Anatomija globalističkog smrada (1)

Fond strateške kulture je na svojim stranicama započeo objavljivanje delova knjige „Anatomija globalističkog smrada“ mr Dragana Filipovića, prve knjige na našim prostorima koja se detaljno, sistematski bavila radom i delovanjem tzv. nevladinih organizacija, šire poznatih pod skraćenicom NVO. CEOPOM-Istina će odabrane delove preneti u vidu feljtona u nekoliko nastavaka.

Većina obrazovanih čitalaca je upoznata sa terminima „obojena revolucija“, „hibridni rat“, „kontrolisani haos“ itd. Ova knjiga pruža dragocen uvid u istorijat stvaranja i delovanja NVO, ključnog instrumenta sprovođenja ovih novih vidova agresije, sa posebnim naglaskom na njihovo razorno i destruktivno delovanje na prostoru bivše SFRJ, od početka raspada bivše države do današnjih dana, gde im je glavna meta bila i ostala – Srbija i srpski nacionalni, duhovni i storijski prostor. Ono što knjigu izdvaja je činjenica da ona ne predstavlja samo prvi rad ove vrste kod nas – prvi put je izdata 2005. godine – već i da se njen autor profesionalno bavio delatnošću ovih destruktivnih organizacija, kao istaknuti pripadnik službe državne bezbednosti. Drugim rečima, knjiga čini jedinstven spoj teorije i prakse, iz pera najkompetentnijeg mogućeg stručnjaka na ovu temu.

*******

PREDGOVOR

Kad čitalac pročita studiju Dragana Filipovića, pred njim se otvara iznenađujući ponor, pun spletaka, tajnih strate­gija i paukovih mreža moćnog globalističkog poretka, u koji je minucioznim skalpelom ušao ovaj magistar istorije – struč­njak za Daleki istok. Tek povezivanjem čvorova ovih naizgled sitnih i beznačajnih tragova, otkriva se monumentalnost mreže glo­balizma koja obuhvata gotovo čitavu planetu. Pomrčina jednog no­vog, utilitarnog i pragmatičnog sveta, potpuno lišenog duhovnosti, preti da obavije naše i onako sumorne živote, kao da „Vrli novi svet“ (Haksli), želi ponovo da sagradi Vavilonsku kulu i da njo­me dotakne nebo. U ovom slučaju, nekoliko moćnih, lukavih
i mudrih staraca žele unifikaciju sveta, oni ne grade Vavilonsku kulu, već grandiozni Vavilonski supermarket u kome će biti izbri­sani svi identiteti sem marke i vrste roba. Tačno će se znati na kojim policama će da stoje francuska vina i sirevi, gde bugarski jogurt i deset istih vrsta hlebova, a gde pomorandže i urme iz Iz­raela… No, svet je nepredvidiv, a i život još više. Zemlja u kojoj su sahranjeni neosvešteni mrtvaci nadima se, diše i puca, ne doz­voljavajući da se na njoj podignu temelji nove Vavilonske samo­posluge. I kao što se u Bibliji, u trenutku kada je dodirnula nebo, Vavilonska kula raspala u prah i pepeo, a ljudi izgubili zajednički jezik i počeli da govore svako svojim, tako se srušila i moderna kula Svetskog trgovinskog centra (Word Trade Center), simbol no­vog globalističkog doba, a ljudi koji su u njoj govorili samo en­gleski i kompjuterski jezik, počeli su da dozivaju Boga svako na svome jeziku.

Dragan Filipović, autor nekoliko zapaženih knjiga o budizmu, taoizmu i filozofiji borilačkih veština, inače bivši visoki funkci­oner Državne bezbednosti i svojevremeno savetnik u kabinetu Radovana Karadžića, zahvaljujući svom zanatu, profesionalnom veštinom je ušao u sve tajne nevladinih organizacija, i to ne samo političkih, već i do krajnjeg rafirmana psiholoških motiva i razloga zbog kojih različite vrste i tipovi ljudi ulaze u ovakve organizaci­je. Zbog toga jedan od recenzenata ove knjige kaže: „Sled doga­đaja koji su se odigravali u poslednje dve godine nedvosmisleno ukazuje da je Filipovićeva knjiga, u adekvatnim svetskim krugo­vima, ozbiljno uzeta u razmatranje“.

Za čoveka koji se ne bavi politikom, kao što je pisac ovih re­dova, Filipovićeva knjiga je jedna vrsta sistematizacije zla koje nas okružuje i vreba sa svih strana, ali pogrešno bi bilo tvrditi da je to isključivo aktuelna knjiga. Ona će biti dragocen materijal za izučavanje vremena u kome živimo i mnogo decenija kasnije, ka­da će predstavljati građu za buduće istoričare, politikologe, soci­ologe i psihologe. Pisana krajnje jednostavnim stilom, dakle na najteži mogući način, ova knjiga se može čitati i kao triler o me­đunarodnoj kriminalnoj organizaciji koja već godinama pokušava da ovlada svetom. Raskrinkana do u tančine, čini se do posled­njeg detalja, svetska globalistička mreža u ovoj knjizi je otkrive­na i ogoljena do srži.

