Delatnost MKT i sloboda izražavanja o njima

„Slobodni i demokratski svet” omogućava slobodu izražavanja mišljenja samo u strogo ograničenom opsegu. Na primer, dozvoljeno je izrugivati se sa komunizmom. Može se izrugivati i sa kapitalizmom, ali ne tako često i samo ukoliko to ne utiče na njegovu suštinu. Na primer, nije slučajno poznati ruski filozof Aleksandar Zinovjev kome su se sedamdesetih godina divili na Zapadu (dok je pisao antikomunističke knjige), ostao bez sredstava za život kada je počeo da piše knjige o samom Zapadu. Njegove knjige su bile upravo o Zapadu, a ne antizapadne. No, one su toliko ulazile u suštinu zapadnjaštva[1] da su se počele smatrati opasnim od strane vlasti na Zapadu (i to je bilo opravdano). Zbog toga su njegove knjige jednostavno prestali izdavati i njegova slava je munjevito zaboravljena.[2]

Istu selektivnost “međunarodna demokratija” pokazuje i prema međunarodnim institucijama, kao što su međunarodni krivični tribunali. Na primer, ako profesor V. Šabas kritikuje MTBJ recimo zbog primene koncepcije posebnog umišljaja – tada je on respektibilan i nezavistan ekspert koji se može pozvati i na svoju konferenciju, gde će “pomalo kritikovati” tribunal ne dotičući se uopšte njegove suštine. Međutim, ukoliko uzmete autora ovog teksta, njemu nije dozvoljeno da brani haške optuženike, zbog toga što “njegovi tekstovi nanose štetu tribunalu”. Tako visoku ocenu tribunal nije dodelio autoru zbog kritikovanja ovog ili onog aspekta u delatnosti MTBJ, nego zbog kritike njegove protivpravne suštine i što je pokazao realan cilj delatnosti tribunala. Ali ne, vi ne možete pokazivati suštinu. Ovde prestaju sva prava, čak i međunarodna. I pravo na slobodu izražavanja mišljenja, i pravo na slobodu naučnog istraživanja, i pravo optuženog na slobodan izbor advokata.

Međutim, po pitanju slobode izražavanja mišljenja o delatnosti međunarodnih krivičnih tribunala došlo je do nekih noviteta. Nekoliko nedelja unazad Evropski sud za ljudska prava tim povodom je doneo važnu odluku. Ali pre nego što pređemo na detaljnije razmatranje te odluke i pokušamo dati ocenu njenih posledica po pitanju istraživanja rada MTBJ i drugih međunarodnih sudova, neophodno je uzeti u obzir opšti kontekst događaja.

Aktivnosti međunarodnih krivičnih sudova i tribunala razmatra se kako u medijima tako i u svetskoj naučnoj literaturi sa dve osnovne strane. Prva strana je zvanična. Ona tvrdi da delatnost međunarodnih krivičnih tribunala imala pozitivan uticaj na uspostavljanje mira i pomirenja, što ta delatnost predstavlja svojevrstan napredak međunarodnog krivičnog i humanitarnog prava. Druga strana je nezvanična. Objektivna analiza delatnosti međunarodnih krivičnih tribunala neminovno dovodi do zaključka da ovi tribunali nisu ni na koji način doprineli niti uspostavljanju mira, niti pomirenja. Čak naprotiv – oni su oružje za produžetak ratova i konflikata. Praksa tribunala ni u najmanjoj meri nije doprinela progresu međunarodnog prava. Štaviše, većina odluka tribunala ima jako izražen regresivan karakter. Delatnost međunarodnih tribunala u celini može se okvalifikovati kao moćan udar nanesen kako po međunarodnom pravu, tako i po nizu država i naroda koji su postali glavna meta tih sudova. Prva tačka gledišta preovladava kako u medijima tako i u međunarodno-pravnoj literaturi. Druga tačka gledišta ogleda se u nizu publikacija u ovom ili onom stepenu, no one tonu u opštem horu slavljenja tribunala. Štaviše, veoma često se ta tačka gledanja ocenjuje kao “neobjektivna”, koju navodno iskazuju samo zaštitnici međunarodnih zločinaca ili lica koja imaju ličnu korist od zaštite međunarodnih zločina i zločinaca.

