Amerika u svetu budućeg rata – analiza RAND korporacije

Jedan od najvećih i najznačajnijih američkih tink tenk centara RAND korporacija u maju 2020. godine objavila je izveštaj „Gledajući u kristalnu kuglu. Sveobuhvatna (holistička) procena budućeg rata” (Peering into the Crystal Ball. Holistically Assessing the Future of Warfare).

Na prvi pogled čini se da je reč o zaista sveobuhvatnom promišljanju o budućim ratovima do 2030. godine, a koje pokušava da odgovori na nekoliko važnih pitanja: Gde će buknuti sledeći rat? Ko će u njemu učestvovati? Zašto će se ratovati? I kako će se ratovati? U izradi izveštaja učestvovalo je više od 120 vojnih i akademskih eksperata iz desetak država: SAD, Velike Britanije, Belgije, Kine, Nemačke, Izraela, Japana, Jordana, Poljske i UAE.

„Sveobuhvatna” procena

Izveštaj polazi od ispravne konstatacije da vojna istorija, između ostalog i samih SAD, obiluje pogrešnim prognozama budućih ratova. Pogrešno prognoziranje se pripisuje načinu razmišljanja analitičara koji buduće konflikte i njihove uzroke ne osmišljavaju sveobuhvatno (holistički), ne uzimaju u obzir „nevojne” aspekte, ne sagledavaju u dovoljnoj meri geopolitičke, ekološke, ekonomske promene koje utiču na izbijanje sukoba.

Zato su ovoga puta eksperti RAND korporacije trideset i nešto faktora i tendencija podelili u šest blokova: „blok geopolitičkih faktora i tendencija”, „blok vojnih faktora i tendencija”, „blok kosmičkih i nuklearnih faktora i kiber tendencija”, „tendencije obuzdavanja”, „globalne ekonomske tendencije” i „blok ekoloških tendencija”.

Ovi blokovi bi trebalo da budu „sveobuhvatna” procena budućeg rata, jer, sem nešto geopolitičkih i vojnih tendencija, navodno sagledavaju i globalno otopljavanje i probleme s međunarodnom trgovinom, veštačku inteligenciju ili komercijalizaciju kosmosa.

Između redova se čita narativ: „SAD i njihova armija žive i rade mirno, žele dobro sebi i drugima a povremeno neki loši ljudi rade nešto loše i tada već mora da se brane mir i sreća vascelog sveta. A ovaj izveštaj je pokušaj dobrodušnih eksperata s raznih meridijana da sagledaju sve faktore i pokušaju svojim miroljubivim, dobrodušnim, čistim srcima i umovima da odgonetnu zlu zamisao loših ljudi – kada i gde će buknuti rat i kako da se odbrani sreća sveta tom prilikom.”

Naravno, ovaj narativ, nažalost, nema mnogo veze s realnošću. Zašto? Iz prostog razloga što SAD direktno ili indirektno i jesu glavni uzrok ratova poslednjih decenija. Tek kada bi se u svaki od „blokova” uneli i faktori i tendencije SAD – dobilo bi se barem približno sveobuhvatnije predviđanje budućih ratova. Pa kad već nisu eksperti RAND korporacije – probaćemo da te faktore dodamo sami.

Geopolitički trendovi

Kao geopolitički trendovi vide se „polarizacija društva u SAD”, rast Kine, promene u Aziji povodom rasta Kine, Rusija, sunovrat EU i neredi u islamskom svetu. „Polarizacija društva u SAD” i jeste glavni i suštinski casus belli (razlog za rat) u SAD i svetu već decenijama, a ne „geopolitička tendencija“. SAD godinama upravo svoje unutrašnje probleme (političke, društvene, finansijske, monetarne, ideološke…) rešavaju provociranjem i izazivanjem ratova po celom svetu.

A svi ostali pobrojani trendovi (rast Kine, promene u Aziji, Rusija, EU, islamski svet) za njih su potencijalni problem, a ne šansa za miroljubivu saradnju upravo zato što „ostatak sveta” gledaju očima svoje umišljene i izopačene „izuzetnosti”. Hegemonizam i ideološka agresija SAD su u stvari glavni geopolitički maligni trend koji će uzrokovati buduće ratove do 2030. godine.

Vojne tendencije

Kao vojne tendencije, eksperti RAND prepoznali su brojčano smanjenje regularne armije SAD, modernizaciju kineske i ruske vojske, potencijale Irana i Severne Koreje, taktiku „sive zone”, slabljenje državnog monopola na nasilje i veštačku inteligenciju kao vojnu tehnologiju.

