Арапско пролеће и издаја западне левице

Хосни Мубарак је пуштен из затвора, египатска војска је поновно задужена за мир у земљи, овај пут уз подршку већине Египћана који више нису могли издржати хаос у који је земљу водила влада Муслиманског братства. У Сирији је Муслиманско братство са савезницима у потпуном расулу и влада Башара Ал-Асада се сада бори против њихових следбеника који су приступили редовима Ал Нусра Фронта и „Исламске државе“. САД и њихови савезници, као и у касно лето 2013. траже изговор за агресију на Сирију покушавајући тако спасити своје секташке терористе и свргнути актуелну власт. У Тунису је режим Муслиманског братства попустио пред народном побуном, али је, поред обећања да ће се исламисти из Енахде повући из политике и претворити у друштвени покрет, ситуација у земљи и даље критична. Либија је упала у најдубљи хаос, док је у Јемену у току агресија саудијских сатрапа који у домовини јесу забранили Муслиманско братство, али с друге у сарадњи са сунитским радикалним групама желе на власт вратити свргнуту марионету, председника Хадија. Протести у Бахреину су насилно угушени од режима с Арапског полуострва и њих нико више и не спомиње. Укратко, живот обичних људи у наведеним земљама је неизмерно гори данас него на почетку тзв. „Арапског пролећа“ у децембру 2010. Сви говори о „револуцији“ су у ствари били глупост, као што је то одувек и било.

Нигде то није већи случај него у Либији, где је радничкој класи одузето све и вратило се у руке компрадорске елите из Бенгазија која је земљом господарила у време владавине краља Идриса. У Либији се, дакле, није догодила никаква „револуција“, него рестаурација и контрареволуција под монархистичком заставом која је проведена уз помоћ западних империјалистичких сила. То је данас свима јасно, чак и онима који су се током „Арапског пролећа“ намерно правили глупи.

У том процесу је нужно поменути неуспех антиратних покрета да зауставе рат, што није никаква новост. Никада протестни покрети нису зауставили нити један рат. Чак ни Вијетнамски рат, због којег су на крају избили големи протести у Сједињеним Државама, није био заустављен тим протестима, него стварним поразом америчке ратне машинерије на терену.

Године 1912. су се у Базелу, Швајцарска, састале социјалистичке партије које су обећале да, ако буду хтеле кренути у рат, неће подржати своје владе. Но, кад су почели ударати бубњеви Првог светског рата, та су обећања заборављена и већина социјалистичких вођа је срамотно младу европску радничку класу гурнула у кланицу.

Упркос тој тужној чињеници, касније је створено и десетлећима у Европи и Америци деловало низ доследних и прилично активних антиратних покрета финансираних од стране левице.

У Вашингтону је 2003. године пола милиона људи протествовало против рата у Ираку. Готово милион људи је протествовало у Лондону. Наравно, рат није заустављен, али се може тврдити да је империјалистичка пропагандна машинерија због таквог масовног јавног негодовања озбиљно ослабљена.

Следећи пут су империјалисти решили да пуно паметнији, заводљивији. Они су то и постали.

Наравно, кад је почео напад на Либију, западни медији су учинили све што се од њих очекивало. Производили су и ширили најгору пропаганду против либијске владе и њеног вође која се могла смислити. Имали смо прилике чути приче како Гадафи даје „Виагру“ либијским војницима, који су онда силовали мирне демонстранте. Ту је причу покупио и проширио Амнестy Интернатионал. Ова прича се може поредити са оном у којој немачки војници једу белгијску децу или ирачки војници који су бацили 500 беба из кувајтских инкубатора, иако је у целом Кувајту тада било само око 50 инкубатора. Ту је причу, опет, измислио и објавио Амнести Интернешенел.

Овим се причама током медијског лудила непосредно циља на непријатељску крв, а њих озбиљно узима огроман део популације. Оне служе да се ослаби сваки покушај критике или противљења рату.

