Američka ideologija – hegemonija nad hegemonima (1)

Zajednička analiza centra „Katehon“ i Ruskog Instituta za Strateška Istraživanja (RISI) ukazuje da Rusija mora stvoriti strukture koje će parirati Trilaterali i američkoj Svetskoj vladi. Prenosimo ovu studiju u dva nastavka.

Da bi se shvatila struktura savremenog sveta, potrebno je obratiti pažnju pre svega na Sjedinjene Američke Države, koje su nesporni lider zapadnog sveta koji zadaje osnovne parametre globalizacije.

Zapad u poslednjim vekovima ima hegemoniju u svetskim razmerama: kako u kolonijalnoj, tako i u postkolonijalnoj verziji. SAD su posle Drugog svetskog rata čvrsto zauzele mesto avangarde Zapada, postavši, time, jezgro globalne dominacije.

Zapad kontroliše svet, SAD kontrolišu Zapad. SAD kontrolišu svet.

Čak i zemlje ili civilizacije koje se danas trude da se oslobode zapadnog i američkog uticaja, da bi to postigle, moraju pre svega da razumeju Ameriku. Bez toga je oslobađanje nemoguće. Međutim, američka globalna hegemonija takođe shvata tu okolnost ne lošije, a možda čak i mnogo bolje nego njeni protivnici. Zato američka mreža uticaja, koja je prisutna u svim zemljama i u svim društvima, nastoji da niko ne stvori takvu objektivnu sliku.

Sama operacija dekonstrukcije SAD, čak i na čisto teoretskom nivou, veoma je tabuizovana: horde američkih agenata uticaja čine sve što je u njihovoj moći da sakriju pravo lice američkog sistema, zamrse analizu, i da svaku objektivnu predstavu marginalizuju, ismeju i uguše u korenu.

Zato je za sve protivnike unipolarnog sveta dekonstrukcija Sjedinjenih Država, to jest ispravno i kontekstualno shvatanje njihove istinske prirode i strukture, primarni zadatak. Od toga treba da počinje izrada konceptualnog arsenala usmerenog na rušenje hegemonije i globalne američke dominacije.

Odmah treba napraviti preliminarna razgraničenja: SAD su danas glavni pol Zapada, ali ne ceo Zapad.

Pojam „Zapad“ u civilizacijskom smislu može da označava četiri različite pojave koje, međutim, imaju hijerarhijsku strukturu:

SAD kao centar donošenja najvažnijih strateških odluka u ime celog Zapada. To se izražava:

• a) u vojno-strateškoj snazi SAD, koja omogućava da samostalno igraju lidersku ulogu u NATO;
• b) u efikasnosti američke liberalne ekonomije i dolara kao svetske rezervne valute, kao i u ključnoj ulozi američkih transnacionalnih korporacija;
• v) u vladavini američkog sistema vrednosti i američke kulture;
• g) u liderskom položaju SAD u pitanjima visokih tehnologija i naučno-tehničkih inovacija.

SAD + Evropa, one zajedno čine areal nastanka zapadne civilizacije, Novi i Stari svet. Evropa je, s jedne strane, istorijska matrica te civilizacije, a s druge, u sadašnjim uslovima, najbliži strateški satelit SAD, koji konkuriše Novom svetu samo u drugorazrednim pitanjima, ali koji ga sledi u svim strateški prvorazrednim pitanjima (geopolitičkim, ideološkim, diplomatskim, ekonomskim itd.).

One zemlje sveta koje se orijentišu na SAD i/ili Evropu, koje su kontrolisane od strane ovih poslednjih u svim glavnim pitanjima i koje čine satelite drugog nivoa.

Globalna mreža prozapadnih političara, ideologa, ekonomista, magnata, naučnih i kulturnih radnika, koji su prisutni u elitama (ređe u marginalnim krugovima) svih ostalih nezapadnih i čak antizapadnih zemalja i naroda.

OSOVINA HEGEMONIJE

U takvoj situaciji, SAD su jezgro Zapada, njegova suština, esencija, kao i glavni centar. SAD su subjekat Zapada, a pošto je Zapad subjekat svetskih razmera, SAD imaju dvojaki subjektivitet.