Naravno, proučavanje međunarodnih krivičnih tribunala adhoc je neophodno. Ovde ne smemo zaboraviti da ta delatnost nije usmerena na dostizanje zvanično navedenih ciljeva. Međunarodni tribunali su stvarani u cilju uništenja višeg vojnog i političkog rukovodstva nezgodnih država, a nikako zbog “kažnjavanja glavnih vinovnika u kršenju međunarodnog humanitarnog prava”. Bila bi neoprostiva naivnost verovati u zvanično proklamovane ciljeve međunarodnih krivičnih tribunala. Naravno, ratni zločini su jedni od najtežih. No, oni se ne čine sami od sebe. Ratni zločini se čine u vreme rata, to jest njima neminovno prethodni zločin protiv mira. Međutim “zbog nečega” zločini protiv mira nisu bili uključeni u jurisdikciju MTBJ i MTR. Da li je to slučajnost? Naravno da nije. I to predstavlja najveći problem kada se pokušava analizirati delatnost međunarodnih krivičnih tribunala.

Uopšte nije teško shvatiti realnu suštinu međunarodnih tribunala. Ona je otvorena za sve. Da bi se shvatila suština samo je potrebno pažljivo i objektivno izučavati sve materijale koji prolaze kroz te sudske procese. Tvorci međunarodnih tribunala po mom mišljenju su u određenom stepenu napravili grešku koja se tek sada počinje pokazivati. Da su se oni ograničili samo informativnom agresijom, onda bi postigli i bolje rezultate. Naravno, stvarajući te tribunale, niz zapadnih zemalja se nadao da će učiniti sudsko “osvetljenje” te verzije događaja koji im je bio potreban. Uspeli su da to postignu. Tribunali su donosili i nastavljaju da donose presude u kojima se zločinci proglašavaju žrtvama, a istinske žrtve se proglašavaju počiniocima zločina, i to ne bilo kakvih, nego upravo tih zločina čije su bili žrtve. Prenos razmatranja konflikta u Ruandi i Jugoslaviji u salama sudskog zasedanja, dovelo je do toga da u arhivama tih sudova ostaju zapisi svedočenja kako svedoka odbrane tako i svedoka tužilaštva. I ta svedočenja predstavljaju ogromnu opasnost po same tribunale i njihove tvorce. Radi se o tome što ni u jednom predmetu nije izrečena objektivna presuda. I to je očigledno dovoljno, ukoliko imate dostupne sve materijale za izučavanje.

U poslednjih nekoliko godina pojavljuje se sve više publikacija koje prikazuju činjenice zločinačkih dejstava počinjenih u krivičnim tribunalima. Ti zločini su toliko značajni i rašireni da njihovo sve veće širenje predstavlja sve veću opasnost. Zbog toga ne čudi pojava nove ideje – da se ustanovi odgovornost za pokušaje osporavanja odluka međunarodnih sudova i tribunala. I to veoma ozbiljnu odgovornost – sve do lišavanja slobode.

U nastavku ćemo pokušati podrobnije razmotriti pokušaje zakonodavnih zabrana kritičke analize delatnosti međunarodnih sudova, međutim, da prvo postavimo pitanje – zbog čega su se pojavili ti pokušaji? Zbog čega je bilo potrebno donositi zakone da bi se zabranila kritička ocena delatnosti tih sudova? Da li kod nas ima osnova da se ne poveruje u tu verziju novije istorije, koju međunarodni sudovi pišu na naše oči?

MTBJ je počinio najveći broj falsifikata i njegova istorijska uloga ne može biti drugačije kvalifikovana, nego kao produžeta rata Zapada protiv Jugoslavije (i ne samo to). Glavni falsifikat MTBJ je mit o genocidu u Srebrenici i o zločinima protiv čovečnosti na Kosmetu. Tačnije, o tome ko je postao žrtva tih događaja. Najinteresantnije je to što je lažnost takvih zaključaka tribunala očigledna: u presudama MTBJ nema ubedljivih dokaza, a dokazi koje je pružila odbrana su proizvoljno otklonjeni od strane super-nezavisnih i mega-objektivnih sudija.

Međunarodni tribunal za Ruandu zasad se nalazi u senci svog suseda MTBJ, međutim, ima znakova i u njegovoj delatnosti koji pažljivog istraživača navode da ne poveruje u tu verziju događaja u Ruandi koju su napisale njegove sudije.