Momo Kapor

U V O D

Poslednjih trideset godina, s kraja XX i početka XXI ve­ka, međunarodnu političku scenu karakteriše širenje tako­zvanog, Trećeg civilizacijskog talasa, kao jednog potpuno novog vida oživljavanja neokolonijalističkih ambicija najnapred­nijih zemalja sveta. Ideja globalne dominacije, oličena u konceptu „Novog svetskog poretka“, osmišljena u vodećim, strogo zatvore­nim centrima ekonomske i političke moći, kao što su Trilaterala, Bilderberg grupa i Komitet 300 (1) sprovodi se u delo beskrupuloznim i agresivnim nastupom trenutno najmoćnije svetske sile – Sjedi­njenih Američkih Država i njenih saveznika. Njihovi ciljevi pre­dočeni su ostalom delu čovečanstva kao ultimatum: „Ili ćete biti sa nama – striktno se povinujući našim interesima uz dobrovolj­no odricanje od sopstvenih nacionalnih nezavisnih političkih tež­nji, ili ćete biti protiv nas – kada ćemo vam primenom svih oblika političkih, ekonomskih i vojnih pritisaka nametnuti svoju ideo­logiju, uz uspostavljanje poslušničkih režima po našim kriterijumi­ma.“ Ultimatum je primarno upućen, a dobrim delom i sproveden, prema malim i srednjim zemljama Istočne Evrope, Azije i Afri­ke(2), sa neskrivenom težnjom potčinjavanja i onih većih država, kao što su Rusija, Indija ili Kina.

Pretnja globalističke alijanse je realna i sasvim osnovana, a te­melji se na činjenici da se, posle raspada SSSR­a i ukidanja istočnog vojnog saveza – Varšavskog pakta, severnoatlantski odbrambeni savez – NATO, transformisao u neprikosnovenu militantnu organi­zaciju čija je glavna namena osvajanje tuđih teritorija zarad jačanja sopstvenih interesa i ostvarivanja liderske pozicije svetskih razme­ra. Tako su: „Koristeći priliku što je nestala dotadašnja hladnora­tovska ravnoteža straha, SAD odmah krenule u svoje osvajačke pohode radi preuređenja sveta i uspostavljanja novog svetskog po­retka zasnovanog na dominaciji i pljački.“(3) Posebno zabrinjava podatak da američko javno mnjenje, svojim najvećim delom, podr­žava pomenuti politički kurs. Kao obrazloženje, najčešće se citira stav aktuelnog američkog geopolitičkog stratega Bžežinskog da „Amerika kao najmoćnija svetska sila nema nikakvog razloga da tu svoju poziciju do kraja ne iskoristi obezbeđujući na prostoru cele planete svoje nacionalne interese“, čime je želja za dominacijom i spremnost da se na tom planu lično angažuje, a po potrebi i žrtvuje, nametnuta kao uzor u svesti prosečnog Amerikanca.

Po svojoj suštini, globalizacija podrazumeva svojevrstan rat novog tipa koji po pravilu započinje spoljašnjim političkim pri­tiscima, praćenim ekonomskim ucenama i sankcijama, zatim, po potrebi, sledi vojna intervencija niskog ili srednjeg intenziteta, uz permanentnu podršku snaga „unutrašnjeg političkog pritiska“, što podrazumeva iniciranje unutrašnjih sukoba i urušavanja dr­žavnih nacionalnih institucija napadnute strane, sve do njenog pot­punog sloma. Poražavajuća je činjenica da se u sklopu spoljašnjih pritisaka najčešće koristi legitimitet organizacije Ujedinjenih na­cija koja je, zbog direktne zavisnosti od zapadnih finansijskih iz­vora, prinuđena da bespogovorno pristaje na tu vrstu zloupotreba. Mnogi svetski stručnjaci za međunarodnu politiku bezuspešno upozoravaju na to da će praksa pružanja neprincipijelne podrške američkom hegemonizmu, koja je, ne tako davno, posebno bila izražena pri izazivanju destabilizacije i raspada nekoliko evro­azijskih država, diskreditovati sve međunarodne institucije kao što je OUN, čineći ih za veći deo čovečanstva neadekvatnim, pa čak i neprihvatljivim. A to je upravo dugoročni cilj globalista – zameniti Ujedinjene nacije sopstvenom „Svetskom Vladom“, stav­ljajući svet pod direktnu ličnu kontrolu nekolicine najuticajnijih zapadnih lidera.

S druge strane, na planu „unutrašnjih političkih pritisaka“, ve­oma značajnu, čak nezamenljivu ulogu imaju takozvane nevladi­ne organizacije. Ove, relativno nove političke tvorevine, osmišljene su da za interese tuđih, zapadnih vlada, destabilizuju, obore i po mogućnosti zamene nacionalne vlade svojih zemalja. Zato se i na­zivaju nevladine, jer se podrazumeva da lokalna vlast države u kojoj deluju neće imati nikakav uticaj i kontrolu nad njima. One predstavljaju osnovne ćelije širenja globalističkog smrada, čiji se neprijatni politički zadah, nažalost, može osetiti na svim prostori­ma širom zemaljske kugle. Na primer, samo na inicijativu američke administracije, osnovano je stotine hiljada takvih međunarodnih instituta, fondacija, asocijacija i foruma, koji se bave svim i sva­čim, od humanitarnih akcija do izučavanja folklora ili zaštitom prirodnih lepota. Svaka od njih ima svoje nacionalne ogranke uredno registrovane u gradovima zemalja domaćina. Zahvaljujući činjenici da ih finansiraju, Amerikanci postavljaju i kadrove, uz striktna uputstva o pravcima i načinima delovanja, pri čemu im status nevladinih organizacija obezbeđuje punu legalizaciju za boravak, kretanje i rad. Tako, s početka uvek nenametljivo i nepri­metno, one pokreću određena pitanja u domaćoj i svetskoj javnosti, da bi se vremenom potpuno uključile, a zatim i nametnule lokalnim političkim tokovima, potencirajući informacije, poluinforma­cije i dezinformacije na teme i probleme koji su u skladu sa po­trebama njihovih mentora i nalogodavaca.

