pretrpele dve osnovne dogmatske teorije, koje su pretendovale na konačnu istinu: naučni komunizam i njegov antipod – libertarijanstvo, uključujući njegovu savremenu formu – Vašingtonski konsenzus. Iz toga proizlazi da je kurs naše zemlje (Rusije) u socijalno-ekonomskoj politici – pogrešan.

Izvedena posle raspada SSSR, zamena jedne dogmatske ideologije drugom, dovela nas je u istorijski ćorsokak.

Dvadesetpetogodišnje stajanje u tom ćorsokaku stvorilo je močvaru, u čije blato tonu svi pokušaji našeg predsednika da zemlju izvede iz krize.

Ne može biti nikakvog opravdanja za ekonomsku politiku, koja je bacila najbogatiju zemlju na svetu u žalosno stanje trećeg sveta.

Ne posedujući rezerve nafte i gasa i budući mnogostruko iza SSSR po nivou naučno-tehnološkog razvoja, danas su Indija i Kina petostruko ispred Rusije po BDP i drugim pokazateljima razvoja naučno-proizvodnog potencijala. Ove godine je srednja plata u Kini postala veća nego u Rusiji, u kojoj nivo produktivnosti rada sve više zaostaje za najrazvijenijim zemljama.

Spuštajući se sve niže na svetskoj rang-listi po nivou socijalno-ekonomskog razvoja, Rusija je pri vrhu liste po pokazateljima socijalno uslovljenih bolesti, samoubistava, abortusa, a takođe po brzini bogaćenja ofšornih tajkuna. A osnovu njihovog bogaćenja ne čine genijalna otkrića novih tehnologija, koje podižu efektivnost i obim proizvodnje, već prisvajanje elemenata nacionalnog bogatstva: privatizacija državne imovine, prirodna ili administrativna renta.

Rusko nacionalno bogatstvo privatizovala je mala grupa lica, i eksploatiše ga u cilju ličnog profita.

Povećanje broja dolarskih milijardera u vreme pada realnog dohotka stanovništva u poslednje četiri godine, najočiglednije svedoči o ciljnim orijentirima sistema upravljanja društveno-ekonomskim razvojem, koji je kod nas uspostavljen. Pokušaji šefa države da ih preokrene u pravcu narodnih interesa, izazivaju samo imitaciju burne aktivnosti funkcionera, kojima je u prvom planu lično blagostanje.

U odsustvu državne ideologije, njeno mesto zauzima pohlepa.

Kako je mudro primetio sjajni peterburški naučnik Danila Lanin, odsustvo ideologije znači ideologiju libertarijanstva. Ta ideologija određuje program ponašanja vladajuće elite.

Ako glavnu vrednost predstavlja novac, tačnije, njegova količina, onda novac postaje i kriterijum uspeha, uključujući i uspeh državnih rukovodilaca.

Očigledan primer ostvarivanja te ideologije su fantastične plate čelnika državnih banaka i korporacija, koje oni sebi dodeljuju bez obzira na objektivne rezultate poslovanja. Ako je glavni cilj lični prihod, treba li se čuditi ogromnim bonusima direktora kompanija koje posluju sa gubitkom? Pravednosti radi, treba reći da se isto tako ponašaju i njihove kolege iz privatnog sektora.

Imitacija izvršavanja svojih obaveza, kojom se prikriva zloupotreba službenog položaja u cilju ličnog bogaćenja, tipično je ponašanje službenih lica u postojećem sistemu upravljanja. Njen osnovni strukturni element je „tim“ – sačinjen po principu kolektivne krivice, u stvari, za održanje vlasti u cilju bogaćenja organizovana kriminalna grupa.

Na svim nivoima upravljanja – od saveta mesne zajednice do saveznih ministarstava – vide se analogne strukture. Treba li se onda čuditi najvećim dostignućima tog modela upravljanja: gubitaškoj privatizaciji najvećeg na svetu imovinskog kompleksa, koja se završila bankrotstvom države pred piramidom državnih obveznica 1998, pucanjem mehura naduvanog stotinama milijardi rubalja Centralne banke pod nazivom „Otkriće“, iznošenju triliona dolara u inostranstvo.

Pokušaji borbe protiv razlaganja upravljačkog sistema putem povećanja broja kontrolnih i organa prinude, samo otežavaju situaciju. I ti organi se potčinjavaju vladavini novca. I zato oni ulaze u simbiozu sa biznis-timovima u vlasti, goneći samo sistemom kolektivne krivice nezaštićene preduzetnike.

Tako nastaje začarani krug: u privredi dominiraju korupcionaški klanovi, za borbu protiv njih se stvaraju strukture kontrole i prinude, koje guše slobodne preduzetnike goneći ih pod zaštitu, odnosno reket tih istih klanova ili ih prisiljavajući da napuste biznis.

Na vrhu te vlastno-privredne piramide stoje bankari, koji su prisvojili raspolaganje državnim novcem i zainteresovani su da taj novac bude skup. Podigavši kamatnu stopu trostruko više od rentabilnosti prerađivačke industrije, oni su postali gospodari privrede, koji rešavaju sudbinu preduzeća koja su postala platežno nesposobna.

