Arapsko proleće i izdaja zapadne levice

Hosni Mubarak je pušten iz zatvora, egipatska vojska je ponovno zadužena za mir u zemlji, ovaj put uz podršku većine Egipćana koji više nisu mogli izdržati haos u koji je zemlju vodila vlada Muslimanskog bratstva. U Siriji je Muslimansko bratstvo sa saveznicima u potpunom rasulu i vlada Bašara Al-Asada se sada bori protiv njihovih sledbenika koji su pristupili redovima Al Nusra Fronta i „Islamske države“. SAD i njihovi saveznici, kao i u kasno leto 2013. traže izgovor za agresiju na Siriju pokušavajući tako spasiti svoje sektaške teroriste i svrgnuti aktuelnu vlast. U Tunisu je režim Muslimanskog bratstva popustio pred narodnom pobunom, ali je, pored obećanja da će se islamisti iz Enahde povući iz politike i pretvoriti u društveni pokret, situacija u zemlji i dalje kritična. Libija je upala u najdublji haos, dok je u Jemenu u toku agresija saudijskih satrapa koji u domovini jesu zabranili Muslimansko bratstvo, ali s druge u saradnji sa sunitskim radikalnim grupama žele na vlast vratiti svrgnutu marionetu, predsednika Hadija. Protesti u Bahreinu su nasilno ugušeni od režima s Arapskog poluostrva i njih niko više i ne spominje. Ukratko, život običnih ljudi u navedenim zemljama je neizmerno gori danas nego na početku tzv. „Arapskog proleća“ u decembru 2010. Svi govori o „revoluciji“ su u stvari bili glupost, kao što je to oduvek i bilo.

Nigde to nije veći slučaj nego u Libiji, gde je radničkoj klasi oduzeto sve i vratilo se u ruke kompradorske elite iz Bengazija koja je zemljom gospodarila u vreme vladavine kralja Idrisa. U Libiji se, dakle, nije dogodila nikakva „revolucija“, nego restauracija i kontrarevolucija pod monarhističkom zastavom koja je provedena uz pomoć zapadnih imperijalističkih sila. To je danas svima jasno, čak i onima koji su se tokom „Arapskog proleća“ namerno pravili glupi.

U tom procesu je nužno pomenuti neuspeh antiratnih pokreta da zaustave rat, što nije nikakva novost. Nikada protestni pokreti nisu zaustavili niti jedan rat. Čak ni Vijetnamski rat, zbog kojeg su na kraju izbili golemi protesti u Sjedinjenim Državama, nije bio zaustavljen tim protestima, nego stvarnim porazom američke ratne mašinerije na terenu.

Godine 1912. su se u Bazelu, Švajcarska, sastale socijalističke partije koje su obećale da, ako budu htele krenuti u rat, neće podržati svoje vlade. No, kad su počeli udarati bubnjevi Prvog svetskog rata, ta su obećanja zaboravljena i većina socijalističkih vođa je sramotno mladu evropsku radničku klasu gurnula u klanicu.

Uprkos toj tužnoj činjenici, kasnije je stvoreno i desetlećima u Evropi i Americi delovalo niz doslednih i prilično aktivnih antiratnih pokreta finansiranih od strane levice.

U Vašingtonu je 2003. godine pola miliona ljudi protestvovalo protiv rata u Iraku. Gotovo milion ljudi je protestvovalo u Londonu. Naravno, rat nije zaustavljen, ali se može tvrditi da je imperijalistička propagandna mašinerija zbog takvog masovnog javnog negodovanja ozbiljno oslabljena.

Sledeći put su imperijalisti rešili da puno pametniji, zavodljiviji. Oni su to i postali.