Ako je verovati zvaničnoj verziji genocida, u Ruandi je tokom 1994. godine ubijeno oko milion predstavnika naroda Tutsi. Ako tu brojku analiziramo u svetlu postojeće statistike stanovništva Ruande, ispada da su pobijeni apsolutno svi Tutsi. Shvativši da je to isuviše grub fasifikat, kasnije je, već posle stvaranja MTR, cifra “milion” u zapadnim medijima počela da se koriguje, ali na veoma zanimljiv način. Kao prvo, cifra je bila smanjena na 800, pa na 700 hiljada, i kao drugo, brojkama su dodate tri reči “i umerenih Huta”. Međutim, kako su te reči promenile celokupnu sliku! Jer u tom slučaju se događaji u Ruandi ne mogu kvalifikovati kao genocid, nego, kako se to “odjednom” ispostavilo, da su ubijali ne samo Tutse nego i Hute, to jest, ubistva nisu činjena po etničkom principu. Jasno je da “umerenost” predstavlja političko značenje. A upravo toga nema u definiciji genocida po Konvenciji iz 1948. godine! Radi se o tome da Konvencija o genocidu jasno kaže da pod zločin genocida potpadaju samo ona dejstva koja su izvršena u odnosu na nacionalne, rasne ili religiozne grupe. Ispada da su ubijali po političkom, a ne po etničkom principu! I ako shvatimo te političke uzroke, onda će ispasti da nisu ubijali po etničkoj pripadnosti (kao u Konvenciji), nego na osnovu pripadnosti političkom i socijalnom režimu koji je Hute držao u svojstvu robova u njihovoj sopstvenoj zemlji. Ali čak ni to nije glavno. Glavno je ko je koga ubijao. Pri pokušaju da se to pitanje razjasni, otkrivaju vam se činjenice koje se nikako ne uklapaju u zvaničnu verziju događaja. Jer se ispostalja da su glavne gubitke imali upravo pripadnici Hutu naroda.

Dokazi izneseni od strane odbrane na sudskim procesima ubedljivo pokazuju da zvanična verzija o genocidu u Ruandi ne odgovara stvarnosti. Činilo se da se u takvoj situaciji tribunalu nije teško razabrati. Još kako jeste! U praksi je rukovodstvo MTR u potpunosti podržalo zvaničnu verziju rukovodstva SAD i Ruande. Problem se ipak ogleda u tome što ta odluka nije dobila ozbiljnu sudsku potvrdu. S jedne strane, kao istinita se prihvataju najapsurdnija svedočenja svedoka tužilaštva,a sa druge strane – u potpunosti se ignorišu dokazi koje je iznela odbrana.[3]

Specijalni sud za Sijera Leone dao je izuzetan doprinos falsifikovanju istorije. Ovaj sud predstavlja deo tog istog sistema. I zaista, ovde se sve odvija po toj istoj matrici, razrađenoj u MTBJ i MTR: apsolutna neosnovanost optužnica, potpun neuspeh dokazivanja tužilaštva (uključujući izvođenje lažnih svedoka, potkupljivanje ili zastrašivanje svedoka), potpuno ignorisanje dokaza koje je pružila odbrana. I kao “logičan” rezultat svega toga – veoma čudne smrti glavnih optuženih – potpredsednika Sijera Leone Fodai Sankoh i ministra MUP-a Sijere Leone Hinge Normana. Naravno, kao i u slučaju smrti Slobodana Miloševića, lekar je potpisao potvrdu da su oboje umrli “prirodnom smrću”. Istina, još nam nisu objasnili kakva to čudna bolest kosi optužene pred međunarodnim tribunalima, i to samo one koji se nisu uortačili sa “pravosuđem” u zamenu za očuvanje života i koji pokušavaju da dokažu – i to uspešno – svoju nevinost.

Predmet protiv bivšeg predsednika Liberije Č. Tejlora takođe nije mogao proći bez skandala. Sudija M. Sou izjavio je javno da nije bilo razmatranja presude (čitaj – presudu je sastavio neko drugi, a ne sudije), a pruženi dokazi ne dozvoljavaju da se izrekne osuđujuća presuda. Uprkos svemu, Tejlor je osuđen na 50 godina zatvora. Ne čudi da su sudiji Sou isključili mikrofon i prekinuli emitovanje prenosa. Glavni zaključak i ovde je očigledan: samo izuzetno naivan čovek može poverovati u verziju događaja koja je izneta u toj presudi.

Ni u Međunarodnom Krivičnom Sudu predmeti ne protiču ništa manje “ubedljivo”. Tako je na prvom suđenju protiv T. Lubange već prvi svedok izjavio da ga je tužilaštvo naučilo kako treba da svedoči. A kako je na to reagovao sud? Verovatno je kaznio tužioca? Ni slučajno. Sve je prošlo bez ikakvih posledica.

