Vašington prećutno Jugoistočnu Evropu prepušta Moskvi i Pekingu

Početkom 2012. je posle brojnih analiza i projekcija svima bilo jasno da će ruski predsednik Vladimir Putin ostati na čelu Ruske Federacije sve do 2024. Kako da ruska opozicija u saradnji sa Zapadom nikako ne uspeva da dovede u pitanje Putinovu popularnost, Evropska unija i SAD bile su primorane da se prilagode toj realnosti. Otuda je zanimljiv dokument koji je 2012. u saradnji sa Evropskom komisijom objavila prof. Irina Bušigina sa Moskovskog državnog univerziteta (MGIMO) i koji na 145 strana do u najsitnije detalje analizira odnose između EU i Ruske Federacije.

Iako se mnogima čini da su EU i Rusija u trajnom sukobu, ta analiza izrađena je da bi se izradio akcioni plan saradnje za budućnost u gotovo svim sektorima, od privrede, demografije, obrazovanja, kulture, pa do dva najvažnija – energetike i vojno-bezbednosnog sektora.

Osim ovog zajedničkog dokumenta koji daje odgovore na mnoga pitanja, ruski eksperti izradili su posebnu projekciju evolucije EU upravo do isteka Putinove vladavine, tj. do 2024. Došli su do zaključka da će mere štednje koje nameću Nemačka, Francuska i Velika Britanija dovesti do toga da će većina investicija biti usmerena ka zemljama „stare Evrope“,odnosno nekadašnjih članica EEZ. Manji dio sredstava će se obezbediti i za zemlje poput Poljske, Češke, Slovenije i Slovačke, dok će za zemlje na jugoistoku EU ostati samo obećanja. U tu grupu spadaju Grčka, Bugarska, Mađarska.

Analizirajući tu situaciju, Rusija je, zajedno sa Kinom, izradila strategiju za jačanje prisustva u Jugoistočnoj Evropi. Te dve zemlje kroz ekonomske projekte nameravaju da stvore „sanitarni kordon“ prema Zapadu,koji bi činilo pet država sa Balkana i jedna iz centralne Evrope – Grčka, Makedonija, Srbija, Bugarska i Mađarska.

Suština plana su ulaganja u razvoj ekonomije tih zemalja kako bi se one podigle na nivo koju su dosegle zemlje Zapada. To se u prvom redu misli postići preko gasovoda Južni tok i Transjadranskog gasovoda, čime je Rusija izbacila iz igre zapadni projekat Nabuko.

ODUSTAJANJE OD PRO – Dok se iz odnosa EU i Rusije vidi da je od obostrane koristi da se postigne kompromis (makar se nekad morala koristiti i sredstva ucene, kao što je npr. „gasni rat“, koji je 2006. Nemačku prisilio da odustane od proširenja EU na Ukrajinu, Belorusiju, Gruziju i Moldaviju, to se ne bi moglo reći i za SAD. One su protivraketnim štitom i aktivnostima u zemljama koje se graniče sa Ruskom Federacijom proteklih godina podizale napetost do usijanja. Moskva je svesna da taj tihi rat ne sme da izgubi i da mora da uruši kredibilitet političkog, ekonomskog i vojnog potencijala Vašingtona i njegovih saveznika. Objave Vikiliksa i Edvarda Snoudena, manevri ruske flote, odbrana Sirije i desetine tajnih operacija koje su i danas u toku samo su deo ove globalne geopolitičke utakmice koju igraju Rusija, Kina i SAD.

Bivši zamenik komandanta vazdušne baze Otopeni u Bukureštu i vojni analitičar Valentin Vasilesku u analizi za Réseau International je dao jasne odgovore na sva pitanja koja su opterećivala međunarodnu javnost a tiču se odnosa snaga između tri supersile. Vasilesku objašnjava da je Vašington posle niza sukoba sa Moskvom na kraju popustio i odustao od protivraketnog štita u istočnoj Evropi, i da je svu pažnju usmerio na Daleki Istok i sve veću opasnost koja mu preti od Pekinga, koga po svaku cenu želi da blokira.

