Bankarski skandali kao deo borbe za svetsku prevlast

Svetske banke: nizanje skandala 

Bez obzira na izvesnu stabilizaciju situacije na finansijskim tržištima do koje je došlo posle završetka prvog talasa krize (2007. – 2009) miran život za svetske bankare još nije počeo. Od početka tekuće decenije javlja se neprekidan niz skandala u vezi sa bankama koje čine centar svetskog finansijskog sistema. Otkrivaju se prekršaji pa čak i krivična dela koje su banke činile u različito vreme. Finansijski regulatori vrše  zvanične istrage rada banaka, vode se sudski procesi.  Banke su prinuđene da plaćaju ogromne iznose kazni. A krug banaka koje se uvlače u epicentar skandala neprekidno raste.

Sve je počelo od švajcarske banke UBS koju su vlasti SAD optužile da prikriva sredstva američkih poreskih obveznika. U 2010.godini banka UBS se „slomila“  pošto je SAD-u otkrila  informacije o svojim američkim klijentima i u državnu blagajnu SAD prevela stotine miliona dolara. Posle toga su Amerikanci počeli da „čiste“ i druge švajcarske banke, a zatim i banke u ostalim zemljama. Kažnjavali su ih, uništavali pojam bankarske tajne i faktički terali strane banke da izdaju svoje klijente.

Zatim je počela čitava serija skandala kada je otkriveno da su banke svetskog kalibra kršile sankcije koje su se odnosile na Iran, Kubu, KNDR. U spisku optuženih našli su se giganti iz londonskog Sitija – banke Barklajz, HSBC, Kraljevska banka Škotske, Standard Čarted, kao i banke drugih evropskih zemalja. Mnoge među njima su bile istovremeno optužene za pranje prljavog novca, saradnju sa narkomafijom,  pa čak i za finansiranje terorizma. Optužbe su dolazile od finansijskih regulatora SAD i Velike Britanije. Sve se završilo isplatama enormnih kazni koje se broje u stotinama miliona dolara  pojedinačno  po banci. Najveći iznos je u 2012.godini platila banka HSBC – 1,9 milijardi dolara.

Sredinom 2012.godine došlo je do skandala u vezi sa stopama LIBOR. Najveće banke (uglavnom evropske) su u vezi s tim optužene za manipulacije na međubankarskom londonskom tržištu kredita. Efekat od manipulacija je vrlo visok, jer se prema stopama  LIBOR orijentišu finansijska tržišta koja vrede stotine biliona dolara. U stvari, radilo se o činjenici da je petnaestak banaka svetskog kalibra  formiralo kartel i tako zarađivalo na manipulacijama LIBOR-om milijarde dolara, sve to uz prećutnu saglasnost centralnih banki i finansijskih regulatora. U maju ove godine se ispostavilo da je priličan broj banki manipulisao jednom drugom stopom – ISDAfix –   prema kojoj se orijentiše tržište  deriviranja  instrumenata od 379 biliona dolara. Počela je istraga koja preti da preraste u skandal istog kalibra kao i priča sa stopama LIBOR.

Ovog leta je došlo i do serije skandala zato što su banke izašle van granica finansijskih tržišta, zauzele  mesto na tržištima roba i energenata tako što su se počele baviti manipulacijom cenama. Federalna komisija za regulisanje energetike SAD  (FERC) je obavezala britanski finansijski konglomerat Barclays  da plati kaznu zbog manipulisanja cenama struje u državi Kalifornija. Krajem jula je objavljeno  saopštenje:  FERC  je optužio i najveći finansijski konglomerat Amerike JP Morgan  Shase  zbog manipulisanja elektroenergetskim tržištem, i to prvo u državi Kalifornija i na Srednjem Zapadu SAD. Sada ovoj banci sa Vol-strita preti kazna do 400 miliona dolara.

