Amerika i dolazeće kinesko carstvo

Pre nego što se neko prihvati posla sastavljanja velike strategije za Sjedinjene Države, morao bi najpre da bude u stanju da razume svet u kojem Amerika funkcioniše. To možda zvuči jednostavno, ali prokletstvo Vašingtona je u pretpostavci znanja tamo gde znanja zapravo ima sasvim malo. Velike ideje i planovi su bezvredni ako ne postoji svest o realnosti na terenu nekolicine kontinenata, i sposobnost da se one ugrade u šablon baziran ne samo na istorijskom iskustvu Amerike, nego i drugih. Stoga nastojim da pristupim velikoj strategiji ne sa pozicija Vašingtona, nego sveta, i to ne kao politikolog ili akademik, nego kao novinar sa preko tri decenije iskustva u izveštavanju iz celog sveta.

Nakon što sam izveštavao iz Trećeg sveta tokom Hladnog rata i posthladnoratovskih šokova koji traju do danas, zaključio sam da, uprkos tvrdnjama sa kurseva postkolonijalnih studija koji dominiraju univerzitetskim kampusima, i dalje živimo u imperijalnom svetu (funkcionalno gledano). Imperija je, u jednom ili drugom obliku, večna – čak i pošto su evropske kolonije s početka modernog doba otišle u prošlost. Tako se nameće pitanje: koje su konture trenutnog imperijalnog doba koje utiču na veliku strategiju Sjedinjenih Država? I jednom kada se te konture iscrtaju, kakvom bi velikom strategijom Amerika trebalo da odgovori? Potrudiću se da odgovorim na oba pitanja.

Imperija, odnosno njen ekvivalent koji se definiše kao „velika sila“, mora da ostavlja utisak večitosti: to je ideja, usađena u umove lokalnih stanovnika, da će imperijalnog autoriteta uvek biti i da on neodoljivo izaziva povinovanje njegovoj vlasti i uticaju. Gde god da sam putovao po Africi, Bliskom istoku i Aziji tokom Hladnog rata, američki i sovjetski uticaji su se tretirali kao permanentni, neupitni za sva vremena, ma kako bili arogantni i opterećujući. Kakvo god da je bilo činjenično stanje, takva je bila percepcija. A nakon što se Sovjetski Savez raspao, američki uticaj je jedno vreme i dalje bio tretiran kao podjednako permanentan. Nemojmo se zavaravati: Amerika je, od završetka Drugog svetskog rata, pa sve do druge decenije 21. veka, bila imperija po svemu osim po imenu.

To više nije slučaj. Evropski i azijski saveznici sada, sa dobrim razlogom, dovode u pitanje postojanost Amerike. Nove generacije američkih lidera, sudeći po kurikulumima liberalnih nauka na univerzitetima, više se ne obrazuju na način koji bi ih činio ponosnim na prošlost i tradicije njihove zemlje. Slobodna trgovina, na kojoj su liberalne pomorske imperije često počivale, biva napuštena. Urušavanje Stejt departmenta – koje traje od kraja Hladnog rata – briše glavni alat američke moći. Moć nije samo ekonomska i vojna – ona je i moralna. I tu ne mislim na humanitarni aspekt, koliko god on bio neophodan američkom brendu. U ovom slučaju mislim na nešto čvršće – na pouzdanost naše reči u umovima naših saveznika. Ta predvidivost je nestala.

SVET PO KINESKOJ MERI

Za to vreme, dok jedna takoreći imperija propada, druga dolazi na njeno mesto. Kina nije izazov sa kojim se suočavamo – izazov je novo kinesko carstvo. To je carstvo koje se od plodne kolevke naroda Han proteže na zapad, preko muslimanske Kine i Centralne Azije do Irana; i od Južnog kineskog mora, preko Indijskog okeana do Sueckog kanala, istočnog Mediterana i Jadranskog mora. To je imperija bazirana na putevima, prugama, energetskim cevovodima i lukama za robne kontejnere čije kopnene reflektuju puteve srednjovekovnih dinstaija Tang i Juan, a pomorske rute puteve dinastije Ming koja je vladala u poznom srednjovekovlju i ranoj moderni. Kako je Kina u procesu izgradnje najveće kopneno stacionirane mornarice u istoriji, srce ove nove imperije biće Indijski okean, kao globalna energetska raskrsnica koja povezuje ugljovodonična polja Bliskog istoka sa konurbacijama (region nastao spajanjem više gradskih oblasti, odnosno policentrična urbana aglomeracija, prim. prev.) srednjih staleža u Istočnoj Aziji.