Stepen subjektiviteta slabi sa udaljavanjem od prvog sloja ka četvrtom: Evropa već ima manje subjektiviteta od SAD, ali više od nezapadnih, ali prozapadnih zemalja. A prozapadne zemlje imaju više subjektiviteta od mreže uticaja u neprozapadnim i antizapadnim zemljama.

Ova hijerarhija je postojana osovina američke hegemonije, gde na čelu čvrsto stoje SAD i njihove najmoćnije elite, zatim elite EU (koje su već relativno dominantne i suverene, pošto su prinuđene da slede SAD), zatim elite (poluokupacione, kompradorske i najčešće postkolonijalne) prozapadnih zemalja i, na kraju, agentura američkog uticaja, koja deluje iznutra u zemljama i društvima koje ne priznaju otvoreno legitimnost američke dominacije.

Takva e struktura globalne osovine hegemonije, koja, uprkos onome što pokušavaju da tvrde sami nosioci hegemonije, nema demokratsku osnovu, već strog hijerarhijski sistem sa potpuno jasnom i strukturnom podelom nadležnosti. Američka elita upravlja evropskom, zajedno upravljaju elitama prozapadnih zemalja (pri tome evropski segment uvek vrši potčinjene funkcije), a sve tri instance (SAD, Evropa i elite prozapadnih zemalja) zajedno podržavaju u upravljaju mrežama u ostalim regionima.

Kako je ustrojena ta osovina hegemonije, može se videti na primeru Ruske Federacije.

Rusko-američki odnosi su polje stalnog pritiska Vašingtona na Moskvu u svim oblastima – diplomatskoj, vojno-strateškoj, ekonomskoj i kulturnoj. Cilj pritiska je prinuđivanje na prihvatanje pravila i principa koje nameću Amerikanci u svakom konkretnom pitanju. To je glavna osovina direktne desuverenizacije Rusije, gde globalni hegemon teži da slomi volju za pružanje otpora regionalne države koja insistira na svojoj samostalnosti i nezavisnosti.

Nešto rafiniraniji pritisak na Rusiju u istom pravcu vrši se od strane EU. Evropa malo umekšava pregovarački ton, povremeno se udaljava od tvrde američke linije, predlaže neka kompromisna rešenja. Međutim, glavni vektor evropske politike prema Rusiji u potpunosti je zasnovan na američkom (atlantskom) pristupu.

Prozapadni režimi sa postsovjetskog prostora (na primer, Gruzija ili Ukrajina) oslanjajući se na SAD i delimično na Evropu vode konfrontacionu politiku prema Rusiji, pokušavajući da stvore regionalne probleme i isprovociraju veće angažovanje Zapada teritorijama koje su blizu Rusije, tik uz njene granice.

I na kraju, sve te tri instance – od Vašingtona i Brisela do Tbilisija i Kijeva – podržavaju i upravljaju različitim segmentima prozapadne mreže u samoj Rusiji.

Američka politika uživa podršku i sarađuje sa dve grupe svojih pristalica u Rusiji: jedna grupa je otvoreno liberalno-proamerička opozicija, a druga, koja se nalazi unutar političke klase i državnog aparata i koja formalno izražava lojalnost vlasti, na delu doprinosi realizaciji američkih ciljeva, zalažući se iz konjunkturnih ili idejnih pobuda za maksimalnu liberalno-prozapadnu orijentaciju u politici zemlje.

Opis osovine hegemonije daje jasnu predstavu kako SAD (i Zapad u celini) tehnički vrše svoju vladavinu nad svetom, ali ništa ne govori o sadržini te vladavine. Da bi se pažljivije proučilo to pitanje, treba se okrenuti ka samim SAD, jer upravo tu leži ključ za razumevanje prirode te hegemonije.