Eksperti  nagoveštavaju da ako se nastavi ovakav način rada –  finansijski regulatori i ostali „kontrolori“ mogu da  stignu čak i do poznatog londonskog „zlatnog fiksinga“  koji postoji od 1919.godine.   Fiksing   u stvari predstavlja proceduru kojom se određuje   cena zlata. U  njoj učestvuje samo pet kompanija i banaka koje su sve u sferi uticaja klana Rotšildovih.  Niko nema pojma kako se kuva u toj kuhinji, ali se svi učesnici svetskog tržišta zlata ovako ili onako  orijentišu prema toj  londonskoj kotaciji. Cena „zlatnog fiksinga“  direktno ili indirektno utiče ne samo na tržište žutog metala, već na sva finansijska tržišta uopšte. „Zlatni fiksing“ predstavlja svojevrsni centar upravljanja uske grupe zelenaša svetskim finansijama. Pa neće  valjda neki tamo „regulatori“ da udare na tu svetinju svetskih finansija?

Poslednji u nizu bankarskih skandala je optužba koja je pokrenuta u julu ove godine od strane organa Evropske unije, a koja se odnosi na 14 učesnika tržišta kreditnih  derivata svopova (KDS) koji predstavljaju vrstu derivata – finansijskih instrumenata. Najveće američke i evropske banke su uhvaćene u kartelskoj zaveri u kojoj su formirale vanberzansko tržište KDS, koje se potpuno nalazilo izvan sfere kontrole finansijskih regulatora. Pošto su formirali to „crno“ tržište banke sa Vol-strita i iz londonskog Sitija su u mnogom isprovocirale finansijsku krizu 2007. – 2009.godine.

Neke osobine bankarskih skandala

Pada u oči da do objavljivanja činjenica iz različitih bankarskih prestupa dolazi, po pravilu, ne odmah, čim se oni dese, već tek nekoliko godina docnije. Naravno da takvi prestupi ne predstavljaju iglu u plastu sena. Za njih finansijski regulatori i učesnici finansijskih tržišta uvek znaju unapred. Tako da   bankarski skandali  predstavljaju realizaciju nečeg već zamišljenog, što samo čeka pogodan trenutak da se ostvari.

Mnogi skandali imaju eksteritorijalni  karakter.  Odnosno, finansijski regulatori i sudovi počinju istragu i praćenje banaka koje  imaju status „nerezidenta“. U tome su posebno prilježne bile vlasti SAD. Zato  su  finansijski regulatori, Ministarstvo pravde i  sudovi  SAD  bili mnogo zauzetiji istragama rada stranih banaka, najviše evropskih, a ne svojih, američkih.  A ako su i pokušavali da vrše  istragu američkih banaka, te istrage su završavane mnogo manjim kaznama u odnosu na banke Starog sveta.

Osim Amerikanaca najaktivnije su postupale vlasti Velike Britanije. Tim poslom se kod njih bavi Finacial Services Authority (FSA).  Važno je da  FSA postupa autonomno u odnosu na Banku Engleske, mada neke inicijative tog finansijskog regulatora pokazuju aljkavost centralne banke zemlje, a ponekad i tiho  podsticanje različitih načina vršenja prekršaja  u  sferi  bankarstva.

Sve u svemu, do danas su bankarski skandali najviše štete  naneli evropskim bankama. Naravno,  i banke sa Vol-strita  su više puta platile kaznu, ali je ona za stepen ili dva bila niža od kazni koje se naplaćuju od  evropskih banaka  – i to ne samo zbog zahteva američkih regulatora i sudova. Evropski regulatori čak i ne pokušavaju da naplaćuju kazne prekookeanskim bankarima.

Evropske banke su oštećene

Tipična evropska banka koja je oštećena zbog sudsko-tužilačkih istraga je Deutsche Bank. Formalno – to je  nemačka banka (najveća u Nemačkoj), ali de-fakto je međunarodna, i nalazi se pod kontrolom Rotšildovih. Zbog više skandala  (pre svega – zbog stope LIBOR)  ona  je pretrpela ozbiljne gubitke. Ako je 2011.godine čista dobit banke iznosila 4,3 milijarde evra, prema rezultatima 2012.godine čista dobit je pala na 0,7 milijardi evra, što predstavlja najniži pokazatelj te banke od krizne 2008.godine. Za period 2012. – 2015.godine rukovodstvo banke je bilo prinuđeno da objavi da će raditi  u režimu čvrste ekonomije.