Ovo novo „Carstvo Indijskog okeana“ je potrebno videti da bi se poverovalo u njega. Pre deset godina proveo sam nekoliko godina posećujući ove kineske luke u nastajanju, u doba kada je malo ko na Zapadu obraćao pažnju na njih. Putovao sam u Gvadar, u turobnoj pustinji Baludžistana koji je deo Pakistana oslonjen na Persijski zaliv. Tamo sam video kako tehnološki najsavremeniji lučki kompleks izranja iznad tradicionalnog seoceta (Kinezi sada razmatraju izgradnju mornaričke baze u obližnjem Džavaniju, što bi im omogućilo da stignu do Ormuskog tesnaca). U Hambantoti (Šri-Lanka) sam posvedočio tome kako stotine kineskih radnika bukvalno pomeraju obalu dublje u unutrašnjost ostrva, a armije kamiona su odnosile zemlju. Dok američki mostovi i pruge venu, kucnuo je veliki istrorijski trenutak da kineski civilni inženjeri pokažu šta znaju. Kina je prešla put od izgradnje luka, preko toga da drugi upravljaju njima nakon što su bile sagrađene, do toga da sada konačno sama preuzima upravljanje. Sve je to deo procesa koji asocira na rane dane britanske i holandske Istočnoindijske kompanije u istim tim vodama.

Svečano spuštanje prvog kontejnera iz luke Gvadar na kineski trgovinski brod nakon zvaničnog otvaranja Kinesko-pakistanskog ekonomskog koridora u okviru Inicijative pojas i put, 13. novembar 2016. (foto: Rojters/Karen Firouz)

Novinski izveštaji govore o tome kako su neki od ovih projekata u zastoju, ili da su zaglibili u dugove. To je tradicionalno kapitalistički stil posmatranja stvari. Sa merkantilističkog i imperijalističkog stanovišta, ovi projekti savršeno imaju smisla. Na neki način, novac zapravo uopšte ne napušta Kinu: kineska državna banka pozajmi novac za projekat izgradnje luke nekoj zemlji, koja potom angažuje kineske državne radnike, koji angažuju kinesku logističku kompaniju, i tako dalje.

Geografija i dalje ima presudnu ulogu. A kako je Indijski okean povezan sa Južnim kineskim morem preko moreuza Malaka, Sunda i Lombok, kineska dominacija Južnim kineskim morem je krucijalna za Peking. Kina nije odmetnička država, a kineske pomorske aktivnosti u Južnom kineskom moru savršeno imaju smisla ako se imaju u vidu njeni geopolitički i, da, imperijalni imperativi. Ne samo da Južno kinesko more otključava Indijski okean za Kinu, nego dodatno smekšava Tajvan i kineskoj mornarici pruža širi pristup širem Pacifiku.

Južno kinesko more predstavlja jednu geopolitičku granicu šireg sveta Indijskog okeana, dok Bliski istok i Rog Afrike predstavljaju drugu. Pokojni Zbignjev Bžežinski je jednom mudro rekao da stotine miliona muslimana ne žude toliko za demokratijom koliko za dostojanstvom i pravdom, što su stvari koje nisu nužno sinonim za izbore. Suština „Arapskog proleća“ nije bila demokratija – radilo se prosto o krizi centralnog autoriteta. Činjenica da su sterilni i korumpirani autoritarni sistemi bivali odbačeni uopšte nije značila da su ova društva bila institucionalno spremna za parlamentarne sisteme: o tome svedoče Libija, Jemen i Sirija. Što se Iraka tiče, on je pokazao da se ispod ljušture tiranije nije nalazio kapacitet za demokratiju, nego vakuum anarhije. Režimi Maroka, Jordana i Omana pružaju stabilnost, legitimitet i dozu pravde i dostojanstva o kojim je govorio Bžežinski, upravo zato što su to tradicionalne monarhije, sa par ofucanih demokratskih zakrpa. Tunižanska demokratija je i dalje fragilna; što dalje putujete od prestonice Tunisa ka zapadnim i južnim krajevima zemlje, to ona (demokratija) postaje fragilnija.

Ovo je svet skrojen za Kineze, koji ne drže moralistička predavanja o tipu vladavine koji bi određena zemlja trebalo da usvoji, nego nude motore ekonomskog razvoja. Za pametne, globalizacija se uglavnom svodi na pomorski transport kontejnera sa robom – a to je ekonomska aktivnost u kojoj su Kinezi postali majstori. Kineska vojna baza u Džibutiju je bezbednosno čvorište na petlji luka koja se proteže istočno ka Gvadaru u Pakistanu, južno ka Bagamoju u Tanzaniji i severozapadno ka grčkoj luci Pirej. Sve to, zauzvrat, pomaže kineskoj trgovini i investicijama da se ušanče širom Bliskog istoka, Istočne Afrike i istočnog Mediterana. Džibuti je praktično diktatura, Pakistan je u realnosti država kojom upravlja vojska, Tanzanija je sve autoritarnija, a Grčka predstavlja loše institucionalizovanu demokratiju koja je sve otvorenija za Kinu. Ovo je u velikoj meri pravo lice sveta na prostoru između Evrope i Dalekog istoka. Kinesko carstvo, neopterećeno misionarskim impulsom koji dugo dominira američkom spoljnom politikom, dobro je pozicionirano da se sa njim uhvati ukoštac.