Drugim rečima: svet u vojnom smislu ostaje multipolaran, a vojna snaga Rusije i rastuća vojna moć Kine su trajno ograničavajući faktori agresivne američke politike u globalnim dimenzijama. Pojava nuklearnog oružja u Iranu i Severnoj Koreji jeste problem ako se na njih ne gleda kao na suverene države – partnere već kao na „drugi ešelon protivnika”.

Iran i Severna Koreja kao „drugi red neprijatelja” su željeni objekti agresije, ali i oni ne mogu biti predmet „malog pobedonosnog rata uz mnogo medijske pompe i opranih para”, tako da će se u budućnosti više koristiti „siva zona” i „nedržavno nasilje” kao poluge američkog uticaja.

A „tendencije obuzdavanja” u stvari su tendencije razvoja svetskog i nacionalnih javnih mnjenja koje vezuju ruke američkoj soldateski za otpočinjanje ratova i ratne zločine „privatnih vojnih kompanija” u tim ratovima. Razmatranje ovih „tendencija” u ovom kontekstu je pre svedočanstvo ograničavanja američkog kancerogenog uticaja nego što je vojni faktor.

Besplatni internet s neba

Veštačka inteligencija najverovatnije neće biti američki monopol i „presudno oružje”, već će biti u posedu i drugih. Kosmos kao mesto sukoba i komercijalizacija kosmosa su, između ostalog, i drugo ime za problem koji će nastati s projektom „besplatni internet s neba” Ilona Maska koji se razvija uz pomoć američkih agencija i investicionog fonda CIA.

Ideja ovog projekta je da se omogući besplatan internet svim stanovnicima sveta, ali direktno, bez kontrole nacionalnih provajdera i nacionalnih vlada. I, naravno, da se na taj način ostvari direktan uticaj američkih bezbednosnih agencija i IT giganata na omladinu svih suverenih država. Svakako da će ovo biti problem u budućnosti.

„Informaciona kontrola” i obezbeđivanje unutrašnje stabilnosti su za SAD problem kao tendencija jer sve više država počinje da štiti svoje stanovništvo a posebno omladinu od destruktivnih američkih uticaja putem interneta. Sajber špijunaža i sajber sabotaža su jednostavno pakosna konstatacija da SAD sve više gube trku za globalnu nadmoć u virtuelnom prostoru.

Svetska ekonomija

„Pritisak na svetsku trgovinu”, ma kako se „objašnjavao” protekcionizmom, i jeste pokušaj nacionalnih država da sačuvaju svoje stanovništvo i svoja tržišta od razornog uticaja multinacionalnih korporacija i prelivanja „dodate vrednosti” i dobiti na Zapad.

Nadnacionalne strukture (Svetska trgovinska organizacija, Međunarodni monetarni fond, Svetska banka…) uveliko su globalizovale tržišta dok su u isto vreme „zaboravile” da ograniče ukrupnjavanje kapitala i gušenje nacionalnih privreda (srednjih preduzeća u nacionalnim privredama). To dovodi do preraspodele ne samo proizvodnje već i dobiti, zaposlenosti, a dovodi i do migracija školovane omladine u pravcu Zapada.

Tendencija „rast Kine” sama po sebi nije opasnost već mogućnost za saradnju. Ali i ona postaje civilizacijska i geopolitička opasnost, čak i po Rusiju i EU, upravo zbog nerazumne hegemonističke politike SAD i „američke izuzetnosti”: s jedne (civilizacijske) strane umesto saradnje unutar bele rase – stalnim neprijateljskim stavom prema Rusiji – SAD u istorijskoj perspektivi ruše dominaciju bele rase i svet prepuštaju žutoj rasi. A geopolitički – maštanjima o svojoj izuzetnosti ceo pojas „Intermarijuma” (između Baltičkog, Crnog i Jadranskog mora) prepuštaju kineskoj inicijativi 17+1.

Praktično iz želje da naštete Rusiji – SAD indirektno, ne sarađujući s EU i Rusijom – stvaraju „kineski sanitarni kordon” između EU i Rusije. Ovakva nerazumna politika SAD neminovno uzrokuje i sledeće tri tendencije: „smanjenje ekonomske moći SAD i njenih saveznika”, „smanjenje vojnoindustrijskog kompleksa“ i „smanjenje efikasnosti sankcija”.

Ekologija

Ekološke tendencije su verovatno pridružene ostalim blokovima jer je potrebno biti „u trendu”. Lokomotiva zagađenja je upravo potrošački način života koji i propagiraju SAD kroz „američki način života”.