Situacija kod drugog figuranta skandala – Kraljevske banke Škotske   (Royal Bank of Scotland)  koja je u sastavu imperije Rotšildovih – još je lošija. Ona je ozbiljno nastradala u toku poslednje krize i faktički je nacionalizovana (80% kapitala je otkupila engleska vlada). Ako su do 2011.godine njeni gubici iznosili 2 milijarde dolara, po rezultatima 2012.godine gubici su   uvećani 4 puta – na 8 milijardi.

Međutim, posebnu pažnju zaslužuje britanska banka Barklajz (Barclays) čije su aktive oko 2,3 biliona dolara. Ona postoji u skoro svim skandalima poslednjih godina. Istovremeno, banka Barklajz  se po mnogim svetskim rejtinzima banaka nalazi među najjačim u svetu. Kada su pre otprilike dve godine objavljeni  rezultati kompjuterske analize baze podataka miliona banaka i kompanija iz čitavog sveta (taj posao su odradili specijalisti Ciriškog tehnološkog instituta, a razlog za jedan takav posao je bio da se otkrije centar svetskog ekonomskog i finansijskog sistema), u „centru“ se našlo 147 kompanija. A u samom vrhu te uske grupe je britanska banka Berklajz. Istina, analiza je vršena prema podacima iz 2007.godine, i zaključci švajcarskih naučnika se odnose na taj period, tj. na period kada Barklajz još nije bio pod istragom. Ovih se dana u medijima pojavio senzacionalni članak o tome, da se u bilansu poznate banke formirala rupa velika skoro 20 milijardi dolara. Ta  „rupa“  je procena nedostajanja sopstvenog kapitala, i takvo saopštenje može da se shvati kao još jedan udarac na reputaciju  te vrlo poznate banke (međutim, slične, pa čak i veće „rupe“, imaju skoro sve velike banke sa Vol-strita).

I Barklajz je banka koja pripada imperiji Rotšildovih; do skora ona je bila tihi „dirigent“ drugim bankama na mnogim finansijskim tržištima. Uostalom, u londonskom „zlatnom fiksingu“ učestvuje i Barklajz. U njemu je svih pet učesnika ravnopravno, ali je Barklajz – „ravnopravniji“!  Ima analitičara koji smatraju da pošto je 2004.godine londonska banka N M Rothschild&Sons  izašla iz „fiksinga“, Rotšildovi su preko Banke Barklajz  nastavili da učestvuju u određivanju cene zlata.

Suprotstavljenost dva klana?

Postoji dovoljno činjenica koje dozvoljavaju da može da se govori o tome, da je svet banaka ušao u dugu fazu „haosa kojim se upravlja“, ili „krize kojom se upravlja“. Ali – odmah se javlja nekoliko pitanja. Ko upravlja tim haosom  (krizom)? Kakav je cilj tog upravljanja? Kada će se završiti faza haosa (krize)? Da li postoji rizik od gubljenja  upravljačkog mesta?

Takođe postoje i prilično ubedljive konspirološke verzije koje kažu da je posle kraha SSSR-a svetom počelo upravljanje iz jednog centra, koji se često naziva i „svetska vlada“. Mnogi uticajni mediji su odavno prešli od pozicije potpunog negiranja činjenice da postoji svetska vlada na njeno priznavanje. Čak su u izvesnom smislu počele da se sprovode i pi-ar akcije u njenu korist (neke publikacije o zasedanjima Bilderberškog kluba  mogu pouzdano da se uvrste u red takvih). Međutim, analiza sveta banaka poslednjih godina   navodi na nešto drugačije zaključke.

Bankarski skandali svedoče da je globalna elita daleko od konsolidovanja, i da je izdeljena po interesnim grupama. Došlo je do napregnute i nepomirljive borbe različitih grupa – za preživljavanje, uticaj i svetsku vlast.