KULT PREDAKA

Što se tiče same Kine, tu imamo posla sa jedinstvenim i veoma moćnim kulturnim organizmom. Američka spoljnopolitička elita ne voli da govori o kulturi jer se kultura ne može kvantifikovati, a u ovom dobu ekstremne personalne osetljivosti, ono što se ne može kvantifikovati ili obrazložiti fusnotom je potencijalno radioaktivno. Ali bez diskusije o kulturi i geografiji ne mogu se razumeti međunarodni odnosi. Zaista, kultura nije ništa manje nego ukupna suma iskustava velike grupe ljudi koji nastanjuju isti geografski predeo stotinama ili hiljadama godina.

Svako ko putuje u Kinu, ili je makar pažljivo prati, uviđa nešto što poslovna zajednica intuitivno bolje razume nego spoljnopolitička zajednica: razlog što je u Kini tanka linija između javnog i privatnog domena nije samo to što je ova zemlja diktatura, nego što postoji veća kohezija vrednosti i ciljeva među Kinezima nego što je to slučaj kod Amerikanaca. U Kini se nalazite unutar tradicionalnog mentalnog vrednosnog sistema. U tom sistemu, sve oblasti nacionalne aktivnosti – komercijalna, sajber, vojna, politička, tehnološka, obrazovna, itd – deluju skladno ka istom cilju, pa tako kompjutersko hakovanje, špijunaža, izgradnja luka i ekspanzija, kao i kretanja mornarice i ribolovne flote, nastupaju koordinisano. Unutar tog sistema, konfučijanstvo i dalje pruža poštovanje za hijerarhiju i autoritet kod svakog pojedinačnog Kineza, dok se američka kultura sve više svodi na demontažu autoriteta u korist posvećenosti individui. Konfučijanska društva obožavaju stare ljude, zapadna društva obožavaju mlade ljude. Nikako ne bi smeli da zaboravimo sledeće reči Solženjicina: „Deca pretvorena u idole preziru svoje roditelje, a kada malo ostare krenu da maltretiraju zemljake. Plemena sa kultom predaka su opstala vekovima. Nijedno pleme ne bi opstalo dugo sa kultom mladosti“.

Kinezi se obrazuju na temeljima nacionalnog ponosa, što je praksa koja je sve više suprotna onom što se trenutno dešava u našim školama i univerzitetima. A Kinezi su izuzetno efikasni, i gotovo manično posvećeni detaljima. Pojedinci su svakako konkretniji od mase. Ali to ne znači da nacionalne odlike jednostavno ne postoje. Leteo sam po Kini domaćim avio prevoznicima sa većom ležernošću i udobnošću nego što bih ikada mogao da zamislim u Americi i na američkim aerodromima. Da i ne pominjem kineske super brze vozove.

Naravno, postoji čitav niz političkih i društvenih tenzija unutar Kine. A nemiri koje vidimo kod srednje klase u današnjem Brazilu i ostatku Latinske Amerike bi mogli da budu prethodnica onome što ćemo gledati u Kini tokom 2020-ih, što bi podrilo „Pojas i put“ i čitav kineski imperijalni sistem. Prezadužena kineska ekonomija možda ide ka grubom, umesto mekom sletanju, uz sav propratni unutrašnji haos koji bi to podrazumevalo. Imam realne sumnje u održivost kineskog političkog i ekonomskog modela. Ali poslednje što bi američki kreatori politike i stratezi trebalo da pretpostave je da smo mi nekako superiorniji od Kineza, ili još gore: da smo mi predodređeni na uspeh, a da oni nisu.

Ušli smo u dugotrajnu borbu sa Kinom za koju možemo samo da se nadamo da neće postati nasilna na pojedinim čvorištima. A mogla bi postati opasnija upravo zato što bi u Kini moglo da dođe do unutrašnjeg slabljenja usled ekonomskih potresa, što bi njeno rukovodstvo podstaklo da u pomoć prizovu nacionalizam. Bila bi to borba (ili rat) za integraciju, umesto za separaciju. Tokom ljudske prošlosti, ratovi su podrazumevali da se vojska sa jednog mesta i vojska sa drugog mesta sretnu negde na pola puta kako bi zapodenule boj. Međutim, u sajber eri, svi operišemo unutar iste operativne sredine, pa kompjuterske mreže mogu da se međusobno napadaju, a da se vojske nikada ne sretnu, niti da krv bude prolivena. Ruski pokušaj uticaja na našu politiku je primer rata integracije, koji nije mogao da postoji pre dve decenije. Informaciona era je dodala nove mogućnosti za ratovanje, umesto da ih uskrati. Neprijatelj je udaljen samo jedan klik od nas, a ne stotine kilometara. A kako su borbenim sistemima neophodni sateliti da ih navode, svemir je sada postao domen ratovodstva, jednako kao mora i okeani kad su Portugalci i Španci otpočeli Epohu istraživanja. Svako doba ratovanja ima sopstvene karakteristike. Ratovanje je postalo manje fizičko, a više mentalno: što je jedna kultura opsesivnija, to će lakše izaći na kraj sa sajber ratovanjem sredine 21. veka. Ukoliko to deluje uvredljivo čitaocu, setite se da se budućnost nalazi u prećutanom – u onim stvarima o kojim nam je najneprijatnije da pričamo.