Suštinski, po funkcionalnom konceptu, nevladine organizacije zasnovane su na staroj isprobanoj doktrini „specijalnog rata“(4), sa svim obaveštajnim, subverzivno­propagandnim, a u nekim sluča­jevima i paravojnim karakteristikama, s tim što im je forma do­nekle ublažena i prilagođena sukobima niskog intenziteta, gde je prevashodni cilj da kao legalne institucije iniciraju unutrašnju kri­zu, koja će poslužiti kao povod za internacionalizaciju problema, odnosno kao opravdanje za spoljašnju međunarodnu intervenciju. Tu se, naravno, njihova funkcija ne završava, jer u zavisnosti od nivoa eskalacije situacije i njihovi zadaci se preusmeravaju na ka­nalisanje kriznog žarišta u pravcu permanentnog urušavanja do­maćih političkih, vojnih i bezbednosnih sistema, do pružanja obaveštajne podrške snagama intervencije i davanja formalnog legitimiteta okupacionom režimu.

Međutim, ma koliko tekući procesi nasilne globalizacije bili dobro osmišljeni i teško zaustavljivi, u mnogim sredinama, pre svih u potencijalno ugroženim zemljama, spontano dolazi do pojave antiglobalističkog samoorganizovanja. Kako primećuje bivši jugoslovenski predsednik Slobodan Milošević: „Ono što se događa, suprotno namerama kreatora novog svetskog poret­ka, iz dana u dan potvrđuje da u svetu jača svest o potrebi ujedi­njavanja snaga otpora novim porobljivačima.“(5) Sasvim je izvesno da strah od globalizacije i neophodnost pružanja otpora tom zlu takođe dobijaju globalni karakter. S tim u vezi, sve ono što se desilo jugoslovenskom i srpskom narodu može da posluži kao poučno iskustvo i opomena drugim narodima koji se zbog svog geopolitičkog položaja nalaze na meti velikih sila. Namena ove studije je da pruži skroman doprinos njihovim slobodarskim na­stojanjima.

Studija koja je pred vama sadrži tri integralna dela. U prvom delu obrađena je geneza neprijateljskog delovanja globalističkih nevladinih organizacija, od njihovih korena, koji datiraju još iz vremena Titove Jugoslavije, njihove ekspanzije u posttitovskom periodu, direktnog učešća u izazivanju krvavog građanskog rata i raspada jugoslovenske države, podrške koju su pružale snagama NATO­alijanse prilikom napada na Jugoslaviju 1999. godine, do aktivnog učešća u uspostavljanju globalističke okupacione vlasti na preostalom jugoslovenskom prostoru, odnosno na teritoriji Sr­bije i Crne Gore, a koje se još uvek odvija u punom jeku.

Drugi deo studije neposredno se bavi organizacionim i funkcio­nalnim ustrojstvom nevladinih organizacija, načinima regrutovanja kadrova, finansiranja, planiranja i rukovođenja, uz detaljni osvrt na njihovo konkretno delovanje na planu rušenja jugoslovenskog po­litičkog, vojnog i bezbednosnog sistema.

Treći deo posvećen je načinima suprotstavljanja neprijatelj­skom delovanju nevladinih organizacija, sa konkretnim iskustvi­ma koja je na tom polju imala Služba državne bezbednosti Srbije i Jugoslavije. U tom delu analizirani su rezultati pojedinih mera i radnji primenjivanih prema nevladinim organizacijama, kao i pre­poruke koje je Služba tim povodom upućivala političkom vrhu, uz dodatnu razradu nekih novih stručnih ideja i sugestija za koje verujem da mogu unaprediti rad svih antiglobalističkih institucija i pojedinaca usmeren ka ovoj problematici.

Nažalost, postoji i četvrti deo, koji s razlogom nije uvršćen u ovu studiju. On se odnosi na način organizovanja patriotskih snaga u zemljama gde je već zavedena tiha ili otvorena okupacija sa us­postavljenim marionetskim režimima, a praktično se svodi na Pri­ručnik o urbanoj gerili. Izostavio sam ga sa iskrenom nadom da čitaoci iz Slobodnog sveta nikada neće doći u situaciju da budu pri­morani da se organizuju po tim principima. Što se mog naroda tiče, Srbima ta vrsta literature nije ni potrebna imajući u vidu da nam je sklonost ka gerili duboko usađena kao deo nacionalnog identiteta.

