Владине економске мере или корак од најгорег

Последња решења која влада нуди као предлог спасоносних мера за уштеду и крпљење буџета могу се описати као компромис између реалности и задовољења реакције просечног бирача. Предлог понуђених мера више изгледа као солидно упакована увертира за много гори сценарио који тек следи.

Планираном уштедом од 40 милијарди динара, која се жели постићи, ништа се не добија јер ће опет укупна рупа у буџету до краја године бити, према владином плану, око 180 милијарди динара, ако не и преко тог износа. Новокомпоновани постулат, према коме се највећа пажња поклања ономе колико се заради (уштеди), а не и колико се изгуби (троши), у Србији је, изгледа, заузео своје највише постоље. До сада још нисмо видели да је неко проглашен одговорним за овакав буџетски дебакл нити да је бар добио обичан укор.

Да се неко бар запитао над судбином рупе преосталих (по владином избору) око 180 милијарди динара. То никако не изгледа прихватљиво, а посебно је питање од којих средстава ће се тако лако прихваћени износ надоместити. Да не помињемо још ванбуџетске обавезе сервисирања дугова према страним повериоцима, што такође заслужује да буде обелодањено.

Шта је влада испланирала кад је реч о пензијама и платама у јавном сектору?

Влада је о том осетљивом питању у неколико наврата, у зависности од актера и тренутка, променила своје мишљење за 180 степени. Да би на крају једногласно одлучила да раст пензија као и плата у јавном сектору неће бити замрзнут нити смањиван, те да ће бити у складу са реалним растом привреде.

То је из угла просечног бирача сасвим у реду. Међутим, шта је са предвиђеном инфлацијом за тај период? Јер у сасвим предвидивој ситуацији изостанка реаланог раста привреде за десет месеци и реално виђене инфлације за тај период од рецимо 10 одсто, добијамо да ће сваки пензионер моћи купити мање за 10 одсто добара и услуга. Што на крају, де фацто може да представља замрзавање пензија и плата у јавном сектору.

С друге стране, у случају пада вредности динара, што се догодило протеклих дана, свима долази и до смањења плата. Поред тога, сви у јавном и реалном сектору, који су кредитно задужени у еврима (или динарима индексираним у еврима) долазе у велики проблем јер, у случају пада вредности динара, њихови кредити и камате постају скупљи.

Затим, како је Србија увозно зависна земља, то значи, да свако смањење вредности динара носи са собом и повећање инфлације, што додатно осигурава могућност пада куповне моћи сваког појединца, али и бекства привреде у, нажалост, за њу спасоносну сиву зону. Самим тим таква ситуација директно удара на приходовану страну буџета. Док, истовремено, свако смањење вредности динара са собом, поред осталог, повећава и отежава сервисирање спољног дуга који је свакако у страној валути.

Влада је можда на најбољи начин пореском тзв. „хирушком акробацијом” показала како је због слабе приходоване стране буџета настала рупа у количини буџетског трансфера за пензиони фонд, те је у једном дану донела закон, који је истог дана применила (без уобичајених осам дана права тумачења) да се издвајања из плата радника за (ПИО фонд) повећају за два одсто. Са друге стране, смањила је порез на рад за исто толико, те је тако оставила локалне самоуправе без тих средстава. Да не говоримо о владиној противуслузи за овај недостајући износ локалним самоуправама коју је скупштина усвојила кроз подизање пореза на имовину грађана, и измени опорезивања правних лица по том основу, што ће тек дати негативне резулатате на основу пореских решења која ће сви грађани и правна лица добити почетком идуће године.

Владин предлог мера говори и о субвенцијама и њиховом смањењу, како за пољопривреду тако и за предузећа у реструктуирању. Влада наговештава и убрзање стечаја за већину предузећа у реструктуирању и пре датог им рока за завршетак, до средине 2014 године. Дакле, генерално, из овог се јасно види да ће доћи до одређене буџетске уштеде науштрб повећања броја незапослених, али и недостатку развоја у пољоипривреди.

Аутор овог текста спада међу оне који се генерално противе свим врстама субвенција, а залаже се за јасне односе, у којима држава (читај порески обвезници) највише што треба да уради јесте да омогући кредите са најнижом могућом каматном стопом. Наравно, наш банкарски сектор нема развојну компоненту, већ превисоке камате, тако да држава мора да по том питању предузме брзе и конкретне мере. Какве мере и на који начин, мање је важно од чињенице да се хитно морају обезбедити најмање могуће каматне стопе за развој привреде. Јер привреда се неће сама од себе подићи у оваквим условима, тако да држава мора то питање да реши, било оснивањем јавно-приватних фондова са професионалним менаџментом, или наглим заокретом у вођењу монетарне политике и њеном окретању развојној уместо досадашњој стабилизацијоној политици, или бољом употребом девизних резерви, свеједно је. Идеја је дакле да се све будуће субвенције уложите у смањење ниске каматне стопе уз окретање развојној политици (стварању нове вредности), којој би се окренула и фискална политика земље.

Да је нагли пад вредности динара узрокован негативним изјавама из ММФ и Фискалног савета – то није тачно. Реч је о много већем проблему – пристиглој наплати рачуна за генерално погрешно вођену досадашњу фискалну и монетарну политику. Као показатељ тога, довољна је статистика која говори о фискалним резултатима приходовне стране буџета, док монетарна политика говори да је нагли пад вредности динара уздрмао цео монетарни систем и поверење тржишта у њега. Да је тај пад анулирао вишемесечни интезивни раст вредности динара. Јер изјаве званичника, било ММФ или Фискалног савета, могу пореметити реално тржиште за дан или два, али никако на недељу или две дана ако су дате у супротности са реалним стањем на терену.

Дакле, нема места спекулацијама. Право стање види се на семафору буџетске рупе од 80 милијарди динара за само четири месеца, види се у свим економским перформансама привреде, заједно са висином укупног јавног дуга. Види се, уосталом, и у паници владе, која посеже за непопуларним потезима до мере чачкање свог бирачког тела. Међутим, владин предлог мера само је ублажена солидно упакована увертира за нешто што ће она на крају, оваква каква је и куда је кренула, морати да учини. Биће дакле више од чачкања. То се пре свега односи на отпуштање радника у јавном сектору, и то највише у администрацији. До тога би можда одавно дошло да није проблема исплате отпремнина по тренутном закону о раду, који ће бити измењен да би све прошло на штету отпуштених радника.

Тако да ће евентуална продаја неког националног ресурса и значајан део тих средстава сигурно послужити за те умањене отпремнине.

На основу свега можемо закључити да су владине мере за штедњу и крпљење буџета само увертира за оно што ће морати да учини. Ликвидност привреде и одлагање банкрота овај пут у изостанку страних инвестиција коштаће много средстава из девизних резерви, али и средстава из продаје преосталих значајних националних ресурса, а један од њих је и Телеком Србије.

У свему томе не говори се о евентуалном незадовољству грађана и неговом социјалном бунту јер је ауитор приличн сигуран на основу досадашњег понашања нашег народа да он може много тога да издржи и свашта да отрпи.

Уместо закључка, логично се намећу три економска али и политичка питања за владу, ову или неку сутра промењену у саставу:

1. Докле мисли, да козметичким поступцима одлаже коначан дуел са ствараношћу?;

2. Када ће коначно заузети став о средњорочној и дугорочној стратегији српске привреде?;

3. Зашто нема јавне дебате, бар о економским питањима и суочељавања мишљења о њима?

Извор: Нови Стандард