Од првих дана тзв. „устанка у Бенгазију“ су такве приче почели објављивати „најугледнији“ западни медији, попут Гуардиана, који су говорили мучењима, линчу и паљењима до смрти црначког становништва. Међутим, Сузан Рајс, америчка амбасадорка у Уједињеним нацијама, почела је говорити да се клање црнаца односи на „субсахарске плаћенике“. Дакле, од тог тренутка је све било у реду. Медији су имали свој смоквин лист за подршку расистичком геноциду. Узалуд су тачни извештаји, они у бољим новинама, упућивали на чињеницу да већина убијених црнаца у Либији нису страдали на бојном пољу, него су то били радници-мигранти.

Која је била реакција западне левице на све ово? Још срамотнија него 1914. године, јер су тада социјалистичке вође барем могле тврдити да су њихови народи нападнути. Западна левица 2011. није имала такав изговор, јер је Либија била та која је нападнута. Овде смо имали један мали народ, од само шест милиона људи, под нападом најразорније војне силе која је икада окупљена заједно.

Само у првих неколико дана испаљено је 120 крстарећих ракета, а потом је забележено преко 26 000 летова војних ваздухоплова НАТО савеза у периоду од само осам месеци. Упоредите како би било када би једну Ирску с целокупном популацијом бомбардовали до 150 дневно, сваки дан, осам месеци за редом? Уз све то, западна левица је поздрављала разбијање једне социјалистичке државне инфраструктуре и навијала за расистичко линчовање. Чак је и познати филозоф Ноам Чомски умањивао улогу салафистичких банди. Ирски антиратни покрет је позвао на замрзавање либијске државне имовине, која се користила за плаћање школа, болница, итд, и тражио да се та витална друштвена средства искористе за наоружавање тзв. Националног прелазног већа (НТЦ), мале групе непознатих лица, од којих су многа претходна два десетлећа провели у САД, где су од стране ЦИА-е одгајани да преузму власт у Либији и земљу претворе у америчку марионету с обавезом приватизације.

Како се тако нешто могло догодити? Како је од 2003. тако катастрофално пропао морални компас западне левице? Мање од десет година раније су организовани масовни митинзи на којима се протествовало против рата у Ираку, земље у којој је стање људских права било неупоредиво горе од Либије, која је са своје стране само неколико месеци пре инвазије примила награду за Људска права из Уједињених нација.

У случају рата у Ираку су медији користили уобичајену стратегију, што је и било тачно. Садам је био опасност по свој народ, што је такође истина. А онда, користећи се тим аргументима, Садам ће напасти Запад с оружјем за масовно уништење.

Савршени кретенлук, али довољно ефикасан за умове оних који гледају Фокс Њуз или CNN (Си-еН-еН), што је, нажалост, већина људи. Но, поред свега, тада је левица сачувала живце и организовала масовне протесте против рата.

Дакле, како је било могуће и замислити да ће до 2011. године та иста левица подржати и храбрити геноцидну и расистичку, кампању против једне социјалистичке државе и с једном од највиших стандарда живота у земљама у развоју, земље која је добила велике похвале у Уједињеним нацијама у подручју људских права? Не треба посебно помињати напредни систем непосредне демократије којег је кроз Народне комитете и Народни конгрес имала Либија.

У овом тренутку је нужно проговорити о уметности завођења. Завођење је игра маште. То су обећања, лажна обећања како би остварили своју најдубљу жељу и како би се обистиниле нечије фантазије.

Тумачећи странпутицу западне левице, портал Zero Anthropology спомиње Фројда, који је тврдио да се сви ми бавимо исконским фантазијама, тј. фантазијом гледања и жељом да будемо део нечега из чега смо тако окрутно били искључени, као што је вођење љубави наших родитеља. Но, шта је исконска сцена западне левице? Који је то призор радости и из којег је заувек била искључена? Ништа мање него јуриш на Зимски дворац 1917. и призори Октобарске револуције.

Ми смо заувек под опсеном великог совјетског филма Сергеја Ајзенштајна и октобра 1917. Радници у десетинама хиљада јуришају, полиција и војници одбијају послушати наредбе и придружују се радницима који храбро марширају на царску палату моћи. Није уопште битно да се врло мало од свега тога уистину догодило и да је Ајзенштајн створио визију јуриша на Зимски дворац која више служи на част његовом генију, него што говори о чињеницама које су се догодиле те ноћи. Ништа од тога није важно.