Na žalost i Međunarodni Sud UN se može smestiti u isti kontekst. Taj organ je u februaru 2007. godine doneo odluku koja je u potpunoj suprotnosti sa Konvecijom o genocidu iz 1948. godine, proglasivši Srbiju krivom za to narušavanje. U osnovi je bio postavljen ne samo nedokazan, nego i otvoreno falsifikovani genocid o Srebrenici.[4]

Dakle, postoji više nego dovoljno razloga da ne poverujemo u te verzije koje nam predlažu međunarodne sudije i tribunali. Međutim, ovi tribunali su u stvarnosti toliko nespretno odradili svoj posao da možemo biti APSOLUTNO SIGURNI da verzija koju su oni predstavili nije istinita. To znači da tu istinu još treba ustanoviti. Upravo da se to ne bi dozvolilo i preduzimaju se pokušaji administrativne zabrane na pokušaje osporavanja delatnosti međunarodnih tribunala.

Razmotrimo podrobnije ove pokušaje da se zakonom zabrani kritička analiza delatnosti međunarodnih sudova.

U ovom trenutku u nizu zapadnih zemalja odavno su doneti i već dejstvuju zakoni koji predviđaju krivičnu odgovornost za negiranje Holokausta (Nemačka, Italija, Belgija, Francuska, Švajcarska, Austrija, Češka, Litvanija, Poljska, Rumunija, Slovačka – ukupno 11 zemalja). Međutim, na fonu tih zakona pojavila se i nova inicijativa – uvođenje krivične odgovornosti za pokušaj osporavanja svih genocida ili nekog konkretnog slučaja genocida. To je veoma lukav pristup – u jednu celinu objediniti i zločine nacizma i bilo kog drugog događaja.

U maju 2006. godine ponovo je razmatran Zakon o proširenju već postojećeg zakona o krivičnoj zabrani negiranja genocida za one koji odriču genocid nad Jermenima koji su počinili Turci. Taj projekat predviđa da svako onaj koji poriče da su masovna ubistva 1915-1917. godine predstavljala svojevrstan genocid, treba da budu osuđeni na 5 godina zatvora i kaznu od 45 hiljada eura.[5] U decembru 2008. godine Predstavnički dom Bosne i Hercegovine je razmatrao zakonski projekt koji predviđa krivično kažnjavanje za “poricanje, minimalizaciju ili opravdanje Holokausta, zločina genocida i zločina protiv čovečnosti”. Projekat je predviđao kažnjavanje u vidu zatvora od 8 dana do 3 godine, kažnjavanje od 1 do 10 hiljada maraka (KM). Interesantno je da je projekat sadržao i tako “kvalifikovan” sadržaj tog “zločina”, kao “javno publikovanje informativnih materijala koji minimiziraju ili opravdavaju genocid.[6] Ovo može obuhvatiti i na primer, obelodanjivanje nastupa ovog ili onog optuženika pred MTBJ. Tako da bi verovatno u BiH želeli da zabrane ako ne javna saslušanja pred Tribunalom, ono bar publikovanje materijala o njegovoj delatnosti. I treba istaći da je to potpuno logično – jer ako u inostranstvu ne znaju dobro šta se zaista događalo tokom rata u BiH, u samoj Bosni i Hercegovini to znaju odlično. Upravo zbog toga je realna opasnost od argumenata odbrane u Bosni i Hercegovini, za razliku od MTBJ. Nije slučajno da BiH u vezi sa predstojećim prestankom rada MTBJ, traži da joj se preda kompletan arhiv Tribunala. Bosanski projekat nije prošao samo zbog toga što je 11 poslanika Republike Srpske glasalo protiv. Ovaj nacrt zakona pripremio je lider bosanske partije koja se zalaže za ukidanje Republike Srpske nazivajući je “genocidnom tvorevinom”.

Najmoćniji pokušaj da se stavi prepreka za osporavanje rezultata dejstava međunarodnih krivičnih tribunala postao je nacrt Direktive Evropske Unije o zabrani rasizma i ksenofobije, koji je predložen u februaru 2007. godine (kao što vidimo, ponovo se manipuliše terminima). Nacrt Direktive predviđa da “svaka država mora da preduzme odgovarajuće mere kako bi obezbedila da se omogući kažnjavanje sledećih umišljenih dejstava: javnog odricanja ili umanjivanja zločina genocida, zločina protiv čovečnosti i vojnih zločina, kako su oni definisani u Statutu Međunarodnog Krivičnog Suda”.[7] Ne može se reći da je nacrt Direktive EU dobio potpuno odobrenje od javnosti, uključujući i naučnu. Čak i među najokorelijim borcima sa “revizionistima” istorije, čuju se glasovi protiv takve vrste borbe sa oponentima.