Mi možemo da veoma dobro shvatamo kako SAD vrše uticaj na svetku politiku, delujući spolja i iznutra, ali to nas za sada ne približava shvatanju šta su to SAD? Šta hoće njihove vladajuće elite? Kojim idejama, planovima i ciljevima se one zapravo rukovode? Kako je tamo uređen sistem donošenja najvažnijih odluka? Ko formira konsenzus i određuje njegove parametre?

AMERIČKO VREME

Najvažniji element američke politike na svetskoj pozornici je njena ideološka komponenta, odnosno podloga. Na taj element ne obraćaju uvek potrebnu pažnju zemlje koje imaju posla s američkom spoljnom politikom.

Američka ideologija se rodila i neprestano se razvija od trenutka dolaska u SAD puritanskih „otaca-kolonista“. Indikativno je da je ona na početku težila da opravda „posebnost“, „izdvojenost“ i čak dobrovoljnu političku izolaciju SAD od drugih razvijenih zemalja sveta, ali se zatim dobrovoljno organski razvila u idejno opravdanje američke spoljnopolitičke ekspanzije i globalizma. I u jednom i u drugom slučaju – osnova tih ideoloških konstrukcija bio je postulat ob izuzetnosti i mesijanskom karakteru američkog društva i države.

Ne može se reći da je samo američka ideologija jedinstveni slučaj ideologije koja opravdava izuzetnost i ekspanzionističke pretenzije svoje države. Možemo se prisetiti mase primera, počevši od drevnog Kineskog carstva (koje se opisivalo kao „Podnebesko carstvo“, van čijih granica se nalaze isključivo varvari), pa sve do Britanske imperije (čija se globalistička ideologija u konačnom obliku odrazila u poznatoj paroli „Vladaj, Britanijo (morima)“ i u delima R. Kiplinga). Međutim, američka ideologija je posebna zbog toga što je dostigla nove visine u opravdavanju globalizma SAD i posebne međunarodne uloge svoje države.

Američka ideologija je počela da pretenduje na to da kreira budućnost ne samo sopstvene imperije, već i celog sveta, pošto u idealnoj (s njene tačke gledišta) perspektivi vidi ceo svet kao tu imperiju.

Ideologija američke izuzetnosti rodila se u trenutku dolaska puritanaca koji su napuštali Veliku Britaniju i upućivali se u novootkrivene zemlje Severne Amerike s ciljem da se zaštite od verskih progona. Godine 1630. Džon Vintrop, lider jedne od grupa doseljenika koji su putovali u Ameriku, koji je kasnije postao guverner kolonije Masačusets, u svojoj propovedi još na brodu koji je plovio u Ameriku definisao je misiju puritanaca kao stvaranje Božijeg „Grada na Gori“ (City upon a Hill) u Novom svetu – novog idealnog društva, modela za ceo svet.

Tako su u toj koncepciji polagani temelji ne samo američke izuzetnosti, već i mesijanstva. S tekstom te propovedi upoznat je svaki obrazovani Amerikanac, a ta metafora, Grad na Gori, postala je jedan od najpoznatijih simbola američke istorije i politike.

Generalno, uticaj puritanaca na kasniji razvoj američke ideologije veoma je veliki, i on se ne sme potceniti. Oni su bili pravi verski fundamentalisti, i sam njihov naziv, koji potiče od latinske reči puritas, tj. čistota, naglašava njihovu težnju ka „čistoj veri“, kako su je oni shvatali.

Oni su smatrali da se drugi hrišćani u nedovoljnoj meri drže Svetog pisma, da izvrću njegov smisao i time prikrivaju svoju grešnost. Pri tom su čvrsto bili uvereni da nema povratka nazad.

Svoju prethodnu Domovinu, kao i ceo Stari Svet, oni su smatrali osuđenima na propast zbog izopačavanja vere i duboko ukorenjene grešnosti. Upravo zato su svoje preseljenje u Ameriku smatrali ne prosto prelaskom u nove krajeve, već misijom izgradnje prototipa Carstva Božijeg u jednoj državi. A na novom mestu duboka vera svoju izabranost i višu sudbinu pomagali su im da mobilišu društvo novih doseljenika i savladavaju različite teškoće i iskušenja.