У последњих 90-ак година је западна левица покушавала реализовати ту исконску сцену. Међутим, то је чинила с јадним колцима и маршевима, где се организатори чак нису ни усудили поменути рушење буржоаске државе. Све је то мање важно.

Али онда, одједном, западна левица је добила све оно о чему је маштала деценијама. Стотине хиљада људи у Тунису и Египту је изашло на улице и, баш као у филму, кренуло у рушење диктатора. Које ли радости!? Годинама смо говорили да је такво нешто умрло заједно с Лењином, а онда се све то догађало, овде и сада, пред нашим очима. А ако су арапске земље могле то учинити – можда бисмо могли и ми. Occupy Wall Street, наравно, није то постао Трг Тахрир.

Тада се на нашим ТВ екранима појавио Бенгази. Људи се дижу се против диктатора! То је све превише добро да би било истинито, али зашто тако прекрасном поклоњеном коњу гледати у уста?

Имали смо потребу да покажемо људима, овде у Европи и Америци, да се то стварно може учинити.

Завођење није силовање и оно тражи пристанак своје жртве. Потребно је да жртва жели бити заведена. Заиста, жртва је та која диктира услове под којима ће се бити заведена.

„Арапско пролеће“ се појавило на нашим корпоративним ТВ екранима јер једино тако западна левица хтела да буде заведена.

Жан Бодријар је истакао да су телевизијске вести постале популарне са доласком телевизије у боји. Вијетнамски рат је за многе био црно-бели рат. Људи не могу поднети поглед на њега. Црно-бело заводи. Црно-бело је увек било нешто инфериорно стварности, једнако као и завођење. Не можете видети целу слику, осим ако не попуните празнине или ако нисте били саучесници у стварању слике. Црно-бело има трагове ужаса. Оно је увек ужасно, увек заводљиво. Боја не. Она је тако стварна. Она је више од стварности и не оставља простора за машту или за какву жељу.

Можете седети прилично срећно пред ТВ-ом у боји и гледајући осакаћена тела деце и јести вечеру. Обзиром да нисте заведени, ви сте искључени из ужаса – одгурнути од њега, од вишка информација.

Бодријар је 1991. написао есеј „Заливски рат се није догодио“ и анализирао на који су начин медији предозирањем екстремних информација оставили гледаоца са укупним осећајем нестварности. То је рат сведен на степен компјутерске игре. За западног гледаоца, није убијена или повређена стварна особа. Све што се догађа су само слике. Чак су и амерички војници у Ираку ретко видели убиствени резултат својих поступака. Они су такође гледали рат кроз своју видео опрему.

Иако је Заливски рат био телевизијски рат у боји, за „Арапско пролеће“ би се могло рећи да је било заводљиво црно-бело.

Када је избило насиље у Бенгазију, у фебрару 2011. године, либијска влада је позвала међународне посматраче и медије да одпутују у Бенгази да и виде шта се догађа. Врло мало их је прихватило понуду. То није било плану. Тунис и Египат су поставили лепу сценографију, а империјалистичке силе нису имале намеру ометати ту сцену с истином о насилним, расистичким, салафистичким бандама које сурађују са ЦИА и заливским диктаторима. Ове групе су могле нападати било ког полицајца, војника или црну особу на улици и још су за своја дела проглашавани „револуционарима“.

Завођење увек нешто односи са позорнице – призор уживања. Но, „Арапско пролеће“ је било мајсторски рад, достојно Дон Жуана. Без икаквог стварног појма о томе ко су или шта су ти „побуњеници“, западна левица је постала саучесник. Она је усисана у целу причу, и то са радошћу.

Попуњавала је празнине које су јој недостајале у њеним фантазијама о демократским демонстрантима са војницима дрогираним „Виагром“ и мрзела је диктатора. То што није видела милионе Либијаца који су изашли на улице и попунили Зелени трг да под претњом НАТО бомбардовања покажу своју подршку Гадафију је било лако превидети. Заведена особа, особа која воли узбуђење завођења, више нема користи од истине или чињеница.