Verovatno su zakoni koji negiraju postojanje genocida ipak potrebni. Međutim, u današnjem svetu takav zakon može biti iskorišćen ne za zaštitu istinskih žrtava, nego za zaštitu stvarnih zločinaca. Tako su Srbi koji su podvrgnuti genocidu od strane Hrvata i bosansko-hercegovačkih muslimana, od strane međunarodnih tribunala proglašeni krivim za genocid nad onima koji su ih i ubijali. Na taj način odbacivanje takvih zakona u ovoj situaciji predstavlja jedinu mogućnost borbe za istinu.

Nezavisno od toga koje će snage pobediti u prepisivanju novije istorije, uspostavljanje istine koja je unakažena od strane međunarodnih sudija ipak će se kad tad desiti. No možda tada neće ostati mesta za kažnjavanje zatvorom onih koji pokušavaju da utvrde istinu.

I tako, sada možemo pažljivije razmotriti novu odluku Evropskog suda za ljudska prava. Krajem decembra 2013. godine Evropski sud za ljudska prava je izrekao presudu u predmetu “Perinček protiv Švajcarske”. Sud je ustanovio da zakon Švajcarske koji omogućava kažnjavanje za osporavanje genocida, narušava Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda. Osnova za razmatranje ovog predmeta bilo je krivično delo koje je pokrenulo tužilaštvo Švajcarske, prema turskom državljaninu Doglu Perinčeku, koji je turski genocid nad Jermenima nazvao “međunarodnom lažju”.

Član 71. Švajcarskog Zakona glasi, da kršenje ljudskog dostojanstva prema konkretnom licu ili grupi lica u vezi sa rasnom, nacionalnom ili religioznom pripadnošću posredstvom poricanja ili opravdavanja genocida ili drugih zločina protiv čovečnosti, predstavlja krivično delo. Evropski sud je ustanovio da ovaj zakon nije u skladu sa normama međunarodnog prava.

U tom smislu je važno podsetiti na odluku Komiteta UN za ljudska prava u kojoj se daje tumačenje člana 34. Međunarodnog pakta o građanskim i političkim pravima. U toj odluci Komitet UN je ukazao da je neprihvatljivo sankcionisanje slobode izražavanja mišljenja po pitanjima istorijskih činjenica.

Treba napomenuti da je ova odluka doneta većinom glasova (pet naspram dva). Nije isključeno da vlada Švajcarske zatraži razmatranje predmeta u Velikom veću (sastavljen od 17 sudija). Međutim, kao što vidimo, međunarodno-pravna borba za pravo na traženje istine se nastavlja. Nažalost, kao faktički razlog za ovu borbu poslužilo je možda najneprikladnije delo. Međutim, za nas je važno da bude ustanovljena istina o genocidu i drugim međunarodnim zločinima počinjenim na prostoru bivše Jugoslavije, uprkos pokušajima čitavog međunarodnog sistema u vidu Haškog tribunala i drugih međunarodnih tribunala, da unište tu istinu i  ustanove krivično procesuiranje čak i zbog sumnjanja u tu istinu.

_______________________________

[1]Termin A.Zinovjeva. Na ruskom jeziku ovde je skorišćena igra reči «Zapad» i «zamka».

[2]Sećam se kako je za vreme mog prvog susreta sa njim, Aleksandar Aleksandrovič, na moju molbu da mi potpiše knjigu, prvo upitao: «A koju? Ja sada ne potpisujem svoje stare knjige».(U 1993 godini A.Zinovjev je promenio svoju poziciju i raskajao se za ranije pisanje. On je tvrdio da je sve što je napisano u antikomunističkim knjigama istinito, no njegove knjige su bile iskorišćene u svojstvu oružja za rušenje Sovjetskog Saveza i njegovog socijalno-političkog sistema – po njegovom mišljenju najpravednijeg sistema koji je ikada postojao u ljudskom društvu).  Naravno, ja mu nisam prišao sa “Zjapećim visinama”, nego sa knjigom kratkog naslova «Zapad». Aleksandar Zinovjev je pristao da potpiše tu svoju knjigu….

[3]Navodimo nekoliko posebno važnih publikacija koje skrivaju istinsku suštinu svega što se događalo u Ruandi i ulogu MTR u skrivanju istine: Ruzibiza A.J., Rwanda: L’Histoire secret. Paris. Editions du Panama. 2005; Booh Booh J.-R., Le Patron de Dallair parle. Paris. Editions Duboiris. 2005; Lugan B. Rwanda: Contre-enquete sur le genocide. Toulouse. EditionsPrivat. 2007.

[7] http://www.telegraph.co.uk/news/worldnews/1541411/EU-plans-far-reaching-genocide-denial-law.html

Izvor: Fond Strateške Kulture