Aleksandar Dugin o Ukrajini

Aleksandar Dugin, poznati ruski geopolitičar, u razgovoru sa Manuelom Oksenrajterom, urednikom nemačkog lista Cuerest o krizi u Ukrajini kaže:

— Većina ljudi koji žive u istočnom delu Ukrajine dele zajednički identitet sa ruskim narodom – istorijski, civilizacijski, i geopolitički. Istočna Ukrajina je apsolutno ruska i evroazijska zemlja. Dakle, postoje dve Ukraijne. To vidimo vrlo jasno na izborima. Populacija je podeljena na svakom važnom političkom pitanju. Posebno kada je reč o odnosima sa Rusijom, svedoci smo kako taj problem postaje dramatičan: jedan deo je apsolutno antiruski, drugi apsolutna proruski. Dva različita društva, dve različite zemlje i dva različita nacionalna, istorijska identiteta koji žive u jednom entitetu.

Dakle, pitanje je koje društvo dominira drugim?

— To je važan deo ukrajinske politike. Imamo dva dela, a imamo i prestonicu Kijev. Ali u Kijevu imamo i različite identitete. To nije ni glavni grad zapadne Ukrajine niti je u istočnoj Ukrajini. Prestonica zapadnog dela je Lavov, grad istočnog dela je Harkov. Kijev je glavni grad veštačkog entiteta. To su sve važne činjenice da razumemo ovaj konflikt.

Zapadni mediji, kao i ukrajinski “nacionalisti”, ne bi se slažožili sa terminom “veštački” za ukrajinsku državu.

— Činjenice su jasne. Stvaranje države Ukrajine u okviru današnjih granica danas nije bilo rezultat istorijskog razvoja. To je birokratska i administrativna odluka Sovjetskog Saveza. Ukrajinska Sovjetska Socijalistička Republika bila je jedna od 15 republika Sovjetskog Saveza od svog osnivanja 1922. do kraja 1991. Tokom ove 72-godišnje istorije, granice Ukrajine menjale su se mnogo puta, značajan deo onoga što je sada zapadna Ukrajina anektirala je Crvene armije 1939. dok je Ukrajini dodat prethodno ruski Krim 1954. godine.

Neki političari i analitičari kažu da će biti najlakše rešenje podela Ukrajine na istočni i zapadni deo države.

— To nije tako lako kao što možda zvuči jer bismo dobili probleme sa nacionalnim manjinama. U zapadnom delu Ukrajine mnogo je ljudi koji sebe danas smatraju za Ruse. U istočnom delu živi deo stanovništva koji sebe smatra zapadnim Ukrajincima. Vidite, jednostavna podela države ne bi zaista rešila problem ili bi čak napravila novi. Možemo da zamislimo odvajanje Krima, koji je teritorija naseljena čisto ruskim stanovništvom.

Zašto izgleda da je Evropska unija toliko zainteresovana da “uveze” sve te probleme u svoju sferu?

— To nije u interesu nikakvog evropskog saveza, to je u interesu SAD. To je politička kampanja koja se vodi protiv Rusije. Poziv Brisela Ukrajini da se priključi Zapadu doveo je odmah do sukoba sa Moskvom i unutrašnjeg sukoba u Ukrajini. To uopšte nije iznenađenje ni za koga ko nešto zna o ukrajinskom društvu i istoriji.

Neki nemački političari saopštili su da su iznenađeni ratnim scenama u Kijevu?

— To više govori o standardima političkog i istorijskog obrazovanja vaših političara nego o krizi u Ukrajini.

Ali ukrajinski predsednik Viktor Janukovič odbio je poziv Zapada.

— Naravno da jeste. Njega je izabrao proruski istok, a ne zapad. Janukovič ne može da deluje protiv interesa i volje svoje izborne baze. Ako bi prihvatio poziv EU, on bi odmah bio izdajnik u očima svojih birača. Janukovičeve pristalice žele integraciju sa Rusijom. Da bidem jasan: Janukovič je jednostavno uradio ono što je bilo vrlo logično za njega da uradi. Jednostavno, to je logična politika.