BIPOLARNOST SA FUSNOTOM

U funkcionalnim i istorijskim kategorijama posmatrano, ovo će biti imperijalna borba, mada će naše elite, kako one vladine, tako i one nevladine, zabraniti upotrebu ovog termina. Kinezi će imati prednost u ovoj vrsti nadmetanja jer imaju veću tradiciju izgradnje imperija nego mi, a i ne stide se toga, kao što smo mi počeli da se stidimo. Oni se otvoreno pozivaju na svoje nekadašnje dinastije i carstva kako bi opravdali ono što rade danas, dok naše elite sve manje i manje smeju da se pozovu na našu prošlost. Širenje na zapad (američkog kontinenta, prim. prev.) više nije herojska saga kakvu su pripovedali američki istoričari iz sredine 20. veka, nego se danas često predstavlja kao priča o genocidu protiv domicilnog stanovništva i ništa više od toga – iako bez osvajanja zapada nikada ne bismo posedovali geopolitički i ekonomski kapacitet da pobedimo u Prvom i Drugom svetskom ratu, ili Hladnom ratu.

Štaviše, Kinezi su demonstrirali sposobnost da se brzo prilagode, što je ključ darvinističke evolucije. Kontinuirane promene koje vrše na svom „Pojasu i putu“ su dobar primer. Kinezi imaju i sposobnije rukovodstvo od našeg. Neosporno je da su naši posthladnoratovski predsednici dramatično inferiorniji od naših hladnoratovskih predsednika u domenu strateškog razmišljanja o spoljnim poslovima. Bil Klinton se nije ozbiljno bavio spoljnom politikom, naročito na početku svog mandata. Džordž Buš mlađi je dobrim delom podbacio u ovom domenu, Barak Obama je prečesto delovao kao neko ko se izvinjava zbog američke snage, a Donald Tramp je, iskreno govoreći, od samog ppočetka bio nepodoban za bilo koju visoku funkciju. Uporedimo ih sa Trumanom, Ajzenhauerom, Kenedijem, Niksonom, Reganom i Bušom starijim.

Uporedimo, takođe, i naše posthladnoratovske predsednike sa kineskim liderom Sijem Đinpingom. Si je disciplinovan, strateški fokusiran, ne stidi se projekcije snage, inženjer po obuci, sa životnim iskustvom u provincijama svoje zemlje, i, što je možda i najvažnije, neko ko ima duboki osećaj za tragičnost, pošto je njegova porodica bila žrtva Mao Cedungove Velike proleterske kulturne revolucije. Si je čovek vrlina, u onom klasičnom makijavelističkom smislu. Može se ići i dalje i reći da kriza nije prisutna samo u američkom rukovodstvu, nego u zapadnom rukovodstvu generalno. Istinski snažne, dinamične lidere – kakve god bile njihove moralne vrednosti – pre je moguće naći izvan Sjedinjenih Država i Evrope. Navedimo, pored Sija, japanskog Šinzo Abea, indijskog Narendru Modija, ruskog Vladimira Putina ili izraelskog Benjamina Netanjahua. Svi oni su ovladali veštinom moći, konstantno su spremni da preduzimaju rizike, a na funkciji se ne nalaze samo zbog ličnih ambicija, nego zato što zapravo žele nešto da urade.

Stoga će konkurencija između Sjedinjenih Država i Kine koincidirati sa političko-kulturnom krizom Zapada pred probuđenim Istokom. Zaista, ušli smo u američko-kinesku bipolarnu borbu. Ali to je bipolarna borba sa fusnotom – u fusnoti piše Rusija, koja uvek može da nanese značajnu štetu Sjedinjenim Državama. Međutim, dok se Rusi u našim medijima pojavljuju kao klasični loši momci, Kinezi su neprozirniji, više nalik na biznismene, što znači da dimenzije našeg nadmetanja sa Pekingom i dalje nisu dovoljno prepoznate u našim medijima.

Nema sumnje, osećaj nepovredivosti koji su Sjedinjene Države uživale na kraju Hladnog rata i početkom globalizacije je nestao. Prvobitno je posthladnoratovska globalizacija podrazumevala pozapadnjačenje sveta kako bi on usvojio upravljačke prakse zapadnog stila i takozvani američki unipolarni momenat. Sada kada je ovaj momenat prošao, a srednji staleži se uvećali širom sveta u razvoju – dok se različite nijanse autoritarizma takmiče sa demokratijom – globalizacija postaje sve multikulturalnija, a Istok preuzima jednaku poziciju, u čemu mu takođe pomažu demografski trendovi. U ovoj konkurenciji, Sjedinjene Države greše kada promovišu demokratiju per se. Umesto toga, trebalo bi da promovišu građansko društvo, bez obzira na to da li je ono demokratsko ili prosvećeno autoritarno (setimo se liberalizujućih a autoritarnih monarhija Maroka, Jordana i Omana, a primera ima i izvan Bliskog istoka). Hibridni režimi prosvećeno autoritarnog modela su kroz istoriju bili zastupljeniji nego demokratija. Štaviše, iz svog iskustva jasno mogu da kažem da ljudi u Africi i na Bliskom istoku više brinu oko osnovnog reda i fizičke i ekonomske zaštite, nego što brinu o političkim slobodama. Kako je pokojni liberalni filozof Isaija Berlin napisao: „Od ljudi koji žive u uslovima u kojim nema dovoljno hrane, topline, krova nad glavom i minimalnog stepena bezbednosti, ne može se očekivati da ih interesuju sloboda ugovaranja ili štampe“.