„Ovaj veliki zaokret doveo je do toga da su SAD donele odluku o stvaranju pomorsko-vazdušnog i kopnenog potencijala na zapadnom Pacifiku (United States Pacific Command USPACOM) sa više od 500 000 ljudi. Većina tih trupa trenutno čini deo Centralne komande (U.S. Central Command – USCENTCOM), odgovorne za Bliski Istok i Južnu Aziju. U proteklih deset godina je ta američka komanda 70 odsto svojih snaga koristila za agresiju na Irak, Avganistan i za „arapsko proleće“. Budući da SAD rastuću pretnju vide u Kini, vuku se potezi koji će oslabiti pritisak na Bliski Istok, a pojačati ga na region u kome Kina dominira – Daleki Istok i zapad Pacifika“, piše Vasilesku.

Pitanje je da li su SAD predvidele složenu situaciju u kojoj se trenutno nalaze a koja je posledica nezaustavljivog ekonomskog i vojnog rasta Kine? Nema sumnje da jesu. Već ranije je Pentagon razradio plan za povlačenje većeg dela snaga iz Istočne i Južne Evrope. U pregovorima sa Moskvom (koji su sa protivraketnim štitom u zemljama bivšeg Varšavskog pakta više ličili na igru živaca) uspjeli su da dobiju garancije da sever Evrope i Gibraltar, koji su od ključne važnosti za odbranu američkih interesa, neće biti predmet pregovora.

Na samitu NATO 2010. u Lisabonu su ponudu da na svojoj teritoriji postave delove američkog protivraketnog štita prihvatili Portugalija i Španija i već 2012. potpisan je ugovor o raspoređivanju četiri američka razarača klase Arleigh Burke, opremljenih sistemom Aegis u pomorskoj bazi Rota u Španiji. Dva od četiri broda će neprestano ploviti Atlantikom duž portugalske obale. Potom je dogovoreno da će od 2013. španska ratna mornarica biti pojačana fregatom Alvaro de Bazan (F-100), takođe opremljenom naprednim protivavionskim sistemom Aegis, a jednu ili dve bi trebalo da dobije i Portugalija.

Fregata Alvaro de Bazan je plod saradnje vojne industrije Holandije, Nemačke i Španije, a te će zemlje, uz Norvešku, rasporediti svoje fregate u Baltičkom, Severnom ledenom i Barencovom moru i na taj način protivraketnim štitom pokriti teritoriju koju štiti NATO.

Osim njih, tu je i Francuska, koja ima sopstveni protivraketni štit i poseduje ratni brod Monge (A601), posebno izgrađen i opremljen da sledi putanje balističkih projektila lansiranih sa francuskih podmornica i da vrši monitoring ispaljivanja projektila Ariane.

Potpunim premeštanjem celokupne američke PRO duž obale Atlantika Evropa se prepušta ruskom uticaju.

ISTOČNA EVROPA I RUSIJA Rusija, osim Južnog toka, Transjadranskog gasovoda i ostalih ekonomskih projekata, pristankom Vašingtona na premeštanje protivraketnog štita na zapad EU ima u planu jačanje geostrateškog prisustva. Značajno je potpisivanje sporazuma sa Srbijom, koja je u aprilu postala pridružena članica Organizacije ugovora o kolektivnoj bezbednosti (ODKB), i to isključivo zato što Beograd u ustavu ima klauzulu da Srbija ne može postati članica nijednog i vojnog saveza, čime je dala do znanja da se to odnosi na NATO. Sa druge stane, zanimljivo je postavljanje američkih protivraketnih baterija Standard Missile-3 (SM-3), koje su do 2015. trebalo da busu operativne u bazi Deveselu u Rumuniji. Izgradnja te baze od 2011, kad je potpisan ugovor između SAD i Rumunije, nije bila u pitanju sve do pre nekoliko meseci. Međutim, iz razgovora rumunskog državnog sekretara za strateška pitanja Bogdana Aureskua i američkog državnog sekretara za obranu Franka Rouza u maju u Bukureštu, moguće je pretpostaviti kako je došlo do odustajanja SAD. Iako je Rouz izjavio da je „Kongres obezbedio sredstva i da će se krenuti sa izgradnjom baze“, dodao je da se „sve strane moraju dodatno konsultovati sa Rusijom, koja sa njima sarađuje na pitanjima protivraketne odbrane“.