Sada postoji veoma širok i rarolik opozicioni savez protiv Janukoviča: On obuhvata tipične liberale, anarhiste, komuniste, grupe koje se bore za gej-prava, nacionaliste, pa čak i neonacističke grupe i huligane. Šta ove različite grupe i ideologije drži zajedno?

— Oni su ujedinjeni čistom mržnjom protiv Rusije. Janukovič je u njihovim očima zastupnik Rusije, prijatelj Putina, čovek Istoka. Oni mrze sve što ima veze sa Rusijom. Ta mržnja ih drži zajedno, to je blok mržnje. Da to kažem jasno: mržnja je njihova politička ideologija. Oni ne vole ni EU ni Brisel.

Koje glavne grupe prepoznajete u opozicionim akcijama?

— Očigledno da je na tzv. evromajdanu najviše nasilnih neonacističkih grupa. One se zalažu za nasilje i izazivaju građanski u Kijevu.

Zapadni mainstream mediji tvrde da je uloga tih ekstremističkih grupa u dramaturgiji proruskih medija, koji žele da ocrne ceo opozicioni savez.

— Naravno, oni rade svoj posao, želeći da opravdaju što EU i evropske vlade podržavaju ekstremiste, rasiste i neonaciste van granica EU. Oni rade čak protiv umerenijih desničarskih grupa?

Ali kako se, na primer, gej grupe i levo krilo liberalnih grupa bore zajedno sa neonacistima, koji su dobro poznati po tome što nisu prijateljski nastrojeni prema homoseksualcima?

— Pre svega, sve te grupe mrze Rusiju i ruskog predsednika. Ta mržnja ih čini drugovima. I levu stranu liberalne grupe, ne manje nego ekstremiste iz neonacističkih grupa. Mi smo skloni da ih vidimo kao liberalne, ali to je užasno pogrešno. Posebno u istočnoj Evropi i Rusiji vrlo često su homoseksualni lobiji i ultranacionalističke i neonacističke grupe saveznici. Takođe, homoseksualni lobi ima vrlo ekstremističke ideje o tome kako da kroz reedukaciju deformišuće utiče na društvo. Ne treba zaboraviti da gej i lezbijski lobiji za svako društvo nisu manje opasni od neonacista.

Znamo za takav savez u Moskvi. Liberalnog blogera i kandidata za gradonačelnika Moskve Alekseja Navaljnog podržavaju organizacije koje se bore za gej prava i neonacističke grupe.

— Tačno. I još je ta Navaljni koalicija takođe podržana sa Zapada. Poenta uopšte nije u ideološkom sadržaju tih grupa. To Zapadu nije interesantno. Šta bi se desilo ako bi neonacistička organizacija podržala Putina u Rusiji ili Janukoviča Ukrajini?

EU bi počela političku kampanju, svi veliki zapadni mediji bi to pokrili i skandalizovali ih?

— Upravo to je slučaj. Dakle, pitanje je samo na kojoj strani takva grupa stoji. Ako je grupa protiv Putina i Janukoviča, ako je protiv Rusije, ideologija te grupe nije problem. Ako ta grupa podržava Putina, Rusiju ili Janukoviča, ideologija odmah postaje veliki problem. To nije ništa drugo nego geopolitika. To je veoma dobra lekcija šta se dešava u Ukrajini. Lekcija nam kaže: geopolitika i ništa drugo dominira u ovom konflikte. Svedoci smo toga i u drugim sukobima, na primer, u Siriji, Libiji, Egiptu, u kavkaskom regionu, Irak, Iran…

Svaka grupa, držeći stranu u korist Zapada, “dobra” je i bez problema iako je ekstremistička?

— Da, kao što će se svaka grupa, držeći stranu protiv Zapada – čak i ako je sekularna i umerena – u zapadnoj propagansi nazvati “ekstremističkom”. Taj pristup dominira na geopolitičkom frontu danas. Možete da budete najradikalniji brutalni salafistički borac, možete da mrzite Jevreje i da jedete ljudske organe u pred kamerom, sve dok se borite za zapadni interes protiv sirijske vlade, vi ste poštovani i podržani saveznik Zapada. Kada branite multiversko, sekularno i umereno društvo – što su sve ideali Zapada – i ako ste samo zauzeli stav protiv zapadnog interesa, kao što jre sirijska vlade, vi ste neprijatelj. Niko nije zainteresovan za to u šta verujete, važno je samo kako li ste se na geopolitičkoj strani opredelili, i tako ćete izgledati u očima zapadnog hegemona.