Očigledno postoji hijerarhija potreba, a fleksibilan pristup razumnom poboljšanju životnih uslova građana bi sa naše strane trebalo da bude prioritet broj jedan – inače će biti sve teže nadmetati se sa Kinezima. Rast srednjih klasa širom sveta će sam po sebi dovesti do većih zahteva za demokratijom: jer kako se materijalno stanje građana bude popravljalo, tako će oni zahtevati i više političkih sloboda. Ne moramo da forsiramo ovaj proces. Ukoliko to budemo činili, mi ćemo biti ti koji nastupaju ideološki, a ne Kinezi, koji poseduju dovoljno civilizacijske samouverenosti i spokojnosti da prihvate različite političke sisteme.

Međutim, čak i u najgorem izdanju, naš politički sistem je otvoren i sposoban za promene na način na koji Kina i – druga velika autokratska sila – Rusija, nisu. Svet u kojem su Sjedinjene Države dominantna sila će biti humaniji, sa više ličnih sloboda, nego što bi to bio slučaj u svetu koji predvodi Kina.

SAMOZAVARAVANJE

U ovom tekstu sam se koncentrisao na Kinu jer Kina predstavlja mnogo jaču ekonomiju, mnogo institucionalizovaniji politički sistem i mnogo moćnijeg kulturnog genija 21. veka nego što je  slučaj sa Rusijom. Stoga bi Kina trebalo da bude merilo prema kojem se samovrednuju naši diplomatski, bezbednosni i odbrambeni krugovi: pukim nadmetanjem sa Kinom učinićemo sopstvene institucije jačim. Možda je baš takvo nadmetanje jedino što je u stanju da prodrma naše birokratije i probudi ih iz tekuće oronulosti i propadanja. Zaista, obilje putnih naloga, papirologije za bezbednosne propusnice, nepotrebni računi i tome slično – sve su to načini na koje namerno zavaravamo sami sebe u trenutku dok se nastavlja hakovanje naših sistema. Papirologija se pojavljuje tamo gde postoji nedostatak poverenja; što više papirologije, to je manje poverenja unutar jedne birokratije. Pentagon je glavni primer. Uvek bi trebalo da imamo na umu da nema te regulacije ili procedure koja bi normatizovala zdrav razum.

Jedanaesti septembar je mogao da pruži trzaj koji nam je očajnički trebao. Ali ga je administracija Buša mlađeg protraćila. Ali čak i da nije bilo tako, 11. septembar je, onako značajan, predstavljao jednokratni bezbednosni izazov koji ne može da se meri sa decenijama dugim nadmetanjem sa Kinom.

Borba sa Kinom nas može naučiti prioritetima, što je glavna potpora velike strategije. Jedan od prioriteta bi trebalo da bude efektivno izvlačenje sa Bliskog istoka. Svaki dodatni dan u kojem značajan broj trupa Sjedinjenh Država provede zaglavljen na Bliskom istoku pomaže Kini u Indo-pacifičkom regionu, čak i u Evropi, u kojoj Kina radi na uspostavljanju moćnih uporišta pomorske trgovine u mestima kao što su Trst na italijanskoj jadranskoj obali i Duizburg u Nemačkoj; a da i ne pominjemo razvoj digitalne mreže 5G. Ne kažem da je potrebno da sutra povučemo sve naše trupe sa Bliskog istoka. Ali kažem da bi naš cilj trebalo da bude smanjenje našeg vojnog prisustva, što je moguće brže i praktičnije, kad god i gde god je to moguće.

Na primer, Sjedinjene Države već dve decenije bez opipljivog rezultata drže borbene trupe u Avganistanu. Budućnost Avganistana će odlučiti sukobljena etnička savezništva unutar te zemlje, kao i sukobi na relaciji između Indijaca, Iranaca, Kineza i Pakistanaca. Indijci i Iranci će izgraditi energetski i transportni koridor od Čehbehara u jugoistočnom Iranu ka severu kroz zapadni Avganistan i dalje kroz nekadašnju sovjetsku centralnu Aziju. Kinezi i Pakistanci će probati da izgrade drugi takav koridor od Gvadara na jugozapadu Pakistana ka severu, paralelno sa granicom Avganistana, ka Kašgaru u zapadnoj Kini. Naročito je Pakistan – kome će Avganistan uvek trebati kao pozadinska baza protiv Indije – prinuđen da se protiv Indije bori u Avganistanu. Indija, koja je u svojoj imperijalnoj prošlosti obuhvatala istočnu polovinu Avganistana, učiniće sve što može da suzbije Pakistan u toj zemlji. Rusija, koja se nalazi nešto severnije od Avganistana, takođe će imati svoju ulogu jer je zainteresovana za uništenje radikalnog islama. Velika igra samo što nije počela u Avganistanu, a Sjedinjene Države u njoj neće imati apsolutno nikakvu ulogu – bez obzira koliko krvi tamo proliju – jer im nedostaje geografska baza, što znači da je za SAD, kad je u pitanju Avganistan, malo ili nimalo nacionalnih interesa stavljeno na kocku.