Prilikom izrade ove studije oslanjao sam se na brojne izvore. Tu su analize i komentari najviđenijih srpskih političara, intelek­tualaca i publicista partiotske antiglobalističke opcije, kao što su: akademik Mihailo Marković, prof. dr Kosta Čavoški, prof. dr Smi­lja Avramov, Dragoš Kalajić, Slobodan Milošević, prof. dr Vojis­lav Šešelj, general Milen Simić, Rade Drobac, Milovan Drecun i mnogi drugi. Potom, tu su studije koje su objavili vodeći svetski protivnici globalističke hegemonije, među kojima posebno izdva­jam hrabrog američkog publicistu Majkla Parentija, koji se među prvima otvoreno suprotstavio ovoj vrsti zla.(6) Zatim, korišćeni su originalni javno objavljeni i tajno pribavljeni materijali nevladi­nih organizacija, kao i zvanični i nezvanični komentari njihovih zapadnih mentora. Najzad, primarno sam se oslanjao na svoja is­kustva i saznanja koja sam stekao kao jedan od dugogodišnjih ope­rativnih rukovodilaca i funkcionera jugoslovenske Službe državne bezbednosti. Kod izbora podataka koje ću izneti ili prećutati, pri­državao sam se isključivo etičkog odnosa prema profesiji koju sam, verujem, časno obavljao dvadeset pet godina. Naime, kao građa­nin države koja više ne postoji i pripadnik Službe koja, takođe, više ne postoji, moralne norme su mi preostale kao jedini rele­vantni parametri. To zasigurno neće biti po volji proameričkom režimu koji je trenutno nametnut mojoj zemlji, što nije ni važno, oni me još od ranije tretiraju kao svog neprijatelja, pa ni ova knjiga neće bitno uticati na moj odmetnički status. Uostalom, u ova zla vremena, kada se Srbi dele na izdajnike i odmetnike, čast je biti odmetnik(7).

1

ZAČECI NEPRIJATELJSKOG DELOVANJA NEVLADINIH ORGANIZACIJA U TITOVOJ JUGOSLAVIJI

Period državnog prosperiteta Jugoslavije za vreme četrde­setogodišnje vladavine Josipa Broza Tita (od 1945. do 1980. godine) ostaće zapamćen kao najstabilnija epoha u istoriji tog prostora. Nesvrstana politika obezbedila je zemlji ug­led kakav nikada do tada nije imala, a mudro balansiranje između istočnog i zapadnog vojnog bloka donelo je Jugoslaviji status zna­čajnog faktora svetskog mira. Moćna Jugoslovenska Narodna Armija štitila je granice od spoljašnjih pritisaka, a respektivan bez­bednosni aparat garantovao je punu unutrašnju sigurnost. Vodeća politička snaga, Komunistička partija Jugoslavije, uspešno je spro­vodila program socijalističkih reformi, pa je dvadesetdva milio­na stanovnika živelo spokojno, uz besplatnu zdravstvenu zaštitu, besplatno školstvo, zagarantovano pravo na prihod i brojne druge socijalne olakšice. Svakako da nije bilo rasipništva i raskoši kao na prebogatom Zapadu, ali nije bilo ni bede[8].

Naravno, zbog svog geostrateškog položaja, zemlja je perma­nentno bila na udaru subverzivnog delovanja i sa Istoka i sa Zapa­da, ali ne u meri koja bi se mogla okarakterisati kao alarmantno ugrožavajuća. Državne institucije bile su stabilne i za neprijateljsku stranu nedodirljive, pa se najviši domet ispoljavanja neprijateljske delatnosti svodio na propagandno kritizerske radio­emisije Glasa Amerike i Slobodne Evrope[9], bez nekog bitnog učinka, jer narod na njih nije obraćao pažnju. Timovi zapadnih obaveštajnih anali­tičara godinama su istraživali koja je to najslabija karika jugoslovenskog društva na koju bi se efikasno moglo delovati, i od nekoliko opcija (višenacionalne sredine, suprotstavljene verske zajednice, separatističke težnje pojedinih etničkih grupacija) zaključili su da za početak, osnovna ciljna grupa subverzivnog nastupa bude jugoslovenska studentska omladina. Plan je bio je­ dnostavan: ponuditi tim mladim ljudima, do kojih su zapadni uti­caji već uveliko stigli preko muzike, kinematografije i mode, mogućnost lične afirmacije i šansu za život u bogatijem svetu. Veoma obazrivo plan je počeo da se realizuje preko Informativnog centra Američke ambasade u Beogradu – USIC, Kulturnog centra pri Francuskoj ambasadi, i Britanskog saveta koji je delo­vao u okviru britanske DK misije. Uz saglasnost jugoslovenskih vlasti, kojoj je projekat prezentiran kao oblik međunarodne nauč­ne saradnje, najboljim studentima, koji ispolje interesovanje da svoje obrazovanje dopune na stranim univerzitetima, ponuđena je mogućnost besplatnih seminara, simpozijuma, pa i stipendiranje. Finansijska sredstva za to su unapred bila obezbeđena iz privat­nih fondacija koje smo naknadno upoznali kao nevladine organi­zacije. Po pravilu, odabrani kandidati mogli su se svrstati u dve kategorije. Prvu su činili zaista izvanredni studenti natprosečnih kvaliteta. Drugu, po zapadnim analitičarima značajniju katego­riju, sačinjavala su deca iz porodica jugoslovenskih političkih i vojnih rukovodilaca. Posebno je interesantno da tokom podnoše­nja molbi i razgovora kandidata sa diplomatskim osobljem nika­da nije spominjan ni jedan uslov, obaveza ili nešto slično što bi se moglo okarakterisati kao sumnjivo. Naprotiv, konstantno je pro­vejavao stav da njihove zemlje pružaju punu podršku jugosloven­skoj socijalističkoj opciji, pa im je stoga i namera da nam, koliko mogu, pomognu da naš socijalizam bude još lepši i napredniji.