Naravno, kad je počeo napad na Libiju, zapadni mediji su učinili sve što se od njih očekivalo. Proizvodili su i širili najgoru propagandu protiv libijske vlade i njenog vođe koja se mogla smisliti. Imali smo prilike čuti priče kako Gadafi daje „Viagru“ libijskim vojnicima, koji su onda silovali mirne demonstrante. Tu je priču pokupio i proširio Amnesty International. Ova priča se može porediti sa onom u kojoj nemački vojnici jedu belgijsku decu ili irački vojnici koji su bacili 500 beba iz kuvajtskih inkubatora, iako je u celom Kuvajtu tada bilo samo oko 50 inkubatora. Tu je priču, opet, izmislio i objavio Amnesti Internešenel.

Ovim se pričama tokom medijskog ludila neposredno cilja na neprijateljsku krv, a njih ozbiljno uzima ogroman deo populacije. One služe da se oslabi svaki pokušaj kritike ili protivljenja ratu.

Od prvih dana tzv. „ustanka u Bengaziju“ su takve priče počeli objavljivati „najugledniji“ zapadni mediji, poput Guardiana, koji su govorili mučenjima, linču i paljenjima do smrti crnačkog stanovništva. Međutim, Suzan Rajs, američka ambasadorka u Ujedinjenim nacijama, počela je govoriti da se klanje crnaca odnosi na „subsaharske plaćenike“. Dakle, od tog trenutka je sve bilo u redu. Mediji su imali svoj smokvin list za podršku rasističkom genocidu. Uzalud su tačni izveštaji, oni u boljim novinama, upućivali na činjenicu da većina ubijenih crnaca u Libiji nisu stradali na bojnom polju, nego su to bili radnici-migranti.

Koja je bila reakcija zapadne levice na sve ovo? Još sramotnija nego 1914. godine, jer su tada socijalističke vođe barem mogle tvrditi da su njihovi narodi napadnuti. Zapadna levica 2011. nije imala takav izgovor, jer je Libija bila ta koja je napadnuta. Ovde smo imali jedan mali narod, od samo šest miliona ljudi, pod napadom najrazornije vojne sile koja je ikada okupljena zajedno.

Samo u prvih nekoliko dana ispaljeno je 120 krstarećih raketa, a potom je zabeleženo preko 26 000 letova vojnih vazduhoplova NATO saveza u periodu od samo osam meseci. Uporedite kako bi bilo kada bi jednu Irsku s celokupnom populacijom bombardovali do 150 dnevno, svaki dan, osam meseci za redom? Uz sve to, zapadna levica je pozdravljala razbijanje jedne socijalističke državne infrastrukture i navijala za rasističko linčovanje. Čak je i poznati filozof Noam Čomski umanjivao ulogu salafističkih bandi. Irski antiratni pokret je pozvao na zamrzavanje libijske državne imovine, koja se koristila za plaćanje škola, bolnica, itd, i tražio da se ta vitalna društvena sredstva iskoriste za naoružavanje tzv. Nacionalnog prelaznog veća (NTC), male grupe nepoznatih lica, od kojih su mnoga prethodna dva desetleća proveli u SAD, gde su od strane CIA-e odgajani da preuzmu vlast u Libiji i zemlju pretvore u američku marionetu s obavezom privatizacije.

Kako se tako nešto moglo dogoditi? Kako je od 2003. tako katastrofalno propao moralni kompas zapadne levice? Manje od deset godina ranije su organizovani masovni mitinzi na kojima se protestvovalo protiv rata u Iraku, zemlje u kojoj je stanje ljudskih prava bilo neuporedivo gore od Libije, koja je sa svoje strane samo nekoliko meseci pre invazije primila nagradu za Ljudska prava iz Ujedinjenih nacija.

U slučaju rata u Iraku su mediji koristili uobičajenu strategiju, što je i bilo tačno. Sadam je bio opasnost po svoj narod, što je takođe istina. A onda, koristeći se tim argumentima, Sadam će napasti Zapad s oružjem za masovno uništenje.