Sve što možemo da uradimo je da pomognemo da se Avganistan stabilizuje kako bi Kinezi i drugi mogli bezbednije da nastave sa uspostavljanjem rudarskih i drugih aktivnosti u zemlji. U svakom slučaju, izgradnja snažne centralne vlade u Avganistanu bi mogla da se pokaže kao Sizifov posao jer ista nikada nije postojala u Kabulu. Ovaj grad je tradicionalno funkcionisao kao centralna tačka arbitraže između raznih lokalnih harambaša i plemenskih vođa koji su uživali efektivnu kontrolu na jugu Centralne Azije. Izveštavajući o ratu protiv Sovjeta u Avganistanu 1980-ih, jasno sam video kako su Sovjeti izgubili jer im njihov mudžahedinski protivnik – šarolika gomila plemenski utemeljenih grupa između kojih je postojalo uzavrelo nepoverenje – nikada nije pružio korisnu tačku za napad. Neorganizovanost Avganistana je sama od sebe pobedila Sovjete, isto onako kako sada pobeđuje nas.

IRAN, IRAK, SIRIJA

Iran, naravno, budući tako naseljen, obrazovan i opremljen ne jednom, nego dvema zonama bogatim ugljovodonicima (Persijski zaliv i Kaspijsko more), predstavlja demografski, ekonomski i kulturni organizacioni princip ne samo Bliskog istoka, nego i Centralne Azije. Ali ono što se dogodi u Iranu biće posledica unutrašnjih procesa. Iranci imaju civilizcijsku svest jednaku onoj koju imaju Indusi, Kinezi i Japanci. Čak i dramatične diplomatske akcije Vašingtona kao što je zaključivanje nuklearnog sporazuma sa tom zemljom – da bi kasnije isti taj dogovor bio napušten – mogu da imaju samo marginalni efekat na zbunjujuće složenu politiku Irana sa njegovih preko 80 miliona ljudi. Uprkos periodičnim uličnim demonstracijama koje će se nastaviti, sama institucionalizovana snaga Korpusa revolucionarne garde i drugih organizacija režima će učiniti da Iran ostane možda i najstabilnija velika država muslimanskog Bliskog istoka.

Što se Iraka tiče, tamošnje kilavo kretanje ka političkoj stabilnosti, koliko god bilo neuredno i fragilno, ima relativno malo veze sa onim što Sjedinjene Države jesu ili nisu učinile. Zapravo, poboljšanje iračke političke situacije se najvećim delom odigralo uprkos američkim potezima, a ne zbog njih. Jedan američki predsednik je destabilizovao Irak svrgnućem njegovog totalitarnog vladara. Sledeći američki predsednik ga je dodatno destabilizovao naglim povlačenjem američke vojske. Tako je iz anarhije postsadamovskog Iraka došlo doba tiranije Islamske države. Iskustvo života pod Islamskom državom je bilo ono što je uverilo mnoge sunite da im je bolje da se svrstaju uz šiite umesto da budu sa radikalima iz svojih redova. Upravo je ova činjenica Iraku pružila neku dozu nade i stabilnosti. Istina, američke jedinice za specijalne operacije su pomogle umerenom šiitskom lideru da porazi Islamsku državu. Ali ovaj umereni šiitski lider je potom pretrpeo poraz na izborima. Ukratko, Irak će sam odlučiti o svojoj sudbini, pod uticajem Irana, te velike sile iz komšiluka. Američki uticaj će ostati marginalan, bez obzira da li ćemo tamo držati trupe ili ne. Ovo kažem kao neko ko je prvobitno podržavao invaziju na Irak, zbog čega se sada gorko kajem.

U Siriji je Bašar el Asad rekonsolidovao vlast u jedinom delu Sirije koji je ultimativno bitan, odnosno u glavnim populacionim centrima. Izrael, poduprt masivnom američkom vojnom i eknomskom pomoći, biće u stanju da samostalno izađe na kraj sa iranskim prisustvom u Siriji. Ako Rusi žele da se zaglibe u Siriji zbog svojih višedecenijskih investicija u Asadov porodični režim, neka im je sa srećom. Uzgred, Izrael, za razliku od Sjedinjenih Država, ima profesionalan – premda problematičan – odnos sa Rusijom, što može da iskoristi za posrednički kanal komunikacije sa Iranom. Sjedinjene Države dobijaju jako malo toga usmeravanjem vremena i resursa u Siriju.

