Велика пљачка грчке банке

Пакетима финансијске помоћи који су одобрени банкама после 2008. године извршен је велики пренос приватних губитака на рачуне пореских обвезника у Европи и САД. Последњи пакет помоћи за Грчку банку је поучан пример спремности политике – у овом случају европске – да увећава губитке јавног сектора због сумњиве приватне користи.

Несолвентна грчка држава је 2012. године од европских пореских обвезника позајмила 41 милијарду евра (45 милијарди долара, или 22 одсто све мањег прихода грчке државе) ради докапитализације несолвентних грчких комерцијалних банака. Нови кредит и строге мере штедње којима је кредит условљен били су камен око врата економије која је већ била у канџама неодрживог дуга и са њим повезане дефлационе спирале. Али Грчкој је бар обећано да ће нови пакет трајно стабилизовати банке у земљи.

Европски фонд за финансијску стабилност (EFSF) је 2013. године пребацио нову траншу средстава у своју локалну филијалу, Грчки фонд за финансијку стабилност (ХФСФ), који је у четири „системске“ банке упумпао око 40 милијарди евра, у замену за удео у власништву без права гласа.

Неколико месеци касније, у јесен 2013, организована је друга докапитализација, уз нову емисију деоница. Да би се нове деонице учиниле привлачнијим за приватне инвеститоре, „тројка“ грчких кредитора (Међународни монетарни фонд, Европска централна банка и Европска комисија) је одобрила велико снижење цене од 80% у односу на цену коју је само неколико месеци раније платио ХФСФ новцем европских пореских обвезника. Што је најважније, HSFS-у није било дозвољено да учествује у куповини, чиме је власнички удео пореских обвезника драстично умањен.

Уз могућност да остваре добит на рачун пореских обвезника, страни инвестициони фондови су пожурили да искористе прилику. Знајући колико је читава трансакција сумњива, Тројка је приморала грчку владу да члановима управног одбора HSFS-а гарантује имунитет од кривичне одговорности због тога што нису учествовали у откупу деоница нове емисије, услед чега је настао губитак у вредности половине финансијске инекције од 41 милијарде евра.

Тројка је показано интересовање инвестиционих фондова схватила као доказ да је одобрени пакет помоћи ојачао приватни сектор. Али изостајање дугорочних инвестиција показује да је прилив капитала био само шпекулативан. Озбиљни инвеститори су знали да су банке и даље у озбиљним проблемима, упркос великој инекцији из јавних фондова. Грчка велика депресија је довела до раста удела ненаплативих кредита на 40 одсто.

У фебруару 2014, неколико месеци после друге докапитализације, компанија за управљање финансијским средствима Blackrock је известила да ће због скока удела ненаплативих кредита бити потребна и трећа докапитализација. До јуна 2014. процуреле су прве процене ММФ-а да ће за опоравак капитала банака бити потребно још 15 милијарди евра – знатно више новца него што је преостало од другог пакета финансијске помоћи.

Пред крај 2014, када је другом пакету помоћи увелико понестајало времена и новца, а влада се суочила са још 22 милијарде непокривених кредитних обавеза које ће доспети 2015. године, званичници Тројке нису више имали никаквих сумњи. Да би се одржала илузија да је грчки „програм“ на добром путу био је неопходан још један пакет помоћи.

Инсистирање на трећем пакету је двоструко проблематично. Прво, грчка влада која је показала спремност да сарађује са Тројком ставила је на коцку свој политички кредибилитет обећањем да ће други пакет помоћи бити окончан 2014. и да ће бити последњи. Неколико влада у еврозони је морало да пружи исте гаранције да би обезбедиле сагласност својих парламената. Последица је био пад грчке владе и победа Сиризе на изборима у јануару 2015, са мандатом да преиспита логику таквих „пакета помоћи“.

Као министар финансија нове владе, сматрао сам да евентуална нова докапитализација мора избећи замке прве две. Нове зајмове треба одобрити тек када буде извесно да је грчки дуг постао одржив, а средства из јавних фондова свакако не треба убацивати у комерцијалне банке осим и док се не установи институција посебне намене – „лоша банка“ – која ће решавати проблем ненаплативих кредита.

Први значајан потез била је трећа докапитализација банака у новембру. Порески обвезници су преко HFSF-а обезбедили још 6 милијарди евра. Ни овог пута им није било дозвољено да учествују у куповини деоница које су понуђене приватним инвеститорима.

Коначни резултат је то да је упркос финансијским ињекцијама од приближно 47 милијарди евра (41 милијарда 2013. и још 6 милијарди 2015) власнички удео пореских обвезника пао са преко 65 на мање од 26 одсто, док су инвестициони фондови и страни инвеститори (на пример John Paulson, Brookfield, Fairfax, Wellington и Highfields) стекли 73 одсто власничког удела у банкама за само 5,1 милијаду евра. Мада су бележили губитке од 2013, прилика да преузму комплетан банкарски систем Грчке за тако мало новца показала се као превелико искушење за инвестиционе фондове.

Резултат је банкарски систем који је и даље оптерећен ненаплативим кредитима и континуираном рецесијом. Са последњим кругом докапитализације порасла је и цена одлучности Тројке да истраје у политици одобравања кредита, као да је све у најбољем реду. Порески обвезници никада нису дали више а добили мање, у корист тако малог броја људи.

Извор: Пешчаник