Savršeni kretenluk, ali dovoljno efikasan za umove onih koji gledaju Foks Njuz ili CNN (Si-eN-eN), što je, nažalost, većina ljudi. No, pored svega, tada je levica sačuvala živce i organizovala masovne proteste protiv rata.

Dakle, kako je bilo moguće i zamisliti da će do 2011. godine ta ista levica podržati i hrabriti genocidnu i rasističku, kampanju protiv jedne socijalističke države i s jednom od najviših standarda života u zemljama u razvoju, zemlje koja je dobila velike pohvale u Ujedinjenim nacijama u području ljudskih prava? Ne treba posebno pominjati napredni sistem neposredne demokratije kojeg je kroz Narodne komitete i Narodni kongres imala Libija.

U ovom trenutku je nužno progovoriti o umetnosti zavođenja. Zavođenje je igra mašte. To su obećanja, lažna obećanja kako bi ostvarili svoju najdublju želju i kako bi se obistinile nečije fantazije.

Tumačeći stranputicu zapadne levice, portal Zero Anthropology spominje Frojda, koji je tvrdio da se svi mi bavimo iskonskim fantazijama, tj. fantazijom gledanja i željom da budemo deo nečega iz čega smo tako okrutno bili isključeni, kao što je vođenje ljubavi naših roditelja. No, šta je iskonska scena zapadne levice? Koji je to prizor radosti i iz kojeg je zauvek bila isključena? Ništa manje nego juriš na Zimski dvorac 1917. i prizori Oktobarske revolucije.

Mi smo zauvek pod opsenom velikog sovjetskog filma Sergeja Ajzenštajna i oktobra 1917. Radnici u desetinama hiljada jurišaju, policija i vojnici odbijaju poslušati naredbe i pridružuju se radnicima koji hrabro marširaju na carsku palatu moći. Nije uopšte bitno da se vrlo malo od svega toga uistinu dogodilo i da je Ajzenštajn stvorio viziju juriša na Zimski dvorac koja više služi na čast njegovom geniju, nego što govori o činjenicama koje su se dogodile te noći. Ništa od toga nije važno.

U poslednjih 90-ak godina je zapadna levica pokušavala realizovati tu iskonsku scenu. Međutim, to je činila s jadnim kolcima i marševima, gde se organizatori čak nisu ni usudili pomenuti rušenje buržoaske države. Sve je to manje važno.

Ali onda, odjednom, zapadna levica je dobila sve ono o čemu je maštala decenijama. Stotine hiljada ljudi u Tunisu i Egiptu je izašlo na ulice i, baš kao u filmu, krenulo u rušenje diktatora. Koje li radosti!? Godinama smo govorili da je takvo nešto umrlo zajedno s Lenjinom, a onda se sve to događalo, ovde i sada, pred našim očima. A ako su arapske zemlje mogle to učiniti – možda bismo mogli i mi. Occupy Wall Street, naravno, nije to postao Trg Tahrir.

Tada se na našim TV ekranima pojavio Bengazi. Ljudi se dižu se protiv diktatora! To je sve previše dobro da bi bilo istinito, ali zašto tako prekrasnom poklonjenom konju gledati u usta?

Imali smo potrebu da pokažemo ljudima, ovde u Evropi i Americi, da se to stvarno može učiniti.

Zavođenje nije silovanje i ono traži pristanak svoje žrtve. Potrebno je da žrtva želi biti zavedena. Zaista, žrtva je ta koja diktira uslove pod kojima će se biti zavedena.

„Arapsko proleće“ se pojavilo na našim korporativnim TV ekranima jer jedino tako zapadna levica htela da bude zavedena.

Žan Bodrijar je istakao da su televizijske vesti postale popularne sa dolaskom televizije u boji. Vijetnamski rat je za mnoge bio crno-beli rat. Ljudi ne mogu podneti pogled na njega. Crno-belo zavodi. Crno-belo je uvek bilo nešto inferiorno stvarnosti, jednako kao i zavođenje. Ne možete videti celu sliku, osim ako ne popunite praznine ili ako niste bili saučesnici u stvaranju slike. Crno-belo ima tragove užasa. Ono je uvek užasno, uvek zavodljivo. Boja ne. Ona je tako stvarna. Ona je više od stvarnosti i ne ostavlja prostora za maštu ili za kakvu želju.