Usled navedenih razloga, već u 17. veku puritanski stanovnici prvih kolonija nisu sebe smatrali Englezima, već su preferirali da vide sebe kao „Božije ljude“, poseban narod, izabran odozgo za glavnu misiju u istoriji čovečanstva. Njihovu ubeđenost u to hranile su i analogije sa starozavetnim Jevrejima.

Tako je udaren temelj jedne od karakterističnih crta američkog političkog mentaliteta, prema kojoj SAD mogu u ime celog sveta da diktiraju norme i pravila drugim zemljama, ali same, zbog svoje izabranosti i „posebne misije“, mogu da budu iznad tih zakona.

Vremenom je dolazak novih grupa doseljenika, takoreći, „razblažio“ versku homogenost kolonista. Međutim, ideološki stereotipi o bogoizabranosti američke nacije, njenoj izuzetnoj istorijskoj ulozi i posebnoj misiji nisu nestali.

Kasnije se predstava o toj izuzetnosti očuvala i jačala je zahvaljujući mnogim faktorima: udaljenosti od prenaseljene Evrope, retko povoljnim geografskim i prirodnim uslovima za društveno-ekonomski razvoj, sve većim uspesima severnoameričkih kolonija u osvajanju novih, veoma velikih teritorija.

Američka revolucija u XVIII veku i formiranje SAD samo su ojačali to mesijanstvo, dodavši mu novu političku dimenziju: Amerika je sada bila jedinstveni republikanski eksperiment čija je misija da oslobodi čovečanstvo od monarhističke „tiranije“. Time je, kako je pisao u svom pamfletu „Zdrav razum“ jedan od ideologa američke revolucije Tomas Pejn, „stvar Amerike“ postajala „stvar celog čovečanstva“.

Kada su SAD ojačale, američki političari su, oslanjajući se na uvećanu moć svoje države, počeli da polažu pravo na širenje američkih političkih principa na okolne teritorije, a zatim i na ceo svet. Tako je nastala ideologija američke ekspanzije u XIX veku, formulisana tokom rata s Meksikom (1840-tih godina) u vidu doktrine „sudbinske predodređenosti“ (Manifest Destiny), koju je američko rukovodstvo, pokušavajući da opravda svoje pretenzije na nove zemlje, iskoristilo u tom trenutku.

Autor te doktrine, poznati politički komentator Džon O’Saliven, u jednom od svojih članaka posvećenih kontinentalnoj ekspanziji formulisao je postulat prema kojem je Americi navodno „sama sudbina namenila“ da se širi dalje u jugozapadnom pravcu. Ta misao je brzo stekla veliki broj pristalica kako među širokim narodnim masama, tako i u političkoj eliti SAD, pošto je omogućavala da se lako i jednostavno opravda legitimnost američkih pretenzija praktično na bilo koju teritoriju.

Formulisanje američkih pretenzija na globalnom nivou vezano je za ime američkog predsednika Vudra Vilsona. U periodu priprema za ulazak u Prvi svetski rat, on je formulisao američki pristup na sledeći način: „Mi insistiramo na bezbednosti kako bismo imali mogućnost da idemo putem razvoja koji smo izabrali. Mi činimo i više od toga: tražimo to i za druge. Mi ne ograničavamo našu vatrenu privrženost principima lične slobode i slobodnog nacionalnog razvoja samo na događaje i promene koje su vezane isključivo za nas“.

Sa istorijskog aspekta, američka ideologija zasniva se na apsolutnoj veri u napredak, u kontinuirani razvoj ljudske civilizacije. Taj napredak se shvata u kontekstu liberalne paradigme: tok evolucije vodi od životinje ka čoveku, a u ljudskom ciklusu – od neslobodne individue – do slobodne. Individualna sloboda je vrhunac istorijskog razvoja.