Rumunski vojni analitičar Valentin Vasilesku, koji je kao bivši visoki oficir vazduhoplovstva dobro upućen u ono što se događa u njegovoj zemlji, eksplicitno tvrdi da „sve govori da do izgradnje baze Deveselu nikada neće doći“.

Deo strategije Moskve je i ponovno okupljanje raspuštene sovjetske Mediteranske pete flote, koja je bila operativna 1967-1992, a od pre nekoliko meseci ponovo je prisutna u Mediteranu. Prema rečima ruskog ministra odbrane Sergeja Šojgua, „samo u sledeće tri godine će Mediteranska flota, kao i sve ostale koje čine rusku ratnu mornaricu, biti opremljena sa pet puta više visokopreciznog najmodernijeg naoružanja“.

Modernizacija ruske ratne mornarice bi trebalo da traje do 2020, do kad je planirano da u odnosu na trenutnu situaciju pojača borbenu moć za 30 puta. Najava modernizacije ruske mornarice, kao i celokupna reforma oružanih snaga, početkom ove godine bila je tema nekoliko nedelja zaredom u svim svetskim medijima.

„Modernizacija ratne mornarice je najveći prioritet za Rusiju, i u tu svrhu ćemo do 2020. izdvojiti 657 milijardi dolara“, izjavio je ruski predsednik Vladimir Putin početkom godine.

KINESKI PRODOR Osim Rusije, u Istočnoj Evropi je u ekonomskom smislu svoju priliku videla i Kina, koja nije gubila vreme i odmah je započela sa ulaganjem u automobilsku industriju. Kineska kompanija za proizvodnju automobila Great Wall Motor otvorila je svoj prvi evropski pogon za montažu upravo u Lovešu, na severu Bugarske. Great Wall Motor proizvodi terenska vozila, furgone i mini-autobuse, a svima je zajedničko što ih pokreću Micubišijevi motori i izvoze se na tržište EU. Kineska kompanija BYD.Co, koja proizvodi električna vozila (autobuse, automobile itd.) otvorila je fabriku u Brezniku, 50 km zapadno od Sofije, a uskoro planira da pokrene i proizvodnju brzih vozova, koji će povezivati Mađarsku, Srbiju, Bugarsku i Grčku.

Osim automobilske industrije i proizvodnje vozova, ekonomije ovih zemalja se nameravaju ojačati velikim ulaganjima u modernizaciju saobraćajne infrastrukture, i to u svim sektorima – putnom i železničkom, rečnom i vazdušnom.

U Srbiji su se Kinezi već pokazali uspešnim u izgradnji saobraćajnica i mosta na Dunavu i modernizaciji aerodroma u Rumuniji. Pošto je direktor aerodroma Otopeni u Bukureštu odbio kinesku ponudu, prihvatili su je u Budimpešti, koja je postala centar za tehničko održavanje hiljadu aviona kompanija Air China, China Eastern Airlines i China Southern Airlines. Reč je o avionima koji polaze iz Kine i prelaze Atlantik ili idu za Afriku. Kineskim novcem je Mađarska izgradila i brzu cestu, kojom se od remontnog centra dolazi do međunarodnog aerodroma u Budimpešti.

U Srbiji su svi saglasni sa izgradnjom brze železničke linije koja će povezivati Beograd i Budimpeštu i kojom će vozovi saobraćati brzinom od preko 300 km/h. Također se krenulo sa izgradnjom pojedinih delova auto-puta koji će povezivati Beograd, Burgas, Sofiju, a od Sofije Skopje u Makedoniji i Solun u Grčkoj. Jedna deonica Koridora 11 već je u izgradnji, kao i autoput Bar-Boljare, na granici sa Srbijom, koji takođe gradi kineska kompanija. Italija je pokušala da upozori Srbiju na negativna iskustva koja su sa kineskim kompanijama imale afričke zemlje, ali se Beograd oglušio o to, prenosi Poslovni Dnevnik.

Najveći od svih je svakako projekat koji je trenutno u završnoj fazi izrade studije izvodljivosti – reč je o plovnom kanalu koji bi povezivao Beograd sa lukom Solun u Grčkoj. Kanal bi polazio od Dunava i preko Morave i Vardara izbijao na Egejsko more. Dužina bi mu bila 1.200 kilometara i koštao bi oko 17 milijardi dolara. Za osam godina bi ga izgradile kineska državna kompanija Kina-Put i Most-Korporacija, ista ona koja je izgradila najveći most na svetu – Quingdao Jiaozhou Bau, koji ima šet traka i dugačak je 42,5 km.