Sjedinjene Države moraju da okončaju svoje avanture na Bliskom istoku koje su otpočele odmah nakon 11. septembra. Naravno, Kinezi se nadaju da nikada nećemo napustiti Bliski istok. Jer ako svesno sami sebe porazimo vojnim ostankom na Bliskom istoku, to će samo olakšati put Kine ka globalnoj suprematiji. Zaista, Kinu ništa ne bi obradovalo više nego rat između Amerike i Irana. Kina je već sada najveći trgovinski partner Irana i pumpa desetine milijardi dolara u luke, kanale i druge razvojne projekte u Egiptu i na Arapskom poluostrvu, čime dokazuje da američki vojni angažman u regionu nije postigao bukvalno nikakav rezultat.

„FINLANDIZACIJA“ AZIJE

No, nijedno mesto na muslimanskom Bliskom istoku ne može poslužiti kao bolji lakmus papir za to kako stojimo u odmeravanju snaga sa Kinom kao što mogu Indija i Tajvan. Oni su stubovi koji na mnogo načina mogu da pokažu snagu američke pozicije u indo-pacifičkoj regiji: oni su „prvi među jednakima“ u globalnoj strateškoj geografiji.

Indija formalno nije američki saveznik, niti bi trebalo da bude. Indija je suviše ponosna i geografski bliska Kini da bi joj to bilo u interesu. Ali Indija svojom rastućom demografijom, kao i ekonomskim i vojnim gabaritima, zajedno sa geografijom dominantnog subjekta u Indijskom okeanu, predstavlja prirodni balans Kini. Stoga bismo morali da učinimo sve što možemo da omogućimo rast indijske snage, a da nikada čak i ne spomenemo formalno savezništvo. Sve jača Indija, koja se dobro slaže sa Kinom ali nikada ne ulazi u njenu orbitu – a neformalno je svrstana uz Sjedinjene Države – biće signal da obuzdavanje Kine daje rezultat.

Tajvan je bio idealtipski primer saveznika – stabilna i dinamična demokratija i jedna od najprosperitetnijih i najefikasnijih ekonomija sveta. Tajvan je epitom liberalnog svetskog poretka koji su Sjedinjene Države gradile i štitile u Aziji i Evropi još od Drugog svetskog rata. Ričard Nikson i Henri Kisindžer su otvorili odnose sa Kinom, ali su to učinili tako da ne ugroze Tajvan. Prema tome, ukoliko bi ikada postalo jasno da su Sjedinjene Države nesposobne i nespremne da brane Tajvan u slučaju kineskog vojnog napada na ostrvo – ili da je autoritarna Kina konsolidovala svoju kontrolu Tajvana bez potrebe za takvim napadom – biće to pokazatelj kraja američke strateške dominacije u Istočnoj Aziji. Ukoliko dođe do takvog zalaska američke moći, zemlje od Japana na severu do Australije na jugu neće imati drugog izbora nego da traže kompromisne bezbednosne garancije od Kine. Bio bi to podmukao proces, često izvan naslovnih strana, ali jednog dana bismo se probudili i shvatili da se Azija delimično finlandizovala, a svet promenio. Uzgred, kineska dominacija nad Tajvanom bi takođe praktično potvrdila efektivnu dominaciju Kine u Južnom kineskom moru, što bi – zajedno sa tekućom izgradnjom luka istočno i zapadno od Indije – pomoglo kineskoj mornarici da ostvari neprikosnoven pristup u dva okeana.

Suština velike strategije je u razdvajanju bitnog od nebitnog. Smatram da su, imajući u vidu naše ciljeve, Indija i Tajvan mnogo značajniji od mesta kao što su Sirija i Avganistan. (Što se Rusije tiče, kako ova zemlja sada nije pred ratom sa Kinom kao što je bila u vreme kad je Niksonova administracija odigrala na kartu podsticanja sukoba između dva komunistička režima, zbližavanje sa Moskvom u ovom trenutku ne bi nam donelo mnogo toga, mada je u našem interesu da se bilateralni odnosi stabilizuju).

Dok su Indija i Tajvan pod velikim uticajem američke pomorske sile, pustinjska prostranstva Bliskog istoka u najvećoj meri nisu. Ovo nije slučajnost, nego ukazuje na nešto krucijalno. U veku u kojem ćemo pokušavati da se klonimo degradirajućih kopnenih konflikata koji iziskuju velike armije, pametniji izbor je oslanjanje na našu mornaricu koja može da projektuje silu a da nas istovremeno ne uvlači u krvave ratove. Upravo je američka ratna mornarica ta koja će se suprotstaviti kineskoj moći duž plovidbenog polukruga evroazijskog rimlanda, od istočnog Mediterana do Japanskog mora. Sa manjim rizikom od upadanja u skupe vojne sukobe, imaćemo bolje šanse da izlečimo i osvežimo našu demokratiju kod kuće. To je fundamentalni cilj velike strategije. Njena svrha nije u tome šta bi trebalo da uradimo u inostranstvu, već šta bi trebalo da uradimo u inostranstvu a da to bude u saglasju sa našim unutrašnjim ekonomskim i društvenim stanjem.