Ta sloboda se shvata pre svega kao sloboda trgovine i sloboda od spoljnih stega (nacionalnih, državnih, verskih). Otuda se smisao društva sastoji u tome da se postane društvo slobodnih individua koje žive u tržišnim uslovima. Na putu ka postizanju tog cilja treba proći dve faze: prvo napredno društvo postaje trgovačko i liberalno-demokratsko (na primer, Holandija iz XVII ili Engleska iz XVIII – s početka XX veka), a zatim, u drugoj fazi, granice između država se brišu, i celo čovečanstvo postaje jedinstveno tržište na kom učestvuju slobodne individue, građani Zemlje. Ratovi nestaju zajedno sa nacionalnim državama, nastupa „kraj istorije“ (F. Fukujama).

Američke elite zamišljaju SAD kao politički sistem koji u samoj svojoj srži objedinjuje navedene elemente napretka: upravo su u SAD stvorene optimalne pretpostavke za nastanak građanskog društva, zato su SAD kao država već same po sebi prototip liberalnog čovečanstva – Sjedinjenih Država Sveta.

Države u SAD ne ratuju između sebe, zato mir treba da zavlada i u razmerama celog sveta, gde će države postati Federalne države, tim pre što je u engleskom to ista reč – State (znači i država i federalna država). U toj istorijskoj optici, SAD su više od države – to je prototip budućeg uređenja svetskog građanskog društva. A to znači da SAD nisu prosto vojna, već smisaona, ideja avangarda Zapada, to je budućnost Zapada, ostvarenje višeg cilja razvoja delimično već postignut.

Isti mesijanski temelj ima i američki globalizam u HH-XXI veku, na njemu se zasniva pravo i obaveza SAD da budu glavna snaga razvoja liberalne demokratije i tržišnog uređenja sveta. SAD su tako kulminacija istorijskog procesa, ispunjenje mesijanskog sna, „Grad na Gori“.

Evropa prethodna i istorijski ograničena faza istog procesa. Evropa Novog vremena jeste preludija za Ameriku. Upravo je na toj ideologiji vaspitano savremeno američko društvo: kroz tu prizmu vide svet kako američke elite, koje imaju jasnu predstavu o tom istorijskom modelu, tako i obični Amerikanci, iako ovi poslednji ono što se događa s Amerikom i oko nje shvataju prilično delimično i približno.

AMERIČKI PROSTOR

To istorijsko stanovište određuje i geografsku samosvest Amerikanaca. Oci-kolonisti, engleski puritanci-doseljenici, videli su u novoj koloniji „obećanu zemlju“, teritoriju istinske slobode. To je bila protestantska preludija za formiranje američke samosvesti, kojem se postepeno pridodalo svetovno sekularno shvatanje napretka svojstveno Novom vremenu.

SAD su postepeno postale ne samo „raj“ za radikalne protestantske (često eshatološke) sekte, već i „raj“ uopšte, gde je verskoj (protestantskoj) predstavi o slobodi pridodata predstava o slobodi u širem smislu. Time su SAD postale teritorija napretka. Ali, napredak i sloboda individue su univerzalne i svečovečanske vrednosti (u shvatanju samih Amerikanaca). Zato se u SAD, kao obećanoj zemlji liberalizma i modernosti, ukrštaju lokalno (nacionalno) i svetsko, univerzalno. I ponovo vidimo da američka ideja sadrži u sebi nacionalno i globalno: na teritoriji SAD je izgrađeno društvo na načelima slobode, otvoreno za emigrante iz celog sveta, ali to nije samo privilegija njihovih stanovnika, već i univerzalni model za društva iz kojih su potekli sami emigranti koju su Ameriku učinili Amerikom.

U SAD su došli izabrani, a zatim je, nakon što su prošli kroz kotao za pretapanje, trebalo da prenesu američko iskustvo zemljama i narodima odakle su potekli. Tako je teritorija SAD postajala „pupak sveta“.

Sve što se tamo događalo lokalno, imalo je globalni karakter. Bar tako o svojoj istoriji misle Amerikanci. To je otovrena zemlja-svet, a Amerikanci su narod-čovečanstvo. Tako se američko vreme i američki prostor pretvaraju u koncept „teritorije budućnosti“.