Mnogi su projekat plovnog kanala ocenili kao naučnu fantastiku i kao nemoguć. Ali podsetimo samo sa kojom odlučnošću Kinezi pristupaju dogovorenom na primeru novog plovnog kanala koji će kroz Nikaragvu spajati Atlantik i Pacifik.

Kina je predložila da, uz kanal Beograd-Solun, modernizuje poljoprivrednu proizvodnju i izgradi mrežu za navodnjavanje, čime bi Srbiju, Makedoniju i delom Grčku pretvorila u žitnicu Evrope, dok bi za sebe imala sigurno tržište jer bi kanalom kineski proizvodi, zaobilazeći dosadašnju rutu preko Crnog Mora, bili dopremani u srce Evrope.

Da bi razumeli važnost ovog projekta, dovoljno je napomenuti da su Rusija i Kina vrlo odlučno pristupili njegovom izvođenju jer je 2011. Turska izradila projekat Kanal Istanbul, kojim bi se preko Mrtvog mora Crno more povezalo sa Mediteranom. Turskim kanalom bi američki ratni brodovi mogli da izbegnu restrikcije nametnute Konvencijom Montreaux iz 1936, koja reguliše prolaz ratnih brodova kroz Bosfor i Dardanele. Turska je po završetku studije prihvatljivosti i svim dovršenim ekološkim studijama utvrdila da bi kanal bio dugačak oko 48 metara, širok 150 i dubok 25, ali je posle najave Kine da će graditi kanal Beograd-Solun odustala jer bi njen kanal postao potpuno beskoristan. Kanal Istanbul je tako doživeo istu sudbinu kao gasovod Nabuko.

RUSKO-KINESKA SARADNJA Ni politika Rusije ni Kine prema Evropi (bolje rečeno prema jugoistočnoj periferiji EU i zemljama zapadnog Balkana, koje još nisu deo EU) nisu dve zasebne strategije, nego deo zajedničkog plana, dogovorenog još 2001, kada su Điang Cemin i Vladimir Putin u Moskvi potpisali Ugovor o dobrosusedskim odnosima i prijateljskoj saradnji.

Ugovor predviđa saradnju u svim strateški važnim sektorima ekonomije, ali je naglasio i visok nivo vojne saradnje kao i pomoć Rusije Kini u rešavanju tajvanskog pitanja. Tim ugovorom posebno je naglašen zajednički nastup Moskve i Pekinga prema ekonomskim silama koje su definisane kao njihovi najveći suparnici na globalnom nivou: Japanu, EU i SAD.

U početnoj fazi prioritet je bio dostava ruske nafte kineskoj privredi i ruska pomoć u modernizovanju zaostale kineske vojske. Ta saradnja dovela je do toga da je Japan, koji je 42 godine bio druga ekonomska sila na svetu, 2010. prvi put u istoriji ostvario lošije rezultate od Kine, čiji je BDP premašio 5.878 milijardi dolara i ima konstanatan rast od deset odsto godišnje. Prvi zacrtani cilj je postignut.

Drugi cilj saveza Rusija-Kina je EU i odluka da se ulože velika sredstva u ekonomije zemalja na starom kontinentu. To je, prema njihovom mišljenju, bio glavni preduslov da sebi obezbede prodor na ograničeno tržište EU i, kako se čini, nisu pogriješili u proceni.

Strategiju za ostvarivanje zacrtanog cilja razradila je Kina, koja je u početku tražila indirektsan pristup na evropsko tržište. Za to su se pobrinule kineske naftne kompanije, koje su sa Aevera Afrike energentima snabdevale zemlje na jugu i jugoistoku Evrope. Među tim projektima je Transmediteranski gasovod, koji od Alžira preko Tunisa doprema gas na Siciliju, potom gasovod Magreb-Evropa, koji preko Maroka završava u Kordobi i snabdeva Španiju i Portugaliju.