„PRAVILO TRI GODINE“

Ali treba imati na umu ono što sam nazvao „pravilom tri godine“. Ma koliko neki vojni sukob bio neophodan ili inspirativan, američka javnost će kreatorima politike dati svega tri godine da ga reše. Američki angažman u Prvom svetskom ratu je trajao nešto više od 18 meseci. U Drugom svetskom ratu, američke trupe nisu kročile na Istočnu hemisferu sve do 1942, a do Bitke za Okinavu 1945. javnost je već zahtevala okončanje pacifičkog rata (pošto je rat u Evropi već bio dobijen). Korejski rat je počeo 1950, a do 1952. je već postao nepopularan, pa ga je Ajzenhauer okončao 1953. Američke snage su se u većem broju iskrcale u Vijetnam 1965, a javnost se okrenula protiv rata 1968. Irački rat je pokrenut 2003, a javnost se okrenula protiv njega 2006. Trebalo bi da pazimo da više ne ispitujemo ovo pravilo tri godine (u Avganistanu smo uspeli da umaknemo pravilu samo zato što smo drastično oborili broj gubitaka). Sve to znači da bi prolongirano rivalstvo sa Kinom morali da držimo nenasilnim u smislu cene koju ćemo platiti u krvi. Trebalo bi da se angažujemo na čitavom nizu frontova: sajber, ekonomski, pomorski, diplomatski, itd, ali bez otvorenog rata. Ovo se može postići ako od Južnog kineskog mora ne napravimo fetiš. Američko-kineski odnosi obuhvataju previše širok spektar tema da bismo ih sveli na vojni spor oko jednog regiona. Vojne, trgovinske i druge oblasti nadmetanja ne bi trebalo držati izolovanim jedne od drugih jer one mogu biti u interakciji.

Da ponovim, velika strategija za Sjedinjene Države u 21. veku podrazumeva, na kraju krajeva, uzdržavanje od nasilja kako bi fokus bio na unutrašnjem frontu, uz paralelno nadmetanje sa Kinom – što zauzvrat zahteva usvajanje određenih geopolitičkih imperativa. (Naravno, tu je i domen ideja: zato je tragično što je predsednik Tramp napustio Transpacifičko partnerstvo, koje je kao savez slobodne trgovine moglo da nam pruži veliku ideju konkurentnu Pojasu i putu.

Nekim državama i imperijama kojima je geografija pre bila prokletstvo nego dar – kao npr. Vizantiji ili habzburškoj Austriji – velika strategija je nužnost za opstanak. Nasuprot njima, geografska blagoslovenost Amerike znači da ona može da pravi jednu katastrofu za drugom a da ne plaća proporcionalnu cenu. Ali budući da tehnologija danas skraćuje razdaljine i utapa naše kontinentalno kvazi-ostrvo sve dublje u nestabilni svet, Sjedinjene Države najzad postaju istinski ranjive: što znači da više ne mogu sebi da priušte herojske iluzije.

Razmotrimo sledeće: tokom Hladnog rata nismo morali da brinemo o velikoj strategiji jer smo je već imali. Njen naziv je bio obuzdavanje (containment). Džordž Kenan je ignorisao usijani pristup onih koji su krajem 1940-ih i početkom 1950-ih verovali da je moguće pobediti Sovjetski Savez subverzijom, jedinicama za specijalne operacije i sličnim očajničkim metodama. On je shvatao da usled fundamentalnih manjkavosti sovjetskog komunizma kao državnog sistema na kraju mora doći do njegovog posrnuća, te da samo moramo da istrajemo do tog trenutka (isto kao što ćemo po svemu sudeći istrajati duže od komunističke Kine samo ako budemo dovoljno strpljivi). Tako smo, blagosloveni geografijom u dugom vremenskom periodu i blagosloveni mudrom i umerenom velikom strategijom duže od četiri decenije, izgubili veštinu kritičkog razmišljanja o sebi, što je još jedna od stvari koje se nalaze u srži velike strategije.

Nesposobni da pogledamo sebe u ogledalu i uvidimo sopstvene mane i ograničenja, previše smo se koncentrisali na našu vojsku, pa smo od 2000-ih osvajali i intervenisali u jednoj muslimanskoj zemlji za drugom, ne postigavši ništa kao rezultat. Intervenisanje u bivšoj Jugoslaviji 1990-ih je bilo uspešno u smislu zaustavljanja rata, ali stvaranje etničkih kantona nakon toga nije ostavilo temelje za budućnost, a čak i da jeste to ne bi dostiglo nivo velike strategije usled sekundarnog značaja Jugoslavije. Prema tome, počinjemo od nule.

Počinjanje od nule podrazumeva svest o tome da ma kako inspirativni bili snovi naše elite, ti snovi se neće ostvariti, odnosno ispostaviće se kao nerealni na dva nivoa: na planu međunarodne realnosti, i na planu podrške domaće javnosti koja prevazilazi partijske linije. I to je nešto sa čime se mora računati dugoročno. Moramo poštovati lokalne realnosti, bilo da se tiču Vajominga (jedna od 50. američkih država; prim. prev.) ili Avganistana.

Prevod – Vladan Mirković

Autor je upravni direktor za globalne analize pri Evroazija grupi. Njegova najnovija knjiga je „Povratak u svet Marka Pola: Rat, strategija i američki interesi u 21. veku“.

Izvor: The National Interest/Novi Standard