И тако, чак и после бруталног убиства Моамера ел Гадафија, лудило западне левице се наставило. Они и даље сањају Трг Тахрир који ће спонтано решити све наше проблеме у Европи и Америци, чак и кад је је фашистичко Муслиманско братство своје панџе ставило на Египат и почело служити нашим и израелским интересима у још већој мери од Мубарака.

Чак и данас, после потпуне пропасти покрета са којим се није постигло ништа, још увек постоје заведени идиоти у западној левици који подупиру секташке банде у Сирији и снебивају се због уклањања Мурсијеве владе у Египту у извођењу генерала Ал-Сисија.

Дакле, где смо ми то данас? 1873. године се западни капиталистички систем сломио због финансијског колапса. Ништа унутар тог система није могло осигурати огромне количине правог богатства које је послужило за опоравак система самог. Који је био одговор? Врло једноставан. 1873. је релативно мало Африке, Азије или Северне Америке било под империјалистичком власти. Следећа деценија је видела најгеноцидније империјалистичко ширење у светској историји. Све у Северној Америци је било освојено, а аутохтоно становништво истребљено. Грабеж за Африку укључује неизрециви ужас белгијских злочина у Конгу, где је убијено 13 милиона људи. Потом је следило геноцидно освајање Јужне Африке под Сесилом Родсом, које је финансирала породица Ротшилд, а спровело Британско царство.

1890-их се колапс западног капитализма претворио у бум без преседана, што је поставило позорницу за Први светски рат, а растућа царства су похлепно посматрала туђа освајања. 1930. Немачка и Јапан се покушавају извући из економске депресије и крећу у колонијална освајања. Други светски рат је био резултат те политике.

Протеклих година се западни капитализам суочио с још већим колапсом него 1873. и још једном је, као одговор на сопствену кризу, кренуо у освајање Африке. Први корак је било убиство човека који је више од свих осталих афричко јединство бранио од империјалистичке хегемоније – пуковника Гадафија!

Иако је Сирија успела одгурнути нападаче свог интегритета и суверенитета, још увек је под нападом западног империјализма и његових изворних савезника. Као што је већ поменуто, реторички рат англо-саксонског и француског империјализма бесни сразмерно о поразу исламистичких банди у Сирији.

Ирану се тек сад постепено укидају санкције, Куба је за сада упитна, а Северна Кореја је још увек „царство зла“. Русија и Кина су под сталном медијском паљбом Запада и суочавају се с војним окруживањем од стране империјалистичких сила. У ствари, ми смо пред почетком Трећег светског рата који се може водити само из разлога због којих су се водила протекла два, односно због покушаја да се избегне финанцијски колапс капиталистичког система.

Можемо ли гледати у лидере западне левице са поверењем? Хоће ли поновити издају из 1914. године? Очито је да нам требају руководства која су способна превладати своју катастрофалну епизоду завођења из 2011. године. Морамо отворено признати да је левица била сасвим погрешна у својој анализи, те да је непријатеља претекла са већим способностима. Морамо почети уклањати ту трулеж. Требају нам људи који неће подлећи хистерији већине. Требају нам људи који отворено признају да је мишљење већине често потпуно погрешно.

То неће бити лако. Западњаци, свих друштвених слојева, чврсто верују да ако не буде било западне доминације над Трећим светом, да ће бити угрожен њихов начин живота, а можда ће у потпуности пропасти. У ствари, прећутни консензус говори да се на империјалне ратове најбољи кладити када они Западу желе економски опоравак. Не само да западна левица није успела оспорити тај консензус, него је и сама постала његов део.

Може бити и да западна култура више нема ту виталност да произведе активну и корисну левицу. То је могућност коју морамо узети у обзир.

Сами Арапи оно што се догодило у 2011. години нису назвали „Арапским пролећем“, баш као ни 1919. године. То је увек била слика западног империјализма, потребна како би завела западну популацију у романтичном стилу Лоренса од Арабије.

У арапском свету се није догодило никакво „Арапско пролеће“ и оно је постојало само у нашем западном свету маште.

Извор: Zero Anthropology, Alter Mainstream Info