Evropa u tom svetlu postaje nešto prethodno, ne samo u smislu vremena (kao pre-Amerika, proto-Amerika), već i u smislu prostora – kao Stari svet, čija je glavna funkcija bila da rodi Novi. Na tome se funkcije Evrope završavaju, i ona se pretvara u „neplodnu staricu“.

AMERIČKI SUBJEKAT

Treća komponenta američke ideologije jeste subjekat. Taj subjekat je nosilac ideologije, kojeg je ona konstruisala i koji nastavlja da konstruiše nju samu, razvijajući različite strane, prilagođavajući se promenljivoj stvarnosti, ali zadržavajući pri tome kontinuitet. Taj subjekat jeste američka elita.

Njen nukleus se prvobitno sastojao od WASP (White AngloSaxon Protestant), pošto su upravo protestanti iz Engleske bili jezgro kolonijalnog društva i nosioci, s jedne strane, eshatoloških predstava, a s druge- intelektualne kulture Novog vremena. Sekularna ideologija se istorijski formirala i razvijala u okviru masonskih loža, koje su bile toliko rasprostranjene u SAD, da im je pripadala praktično sva elita i značajan broj američkih predsednika. Uostalom, protestantizam nije bio u suprotnosti sa masonerijom, i protestantsko-masonska alijansa je personifikovala kulminaciju američkih predstava o napretku – verskih, tehničkih i društvenih. Pri tome je ulaz u elitu bio relativno slobodan i teoretski otvoren za sve ostale (osim crnaca i Indijanaca) pod uslovom da su delili osnovne ideje te strukture, to jest „američku ideologiju“.

Upravo ta elita i jeste vladajuća klasa SAD od perioda Rata za nezavisnost, pošto je ranije, budući da je bila engleska kolonija, Severna Amerika bila deo Britanske imperije, čija je politička elita bila složenija po sastavu – ni radikalni protestanti (puritanci), ni nosioci sekularnog, progresivističkog pogleda na svet u XVIII veku nisu dominirali u njoj.

Ma koliko da je Engleska bila bliska anglosaksonskim SAD, ipak je to bila Stara Evropa, to jest proto-Amerika. Prava američka elita je nastavljala britansku tradiciju, ali u nešto izmenjenom obliku – ona je bila za korak naprednija i slobodnija, više je odgovarala idealu budućnosti.

Savremenu američku elitu formirala je američka ideologija i ona je njen nosilac. Postoji i američki subjekat, koji donosi odluke o najvažnijim pitanjima svetske politike. S obzirom na to kako taj subjekat tumači istoriju i geografiju, jasno je da i samog sebe on tumači istovremeno kao američki, zapadni i svečovečanski. Jer, upravo se u SAD ukrštaju, po mišljenju američke elite, i istorijski vektor, i logika geografije (prenos centra svetske talasokratije iz Engleske u SAD posle Drugog svetskog rata), i univerzalna sudbina celog čovečanstva.

Stavljajući znak jednakosti između američkog i svečovečanskog, američkog i univerzalnog, sveopšteg, globalnog, planetarnog, Amerikanci uglavnom ne lukave – takav je njihov pogled na svet. Nešto slično smo videlu u sovjetskoj ideologiji, koja je insistirala na tome da je u SSSR bio izgrađen političko-ekonomski prototip budućnosti, kojem je suđeno da putem svetske revolucije postane sudbina celog čovečanstva.

U različitim fazama sovjetske istorije prema tome su se odnosili na različite načine – s manjom ili većom iskrenošću, ali je ta tačka uvek ostajala dogma komunizma. Isto tako i SAD: univerzalna dimenzija američkog društva je američka dogma, aksiom američke ideologije. Zato se opravdano može izneti teza da američka elita vidi budućnost kao „svetsku američku revoluciju“ ili „liberalnu revoluciju“.

Jedino što razlikuje američku ideologiju od komunističke je to što je u SSSR ta ideologija bila eksplicitna i takvom se smatrala, a u SAD je ona implicitna, podrazumevana.

Obrazovni proces na svim nivoima – od domaćeg vaspitanja do škola i fakulteta – u celosti i u potpunost se zasniva na načelima „američke ideologije“, ali se ona kao takva nigde u očiglednom obliku ne izlaže.