Kad je Kina predložila Madridu i Lisabonu da otkupi veći deo deonica javnih investicija, ove dve zemlje su odbile ponudu na savet Francuske i SAD. U kakvoj se danas situaciji nalaze i Španija i Portugalija nećemo posebno napominjati, ali odbijanje ponude podseća na odluke hrvatske vlade, koja se predomišljala, pa izgubila Južni tok, a potom uvela sankcije Siriji u isto vreme kad je INA u toj zemlji otkrila ležišta nafte koja bi joj obezbedila više desetina milijardi dolara zarade. Slučaj Portugalije i Španije govori da su sile poput SAD i Francuske spremne da dele savete, a za gotovo sigurne gubitke ne žele da snose nikakve posledice.

Kinezi su uložili novac i, zajedno sa libijskom državnom kompamnijom NOC, 2004. godine su pustili u pogon gasovod Greenstream, koji je povezivao Libiju i Italiju. Posle agresije NATO i svrgavanja Muamerra Gadafija, sve kineske kompanije su se povukle iz Libije, a na njihovo mesto došle su američke i francuske. Revolucije na severu Afrike i vojna kampanja u Maliju su, između ostalog, za cilj imale sprečavanje kineskog prodora putem energenata na jug i jugoistok Evrope, tako da je Kina bila prisiljena da menja strategiju u hodu.

Što se tiče Grčke, ona je uništena na drugi način, za šta se pobrinuo MMF. SAD su na jugoistoku Europe primenile strategiju spaljene zemlje i postavljali poslušničke vlade kako Kina i Rusija ne bi imale što da traže. Na drugoj strani, u republikama bivšeg SSSR pokrenuli su niz obojenih revolucija, od kojih su za Vašington najuspešnije bile one u Gruziji i Ukrajini, uz izuzetno blisku saradnja sa Azerbejdžanom. Obojenim revolucijama i postavljanjem marionetskih vlada, kao i podrškom čečenskim separatistima u ratovima 1991-1996. i 1999-2005, SAD su pokušale da stvore prepreku za isporuku ruskog gasa u EU. Kako se sve to završilo, ne treba posebno napominjati. Čečenski separatistički pokret ugušen je u krvavom ratu. U Gruziji Sakašvili završava drugi mandat ove godine, pošto je već izgubio parlamentarne izbore krajem 2012. U Ukrajini je Julija Timošenko na izdržavanju višegodišnje zatvorske kazne.

U Srbiji, od koje su i krenule obojene revolucije, proces demokratizacije zemlje prekinut je ubistvom premijera Zorana Đinđića. Posle svega SAD 24. marta 2004. hitno prima Rumuniju, Sloveniju i Bugarsku u NATO, a kasnije i Hrvatsku. Baze u Rumuniji i Bugarskoj, kao i baza Bondstil na Kosovu su Vašingtonu od izuzetne strateške važnosti jer od njih do Crnog mora, preko Gruzije i Azerbejdžana, bez ikakvih problema dolaze do energentima bogatog Kaspijskog mora u srcu Azije.

Upravo zato su Južni tok i Transjadranski gasovod najveće pobede Rusije u tihom ratu sa Zapadom. Izbacujući iz igre Nabuko, svima je postalo jasno da su SAD izgubile ovu utakmicu, zahvaljujući upornosti Moskve i Gazproma, koji ni u jednom trenutku nisu odustajali od Južnog toka. Ruske napore podržala je i Kina, koja je sa projektima koji su već zaživeli, onima koji se grade ili su u pripremnoj fazi, pokazala Briselu i Vašingtonu da je itekako prisutna u Jugoistočnoj Evropi.

Da bi ironija bila veća, SAD nisu poražene od Rusije i Kine, nego od svog vlastitog ega, i to zato što je jedina alternativa ruskom gasu onaj iranski, a Vašington zbog Izraela ne sme ni da pomisli na saradnju sa „teheranskim klericima, koji su pretnja postojanju jevrejske države“.

To svakako nije kraj priče i u budućnosti će sigurno biti još dinamičnih raspleta u kojima bi zemlje poput Mađarske, Bugarske i Grčke (koje, iako su u NATO, ne vide ništa sporno u ekonomskoj saradnji sa Moskvom i Pekingom), zatim Srbije i Makedonije mogle od saradnje sa Rusijom i Kinom da izvuku dugoročnu korist.

Izvor: Advance