I tako dođe i 1968. godina. Masovni studentski protesti potre­sali su sve metropole zapadnog sveta. Pobuniše se i studenti u jugoslovenskim univerzitetskim centrima. I dok su američki stu­denti u ime pacifizma protestovali protiv rata u Vijetnamu, a fran­cuski studenti iz neprecizno definisanih motiva demolirali Pariz, beogradski studenti digoše se sa zahtevom: „Za lepši i napredniji socijalizam“. Jedan od glavnih vođa pobune, u to vreme, mladi pro­fesor filozofije Dragoljub Mićunović, uputio je protestni ultima­tum da se ime beogradskog univerziteta mora promeniti u Crveni univerzitet Karl Marks. Posle nekoliko žešćih okršaja sa polici­jom, u kojima su se, između ostalih, posebno istakla deca iz ko­munističkih porodica, studentima se obratio Tito. Njegova pojava bila je sasvim dovoljna da se protesti istoga dana obustave. Pred­sednik se zahvalio studentskoj omladini na podršci koju izražava­ju prema socijalističkoj izgradnji zemlje, te se svi raziđoše srećni i zadovoljni. Najviše su likovale zapadne diplomate. Prevara je uspela. Iz jezgra organizatora studentskog bunta izrodila se nova jugoslovenska opozicija iz koje će mnogi, kao gore spomenuti marksista D. Mićunović i gro komunističkih potomaka, kasnije napraviti uspešne političke karijere u proameričkim nevladinim organizacijama[10].

Proces transformacije vođa i učesnika studentskog bunta 1968. godine u pravu antikomunističku opoziciju odvijao se u fazama. Dugo godina, čak i posle Titove smrti, za stabilnu državu kakva je Jugoslavija još uvek bila, predstavljali su samo politički bezo­pasne marginalne grupe neformalno organizovanih intelektualaca. To je navelo državne organe da njihovu ulogu potcene, što se na dugoročnom planu pokazalo kao ozbiljna greška. Činjenica je da nekog organizovanog opozicionog delovanja nije ni bilo. Naime, njihovi pokušaji da se kao opozicija legalizuju uvek su bili direktno ili indirektno vezani za podršku koju su očekivali od američke i drugih ambasada, što od strane Državne bezbednosti nije tole­risano. Uz to, za izvestan broj ljudi iz njihovog društva postojala je osnovana sumnja da su regrutovani u obaveštajnu mrežu stranih Službi, što ih je, sve zajedno, dodatno kompromitovalo. Objektiv­no, aktivnost im se svodila na povremene kontakte sa evropskim levičarskim organizacijama i to više po privatnoj liniji, zatim na učešće u polutajnim zatvorenim simpozijumima, kakva je, na pri­mer, bila Korčulanska škola, na objavljivanje radova političke sa­držine u stranim publikacijama, nekoliko pokušaja pokretanja sop­stvenih opozicionih časopisa i na redovna okupljanja u neformalnim grupama po stanovima ili kafanama. S obzirom na to da su na društvenom planu delimično uspeli da se nametnu kao samozvana prozapadna intelektualna elita imali su simpatizere među mlađim intelektualcima i umetnicima, mada je i kod tih ljudi u pozadini simpatija provejavala prikrivena nada da će preko njihovih veza na zapadu eventualno uspeti da se domognu neke stipendije, sponzor­stva, prilike za međunarodnu afirmaciju ili neke slične koristi.

PRISEĆANJE PRVO

Sredinom sedamdesetih godina, po završenoj srednjoj školi, kao i svi mladi ljudi tog uzrasta, nalazio sam se na životnoj prekret­nici kada sam morao da odlučim šta ću dalje sa samim sobom. Zanosio sam se pisanjem pozorišnih drama, što mi je kako­tako išlo od ruke, pa sam dobar deo vremena provodio po teatrima, s nadom da ću uspeti da upišem Pozorišnu akademiju. Tako sam, sasvim slučajno, upoznao jednu interesantnu, dobronamernu že­nu, stariju od mene desetak godina, koja se kao vrsni poznavalac modernih tendencija u pozorišnoj umetnosti svojski angažovala da mi u tim namerama pomogne. Posle nekoliko dana druženja započeli smo razgovor na temu politike. Malo se oneraspoložila kada sam joj rekao da sam komunista, ali je konstatovala da joj to ne smeta. Na pitanje odakle joj odbojnost prema komunistima ispričala mi je da je svojevremeno, kao vođa studentskih nemira ’68. uhapšena i osuđena, da je provela izvesno vreme u zatvoru, ali da ni po isteku kazne nije promenila svoja antikomunistička uverenja, već ju je to, naprotiv, još više motivisalo da se posveti opozicionom radu. Da budem iskren, nisam je ozbiljno shvatio, što sam joj i rekao. Odgovorila je da je tako možda i najbolje.