Ona se pre doživljava kao tradicija, kao nešto samo po sebi očigledno, kao zdrav razum. Ali, dovoljno je samo pažljivo posmatrati američki optimizam, koji se smatra crtom nacionalnog karaktera (Amerikanci vole da ponavljaju i kad treba i kad ne treba – go ahead! napred!), videćemo da je i on formula koja proističe iz ideologije, formula koja ne nastaje spontano, već provejava kroz celokupnu američku kulturu, kinematografju, književnost, obrazovanje, televizijske šou-programe.

Taj „optimizam“, koji je postao psihološka crta, zapravo je rezultat intenzivnog ideološkog vaspitavanja u duhu apsolutne vere u napredak. Isto se može reći i za podrazumevanu izabranost Amerikanaca, i šire – celog tela liberalne ideologije, koja se, za razliku od komunizma u SSSR, nikada ne naziva ideologijom.

U tom smislu komunisti su bili pošteniji: oni su javno govorili da se bave ideološkom propagandom i bavili su se njome. Amerikanci pretenduju na borbu protiv svih strogih ideologija (pre svega totalitarnih), ali samu tu borbu neprimetno pretvaraju u ideologiju. Ta ideologija je dobro proučena i opisana do tančina. Njeno ime je liberalizam. Američka ideologija je liberalna ideologija, zato s punim pravom možemo američkog subjekta nazvati liberalnim subjektom, a američku elitu – liberalnom elitom.

AMERIČKA IDEOLOGIJA I TEORIJE MEĐUNARODNIH ODNOSA

Nakon prethodnih pojašnjenja postaje jasno šta se nalazi na vrhu osovine hegemonije, šta zauzima najviši stepen u njenoj hijerarhiji – to je američki subjekat (liberalni subjekat) koga predstavlja američka elita ili, još tačnije, onaj deo elite koji ima najjasniju i najpotpuniju ideološku samosvest. Sada možemo da konkretizujemo strukturu američkog subjekta, koji zapravo i pretenduje danas na svu globalnu vlast.

To je lik Svetskog Vladara (Svetkog sudije i Svetskog žandarma), kojem se u manjoj ili većoj meri potčinjava celo čovečanstvo – i oni koji tu vlast prihvataju bez pogovora i samo se trude da ispunjavaju njegovu volju bolje i brže od drugih, i oni koji pokušavaju da mu se suprotstave i makar i delimično, ali da odbrane suverenitet.

U političkom sistemu SAD stabilno se ukorenio dvopartijski model. Taj model polarizuje američkog subjekta, sadržeći u sebi dva pola američke elite. Smisao tog sistema je potpuno jasan, ako se ponovo vratimo na američko shvatanje vremena i prostora. SAD su u strukturi američke ideologije istovremeno kvalitativno dvojake: to je istovremeno i lokalno (zemlja), i globalno (teritorija budućnosti), i nacionalno (država), i univerzalno (sudbina čovečanstva). Same SAD su istovremeno i jedno i drugo, ali se prilikom dešifrovanja te sintetičke teze ona rastavlja na dve moguće interpretacije:

– u prvom slučaju SAD su prvo lokalno, pa tek onda univerzalno (teza Americafirst),

– u drugom – SAD su prvo univerzalno, pa tek onda lokalno.

Ako se nastavi sa paralelama sa sovjetskom ideologijom, prvo se uslovno može uporediti sa američkim staljinizmom (liberalnim staljinizmom) i tezom o „izgradnji oglednog kapitalizma u jednoj zemlji“, a drugo s američkim trockizmom (liberalnim trockizmom) i tezom o prioritetu svetske „liberalne revolucije“.

Ta dva pola su uslovno podeljena između republikanaca i demokrata: republikanci (koji nemaju ništa protiv „svetske liberalne revolucije“), smatraju da pre svega treba zaštititi nacionalne interese SAD (kao oslonca svetskog liberalizma), a demokrate naginju ka tome da se ne treba ograničavati samo na nacionalne interese, i da već sada, bez odugovlačenja, treba razmišljati i delovati kao Svetska vlada nadležna za celo čovečanstvo (po svemu sudeći, ubrzano obarajući režime u kojima liberalna demokratija nije dovoljno duboka).