Opšteprihvaćeno je da se smatra da su svetski bankari i svetska elita pojmovi koji se u velikoj meri poklapaju. Tamo gde je novac – tamo su i vlast i borba za još veću vlast. Bankarski skandali su otkrili da i unutar svetske elite postoje protivurečnosti i linije njihovog sukobljavanja.

Često se te protivurečnosti svode na borbu dve bankarske grupe  –  Novog  i Starog sveta, to jest na borbu između američkih i evropskih banaka. Ponekad novinari, pojednostavljujući problem, govore da se borba vodi između banaka sa Vol-strita i onih u londonskom Sitiju. Kako je već rečeno, žrtve bankarskih skandala su – prvo – evropske banke, a među njima – britanske (londonski Siti). Međutim, moje je mišljenje da takav „geografski“  prilaz analizi bankarskih skandala previše pojednostavljuje sliku. Pravilnije je govoriti o borbi dva glavna finansijsko-bankarska klana – klana Rotšildovih i klana Rokfelerovih. Oni su ti koji  danas predstavljaju glavne akcionare Sistema federalnih rezervi SAD, a Federalne rezerve su centralna institucija svetskog finansijskog sistema. Dok je svet imao zajedničkog neprijatelja u obliku SSSR-a, nesuglasice među glavnim akcionarima Sistema federalnih rezervi SAD  su bile u drugom planu.  Danas, posle globalne finansijske krize, postoji sumnja u vezi sa opstankom  tog Sistema, jer su se kod glavnih akcionara pojavila različita viđenja izlaska iz krize, tako da su protivurečnosti   postale još jače, i svako je počeo da vuče na svoju stranu. Rotšildovi i Rokfelerovi su počeli da ljuljaju čamac čije je ime „svetski finansijski sistem“. Istina, u maju 2012. je došlo do događaja za koji mnogi smatraju da je od sudbinske važnosti. Radi se o tome, da su se dinastije Rotšildovih i Rokfelerovih u Evropi dogovorile o strateškoj alijansi. U okviru te alijanse su   ujedinjene aktive registrovanog na berzi investicionog trusta Džejkoba Rotšilda  RIT Capital Partners  i kompanije   Rockefeller Finacial Services. RIT u kompaniji  koja upravlja  aktivama  Rotšildovih ima 37% akcija. Neko je taj događaj ocenio kao prekid rata između dva klana i znak konsolidacije svetske oligarhije pod pokroviteljstvom  Rotšildovih – Rokfelerovih. A ja sam siguran da je akcija bila uglavnom simbolična, jer nije došlo do lančane reakcije.

Sve do skora Evropska unija (kontinentalna Evropa) nije projavljivala   nikakvu inicijativu u vezi sa istragom  sumnjivih bankarskih poslova. Međutim, poslednji skandal u vezi sa kažnjavanjem  zbog kreditno-derivatnih svopova (CDS) pokazao je da se i Brisel (Evropska unija)  takođe probudio  i počeo da se uvlači u globalnu igru koja se zove „bankarske istrage“. Tako su se sredinom 2013.godine u toj opasnoj igri našle  uvučene  i sve osnovne državne i naddržavne  institucije Zapada. A ta činjenica još više komplikuje shvatanje opšte slike. Rizik da bankarski svet iz stanja „haosa kojim se da upravljati“ pređe u stanje „svrdla kojim se ne može upravljati“ svakog meseca je sve veći. Uostalom, ono što se može  sa sigurnošću tvrditi jeste činjenica da podmukla borba koja se vodi između dva bankarska klana slabi ukupnu poziciju one snage, koja je nekada bila konsolidovana, a koju  personifikuje Sistem federalnih rezervi SAD.