Postali smo iskreni prijatelji. Posećujući je povremeno, zati­cao sam u njenom stanu poveće mešovito društvo različitih godi­na starosti. Predstavila mi ih je kao intelektualce opozicionare. U svakoj od tih prilika, razgovori bi prestajali čim bih se ja pojavio, što mi je bilo neprijatno, međutim, na moju opasku da mi je žao sto sam ih prekinuo i da ću da navratim kasnije, ljubazno bi me zamolili da ostanem, jer je njihova greška što su se zadržali du­že nego što su planirali. Kako je vreme prolazilo privikli su se na moje prisustvo, pa mi se jednom pružila mogućnost da pri­sustvujem takvom skupu, za koji mi rekoše da nije ni poverljiv ni preterano značajan.

Imao je formu klasičnog partijskog sastanka, s tim što je at­mosfera bila prijatnija i intimnija. Na momente su mi delovali smešno zbog usiljenih pokušaja da se ponašaju kao zaverenici. Jedan od učesnika pročitao je presek vesti Bi­Bi­Sija (BBC), „Gla­sa Amerike“ i „Slobodne Evrope“, posle čega je izneo svoje ko­mentare, veličajući ulogu zapadne demokratije u svetskim političkim procesima. Druga tema odnosila se na pomoć porodici jednog od njihovih prijatelja koji se nalazio na izdržavanju višegodišnje kazne zatvora zbog svog opozicionog delovanja. U okviru treće teme prepričano je par tračeva iz jugoslovenskog političkog vrha poteklih od dece političara, koju su držali na vezi. Četvrta tema, za koju sam procenio da ih je najviše zanimala, odnosila se na to kako „pljujući po Titu i državi“ obezbediti tezgu ili stipendiju za sebe i svoje bližnje na nekom od prestižnih zapadnih univerziteta. Sastanak je time završen i nastavljeno je sa privatnim druženjem.

Većinu ljudi koje sam tu sretao upoznao sam vrlo površno. Na­ime, procenili su da se verovatno neću duže zadržavati u njiho­vom društvu, pa se nisu ni trudili da se posebno zbližavamo. Između ostalih, upoznao sam, u tom periodu velikog zaljubljenika u po­zorišnu umetnost, Zorana Đinđića[11]. Mladi, egocentrični, arogant­ni intelektualac, koji je stalno bio u žurbi zbog nekih važnih po­slova kojima se trenutno bavi, svraćao je tako na desetak minuta i još užurbanije odlazio. Razgovarali smo kratko, dva ili tri puta, na temu filozofije Dalekog istoka, koja je zanimala obojicu.

Posle izvesnog vremena prestao sam da se srećem sa njima. Život me je odveo drugim putevima. Nije mi bilo suđeno da se ba­vim pozorištem. Još manje da postanem prozapadni opozicionar. Znam da se polovina njih politički pasivizirala, a među prvima moja draga prijateljica, kojoj se izgleda dosta toga smučilo. Dru­ga polovina daleko je dogurala. Trenutno je na vrhuncu političke moći. Za račun „Novog svetskog poretka“ aktivno truje Srbe globalističkim smradom.

Sa Zoranom Đinđićem sastao sam se dvadeset pet godina kas­nije. Ja u svojstvu funkcionera Državne bezbednosti vlasti u ra­sulu, on u svojstvu lidera vlasti u usponu. Moj zadatak bio je da ga upozorim na to da u haosu političkih previranja ne pokušava nasilno preuzimanje objekata i dokumentacije Službe državne bez­bednosti, jer ćemo, u tom slučaju, morati da pružimo oružani ot­por, mada se trudimo da izbegnemo incidente koji bi narod uveli u građanski rat. Njegov zadatak bio je da mi predoči da nova politička garnitura veoma uvažava naš profesionalni sastav, ali da su zbog pritiska stranih moćnika, čiju podršku uživaju, prinu­đeni da tu Službu rasformiraju, s tim što se to nikako neće činiti nasilnim putem. Razišli smo se uz obostrane garancije, s moje strane da Služba neće u tekućim političkim procesima koristiti kom­promitujuću dokumentaciju protiv njegovih ljudi, s njegove stra­ne da će se lično angažovati da ne dođe do pokušaja nasilnog preuzimanja Službe. Kako rečeno tako i učinjeno. Više se nismo sastajali. Nismo ni mogli. Nedugo zatim likvidirala ga je, prema zvaničnoj verziji događaja, grupa srpskih ratnih veterana, pripad­nika nacionalnog patriotskog fronta. Uzgred rečeno, atentator­snajperista imao je veoma lak zadatak. Bez teškoća je odabrao zasedu, locirao „objekat“ i neutralisao ga, a zatim se isto tako neometano udaljio sa lica mesta. Đinđićevi pratioci nisu mogli da preduzmu ništa zato što nije postojao spoljašnji prsten dubinskog obezbeđe­nja. Naime, organizaciona jedinica koja se profesionalno bavila tim nivoom zaštite državnih funkcionera među prvima je ukinuta Đinđićevom reorganizacijom Službe državne bezbednosti.