Prof. Dugin, ukrajinske opozicione grupe koje sebe nazivaju “nacionalistima” ne bi se složile sa vama. Oni tvrde da su i protiv Rusije i protiv EU, i da uzimaju treću poziciju. Istu stvar stvar bi rekao i salafistički borac u Siriji: “Mrzimo Amerikance koliko i sirijsku vladu”. Da li je danas moguć treći položaj u tom geopolitičkom ratu?

— Ideja o trećoj nezavisnoj poziciji između dva dominantna bloka veoma je česta. Imao sam interesantne razgovore sa vodećim figurama čečenske separatističke gerile. Priznali su mi da zaista veruju u mogućnost nezavisne i slobodne islamske Čečenije. Ali kasnije su shvatili da ne postoji “treća pozicija”, ne postoji mogućnost za to. Shvatili su da se bore protiv Rusije na strani Zapada. Bili su geopolitički instrument Zapada, NATO zatupnik na kavkaske bojnom polju. Ista ružna istina pogađa ukrajinske “nacionaliste” i arapske salafističke borce: Oni su zapadni zastupnici. Teško im je da to prihvate, jer niko ne voli da bude korisni idiot Vašingtona.

Da to kažemo jasno: “treća pozicija” je apsolutno nemoguća?

— Nema šanse za nju danas. Tu je kontinentalna moć i moć geopolitičkog okeana. Kontinentalnu snagu danas predstavlja Rusija, okeansku vlast Vašingtona. Tokom Drugog svetskog rata Nemačka je pokušala da nametne treću poziciju. Taj pokušaj je zanimljiv jer na osnovu tih političkih grešaka možemo govoriti i sada. Nemačka je bila u ratu protiv okeanske vlasti, koju zastupa britanska imperije, i protiv kontinentalne moći, koju predstavlja Rusije. Berlin se borio protiv glavnih globalnih sila i izgubio taj rat. Kraj je bio potpuno uništenje Nemačke. Dakle, čak i kada jaka i moćna Nemačka tog vremena nije bila dovoljno jaka da nametne treću poziciju, kako danas mnogo manji i slabiji žele to da budu? To je nemoguće, to je smešno iluzija.

Dakle, svako ko tvrdi danas da se bori za nezavisnu “treću poziciju” je u stvarnosti punomoćnik Zapada?

— U većini slučajeva da.

Moskva izgleda veoma pasivna. Rusija ne podržava nikakve zastupnike svojih interesa na primer u zemljama EU. Zašto?

— Rusija nema imperijalističku agendu. Moskva poštuje suverenitet i neće se mešati u unutrašnju politiku bilo koje druge zemlje. I to je poštena i dobra politika. Svedoci smo toga čak i u Ukrajini. Vidimo mnogo više političara iz EU, pa čak i američkih političara i diplomata kako putuju u Kijev da podrže opoziciju, nego što vidimo ruskih političara da podržavaju Janukoviča u Ukrajini. Ne treba zaboraviti da je Rusija nema hegemonijalnih interese u Evropi, ali ih Amerikanci imaju. Iskreno govoreći, Evropska unija nije istinsko evropsko lice – to je imperijalistički transatlantski projekat. Ona ne služi interesima Evropljana, već interesima Vašingtonske administracije. Evropska unija je u stvarnosti antievropska. I “evromajdan” je ustvari “antievromajdan”. Nasilni neonacisti u Ukrajini nisu ni “nacionalistički”, niti “patriotski” ni “evropski” – oni su čisto američki zastupnici. Isto važi za grupe i organizacije za prava homoseksualaca, poput Femena ili levih liberalnih protestnih grupa.

Izvor: Geopolitika, Srbin-info