Naravno, šema koja se naziva „borba dva bankarska klana“ do izvesne mere muti stvarnu sliku. Međutim, ima više autora koji sliku izoštravaju. Na primer, ruski naučnik Vladimir Pavlenko skreće pažnju da unutar klana Rotšildovih među engleskom i francuskom  granom postoji konkurencija za sticanje nadmoći. Mnogo je autora koji potpuno tačno smatraju da je ceo niz banaka svetskog kalibra izgubio svoju jasnu sliku pripadnosti jednom ili drugom klanu. V.Pavlenko takođe skreće pažnju i na neke banke Vol-strita koje zajednički kontrolišu oba svetska klana. Na primer, banka Dži-Pi Morgan.

Ima analitičara koji pretpostavljaju da osim Rotšildovih i Rokfelerovih u svetu postoje i drugi uticajni interesni centri. Na primer – Vatikan. I to ne toliko i ne samo kao duhovno-religiozni centar, već upravo kao centar finansijskog uticaja.

„Treća sila“ ili samo grupa unutar klana?

Navikli smo na tvrdnju da su bankari ti, koji upravljaju svetom. Međutim, vidljivo slabljenje niza banaka koje pripadaju centru svetskog finansijskog sistema navelo je neke stručnjake iz bankarske oblasti da zaključe da ta činjenica može da dovede do toga  da silu, vlast i uticaj preuzmu neki koji ne pripadaju ni jednom od dva najjača bankarska klana. Oni se mogu nazvati „treća sila“. Ta „treća sila“ se, pre svega, vezuje za predstavnike državnog aparata SAD, Velike Britanije i drugih zemalja Zapada, koje nisu direktno zavisne od savremenih zelenaša. Postoje podaci da u   državnom aparatu SAD deluje  opozicija banksterima. Tako Dejvid Vilkok govori o antibankarskoj zaveri u državnom aparatu SAD, koju pripremaju „federalni maršali SAD“. Kao primer za tako hrabar potez „federalnih maršala“  on iznosi istragu koja se vodi protiv britanske Barklajz banke zbog manipulacije stopom LIBOR. Vilkok skreće pažnju  da je istragu počela Komisija za hitnu fjučers  trgovinu sirovinama – nezavisna Uprava pri ministarstvu pravde. Međutim, Ministarstvo pravde je samo delić „treće sile“ u SAD. Jezgrom opozicije bankarskom establišmentu D.Vilkok naziva Ministarstvo odbrane SAD-a. Skandal koji su izazvala razotkrivanja Edvarda Snoudena  bio je uzrok pojave mnogo publikacija o raspoloženju saradnika američkih tajnih službi. Činjenicu da u vlasti bankstera (tj. bankarskih gangstera)  u tajnim službama SAD danas ima priličan broj opozicionara se potvrđuje. Može da se predpostavi da ih je u Pentagonu i više od onoga što se predpostavlja. Poslednjih godina se dosta  viših činova Pentagona  izjašnjavalo protiv vojnih avantura SAD u različitim delovima sveta. Istina, u svojoj kritici  ta vojna lica nisu išla predaleko – nisu  ih direktno povezivali za  finansijsko-bankarsku elitu SAD-a.

Diskusija na temu „špijunskog skandala“ je na videlo iznela  i problem relativne autonomije tajnih službi SAD u odnosu na ostali državni aparat i vlasti u čijim je rukama novac. Na strateškom  planu tajne službe bi htele da budu samostalne, da budu na čelu „treće sile“, pri tom računajući da će u svom sastavu imati i vojna lica, kao i kompanije koje se bave komputerskim i komunikacionim poslom i informacionim tehnologijama (najpre  – internet-kompanijama). Deviza „treće sile“ je jednostavna: novac, sila i vlast – eto to je informacija.  Pošto je imala svoje ljude u svim ešalonima vlasti SAD „treća sila“ je nameravala  da u Vašingtonu izvrši „meki“ prevrat, oštro ograničavajući vlast bankstera. Radi se o planovima za izvršenje potpunog audita (revizije) Federalnog sistema rezervi,   ponovnog stavljanja na snagu zakona Glasa-Stigola, jačanja zakona Doda-Franka i dr. Pri tom, ako se krene od sve jačeg raspoloženja ljudi protiv banaka (prisetimo se samo pokreta „Zauzmimo Vol-strit“)   možemo zaključiti da  „treća sila“ ima široku socijalnu bazu u SAD-u, pa i dalje, u svetu uopšte.