Neosporno je da su jugoslovenski organi bezbednosti pomno pratili sve što se dešavalo u krugovima političkih neistomišljenika, što, kao praksa, uostalom, nije ni sakrivano od naroda. Međutim, uvek je provejavao utisak da tu nešto nedostaje. U partijskoj, ali i u službenoj terminologiji, unutrašnji neprijatelj obično je označavan kao nedefinisani – neko. Kada su šiptarski[12] separatisti započinjali prve pobune, uz obavezno prisustvo anonimnog zalutalog američkog diplomate, vodio ih je neko; kada su radnici podstrekivani na bezrazložne štrajkove, uz obavezno prisustvo slučajno zatečenih stranih novinara, organizovao ih je neko; pa kada su se u studentskoj štampi pojavljivale precizne i tačne informacije o razmiricama unutar političkog vrha, odavao ih je neko; a što je najgore, na kraju je išla obavezna politička fraza da smo za to krivi svi. Postavljalo se logično pitanje: kako uz moćnu Službu, za koju se verovao da „sve vidi i sve zna“, taj neko nema ime i prezime? Ili možda ima, ali se to iz nepoznatih razloga sakrivalo od javnosti. Za politička krivična dela prozivani su i kažnjavani isključivo, već svima poznati, dežurni krivci iz redova pisaca nacionalista ili bivših agenata sovjetskog Informbiroa. Međutim, na tim sudskim procesima ni iz daleka nisu doticane teme koje su se ticale ozbiljnih pojava unutrašnje destabilizacije države.

Dileme te vrste posebno su opterećivale pojedince iz moje generacije pripadnika Državne bezbednosti, koji su iz službenih razloga bili u mogućnosti da pročitaju bar neki od dosijea o problematici prozapadnih opozicionih organizacija i njihovih aktivista. Imena najokorelijih zagovornika rušenja državnog sistema iz tog perioda se ili ne spominju ili su šifrovana. Pri tome, pažljivom analizom materijala moglo se zaključiti da su mnoga lica iz njihove okoline krivično procesuirana, dok protiv njih, kao glavnih, nikada nije vođen postupak. Na kraju, uz sve napore operative koja je pisala izveštaje da se neke činjenice „iz razloga konspirativnosti“ izostave ili prikriju, ostajalo je još dovoljno elemenata da se izvede zaključak da se radilo o deci iz porodica naših političkih i vojnih rukovodilaca. Socijalno raslojavanje unutar jugoslovenskog društva naplatilo je svoju cenu. Dela, kvalifikovana kao „rušenje ustavom utvrđenog poretka“, koja su jednima zapečatila sudbinu, drugima su pripisivana kao mladalački nestašluk. Zbog ovakvih operativno bezbednosnih i političkih propusta danas u zemlji imamo situaciju da najekstremnije izdajničke globalističke nevladinie organizacije vode potomci perspektivnih komunističkih kadrova iz Titove epohe: Vesna Pešić, Nataša Kandić, Sonja Biserko, Biljana Kovačević i drugi[13].

Sledi nastavak …

____________________________________________________

(1) Trilaterala – jedna od vodećih globalističkih organizacija, strogo zatvore­nog tipa, okosnica „Novog svetskog poretka“. Sačinjavaju je najuticajniji pojedinci iz Sjedinjenih Američkih Država, Evropske Unije i Japana. Da bi osmislili način dugoročne dominacije svetom, svojevremeno su anga­žovali više desetina hiljada naučnika sa zadatkom da otkriju uzroke propasti velikih imperija u istoriji čovečanstva. Naučni nalaz svodio se na konsta­taciju da je uzrok njihove propasti bio u veličini teritorije koju nisu mogli da kontrolišu, pa su ih stoga lokalne pobune slabile i dovele do raspada. Da bi otklonili ovaj uzrok, članovi Trilaterale podelili su svet na tri uticaj­ne zone koje će imati svoje centre upravljanja: Evropska Unija – upravlja­će Evropom, Amerika –Evroazijom, a Japan – Dalekim istokom i ostalim teritorijama Južnog Pacifika. Ova organizaciona šema, manje­više, funkcio­niše poslednjih trideset godina.

Bilderberg grupa – globalistička organizacija zatvorenog tipa koja je prva istupila sa tezom „Novog svetskog poretka“. Cilj joj je formiranje „Jedin­stvene svetske Vlade“ koja će kontrolisati celo čovečanstvo. Naziv je do­bila po istoimenom hotelu u holandskom gradu Osterbrik, gde je prvi put,
1954. godine, održan neformalni tajni sastanak radi usaglašavanja stavova najuticajnijih ličnosti Evrope i Amerike. Danas broji oko 120 ljudi, među kojima su političari, članovi kraljevskih porodica, vodeće ličnosti katoličkog vatikanskog klera, industrijalci, bankari i medijski magnati, koji koordini­raju interese američke i evropske elite.

Komitet 300 – globalistička evro­američka organizacija zatvorenog tipa. Figurira kao izvršni organ neformalne „Jedinstvene svetske vlade“ koji odlučuje, planira i koordinira konkretnim, dugoročnim aktivnostima u ci­lju uspostavljanja dominacije Zapadnog sveta nad ostalim delom čovečanstva, u okviru realizacije ideje „Novog svetskog poretka“.