Možete sedeti prilično srećno pred TV-om u boji i gledajući osakaćena tela dece i jesti večeru. Obzirom da niste zavedeni, vi ste isključeni iz užasa – odgurnuti od njega, od viška informacija.

Bodrijar je 1991. napisao esej „Zalivski rat se nije dogodio“ i analizirao na koji su način mediji predoziranjem ekstremnih informacija ostavili gledaoca sa ukupnim osećajem nestvarnosti. To je rat sveden na stepen kompjuterske igre. Za zapadnog gledaoca, nije ubijena ili povređena stvarna osoba. Sve što se događa su samo slike. Čak su i američki vojnici u Iraku retko videli ubistveni rezultat svojih postupaka. Oni su takođe gledali rat kroz svoju video opremu.

Iako je Zalivski rat bio televizijski rat u boji, za „Arapsko proleće“ bi se moglo reći da je bilo zavodljivo crno-belo.

Kada je izbilo nasilje u Bengaziju, u febraru 2011. godine, libijska vlada je pozvala međunarodne posmatrače i medije da odputuju u Bengazi da i vide šta se događa. Vrlo malo ih je prihvatilo ponudu. To nije bilo planu. Tunis i Egipat su postavili lepu scenografiju, a imperijalističke sile nisu imale nameru ometati tu scenu s istinom o nasilnim, rasističkim, salafističkim bandama koje surađuju sa CIA i zalivskim diktatorima. Ove grupe su mogle napadati bilo kog policajca, vojnika ili crnu osobu na ulici i još su za svoja dela proglašavani „revolucionarima“.

Zavođenje uvek nešto odnosi sa pozornice – prizor uživanja. No, „Arapsko proleće“ je bilo majstorski rad, dostojno Don Žuana. Bez ikakvog stvarnog pojma o tome ko su ili šta su ti „pobunjenici“, zapadna levica je postala saučesnik. Ona je usisana u celu priču, i to sa radošću.

Popunjavala je praznine koje su joj nedostajale u njenim fantazijama o demokratskim demonstrantima sa vojnicima drogiranim „Viagrom“ i mrzela je diktatora. To što nije videla milione Libijaca koji su izašli na ulice i popunili Zeleni trg da pod pretnjom NATO bombardovanja pokažu svoju podršku Gadafiju je bilo lako prevideti. Zavedena osoba, osoba koja voli uzbuđenje zavođenja, više nema koristi od istine ili činjenica.

I tako, čak i posle brutalnog ubistva Moamera el Gadafija, ludilo zapadne levice se nastavilo. Oni i dalje sanjaju Trg Tahrir koji će spontano rešiti sve naše probleme u Evropi i Americi, čak i kad je je fašističko Muslimansko bratstvo svoje pandže stavilo na Egipat i počelo služiti našim i izraelskim interesima u još većoj meri od Mubaraka.

Čak i danas, posle potpune propasti pokreta sa kojim se nije postiglo ništa, još uvek postoje zavedeni idioti u zapadnoj levici koji podupiru sektaške bande u Siriji i snebivaju se zbog uklanjanja Mursijeve vlade u Egiptu u izvođenju generala Al-Sisija.