Čak i ako se dublje ne ulazi u veličinu problema i istinitost teorija o zagađenju i globalnom otopljavanju, dovoljno je setiti se da SAD opstruišu primenu i Ugovora iz Kjota i Pariske konvencije i mnogih drugih inicijativa. Potrebno je pogledati statistiku „energetske efikasnosti” pa shvatiti da jedan Amerikanac troši energije otprilike koliko i 44 Kineza ili Indusa.

Stvarni uzroci ratovanja

Međutim, ako bismo želeli da govorimo sveobuhvatno („holistički”) o uzrocima ratova danas, neophodno je dodati nekoliko faktora i tendencija koje zaista utiču na izbijanje ratova a eksperti RAND korporacije su ih „slučajno” zaboravili.
Uzećemo sebi za pravo da ih barem ukratko pobrojimo.

Na prvom mestu to je neoliberalna ideologija SAD, koja američku naciju smatra „izuzetnom” a svoju ideologiju obaveznom za sve narode. Ideologija „robovanja slobodama” i raznim „ljudskim pravima” i „manjinskim pravima” koju SAD hegemonistički nameću po celom svetu je pravi uzrok permanentnog sukoba i ideološkog rata u koji su SAD ušle protiv svih drugih nacija. Kada, kako i koliko će se ovaj ideološki sukob pretvoriti u otvoreni ratni sukob, samo je praktično pitanje.

Drugi uzrok je spoljna politika SAD koja je nastavak ove neobjavljene ideološke agresije. Legendarna „meka moć” koja se konkretizuje kroz „javnu politiku” a realizuje kroz hiljade fondova i stotine hiljada NVO po celom svetu – realno i jeste mešanje u unutrašnje stvari suverenih država a najčešće i „meka okupacija” od strane SAD.

Upravo američka „meka moć“ najčešće leži u temeljima sukoba i ratova današnjice: najpre se prepozna neka potencijalno opasna tenzija, zatim američki tink tenk centri osmisle projekte „praktičnih politika”, pa se ove smernice odobre od strane Stejt departmenta i nakon toga desetine i stotine fondova počinju da finansiraju hiljade NVO u targetiranoj državi o targetiranim pitanjima. Posle nekog vremena ove spolja finansirane tenzije se povećaju do te mere da SAD mogu „prepoznati sagovornika” u jednoj ili obe sukobljene strane i mogu početi s isporukama oružja (Jugoslavija, Libija, Sirija, i mnogo, mnogo drugih primera).

Tako da o pitanjima s početka izveštaja RAND korporacije možemo zaključiti sledeće (a delimično se to vidi i u izveštaju): „Liberalni ekonomski poredak, koji tradicionalno podržavaju SAD, gubiće snagu a unutrašnja polarizacija i bezizlazne situacije u upravljanju će sve više jačati i smetati napretku.”

Ne nastaju ratovi sami od sebe, slučajno i stihijski, već ih najčešće SAD direktno ili indirektno izazivaju. Tako da će se ratovati tamo gde sukob izazovu SAD, ratovaće se onoliko koliko to bude potrebno vojnoindustrijskom kompleksu SAD i američkim političkim i finansijskim elitama. Ratovaće se kad to bude potrebno SAD – medijski i za odvlačenje pažnje svog stanovništva (oko izbora ili oko donošenja važnih zakona, budžeta…). Učestvovaće „proksi igrači” pomagani i manipulisani od SAD, a kada i ako to bude potrebno, u oružanim intervencijama će učestvovati i armija SAD.

Na kraju, možemo se zapitati: zašto se danas ratuje? Kada će biti manje ratova? Kao odgovor na ova pitanja možemo parafrazirati blaženopočivšeg mitropolita Amfilohija (Radovića). Na pitanje o ekologiji i zašto postoji toliko zagađenje, odgovorio je: „Priroda je sama po sebi čista. Ne prlja priroda sama sebe. Već je čovek grešan i prljav, pa prlja sve oko sebe. Onda kada se mi očistimo i obožimo – prestaćemo da negativno utičemo na prirodu i da prljamo sve oko sebe.”

Isto se može reći i za ratove do 2030. godine: SAD su imperija koja je od svojih početaka građena i izgrađena na agresiji i hegemonizmu. Počevši od „Manifesta sudbine” pa preko „Monroove doktrine”, „Maršalovog plana”, geopolitičkih teza admirala Mehena, Spajkmena i priče o Rimlendu, pa sve do Kisindžera, Bžežinskog, Fukujame i današnjeg neoliberalizma i ideološke agresije na sve kulture, sve religije i sve nacije na svetu.

Izvor: Pečat