Kamatna omča, zajedno sa poreskom stegom cedi sav dohodak iz realnog sektora privrede, koji degradira zbog smanjenja investicija.

Centar sveta se u libertarijanskoj ideologiji poklapa sa mestom koncentracije novčanog bogatstva. Zato opsednuti pohlepom sledbenici te ideologije streme u Njujork i London, blagovremeno sklanjajući svoje prihode pod anglosaksonsku jurisdikciju.

Sprovedena po nalogu predsednika Putina, kampanja deofšorizacije, dovela je do toga da su se mnogi krupni ruski biznismeni preselili baš tamo. Novac je za njih najviša vrednost i oni idu za novcem tamo, gde je kult novca doveden do apsoluta. Van svake je sumnje da će većina onih, koje poslednje američke sankcije dovedu pred sudbonosni izbor: zamrzavanje računa ili izdaja Otadžbine, izabrati ovo drugo.

Realizacija ciljeva socijalno-ekonomskog razvoja zemlje, koje je formulisao predsednik Rusije, nije moguća bez uvođenja jasne i svim građanima razumljive ideologije. U Rusiji ta ideologija ne može da ne bude socijalistička.

Kao prvo, bez ideologije neće uspeti dovođenje sistema upravljanja socijalno-ekonomskim razvojem u sklad sa nasušnim zahtevima, koje je izneo šef države. To bi bilo kao da crveni komandant komanduje Belom armijom. Putem represije i specijalaca mogu se neko vreme prisiljavati nesaglasni potčinjeni da izvršavaju naloge, ali bez rada zasnovanog ne na strahu, nego na savesti, savremenu intelektualnu ekonomiju je nemoguće podići.

Drugo, bez kriterijuma usklađenosti donesenih odluka sa interesima povećanja društvenog blagostanja, sistem upravljanja će biti lišen nosećeg stuba – odgovornosti državnih činovnika i rukovodilaca državnih korporacija za konkretne rezultate svog rada. Sistem upravljanja će ostajati korumpiran i neadekvatan.

Treće, dominatna vrednost u svesti društva je socijalna pravda. Ako sistem upravljanja sa njom nije u skladu, narod ga neće smatrati legitimnim. Narod će se pretvarati da se potčinjava, a činovnici će se pretvarati da upravljaju. Takav sistem sveopšte imitacije, može da stvori privid narodnog jedinstva, ali će se ono raspasti pri prvim iskušenjima. Tako se pre jednog veka srušila Ruska imperija, a pre četvrt veka – Sovjetski Savez.

Četvrto, socijalistički izbor je progresivan i otvara perspektivu uključenja Rusije u jezgro novog svetskog privrednog sistema. Očuvati libertarijanstvo pod izgovorom odsustva zvanične ideologije – značilo bi osuditi sebe na mesto na periferiji i ulogu krave muzare za američku oligarhiju.

Peto, bez ideologije koja bi objedinila društvo i potčinila privatne interese, uključujući interese vladajuće elite, opštenarodnim interesima, ne bismo izdržali svetski hibridni rat, koji je započet u težnji da se sačuva globalna hegemonija SAD. Teško da bismo pobedili u prethodnom svetskom ratu, da je sovjetska Državna banka radila pod metodskim rukovodstvom nemačke Rajhsbanke, da se Gosplan potčinjavao rajhsministarstvu za okupirane istočne teritorije, da je Gebels upravljao izdavanjem sovjetskih novina, a Borman rukovodio izgradnjom partije.

Razume se da socijalistička ideologija mora da bude savremena. Pre svega – humana, da proizlazi iz neophodnosti poštovanja ljudskih prava i sloboda. Mora biti i patriotska, da drži na najvišem mestu nacionalne interese i da u skladu sa njima gradi spoljnu politiku. Ona takođe mora biti orijentisana na liderstvo u socijalno-ekonomskom razvoju na osnovu novih tehnologija, to jest ona mora biti tehnokratska, pragmatična i progresivna.

Pitanje praktične primene te ideologije izlazi iz okvira ovog teksta. Jasno je da ponovo stvoriti KPSS nije ni moguće, ni potrebno. Nosioci idejnih smislova u našem društvu su nauka i religija.

Pre više od deset godina zasnovali smo ideju progresivne socijalno-konzervativne sinteze i razradili program socijalne pravde i ekonomskog rasta. Kako će izgledati spoj tradicionalnih i modernizacionih vrednosti, socijalizma, humanizma i patriotizma – zavisi od praktičnog rada ideologa izgradnje države. Važno je da se tom radu pristupi što pre.

Bez ideologije koja bi bila u skladu sa narodnim pogledom na svet, naš sistem će ličiti na basnu Krilova „Kvartet“ (majmun, magarac, jarac i medved se dokopali muzičkih instrumenata i nota, ali ne uspevaju da sviraju, jer su za to potrebni i znanje i talenat – prim. prev.).

Izvor: Fakti