Dakle, gde smo mi to danas? 1873. godine se zapadni kapitalistički sistem slomio zbog finansijskog kolapsa. Ništa unutar tog sistema nije moglo osigurati ogromne količine pravog bogatstva koje je poslužilo za oporavak sistema samog. Koji je bio odgovor? Vrlo jednostavan. 1873. je relativno malo Afrike, Azije ili Severne Amerike bilo pod imperijalističkom vlasti. Sledeća decenija je videla najgenocidnije imperijalističko širenje u svetskoj istoriji. Sve u Severnoj Americi je bilo osvojeno, a autohtono stanovništvo istrebljeno. Grabež za Afriku uključuje neizrecivi užas belgijskih zločina u Kongu, gde je ubijeno 13 miliona ljudi. Potom je sledilo genocidno osvajanje Južne Afrike pod Sesilom Rodsom, koje je finansirala porodica Rotšild, a sprovelo Britansko carstvo.

1890-ih se kolaps zapadnog kapitalizma pretvorio u bum bez presedana, što je postavilo pozornicu za Prvi svetski rat, a rastuća carstva su pohlepno posmatrala tuđa osvajanja. 1930. Nemačka i Japan se pokušavaju izvući iz ekonomske depresije i kreću u kolonijalna osvajanja. Drugi svetski rat je bio rezultat te politike.

Proteklih godina se zapadni kapitalizam suočio s još većim kolapsom nego 1873. i još jednom je, kao odgovor na sopstvenu krizu, krenuo u osvajanje Afrike. Prvi korak je bilo ubistvo čoveka koji je više od svih ostalih afričko jedinstvo branio od imperijalističke hegemonije – pukovnika Gadafija!

Iako je Sirija uspela odgurnuti napadače svog integriteta i suvereniteta, još uvek je pod napadom zapadnog imperijalizma i njegovih izvornih saveznika. Kao što je već pomenuto, retorički rat anglo-saksonskog i francuskog imperijalizma besni srazmerno o porazu islamističkih bandi u Siriji.

Iranu se tek sad postepeno ukidaju sankcije, Kuba je za sada upitna, a Severna Koreja je još uvek „carstvo zla“. Rusija i Kina su pod stalnom medijskom paljbom Zapada i suočavaju se s vojnim okruživanjem od strane imperijalističkih sila. U stvari, mi smo pred početkom Trećeg svetskog rata koji se može voditi samo iz razloga zbog kojih su se vodila protekla dva, odnosno zbog pokušaja da se izbegne financijski kolaps kapitalističkog sistema.

Možemo li gledati u lidere zapadne levice sa poverenjem? Hoće li ponoviti izdaju iz 1914. godine? Očito je da nam trebaju rukovodstva koja su sposobna prevladati svoju katastrofalnu epizodu zavođenja iz 2011. godine. Moramo otvoreno priznati da je levica bila sasvim pogrešna u svojoj analizi, te da je neprijatelja pretekla sa većim sposobnostima. Moramo početi uklanjati tu trulež. Trebaju nam ljudi koji neće podleći histeriji većine. Trebaju nam ljudi koji otvoreno priznaju da je mišljenje većine često potpuno pogrešno.

To neće biti lako. Zapadnjaci, svih društvenih slojeva, čvrsto veruju da ako ne bude bilo zapadne dominacije nad Trećim svetom, da će biti ugrožen njihov način života, a možda će u potpunosti propasti. U stvari, prećutni konsenzus govori da se na imperijalne ratove najbolji kladiti kada oni Zapadu žele ekonomski oporavak. Ne samo da zapadna levica nije uspela osporiti taj konsenzus, nego je i sama postala njegov deo.

Može biti i da zapadna kultura više nema tu vitalnost da proizvede aktivnu i korisnu levicu. To je mogućnost koju moramo uzeti u obzir.

Sami Arapi ono što se dogodilo u 2011. godini nisu nazvali „Arapskim prolećem“, baš kao ni 1919. godine. To je uvek bila slika zapadnog imperijalizma, potrebna kako bi zavela zapadnu populaciju u romantičnom stilu Lorensa od Arabije.

U arapskom svetu se nije dogodilo nikakvo „Arapsko proleće“ i ono je postojalo samo u našem zapadnom svetu mašte.

Izvor: Zero Anthropology, Alter Mainstream Info