Mislim da će već u jesen ove godine od strane „treće sile“ doći do jakih udara na bankstere. Najpre – vrlo brzo ćemo čuti o novim raskrinkavanjima banaka i novim skandalima. Novi zavijutak istorije  pritisak „treće sile“ na američke bankstere može da izvede i van okvira čisto zakonodavnih inicijativa (zakonodavni pritisak). Protiv banaka na Vol-stritu mogu da počnu ozbiljne istrage „federalnih maršala“ (administrativno—sudski pritisak). Pošto su  izvežbani na evropskim banksterima oni mogu da stupe u žestok okršaj  i  sa sopstvenim. Još ovog leta (u vreme kada je „špijunski skandal“ bio na vrhuncu) počeo je ozbiljan „napad“ od strane Ministarstva pravde, Komisije za papire od vrednosti i berze i Generalnog tužilaštva SAD na „Bank of Amerika“.  A ona je „najrokfelerovskija“ banka. Optužena je za nepoštene, pa čak i zelenaške operacije sa hipotekarnim papirima uoči i u periodu finansijske krize 2007 – 2009.godine. Za sada je pritisak na tu banku „doziran“, ali u svakom trenutku on može da pređe u red vasionskog  skandala.

Tu treba da se zna da Rokfeleri (za razliku od Rotšilda) ne predstavljaju samo bankarski klan. Imperija Rokfelerovih, osim banaka sa Vol-strita,  poseduje i naftne kompanije koje spadaju u grupu najvećih na svetu, kao  i vojnu industriju zajedno sa kompanijama hightech i više  američkih tajnih službi. Kako je već pomenuto, klan Rotšildovih ne predstavlja jedinstven monolit, već unutar njega  postoji stalna borba  između pojedinih grana, najpre engleske i francuske. Isto to može da se kaže i za Rokfelerove. Pokušaji da se obuzda alavost banaka sa Vol-strtita poslednjih godina postoje ne samo pod uticajem širokih društvenih slojeva, već i zbog nezadovoljstva dela američke elite koja pripada imperiji Rokfelerovih. To nezadovoljstvo za sada se ne izliva u organizovanje gromoglasnih skandala zbog ove  ili one banke sa Vol-strita. Pre će biti da se ono iskazuje kroz neprekidne pokušaje da se na zakonit način ograniči bankarska bahatost  Vol-strita koja preti i samom postojanju američke državnosti. Pri tom su kod američkih kongresmena i senatora već pripremljene beleške o radikalnijim dokumentima od onih koji su donošeni do sada. Na primer, o aktu o potpunoj likvidaciji Federalnog sistema rezervi kao nelegitimne strukture, ili aktu o nacionalizaciji privatnih banaka. O tim aktima je diskutovano u vreme vrhunca finansijske krize, ali je tada skupljen samo „skroman broj glasova za podršku“. Nije isključeno da one snage koje je Dejvid Vilkok nazvao „federalni maršali“ kod jačanja drugog talasa finansijske krize uspeju da najzad preuzmu kontrolu nad finansijskom  oligarhijom iz klana Rokfelera koji se baš zalaufao. Međutim, u tom slučaju, u bankarskom svetu gazde situacije mogu da postanu  samo –  Rotšildovi…

Iza spoljašnje jednopolarnosti savremenog sveta („Pax Americana“) kriju se najjače moguće protivurečnosti različitih grupa svetske oligarhije. Ponekad se te protivurečnosti istržu iz ruku, između ostalog i u obliku glasnih bankarskih skandala. Pretpostavljamo  da će lavina tih skandala da raste i vrlo je verovatno  da   izvikani „haos kojim se upravlja“  u tom slučaju može da preraste u nepogodu koja se   ni na koji način neće moći obuzdati …

Izvor: Fond Strateške Kulture