(2) Prema nalazu vodećih ekonomskih analitičara, samo u poslednjoj deceniji, 20% najbogatijih ljudi zagospodarilo je nad 90% vrednosti u globalnim raz­merama, dok 90% najsiromašnijih raspolaže sa svega jednim procentom tih vrednosti. Zabrinjavajuće je što se ta tendencija sve više pojačava.

(3) Mihailo Marković – srpski akademik.

(4) Forma obaveštajno­subverzivnih aktivnosti koje su bile veoma zastupljene u vreme takozvanog „hladnog rata“ između zapadnog i istočnog bloka što je trajalo sve do raspada SSSR­a krajem osamdesetih godina.

(5) Konstatacija iz Miloševićevog predgovora za knjigu Majkla Parentija: Ubiti naciju – Napad na Jugoslaviju (Printmedia, Beograd, 2003. godine).

(6) Parentijeva knjiga Ubiti naciju – Napad na Jugoslaviju, prevedena je na desetak svetskih jezika i spada među najpoznatija dela antiglobalističke literature. Kao recenzent jugoslovenskog izdanja Parentijeve knjige pre­poručujem je svima koji se bave ozbiljnim izučavanjem pomenute proble­matike.

(7) Navršilo se šest godina od kada sam napisao ovu knjigu. Redosled događaja koji su se u međuvremenu odvijali dešavao se tako da ni sada, dok radim pripremu drugog izdanja, nemam šta da dodam niti da oduzmem.

[8] Bedu će doneti zapadna demokratija par desetina godina kasnije.

[9] Inače, obe pomenute radio­stanice funkcionalno su podređene propagand­noj mašineriji NATO pakta, pomoću čijih finansijskih sredstava se i dan danas održavaju.

[10] Značaj studentskih protesta 1968. godine za noviju istoriju Jugoslavije danas se tumači i tretira različito. Imajući u vidu da mnoge okolnosti po pitanju tih događaja nikada nisu zvanično objavljene, mogućnosti interpretacija su višestruke. Generalno, politički ideolozi, i levičari i desničari, pomenuti protest sagledavaju u pozitivnoj konotaciji. Levičari ga predstavljaju kao progresivnu reakciju na prevaziđeni komunistički dogmatizam, što je dugoročno rezultiralo afirmacijom nove garniture vodećih jugoslovenskih komunista, kao što su: Mihailo Marković, jedan od najpoznatijih evropskih levičarskih ideologa, Milorad Vučelić, aktuelni lider Socijalističke partije Sr­bije, pa i poslednji predsednik socijalističke Jugoslavije, Slobodan Milošević. Istovremeno, desničari plasiraju tumačenje kako je to bio prvi posleratni masovni građanski bunt, motivisan idejom uspostavljanja demokratskog društva, sa prikrivenom antikomunističkom crtom. Za razliku od njih, u teoriji i praksi jugoslovenskih bezbednosnih struk­tura i institucija, događaji iz 1968. godine, sagledavaju se isključivo u ne­gativnom kontekstu. Naime, sva raspoloživa obaveštajna i kontraobaveštajna saznanja nedvosmisleno su ukazivala da u pozadini događaja stoji subver­zivno delovanje zapadnih službi, a što se, inače, naredne trideset dve go­dine intenzivno izučavalo kao obavezni deo nastavnog programa na specijalizovanim kursevima Državne i Vojne bezbednosti. Shodno tome, prilikom izrade ove studije i ja sam se prevashodno držao profesionalnog stava, pa 1968. godinu predstavljam u negativnom svetlu. Svakako da je u demonstracijama učestvovalo mnoštvo čestitih i naprednih mladih ljudi čiji motivi nikada nisu tretirani kao sporni, a da li su i do koje mere nji­hove pobude bile izmanipulisane od strane Zapada, ostaviću kao otvoreno pitanje autorima drugačijih profesionalnih profila.

[11] Kao eksponent zapadnih sila Đinđić će, 2001. godine, postati premijer prve proameričke marionetske Vlade u Beogradu.

[12] Šiptari – naziv za građane albanske nacionalnosti, koji naseljavaju područje na jugu jugoslovenske Republike Srbije.

[13] Tokom izrade ove studije permanentno sam se konsultovao sa nekoliko prijatelja, ratnih drugova i bivših kolega, čije sam mišljenje uvažavao kao kompetentno. Svi su mi, u vezi sa I poglavljem prvog dela studije, sugerisali da više prostora posvetim Titovim političkim propustima, verovatno polazeći od pretpostavke da su mi podaci o tim okolnostima poznati i da prilikom iznošenja kritičkog osvrta ne bih imao predrasuda, s obzirom na to da nikada nisam važio za zagriženog titoistu. To nisam učinio iz dva razloga. Prvi je činjenica da u Titovo vreme nisam bio aktivni učesnik zbivanja, što znači da bi se moje izlaganje svelo na parafraziranje drugih autora, uz neminovno udaljavanje od teme. Drugi razlog je lične prirode – kao i većini ljudi moje generacije Tito mi je omogućio bezbrižnu mladost (a kako mi se čini i dinamičnu starost). U svakom slučaju – hvala mu.

Izvor: Fond Strateške Kulture