Između tih stranaka postoji dubinski ideološki konsenzus o glavnom: neophodnosti i čak predodređenost američke (to jest zapadne i liberalne) dominacije jer je niko ne dovodi u sumnju, radi se samo o sporenju o redosledu faza istorijskog procesa i o optimalnoj taktici u svakoj konkretnoj fazi).

U naučnoj disciplini „teorija međunarodnih odnosa“ (u daljem tekstu: TMO), koja je nastala u Engleskoj, a naročito se razvila u SAD, tim dvema pozicijama odgovaraju dve teorijske platforme: prvoj realizam, a drugoj liberalizam.

„Realistima“ u TMO (u daljem tekstu: MOrealisti) zovu one koji tvrde na je načelo nacionalnog suvereniteta vrhovno i da svaka zemlja treba da deluje polazeći, pre svega, od svojih interesa. MOrealisti teže da analiziraju međunarodni život onako kakav jeste (otuda njihov naziv), a ne onako kakav bi on trebalo da bude s aspekta nekih idealističkih predstava. Klasični autor i osnivač MOrealizma je Hans Morgento.

„Liberalima“ u TMO (u daljem tekstu: MOliberali) zovu one koje odlikuje vera u napredak, kontinuirani razvoj svetske politike. U osnovi te vere je ubeđenost u humanističku prirodu čoveka, koja se sposobna da preuredi svet u skladu sa načelima sveopšte dobrobiti. Oni smatraju da međunarodne odnose treba da regulišu pravne i moralne norme. Najradikalniji deo MOliberala smatra da napredak čovečanstva vodi ka prevazilaženju nacionalnih država, ka stvaranju Svetske države i Svetske vlade, sa postepenim brisanjem granica i stvaranjnjem „građanskog društva“.

Očigledno je da je republikancima bliži MOrealizam, a demokratama MOliberalizam.

U SAD te dve pozicije tačno odgovaraju samoj strukturi američke ideologije. MOrealisti za prioritet biraju SAD kao državu, a MOliberali – SAD kao oslonac avangardu svetskog liberalizma. Ali, veoma je važno podvući da, za razliku od MOrealista i MOliberala u drugim zemljama, u SAD se radi ne prosto o jednoj državi od mnogih i njenim nacionalnim interesima, već sa državom koja je prvobitno zamišljena kao univerzalna, sveopšta.

Zato oblast nacionalnih interesa SAD mora biti globalna. Pri tome se MOrealisti u SAD ne razlikuju previše od MOliberala, pošto u manjoj ili većoj meri priznaju globalne razmere američkih nacionalnih interesa. Ali, ipak oni u prvom redu razmišljaju u kategoriji „interesa“, a ne „vrednosti“.

Američki MOliberali se razlikuju od običnih liberala po tome što insistiraju na neophodnosti uspostavljanja Svetske vlade i sprovođenja „liberalnih revolucija“ u svetskim razmerama, dok se liberali u širem smislu pre svega štite pojedinca kao najvišu vrednost i zahtevaju da se on maksimalno oslobodi od „starateljstva“ države i drugih oblika kolektivnog identiteta.

U SAD su u tom širem smislu liberali svi do jednog, i demokrate i republikanci, i MOliberali, i MOrealisti: svi su oni nosioci „američke ideologije“, koja je identična upravo liberalizmu. Razlaz između MOliberala i MOrealista, između demokrata i republikanaca počinje onda kada se postavi pitanje brzine i ritma procesa liberalne globalizacije i balansa između američkih (a time i liberalnih) nacionalnih interesa i univerzalnih (liberalnih, a time i američkih) vrednosti.

Oni su uglavnom jedinstveni, i u tome se sastoji suština američkog konsenzusa zasnovanog samo na jednom – na jedinstvu američke ideologije.

Izvor: Fakti